Jedna godina u Njujorku  
 

Myrtle




Међу најугроженије врсте у Америци, поред неких ретких орлова и бизона, спадају и пушачи. Они једноставно немају никаквих права и пред изумирањем су. А овде имају своја загарантована права скоро сви: педери, наркомани, црнци, фашисти, адвокати...
Педери могу да се жвалаве на сред улице, на очиглед деце, црква их венчава а закони дозвољавају да усвајају децу. Не би ме зачудило да се појави нека организација која ће затражити право педофилима да усвајају децу. Можеш се фиксати хероином "у по бела дана" и вероватно те полиција неће дирати а о пролазницима ни да говорим нећу.
Ал', запалити цигарету у затвореном простору или забрањеном за то месту: то не смеш помислити ни у сну. Не дај боже да припит после неког славља у свом стану запалиш а сопствено дете те пријави. (Што је најгоре не смеш после тога ни уши да му ишчупаш јер те следује још већа казна). Овде не смеш ''да даш мало по ушима'' свом детету кад ти нешто напакости онако како то знају само сопствена деца да ураде али је зато педофилија распрострањена и слабо кажњива јер кад те и ухвате у таквом нечем можеш само да аванзујеш и постанеш славан уз помоћ медија. Добијеш пар месеци и неколико стотина хиљада долара за мемоаре. 
      Мада је педофилија у неку руку и легализована јер и дан данас у неким школама терају девојчице да се облаче баш онако како воле перверзњаци: кратке кариране  сукњице, беле доколенице и обавезне кикице. Туцање између рођака у адолесцентном добу је веома распрострањена и ''кул'' работа. Само се не сме пушити сада већ нигде до на улици а и о томе се прича да ће трајати још који дан. Не постоје чак ни барови где се сме пушити. Не постоји чак ни могућност да власници сами одлуче хоће ли се пушити у њиховим локалима, па ако немају муштерија то је њихова ствар.
Зато се пушачи довијају на различите начине. Проради им машта, постану уметници у проналажењу скривених места где се може повући макар пар димова а да те при томе не детектују камере којих има свуда и не активира се противпожарни систем којих има ''јошсвудије''. (Кад смо већ код камера, нека истраживања су показала да просечног Њујорчанина свакога дана разноразне камере сниме између педесет и сто пута. Тако да се већ може говорити о остварењу Орвелове визије из  1984). На таквим скровитим местима стварају се нова пријатељства, деси се између два дима и по нека љубав или макар страст. Нико и ништа не може и не зна да збије и створи затворен круг као што то може угрожена врста дубоко свесна своје угрожености и непријатељског расположења околине а пушачи у Америци јесу угрожена врста.
*
Свет је заиста мали (стара и отрцана фраза али као и све такве фразе врло близу истине). Овде у Њујорку, на углу између 59-те и 5-те тик поред Централ парка сретнем младића који је добар друг са мојим рођаком. Који су то услови и предуслови морали да се сложе и  стекну годинама и деценијама пре да би се наша два животна пута укрстила баш ту на углу 59-те и 5-те, тога дана, тога сата и минута, па да се помене један човек који никада није био овде и вероватно никада неће ни бити.
*
Од Јоце:
''Вита јела- зелен бор,
коначно улових времена да се јавим, у ствари не толико времена колико психичке припреме. Наравно, не  за писмо  него да урадим корекцију на сајту. Немој Игоре да мислиш да је то неки велики посао него нисам месецима радио у ''Dreamweaveru'' и требало ми је читав дан да поставим сајт код мене на рачунару, који сам претходно форматизовао, и да ''схватим шта је песник хтео да каже'' наравно у техничком смислу. После је ишло рутински. А нисам хтео да се јавим док то не урадим: па све данас ћу, сутра ћу... Углавном сад је постављен, ја сам га прегледао, делује ми да нема проблема. Ти погледај па јави да ли ти одговара или треба нешто дотерати. Сад није више  проблем. А ја ћу полако у позадини припремати другу верзију са истом структуром али редизајнираном. Ужелео сам се тога рада...''. 
*
Ево још једног примера ''лењости мозга'' просечног америчког грађанина (и још једног еуфемизма) и његове представе о томе ко су му непријатељи и шта се заправо  дешава. После ''једанаестог септембра'' природно је тих дана порастао бунт и незадовољство према исламским екстремистима, подигле су се страсти и долазило је до спорадичних инцидената на јавним местима. И знате ко је највише страдао?! Сироти Индуси са својим турбанима којих је традиционално највише заступљено међу њујоршким  таксистима. Ето колико су Американци упознати са киме су и због чега у рату?!  Могу само да замислим колико знају о Србији и Србима и какве су им представе. Један од мојих колега са посла са којим сам доста времена заједно преко дана и пуно разговарамо, стално ми говори: ''...а код вас у Русији...''.
*
Од Златка:
''Ево сам већ недељу дана у Београду. Прочитао сам коначно твоју ''Колону'' и носим веома позитивне утиске. Вишеслојни роман са истанчаном психолошком и социјалном анализом српскога страдања, наше катастрофе на КиМ, са универзалним приступом који доликује интелектуалцу. Толико о томе. Имамо сада једну акцију  везано за помоћ у књигама за основну и средњу школу нашој деци. Твоју идеју око штампања ''Метохија и Косово'' гураћу свом снагом и јављаћу ти о томе...''.
*
У улици Myrtle у Ridgewood  угледах продавницу слика и рамова. Уља на платну, графике, по који акварел и доста гоблена. Наравно и свакојаких рамова. Све су слике, поготову уља, доста солидно занатски урађене, технички дотерано, без уметничке вредности али идеалне за поклоне и декорацију огромних кућерина.
Зашто ово пишем? Продавница ко продавница, нити најбоља, нити једина. Има таквих на стотине у Њујорку.
У повећем излогу те продавнице централно место је заузимао велики гоблен. Који? Она позната слика Уроша Предића Косовка девојка. Девојка даје јунаку на самрти воде после Косовске битке. Около трагови од битке, мртви јунаци и коњи, поломљена копља и поцепане заставе.
Проверио сам: продавницу не држе Срби. И купио сам једно омање платно које ме је подсетило на наше ''наивце'' (пошто гоблене ипак не купујем). Петао и кокош у сеоском дворишту, живописним бојама насликано у стилу најбољих наивних мајстора равне Војводине. 25 долара за уље чије су димензије 20цмx30цм. Ето колико ме је коштала национална усплахиреност настала чињеницом да на излогу те продавнице виси гоблен ''Косовка девојка''. Кад год се Срби ''национално усплахире'' то их увек кошта много.
*
На Менхетну је мушкарац у веома скупом оделу, са краватом и кошуљом, возио бицик'л. Кренуо на посао или до друге фирме службено, можда је и на паузи био. Да му ланац од бицикла не би испрљао ногавице ставио је на те исте ногавице ластике. Оне ластике, мало дебље, што се овде њима везују новине.
Ми смо, а и наши очеви, комшије и рођаци, некад ногавице спутавали штипаљкама за веш а из истог разлога као и наречени господин са Менхетна.  Две дрвене штипаљке и ланац ти неће дохватити и замастити ногавице. Једна у џепу као резерва за сваки случај. И да ти се нађе ако ко затражи. Кад те неко пита ''да му даш један круг'', ти обавезно кажеш ''да не можеш јер ти је гума слаба'' (а за тебе као није). Кад се хвалиш да ти је бицикл добро ти онда кажеш да ''је повозно''. ''Двојку'' не смеш да возиш јер ће ти локални позорник скинути вентиле са гума (па ће онда стварно бити издушене). Кад ти се и'цепа гума ставиш ''бајлагу''. Наше бабе, стрине и тетке, нису могле да превале преко устију компликовану и страну реч ''бицикл'' па су једноставно говориле ''точак''. ''Точак'' се узбрдо обавезно гура и никад се не вози ''без руку'' јер се после тога обавезно вози ''без зуба''.
Нема тога у Њујорку. Само ластике из практичног разлога и никакве филозофије у позадини. О успоменама не смем ни да помислим. Ипак, би ми мило што се и овде људи чувају од машћења ногавица као и код мене, у мом родном крају, у мом детињству. 
*
Данас је 5. октобар и у Србији се прославља победа "демократије". У ''Шумској скупштини'' лавови су бар били искрени по питању шапа. У нашој српској скупштини нико и никад није био искрен. 5. октобар треба брзо заборавити. Ваља заборавити и оно што је било пре њега и оно што се догодило после. Треба све заборавити - само тако можда имамо неких шанси. Салман Рушди је негде написао да је ''историја и прошлост једног народа смеће којег се треба што пре ослободити''. Бојим се да је Србији и будућност која се пројектује такође смеће којег се треба ослободити пре и него нам се догоди. Тешко је то урадити, скоро неизводљиво али нисмо ли ми Срби народ који се увек до'ваћао тешких и неизводљивих задатака па и кад не успемо у својим наумима (као што никад не успемо) бар имамо добар изговор за неуспех. Онда нам на крају увек остане ''Небеска Србија''.
А Амерички медији пишу о томе ''како је Америка ублажила став по питању Косова'' тако да сада није за ''стопроцентну'' него за ''условљену'' независност?! Врло важно, по систему ''није шија него врат''. Па Милошевић више није на власти а Срби нису на Космету а ''демократе'' су победиле ''петог октобра''. Могли би Американци у име свега тога да макар по принципу ''да је неко мало трудан или мало мртав'' дају Албанцима само мало независности а у намери да награде српске демократске промене. Нек понуде ''демократама'' макар оно што су нудили ''диктатору''.
А Србе и Албанце у ствари није било брига ни за демократске процесе у Србији, ни за америчке ставове, но им је било битно само како да са што више ''квази-аргумената'' оспоре право другој страни, не да живи под неким условима, него да уопште живи тамо. На крају сваког таквог аргумента стрчала је по једна пушчана цев.
Зато је ''глобални лав'' спустио шапу на нашу ''балканску зечју скупштину''. А 5. октобра су се зечеви само мало поиграли по развигору. 
*
Неки мамлаз је пре пар дана ушао у школу коју похађају искључиво деца Амиша у неком месту у Пенсилванији и пуцајући на све око себе убио је пет девојчица а више њих тешко ранио. Тај је идиот на крају и себе убио.
Неко ће рећи: ''пук'о му филм''. Вероватно јесте  тако. Начин живота који се овде упражњава погодује честом ''пуцању филмова''. Али су они толико бездушни и себични, па и глупи на крају крајева, да кад им ''пукне филм'' желе да од тога направе спектакл а најзад хоће и да са собом у смрт поведу што више других.
Амиши су се пре 200 година доселили у Америку првенствено из Немачке и Швајцарске. Иду искључиво у своје школе, жене се међусобно, живе по  хришћанским ''светописним'' канонима, имају велике породице, живе искључиво од земљорадње (додуше у задње време и од туриста јер су својеврсна атракција а са оним њиховим колима које вуку коњи) и презиру техничка достигнућа. То је једна мирољубива скупина која често управо због презира према насиљу често трпи насиље.

Нема коментара:

Постави коментар

©Igor M. Djuric
copyright 2010 by ©Igor M. Djuric Upotreba sadržaja ove web stranice
podrazumeva obavezujuce prihvatanje copyright -a

www.djuricigor.net , e-knjige i blogovi

counter for blog

Игор М. Ђурић - Једна година у Њујорку