ПРЕВОДИМ СА ЕНГЛЕСКОГ НА СРПСКИ, И СА СРПСКОГ НА ЕНГЛЕСКИ. КОНТАКТ: 065 8124 240. I do translations from English to Serbian and vice versa. Contact: 065 8124 240  
 

Сретне будале!


Од Бранка:
''Могу ти прво рећи Игоре, да сам уживао читајући Колону и правећи слике свих описаних сценарија, размишљао о тим ситуацијама, стапао се као да сам тамо и да све то посматрам, гледам и разумем.
Нисам неки критичар и коментатор али из својих ''дечијих'' очију описаћу ти како сам све то доживео. Прво што ме је Колона подсетила на школске лектире што ми је било супер јер нису лектире само лектире већ одабране књиге које се препоручују. А у свим лектирама смо препричавали писце и наставник нам је објашњавао шта је писац мислио и шта је хтео да доведе до изражаја тј. на шта се фокусирао у одређеном тренутку. Тако да ми је пре свега лепо што сам ту тежину могао да упоредим са тобом и помислио колико тога би још наставница објашњавала о Колони.
Други утисак који ми је значио јесте што си успео да изађеш из мисли људи успевши да опишеш малтене несвесна стања и мисли: мени, које су изашле из реченица и право дошле до мојих мисли и креирала осећања и размишљања људи.
Треће, верујем да је било тешко као што си рекао и да осећаш да можда ниси код неких ствари изашао до краја јер читава визија и костур приче са испуњеним детаљима (или нажалост, у овом примеру да се изразим: месом) била је тешка да се спроведе.
Верујем да је сваки читалац осетио јачину целе приче и ситуација које си описао и да му се на крају једноставно све склопило као слагалица и да је схватио као и ја: почетак, средину и крај...''.
*
Кад пристигнеш овде, Срби које затекнеш, упознаш и сусрећеш, углавном ће ти нудити услуге и помоћ које-а ти нису потребне-а (или ти је чак од штете) а које њих ништа не коштају (или су им пак од благе користи). Кад им затражиш неку праву и конкретну помоћ, теби преко потребну, они ти као по правилу одговарају: ''Жао ми је пријатељу, али зар мислиш да је нама било лако на почетку и да нам је неко помагао?! Не, све смо морали сами. Тражио си Америку, сад види како је...''.
И тако све у круг.
Још пар фраза које ћете најчешће чути:
''У Америку мора да се ради''.
''Не дружи се са нашим људима само ће зло да ти учине''.
''Нема се овде времена за проводе и дружење, друшкане''.
''Богами они у Србију боље живе, сви мобилне, сви лепо обучени, нико ништа не ради а само кукају''.
''Ти мислиш да се овде паре налазе на улицу или беру са гране, па узмеш колико ти треба''.
''А ти, ако ти није добро- нађи боље''.
''Овде нема да се бира пос'о''.
''Ми пијемо само куповну воду, али ти слободно узми ову са чесме и она је одлична''.
''Ми смо ''младост'' Србије итд. итд.''.
*
Глумац Алек Болдвин је својој једанаестогодишњој кћери, која га очито не зарезива ич и не слуша баш много, оставио поруку на телефонској секретарици где је баш добро грди и на крају је назива ''неодговорном малом свињом'' (thoughtless little pig). Његова бивша жена Ким Бесинџер, иначе мајка дотичне девојчице, не буди лења па траку са секретарице дотури медијима да покаже какав је човек Болдвин и како крши неке правничке заврзламе из бракоразводног поступка (јер му је у поједеним периодима забрањено да прилази свом детету ближе од не знам колико метара?!). Сад јадног човека развлаче новине и јавно мњење као ономад Гибсона. Свакога дана у студијима и по новинама гостују психијатри, социолози, и ко све не, објашњавајући где су проблеми и корени Болдвинове девијације. А у ствари, човек је само био љут на непослушно и размажено дериште. Можете само да замислите ментални склоп таквог детета. Можда је време за Болдвина да почне да чита Шопенхауера (за кога верујем никад није ни чуо осим ако га је глумио у некој екранизацији) а који је тврдио ''да је родитељство највеће од свих зала...''. Или можда нашег Душка Радовића који је негде рекао: ''да децу треба тући чим се примети да личе на своје родитеље''.
*
Зорану:
''Најискреније честитке поводом добијања Вукове награде''.
*
Најзад је стигло пролеће у Њујорк. Моје прво њујоршко пролеће. Централ парк је процветао у разним бојама и заиста лепо и сликовито изгледа. Што је још важније процветале су и Њујорчанке. Заиста се може видети лепих жена ових дана на Менхетну. Скинуле су зимске капуте и капе са глава, средиле фризуре и увукле се у по мало тесне сукњице и хаљинице (што им само придодаје на сексипилу). Лепе жене у Њујорку су најлепше на свету. Овде се скупила сва женска лепота из Америке и остатка света. То је зато што се у Њујорку највише исплати да будете лепа жена (или леп мушкарац). Лепота се овде најбоље уновчава. Овде се могу најскупље продати складност и младост. Нажалост, купују је је углавном стари и  богати. Каква само млохава и балава старост немоћно дахће над тим младим и складним месом?! Као по правилу ''месо'' на крају узме добар део пара. И не кривим их уопште. Свуда је тако. Ако је за утеху они наши тајкуни и богати билмези у Србији, који такође незаслужено јашу спонзоруше, су куд и камо лепши и млађи. И сировији па то може понекад у сексу и да дадне неке резултате (уколико их пре тог задовољства неко из конкурентске ''компаније'' не изрешета на семафору са све спонзорушом). Било како било, спонзоруше у Србији макар живе узбудљивије. Али нису лепше од жена у Њујорку, односно: на Менхетну.
А код мене у крају, у Риџвуду и на Глендалу, овде међу фукаром?
Жене се временом углавном подгоје, престану да размишљају о свом изгледу и можете их видети како се у памучним тренеркама лену вуку улицама или ће ''брдо сала'' пролетети поред вас у неком већ добро амортизованом теренцу који по својем изгледу у многоме подсећа на власницу која га тера. 
*
За Американца је телевизија врховни ауторитет којем се све верује и чија се веродостојност никада не доводи у питање. И спремни су да плате сваку цену, свако понижење, сваку жртву, да би се појавили макар и кратко, макар као куриозитет или жртва, на телевизији. И када их задесе највеће личне или породичне несреће они смогну снаге да стану пред камере и кажу нешто о томе.
*
На WC шољи ГМ зграде у... ОПА!!!... у 04:45АМ... 
*
Неко вече се један непозвани и ничим изазвани миш прошетао испред камера CBS телевизије у директном програму, док су вести трајале, иза леђа водитеља који није имао појма о томе. Прошетао се по неком декоративном паноу, пет пара није дао што га у том тренутку гледа неколико милиона људи. На несрећу (по нас запослене у згради) те вести је гледао и један од главнијих менаџера саме зграде. Сада смо са  свих страна окружени мишоловкама и лепком, задужени да гањамо мишеве али од нове телевизијске звезде ни трага ни гласа. Да није прешао на неку другу, не дај боже, конкурентску телевизију?
*
Александар Кожев један од најбољих тумача Хегелове филозофије каже да је човек бирајући ''амерички начин живота'' (American Way of Life) одабрао да буде ''сретна будала''. А ја се убих на пар стотина страна да кажем нешто слично.
Мада ни речи Жака Рансијера изговорене додуше у другачијем контексту нису далеко од истине:
''Ако пораст потрошачког индивидуализма изазива бес у вама, ако вам смета отупљивање образовања у име масовнијег учешћа или плитким хедонизмом савременог живота, ви вероватно само изражавате дубоко укорењену мржњу према демократији''.
Ја да мрзим демократију?! - Боже сачувај! Мени само, као што рекох, бесмислено звучи та реч. 
*
Стај'о сам на ''плази'' (то јест нисам баш стајао) забаљен својим послом кад угледах на тротоару један познати лик (ипак сам читао новине и гледао телевизију у Србији тако да сам за разлику од овдашњих био ''политички несретна будала''): један од бивших и експониранијих вођа Отпор-а. Свашта је тај чинио и говорио. Одлазио чак и у друге земље да изводи ''плишане револуције'' и ''доноси'' људима ''демократију''. 
      И тада сам мислио да не треба наседати пропаганди режима који их је називао страним плаћеницима. Жалио се тада како је младост Србије проћердана, да нема зашта куче да их уједе - колико су пропали. А сад? - шета око поднева Петом авенијом лагано према Централ парку, види се по ходу и ставу да нема проблема и потребе да се у ово време ломата на неком радном месту. Турио на главу неки скупи качкет од квалитетног енглеског штофа, нагрнуо се сомотским капутићем са неизбежном кожном крагном. Само му још лула фали (''још му фале уши и лула да пуши'') па да стекнете утисак да је већ издао сабрана дела овенчана макар са једним Нином и једним Пулицером (овај други би му свакако био дражи). Да не компликујем: види се на први поглед да му не иде лоше. 
      Сад?! - они клинци које је он водио и организовао ''у име светлих идеала демократије'', они исти клинци што су пребијани и затварани, што су лепили плакате и радили волонтерски или за сендвич и све остало - углавном сада после тих ''историјских'' промена чаме по Србији незапослени и гребу се и дан данас од родитеља за једно пиво увече у неком ћумезу. И када би хтели у Америку не би добили визе. Плаши се америчка администрација да не остану овде, да се запосле и живе од свога рада.
Не, не спорим ја њему право да буде овде, да буде успешан и остало: спорим му начин до којег је дошао овде и можда постао успешан. Спорим му то преко чијих леђа је све то остварио, спорим му морално право да револуцију у својој земљи изводи због пара које добија од друге земље, спорим му што је завео младост и лепоту на исти начин као и противници против којих је се борио, спорим му и то што је отишао из земље кад је већ ''извршио промене'' које је хтео, спорим му то што је потплаћена бараба која је махала заставом људских права и демократије.
ПС
Ако дотични икад ово види а да не помисли да сам ово ''виђење'' измислио сазнајући из медија да је овде у Америци: падао је неки фебруарски снег а он је  у друштву старије госпође прелазио ''пету'' авенију поред хотела Плаза и још нешто, није он уопште важан: егземплар сам тражио.
*
Неки од тих студената који поштено уче и раде, који имају идеале мисле да човек који пише и по нешто објављује има и неких моћи да помогне, па добијем и оваква писма:
''Поштовани,
Студент сам 4 године на Филозофском факултету у ...
одсек Историја. Имам положен курс за рад на резервацијском систему, говорим енглески и италијански, поседујем велико искуство на раду са рачунаром. Молио бих Вас ако сте у могућности да ми понудите било какав посао...''
Нисам имао срца да му било шта одговорим а понајмање да му не могу помоћи. Ово има и те како везе са претходним текстом.
*
Доста сам се нервирао на ''енглеском'' време је да се опет мало нервирам на ''српском''. 
*
У Америци  можете да ПРИЧАТЕ шта год хоћете против државе, председника и система али не смете ништа да РАДИТЕ против истих. Чак и оно прво, медији и јавне личности скоро никад не чине. 
*
Страшно! - поједине дневне новине поскупеле за 100%, са 0.25$ на 0.50$. И нико их није више куповао. После свега неколико дана враћена је стара цена уз помпезну рекламу. 
*
Чик само пробај да пронађеш нешто у Америци (а да није по среди наоружање или свемирска технологија) а да на ''том нешто'' не пише MADE IN CHINA.
*
Ипак им не могу опростити што су убили романтику и што су на добром путу да затру дух. Овде ти се може догодити свакаквијех чуда али никад романтични тренутак (а да при томе није прво плаћен а после одглумљен, значи не прави или под условом да није ''донет са собом'' при доласку у Америку).
О духовним релацијама не треба ни трошити речи. Све што није поткрепљено материјалним за њих једноставно не постоји. Иако се понекад препусте страстима мимо њиховог резона то јест и поред социјалних разлика, у емотивном смислу никада не направе такав излет и самим тим по њима: грешку.
*
Оно што овде највише вређа здрав разум (јер има доста тога) јесте заиста огромна, незамислива разлика у економском статусу људи. Појединци толико много, а при томе незаслужено, зарађују да је то неукусно и несхватљиво било којем разуму, било којој науци, било којем закону. Сви ће рећи: ''па тога има свуда, има и у Србији!'' - и ја ћу им дати за право с' тим да остајем при своме да се то не може упоредити. Та несразмерност вређа достојанство али није то најбитније - није ни морално - нико те није терао да дођеш овде, ипак, остајем при пређашњој формулацији: вређа здрав разум.
Разлика је поред тога и ненормална: физички ненормална. Мислим, то се не може описати. Човек се просто пита: откуд толики новац? Откуд оправдања и здравог економског момента за његову егзистенцију и на крају откуд се све то богатство физички остварује? Верујте ми, иако тог научно-економског оправдања ја немам, нити га знам, одговор је врло прост: све то силно богатство проистиче из сурове експлоатације већине грађана Америке и прљавих закулисних радњи а корени тога богатства сежу у не толико далеку прошлост када је мафија решила да легализује своје послове.

ЧИТАЈ СЛЕДЕЋИ ТЕКСТ: МАШАЛ, ИШАЛА!

Нема коментара:

Постави коментар

©Igor M. Djuric
copyright 2010 by ©Igor M. Djuric Upotreba sadržaja ove web stranice
podrazumeva obavezujuce prihvatanje copyright -a

www.djuricigor.net , e-knjige i blogovi

counter for blog

Игор М. Ђурић - Једна година у Њујорку