Фото: Игор Ђурић
----------------------------------
Млађа девојка у Метроу,
Јеврејка, очитала ми (нам) је лекцију из националне али пре свега из грађанске
куражи.
У купеу је атмосфера
била нормална. Већина путника је имала слушалице у ушима, неки су се претварали
да читају а неки су уистину спавали. Јунакиња ове причице је седела поред
такође млађег човека који је на глави имао ону карактеристичну јеврејску капицу,
ону што се ставља на вр' главе. (Обећао сам сину ако буде похађао елитну
гимназију у јеврејском кварту једну малу шајкачицу за потиљак, колико да се не
одваја од околине гологлав а толико и да не изгуби национални идентитет). Читала
је неку књигу, вероватно ''Тору'' на
јидишу а хебрејска слова су се попут њихових рођака арапских увијала имагинарно
и за мене у несхватљивим облицима и правцима. То је моја лоша особина, кад год
видим књигу у туђим рукама завирујем преко рамена да видим о чему се ради.
Вреди за причу напоменути:
ових дана поново, по ко зна који пут, бесне сукоби на Блиском истоку. Израелци
бомбардују Либан, ''Хезболах'' шаље
ракете на Израел. На стотине мртвих. Пре пар дана је један муслиман у Сијетлу
упао у Јеврејски центар и пуцао на кога је стигао. Иронија је да је баш тај
Центар изабрао преко интернета што значи да им је пресела очигледно више него
успешна ''веб'' презентација.
Да наставимо са
описом сцене у возу:
Одједном! -
девојка подиже поглед и погледа у мом правцу. И остаде тако фиксираног погледа
пар минута. Мени непријатно. Бришем нос и уста, загледам према шлицу (да нисам
заборавио проклетињу да затворим кад сам отоич ''пуштао сузе за Хитлера''), али
видим није то. У тај мах, док ја себе још проверавам, девојка устаде и крену
према мени па на крају и седе поред мене. Ја ни лево ни десно. Чујем, осећам,
чачка нешто иза моје главе. Кад скупих довољно храбрости, окренем се и видим да
је неко залепио папир (али га баш мушки залепио јер је морала да струже ноктима
и перорезом да би га скинула) на коме је писало:
STOP
ISRAEL!!!
DEATH
TO ISRAEL!!!
У возу пуном
муслимана, у крају где углавном живе исти, девојка је храбро и достојанствено
на очиглед свих и веома транспарентно упорно стругала папир а да није чак ни показивала
мржњу или какву другу емоцију. Радила је то сасвим природно, као да помаже
некој старици да пређе улицу. Деловала је чудесно мирно и врашки самоуверено.
Њена станица је ''прошла''. Она није изашла. Није завршила стругање. Улазила је
са сваком новом станицом све дубље и дубље у блокове где нема Јевреја а има
богами муслимана. Задњи Јевреји на овом правцу су изашли још негде између ''Bedford av.'' и ''Lorimer st.''. Од тих станица они више не улазе у возове
који иду према Jamaica, ''Mitropolitan av.'' и Canarsie. То већ нису њихови крајеви.
Ништа! Она је и
даље држала књигу у руци и гребала папир са натписом против њене постојбине. Не
знам кад је завршила и докле је стигла. Ја сам сишао на ''Myrtle av''. Она је остала. Нико није смео ни да је погледа. Не
знам због чега. Ваљда зато што је женско и тако то.
Рат бесни на
Блиском истоку. Гину људи. Али нема везе то са овом причом: то има везе са
грађанском свешћу у храброшћу. И националном патриотизму. Зато Израелци имају
државу: јер имају храбре грађане било где у свету. Зато Срби немају државу: јер
нема кафеа ''Шумадија'' у Ridgewood-у иако ту живи пуно Срба. Ми
не смемо да напишемо ни оно што је наше а камоли да бришемо и стружемо туђе.
*
Јутром ми се по
нервозној и сањивој глави јављају све неки ликови из прошлости о којима никада
и не би требало да размишљам: познаници ''из виђења'', неки људи које сам
сусретао у уредима, на улици, аутобусу, школи... Све ликови који су некад и
негде живели у мојој близини а ја их овлаш виђао и сусретао често несвестан тих
сусрета.
Ето тако сањив, нервозан
и бунован ујутро у возу, на улици или на послу сетим се курира Ђоке, теткице
Мире или инкасанта Боре. Некад и шинтера Јоце или неког клипана што је стално
висио пред продавницом у крају и пио пиво и кога нисам видео можда и двадесет
година.
Мозак је то! Не
питаш се ти ништа кад је он питању, поготову неки његови тајни трезори ''џепова
сећања'' који су закључани и само се сами од себе понекад откључају не
питајући те при томе хоћеш ли то или нећеш.
(Узгред, никад
нисам волео да пијем пиво испред продавнице иако нисам сноб. Једноставно, увек
је било вруће и никад ниси имао где да седнеш а гајбица зна и те како да ти нажуља
дупе а некад под теретом и да се искриви).
*
Miss Kets са петог спрата данима иде кроз зграду, јури
супервајзора, менаџера и остале и виче као да држи проповед:
''Примите га за стално, никад зграда није била чистија!!!''.
И показује на
мене.
А мени каже:
''Пијеш ли довољно воде, наиме, делујеш ми прилично
исцрпљено''.
*
Miss Kets је опет ''проповедала'' у ходнику:
''Примите га за стално, научиће енглески, види му се
на лицу да је интелигентан човек!!!''.
Ако сам ја овако
дебео и задригао (по свему судећи не још дуго) слика и прилика Суперхика онда је Мис Кетс слика прилика женске варијанте Висости Броја Један. При ходању као помагало користи оне
алуминијумске сталке што се носе испред себе, нема ни један зуб у глави, стара
је као Метузалем, вода куче које је вероватно њених година и изгледа да има
пара. Много пара.
*
Мел Гибсон, мени
иначе симпатичан глумац, је пре пар дана пијан возио, па су га тако пијаног
зауставили, па је он тако пијан трабуњао свашта и тако трабуњајући пијано
незгодно поменуо и Јевреје те га сада по медијима ''развлаче'' ко што је моја
покојна стрина развлачила кору за питу преко стола. Сумњам да је кампања добро
финансијски покривена (због ситуације на Блиском истоку по кулоарима се прича
да му је све ово намештено како би показао латентни антисемитизам у свету па и
у Америци) али не смем да поменем од чијих пара јер кад он славан и богат овако
пролази шта би тек од мене остало. После ''развлачења'' Гибсона СNN јавља да је
Фидел Кастро мртав (што се убрзо показало као нетачно) и да Америка има план како
да увезе демократију на Кубу. Нек им је са срећом. И нек им је Бог којег су се
одрекли у име комунизма: на помоћ! Коме Американци почну да ''увозе'' демократију
томе се не пише добро. Јер демократија није артикал који се увози или извози,
демократија је стање духа појединца и друштва које се годинама кроз институције
гради и никада не буде савршено добро. Довољно је да буде подношљиво лоша. И то
је довољно.
Нема коментара:
Постави коментар