Фото Игор Ђурић
-------------------------------------
Богами сам ових дана добро радио.
Не у смислу да је мени било добро док сам радио него у смислу да је њима било
добро а мени лоше. Гледао сам нафраћкане станаре како лежерно пролазе и уживају
у томе да неко ради и чисти за њих. Јеби га, знао сам ја и пре него сам дошао
да овде ништа не дају ''за лепе очи''.
Осим, да се еуфемистички изразим,
хигијеничарских послова који се често граниче са тешким физичким, имао сам и
пар згода и незгода. Једна од станарки ме позвала по имену. Добар напредак.
Разговарао сам и са једним љубазним Јеврејином Пересом у лифту. Пита ''одакле сам''? Када је добио одговор затим пита ''је ли рат готов''?
''Јесте, хвала Богу'', одговорим ја.
Хвала Богу.
Да му не останем дужан и ја њега
питам за рат у његовој постојбини:
''Тамо никада не престаје'', одговори ми, мада сам приметио
да је остао недоречен, као да је и он на крају хтео да дода: ''хвала Богу''.
Онда ми се десила и неприлика на
вратима лобија јер нисам могао да нађем кључ од празног апартмана за агента
који издаје станове. Водио је неке Индијце у жељи да им ували педесет квадрата
за око 3000 долара месечно. Кад је чуо мој енглески Индијац је подозриво и са
пола гласа рекао агенту:
''Rashan''.
Агент му је одговорио:
''This s New York'' - у смислу: ''немој да бринеш има свега и
свачега''.
Ја сам у себи
рекао:
''Welcome''.
А шта је заправо
Њујорк?
Град који никада
не спава?! - да јесте и то.
Светски центар
економске и сваке друге моћи?! - наравно и то.
Центар света кад
је култура и уметност, па и мода у питању?! - да свакако.
Све је Њујорк то
и много више. Њујорк је свет. Цео свет са својим репрезентативним узорком на
једном месту. На једном острву, јер све се то налази у ствари само на Менхетну.
Остали делови Њујорка служе само за спавање ''сиротињи раји'' или богатој
фукари, зависно од тога који је део града у питању.
Почетком 17 века Менхетн су
од Алгонкин Индијанаца купили Холанђани (кникербокери) за 24 четири долара,
наиме на толику суму су процењене перле и огледала које су дали уместо новца.
Због тога се овај крај у почетку звао Нови Амстердам. Последњи холандски
гувернер Питер Стивенсат потписао је 1664. године предају града у руке Џемсу,
војводи од Јорка. Град је због тога променио име у данашње: Нови Јорк. Енглези
су 1783. окончањем рата за независност дефинитивно изгубили град који је неко
време био и престоница.
Њујорк је град који данас има између осам и девет
милиона становника. Колико стварно има? - то нико не зна јер свакодневно овде
људи нестају и појављују се. О илегалцима који сви личе међусобно ''ко јаје
јајету'' не вреди ни говорити. Само викни гласно на улици: ''Хоѕе!'', и педесет људи у твојој непосредној близини ће се
окренути. Извириваће из аутобуса, из локала, из подрума, из канализације...
Кад смо већ код
статистике а ако је веровати др. Вилијему Сангеру и његовој Историји проституције 1858. године у
Њујорку је живело приближно око 700 хиљада становника. Од тога броја
проституцијом се бавило око 7860 углавном жена. Крајем тога века је већ је било
око 50.000 курви у Њујорку. Колико их данас има, то заиста нико живи не зна?!
Њујорк се налази
на 6 метара надморске висине. Састоји се од следећих општина: Manhattan, Bronx, Brooklyn, Queens и State Island. Њујорк зову још и Велика Јабука: Big Apple. Њујорк се
налази на ушћу реке Хадсон (Hudson river) у Атлантик. Она
је добила име по Хенрију Хадсону (Henry
Hudson) који је са својим бродом Полумесец (Half Moon) 1609-те године први истражио ту реку.
Тренутни
градоначелник јесте Michael Bloomberg. Један од
градоначелника био је и Fiorella La Guardija по коме носи име један
од два њујоршка аеродрома. Други носи име по убијеном председнику Кенедију. (Дакле
и Американци су убијали своје председнике. Један црнац је хтео да се покаже
информисаним и духовитим па ми је рекао: ''Ооо..
из Србије, ви убијате своје председнике'' (мислио је на Ђинђића). ''Да'' - рекох му - ''убили смо Линколна, Кенедија, Мартин Лутер Кинга и многе друге''.
Тај мамлаз ми се више није јављао. И није требао јер мислим да су Американци
убили своја четири председника: Абрахама Линколна – 1865., Џејмса Гарфилда –
1881., Вилијема Мекинлија – 1901. и Џона Кенедија – 1963., али су успут још
пуцали или припремали атентат на једанаест председника).
Њујорк је 1630. године
имао 300 становника. Имао је и једног црног градоначелника: David Dinkinsa. Најзад Њујорк има око 500
галерија, 150 музеја и преко 100 позоришта. Пре помињани Кип слободе (где су
ми одузели бритву, матер им) изграђен је као поклон од Француске 1886. године и
ако ћемо поштено он се не налази у Њујорку него у Њу Џерзију. У Њујорку је
најзад и седиште Уједињених нација на East riveru које поред
политичке важности доноси и велике приходе граду. У дворишту зграде УН налази
се статуа Свети Ђорђе убија аждају а пријатељ ми објашњава да је аждаја
изливена од остатка совјетске интерконтиненталне ракете. И заиста се види да је
то некада и била. Само ми се чини да у мало поранили са симболиком: има још
доста опасних а активних оваквих аждаха у Русији. А некад смо били тако поносни
што су делови овога лепога здања грађени од мермера са Брача. Данас, макар ми
Срби, више нисмо поносни на то. Можда што су УН убадајући ону аждају и нас Србе
добрано боцнули.
Ето укратко. Са
оволико текста се у Америци докторира на појединим (скоро свим) факултетима,
које овде називају ''колеџима''. Додуше, само ако хоћеш већу оцену. За тек
прелазну може и мање. И стварно: да их видиш ама баш ништа не знају, скоро
половина (мислим на оне школоване, наравно) не зна ни да пише. А опет све
функционише, имају најбоље стручњаке (у стручном смислу) и све најбоље на
свету. У чему је јадац? Знају где треба да траже кад им нешто треба и не жале
новаца да то себи и доведу. Не жале да плате туђе знање.
У ствари нису
глупи: српски писци им раде као чистачи. Замислите онда ко им тек ради као
писац (ако им затреба, мада ретко ко од те феле њима фали)? Наиме, сценаристи
им и затребају, писци: јок.
*
6:00 ам
У возу су сви
мрзовољни и поспани. Ни једног ведрог и насмејаног лица. И ја сам сличног
расположења и моје лице одаје бесмисао свега овога и мрзовољу коју најчешће
гастарбајтери не признају. Одједном са mp3 плејера до мојих ушију допире Арсен
Дедић и Дјевојка из мога краја.
Однекуд је долепршао осмех. Ја сам насмејан, једини у возу. Магија.
6:00 рм
Иста сцена. Покушавам
поново. Није мала ствар бити срећан и насмејан међу масом мрзовољних и тужних.
Не иде иако иста песма путем истих слушалица опет допире до мојих (истих) ушију. Нема магије. Није ''легла''.
Не може то на силу. То иде само од себе. То су бре, да се народски изразим:
осећања.
Драган Николић у Ко то тамо пева каже:
''Млада, живот ти је као песма, ако не ''легне'' у
право време као да га није ни било''.
Баш тако.
*
Мој тренутни
''супер'' (supervaisor) на послу, Мађар
по имену Ласло, кад год ме види, говори ми:
''Relax man…''.
Ако икад будем
штампао ову књигу променићу му име и националну припадност да му не би одузели
америчко држављанство.
ЧИТАЈ СЛЕДЕЋИ ТЕКСТ: Американци
Нема коментара:
Постави коментар