Завршио са
читањем обимне књиге Вила Дуранта Животи
и мишљења великих филозофа. Пријемчива књига. Лака за читање и кристално
јасним стилом писана. Таман онолико колико треба да вам филозофија не досади.
Добио сам је од друштва у Лазаревцу оног дана када су ми приредили опроштајни
банкет кафани на пијаци.
Читам посвету:
Лазаревац
18. јун 2006.
''Код Мирка'' у 17 часова
''Драги Пријатељу Игоре!
Уз данашње дружење са нашег најчешћег састајалишта
желимо теби и твојој породици на растанку сваку срећу у нади да ћемо и даље бити
заједно у истој ''Колони''.
Нама, овој дружини, била је привилегија дружити се са
тобом и твојима.
Срећно, у нове победе,
желе ти:
Аца, Воја, Миомир, Слоба, Ђале, Ђоле, Гаја, Јања и
Ивко''.
Не стигох ни да
се захвалим људима како треба.
*
Прича ми познаник
да oдавно није био у Бронксу. Није нешто ни раније одлазио често, није то баш
крај пријатан за шетњу људи беле боје коже. Међутим, каже, сада су се ствари
нешто промениле: Албанци масовно купују станове или се досељавају у Бронкс.
Каже да је видео чудну ситуацију: у појединим улицама црнци ходају једном
страном улице а Албанци другом. Мислим се, познато ми је то. Сваки корзо на
Космету је изгледао тако у градовима где су заједно живели Срби и Албанци. Почело
је и овде значи. Вала, кад су у стању и црнцима у Бронксу ''да дођу главе'',
онда није ни чудо што су то успели са нама на Косову кад нас је било тако мало
у односу на њих и кад смо куд и камо неотпорнији од црнаца.
*
Харизматични и
врло утицајни радио водитељ Дон Ајмус изјавио је ''у етар'' за кошаркашице
једног универзитета из Њу Џерзија да су ''кудраве
курве'' и тако навукао на себе гнев феминисткиња и црнаца (јер је асоцијација
више него очигледна). Да вам право кажем
бољи спортски коментар одавно нисам чуо
и волео бих да га неко некад примени и на неке наше српске умишљене спортске
величине.
*
Од Луке:
''Велики поздрав за New Yorkera из Истока!!!
Круже неке гласине да ћеш да помутиш славу Доналда
Трампа, најпознатијег предузимача у New York-u, и ја верујем и надам се у то.
By the wau, дипломирао сам у
октобру али још нисам нашао посао у струци.
Како напредује писање? Јел спремаш неки пројекат за
многобројни српски живаљ у том New York-u? И
имаш ли времена за то?
Велики поздрав.
ПС
Поздрави селу TNT групу (ако још ниси ступио у контакт са њима, ШТА ЧЕКАШ?!)''.
*
На сајту једне
''мондијалистичке'' телевизије у Србији појавио се један идилични текст о
Њујорку писан пре бих рекао од стране једне напаљене туристкиње него озбиљног новинара
или путописца. ''Те како је дивно, улице
чисте, храна здрава и укусна, Менхетн предиван и гостољубив, људи срдачни и
опуштени...''. Мед и млеко, рек'о би свако ко прочита текст. И ако ми то
није манир морао сам да напишем нешто и прокоментаришем, отприлике овако:
''Види се да
ауторка не живи у New York-u нити ради на Manhatn-у иначе ништа
лепо не би видела да се свакога дана ломата у рану зору по препуним возовима,
да рмба десет сати, да у тим истим возовима препуним знојавих и уморних
упосленика иде кући на спавање. Волео бих да је видим како се аутомобилом или
таксијем креће када се загуши саобраћај а о прљавим латиносима и још прљавијим
ресторанима у којима раде не бих ни трошио речи. О музејима, галеријама и
концертима има право само што запослен човек у Њујорку нема времена да иде тамо.
Ал' о томе како су Њујорчани опуштени то заиста сада први пут чујем јер нисам
осетио а живим у Њујорку. Све у свему један безвезан текст који се могао
написати а да се и не крочи ван Београда. Укуцати на Google-у и добити сва та
имена улица и зграда. Ја радим на 5. Авенији поред самог Централ парка, и
верујте, смучи ми се сад само и кад помислим да ујутро идем тамо а о
опуштености нећу ни да говорим. Три месеца сам планирао да бих успео да обиђем The Metropolitan Museum of Art и тамо се заиста има шта видети али је потребно неколико
дана да би се све обишло: значи следећих годину дана планирања. Њујорк је леп и
пријатан само за промил становника који живи од крви и зноја осталих 99% људи
који раде и стварају енормне профите за њих. Нема сврхе, треба овде живети и
бити искрен....''.
А онда је кренула лавина
коментара ''младе и паметне Србије'',
мондијалистичких пионира, на мој коментар: ''те,
ако ти није добро што се не вратиш у Београд у којем све смрди и аутобуси
немају клима уређаје, у коме нема људских права и демократије, у коме су плате
200 евра, у коме су Срби смрдљивији и прљавији од латиноса, те како сам ја
примитивни Балканац са расистичким погледима на свет и сви једнодушно закључују
а нема боље и лепше земље од Америке и бољег и лепшег града од Њујорка''.
Морао сам поново, додуше
кратко, јер немам баш времена да се надлајавам са том балавурдијом, да
''отпоздравим'':
''Све сте помешали - уосталом
као по обичају. Нигде ја нисам написао да је у Београду боље, једноставно сам
коментарисао текст са аспекта човека који овде живи и ради. Текст није добар
јер га је писао неко ко о Њујорку не зна много. Све остало стоји: нико ме не
присиљава да седим овде али ја седим јер је мој избор да осетим што више
''градских смрадова'' у свету како бих знао да оценим које је ''тежине'' и
''каквоће'' онај наш у Београду. Само се тако може говорити о компетентности
некога да говори о томе који путници у ком градском превозу ''се више осећају''.
Ја само желим да поручим млађој генерацији, јер сам управо прошлог лета сусрео
много студената из Србије, да не идеализују превише ни запад ни Америку него да
пробају да пре него крену овамо стекну што реалнију слику о томе како је овде и
шта их чека''.
О другој лавини одговора
како они у Београду боље знају од мене овде ''како је овде'': нећу. Нек им је
са срећом.
*
Датумски се поклопили грегоријански и јулијански Ускрс тако да смо и ми ''најисправнији
на свету'' имали слободне дане овде у белом свету где смо кобајаги због
бољег живота. Све бисмо добро у овом свету, а то ''све'' се манифестује у
виду пара, али никада не пропустимо
прилику да презремо све око себе и да понизимо земљу која нас је примила да у
њој живимо и радимо (ма каква да је). Па тако и ово: да се нису поклопили
датуми већина би са ниподаштавајућим осмехом на лицу казала: ''ма
није ово мој Ускрс али кад је слободан а плаћен дан - ко им јебе мајку''.
*
На Техничком
универзитету у држави Virginia у ''кампусу'' (што је еквивалент за наш Студенски град)
наоружани младић је убио 32 људи и на
крају је самоубиством укупан број мртвих заокружио на 33. Ово је наjтежи напад ове врсте у иначе богатој историји оваквих догађаја у САД.
Треба се упитати и
размислити зашто су та и таква масовна убиства карактеристична за Америку?! Шта
је то специфично за Америку што доводи до таквих психичких ломова код људи?!
Ако jе отуђеност, тежак рад,
неизвесна будућност и осећај неважности, ако је константни стрес - па по
томе су карактеристичне и све остале индустријски развијене земље. Али се тако
нешто ретко или уопште не дешава у Немачкој или Јапану.
За једну другу велику нацију:
Руску, карактеристично је пак да њихове масовне убице ''раде'' сасвим другачије.
Убијају једну по једну жртву у различитим временским периодима, на различитим
местима, крију своје трагове, убиства најчешће изводе брутално хладним оружјем
уз обавезно масакрирање и касапљење, сакривају лешеве: типично словенски и источњачки. И наравно, из сасвим других
разлога и узрока.
Убица је Кореанац
који није рођен у Америци али је овде растао, васпитавао се и стасавао. Било би
сада крајње ''монти-пајтоновски'' у свој овој трагедији, али верујте не и
немогуће, да рецимо New York Tames објави причу о томе како је дотични као мало дете много
гледао на телевизији о ратовима на Балкану па је зато сада доживео трауме од
тога.
У ствари, вероватно се ради о
поремећеној особи са психичким проблемима. Оставио је видео поруку где се одмах
види да му није све потаман. Наоружан пиштољима и са ножем за пасом он између
осталог каже:
''Сатерали сте ме у угао и дали сте ми само једну
могућност...... одлука је била ваша сада имате крв на вашим рукама коју никада
нећете опрати... напали сте моје срце, силовали моју душу и уништавали моју савест
... хвала вам што сам умро као Исус Христ који је инспирисао генерације на буђење
за заштиту незаштићених... ваши ''мерцедеси'' нису били довољни ''ви багро'',
ваше златне наруквице нису биле довољне ''ви снобови'', ваш капитал и ваша
наследства нису била довољна... итд ''.
Кад погледаш, можда је овим
реченицама он и дао одговоре на моја питања и моје дилеме. И то можда врло прецизне
и тачне одговоре. И не само на моја, него и на многа друга питања.
Иначе је све на видео поруци,
реченице, гестикулација, махање оружјем, доследно и верно преузео из кореанског
филма Oldboy који у свом садржају такође има за тему масовно
убиство инспирисано осветом.
Рекох да је ово најтежи злочин
овакве врсте. Листа је дугачка и ја ћу овде навести неке познатије:
- Killen, Texas, 1991, 23 мртва и на
крају је убица убио себе, (ово је до
сада био најтежи масакр али се није десио у школи или универзитету, следећи
набројани тицаће се само маскара на факултетима или школама);
- Универзитет Texas at Austin, 1966, 16 мртвих и на
крају је убица извршио самоубиство скочивши са 28 спрата;
- Columbine, Colorado, средња школа, 1999, 12
мртвих ученика;
- Kent State, Ohio, 1970, четири мртва
студента;
- University of Iowa, 1991, убијена су пет
радника универзитета пре него се убица и сам убио;
- Amish schoolhouse, 2006, пет мртвих
ученица а потом и самоубиство убице, (ово је за нашега вакта и то смо већ
помињали као и масакр оног несретног младића из Босне).
Зашто овдашње
потенцијалне самоубице имају потребу да прво убију неколико десетина недужних
људи па тек онда да остваре свој наум?! Кад су већ погођени нечим (а очигледно
је да јесу): системом или појединцем, зашто своју освету не окрену према извору
своје патње па ударе на систем или појединца него се окрећу аморфној и
недефинисаној маси и убијају насумице чинећи читаву ствар апсурднијом него што
је иначе?!
*
Од Зорана:
''Хвала ти за нову причу. Претходном си, ''Прави филм
је бајка'', доста њих развеселио. ''Ова ти је прича освежење (суморног, моја примедба) часописа''–
говорили су''.
*
Тај већ овде
много помињани The New York Times у једном
априлском издању прогласио је нашег писца Зорана Живковића ''кандидатом за новог Борхеса''.
Ваљда ће сада
мање пљувати по земљи ''новог Борхеса'' (макар он био и у статусу ''кандидата'').
*
На WC шољи док зора свиће
Човек снове о
срећи снева
И жеља из снова
испуниће
Слободан простор
од празних црева.
*
У Америци су сви нешто
друго него што сада јесу (у том, овом, тренутку). (Ја сам најбољи пример за то:
радим као сметлар, физикалац и лифтбој а представљам се лажно и са тенденцијом:
писцем). Сви нешто чекају. Чекају да се догоди чудо па да престану да буду то
што јесу: конобарице ће постати глумице, разносачи пица сликари, возачи бизнисмени,
младе девојке ће се удати за богате старце који ће ускоро умрети и оставити им
све паре а... а... а сметлари ће писати књиге.
*
Рано, рано ујутро
(напољу је још мрак а нормалан и пристојан свет још увек спава, и још дуго ће)
док се још онако буновни и сањиви пресвлачимо у своја смешна радна одела, моје
доста старије колеге (неки већ пред пензијом, дакле, овејани ''хигијеничари'')
живо и на моју велику жалост веома бучно расправљају о животињском царству. Тема:
која је звер најкрволочнија или најопаснија? Сви имају своје фаворите: тигрове,
крокодиле, анаконде... Образлажу једни другима аргументујући, рекло би се чак:
препиру се. Најзад се Џо Бразилијан досетио па каже: ''слон је врло зајебан, ако га удариш док је још мали памти то цео
живот и врати ти после дваје'с година''. Слушајући га како прича ову до
бола упроштену варијанту о ''стази слонова'' неупућени слушалац може помислити
како се овај свакодневно сусреће са слоновима. Ја их онако нервозан и буновно
осетљив на јутарњу буку, празан и недефинисан временом и простором мога
бивствовања слушам и сам себи кажем - ''јеботе, шта је ово: скривена камера или
Twin Peaks?!''.
ЧИТАЈ СЛЕДЕЋИ ТЕКСТ: СРЕТНЕ БУДАЛЕ!
Нема коментара:
Постави коментар