Фото: Игор Ђурић
----------------------------
Нова година је поново и
без грешке стигла. Кугла се поново спустила на Тајмс сквер, раздрагана маса је то поздравила као да се никада
до тада тако нешто није догодило, телевизије су почеле да своде рачуне, трговине
да пребројавају профит. Најопуштенија недеља у Америци, она између Божића и Нове
године, управо се завршила. Сви су тужнији и уморнији него кад се кренуло у ту
недељу. Ваља сада наставити по старом и сви се осећају помало прекраћеним (уистину
за оно што никада нису ни имали али чији су привид стекли задњих неколико дана).
Протекле недеље град је био ''пословно мртав'' а препун туриста из свих делова
Америке и света. Није било карактеристичних гужви у саобраћају али су трговине
биле препуне. Нико се ни на послу није претрзао. Ни шефови, ни ''боранија''.
Сад је готово. Година дана је до новог Божића. И тако им прође живот.
Пошто је готово са
празницима и подељени су ''божићни бонуси'' (где сам ја прошао више него
симболично) сви се дакле окрећу раду и новим изазовима. На крају крајева, сада
се требају покрити и минуси на кредитним картицама који су настали услед
неконтролисаног трошења пред празник. А, опет, размишља се и о лету, годишњим
одморима и летовањима. Свако на свој начин. Американци се распитују за
туристичке аранжмане, зову агенције и резервишу егзотичне дестинације. Гастарбајтери
траже најјефтиније авионске карте за своје постојбине и распитују се код рођака
за цену грађевинског материјала и мајсторских дневница. По неко и за цену
мермера и изградње споменика.
*
У Српском клубу на дочеку Нове године избила је туча. У албанској
кафани, на истом дочеку, један мртав. Дефинитивно смо довољни сами себи.
Заједно смо само ефикаснији у остваривању свог бесмисла и ништа друго.
*
После пола године боравка
у Њујорку од мог америчког сна остала
су само кошмарна буђења.
*
Цео дан чекам поруку из
Србије. И ако не знам ко би је и како послао, нити слутим какве би садржине
могла бити. А ипак је чекам. Цео дан.
*
Купио филмску
енциклопедију 1001 movies коју је сакупио и саставио Steven Jay Schneider a у којој су од наших поменути
Макавејев са Мистеријама орга(ни)зма и Кустурица са Подземљем. Од кога
је и ово је превише.
У једној другој
књизи коју сам купио у антикварници и која носи наслов A pictorial history of sex in films коју је написао
и опремио Parker Tyler још 1974. године
помињу се такође Мистерије са сликом
прелепе Милене Дравић.
*
Од Ђуру сам данас
чуо нови ''српски бисер'' (већ помињани ''шумадијско-моравски шмек''):
''Прејеба ме, док си рек'о пиксла''.
Други би
компликовали па би казали:
''Преведе ме жедног преко воде'';
или:
''Удари ми нож у леђа'';
или:
''Издаде ме кад сам се најмање надао'';
Београђани би
пробали са:
''Уради ме'', што може да има друго
значење које нас сада не интересује.
Ђура: јок!
Неко би написао
цео есеј о томе како га је преварио онај коме је веровао или у кога се макар
није надао али ни после сто страница не би достигао Ђурину јасноћу и
сликовитост.
Антипод од ''прејеба ме'' јесте ''недојеба ме''; никако није ''не јеба ме''. Јер ако те неко ''не јебе'' за ништа онда и јеси нико и ништа.
Између ''прејебаног'' и ''недојебаног'' читава је филозофија људског битисања и односа међу
људима у неком друштву и систему. То је читав простор у коме се дефинише стање
духа и бића, система вредности - ако ћемо прецизно.
(Ђура је аутентични
српски мислилац).
Разлика је и
између ''кецања'' (''нема кој да пеца'') и овог другог. Кад
те неко ''кеца'' ти то и очекујеш од њега, браниш се колико можеш, не вртиш
дупетом, не запиреш се ни би ли му огадио и свестан си да ти то ради јер му се
може (и то би њега исто ''кецо'' да можеш ако не и више).
''Прејебавање'' је нешто друго. Оно не значи
да те је неко ''много јебо'' већ да уопште то није требао да чини. ''Јебање'' је физички акт, ''прејебавање'' је духовна категорија.
Ту је и ''подјебавање'' кад те неко из потаје и
курвински ''ради''. Па онда ''зајебавање''
исто те ''ради'' само то јавно чини. Па онда ''прцање'' кад те ''ради'' на кашичицу. Дакле понављам, све су ово
радње које немају везе са сексом. Па тако нема везе са истим и кад те неко ''измрда'' - то је кад те ''ради''
транспарентно и са благом дозом насиља.
Постоји на крају
и оно ''јебе ме па ме растура'' што
би била синтеза свега већ претходно наведеног и ''не јебе ме ни два посто'' што је антитеза горе поменуте синтезе.
*
Година једна.
Десет дана. Пар месеци. И неколико сати. Кад све збројим. Или све спојим. Може
ли стати? У ране јаде? Ил' позну мудрост? Јер ја не стојим. Само постојим. Тако
се надам. У своју лудост. И ту могућност. Да можда прође? Понекад дође. Литар
спокоја. Кило односа. Кубик стања. Да кући бежим. Почетак да стане. Па бацим
дане. И ноћи кренем. Ја трошим туђе. И смишљам своје. Да признам победу.
Уновчим пораз. Потпишем признање. Вратим одликовање. Потражим ороз. Побледим
скроз. Без икаквог смисла. Ко песма сувисла. Махнем крилима. У инат живима.
*
Можете ли да
замислите какво је то психичко и ментално стање (мада, можда и можете на основу
претходних редова), ипак, кад у три сата ујутро, неиспаваном, уморном и
нервозном до бола, не излази из главе бројалица из детињства уз коју су девојчице
''цупкале'' преко ластика (на наше задовољство због могућности да вирнемо под
сукњицу, мада ми то у овом периоду слабо пада на памет) и коју мозак безброј
пута понавља:
''О-мони-мони-ма
академи-физифа
физи-фа-фа-фа
копен-ха-ха-ха
уни-епе-епе-епе
уни-цепе-цепе-цепе
уни-во-во-во
Мики-мо-мо-мо''.
Пробајте себе да
замислите у мрклој ноћи, у највећем граду на свету, са оваквим кошмарима у
глави?!
Јесте пробали?!
Шта, не иде...
*
На улици купио
књигу: History of Germany - by Frederick Kohlrausch, штампану 1864.
у Њујорку од издавача D. Appleton and company.
Цена: 1 долар.
Издавачка кућа
постоји и дан данас.
*
''Ен-ден-дина
сава-рака-тина
сава-рака-тика-така
бија-баја-бух''.
*
Пита ме неки
Арапин који је очигледно доста дуго у Америци, пита ме дакле у клозету, онако
пишајући:
''Је ли Милошевић убио много Албанаца?''.
А ја му, исто
тако пишајући, одговарам:
''Не знам''.
И стварно,
написао сам књигу о томе, знам приближан број убијених на обе стране а данас,
после оваквих питања уопште нисам начисто: ''је ли Милошевић убио ''много''
или ''мало'' Албанаца?! Колико је то ''много''? А колико би се рачунало да је
''мало''? Не стигох да питам ни овога што ме питао: колико је по њему ''много''
а колико ''мало''?!?
Забога!, ради
се о људима, о убијеним, ко год да су и на који начин су уморени. Смрт је смрт.
Нема везе са тим нација, вера а поготово број. Свака смрт је индивидуална патња
и бол. Индивидуално страдање. Свако индивидуално страдање због изазваног ратног
безакоња јесте колективни злочин.
Ако је ''мало''-
је ли требало још?
Ако је ''много''-
кад је требало да стане, до које цифре ''мало'' прелази у ''много''?! На крају
ме мучи и дилема: је ли Милошевић долазио викендом да лично ''убија'' Албанце
или је то чинио свакодневно?! Он је ипак био човек у годинама, заузет многим
обавезама па не знам како је стизао?!
Не, уопште нисам
буквалиста...
*
Супервајзор пита
Џерија:
''Хоћеш ли да
радиш за Мартин Лутер Кинг празник?''.
А он му одговара:
''Јеси ли нормалан, па ја сам једини прави црнац у смени!''.
*
''... нисмо имали
ништа
а опет смо имали
све...''
Доли Бел – Кемал Монтено
*
''Екете-бекете
кликер-бе
абе-швабе
до-мене
еца-пеца
до-петлића
бам''.
*
Просечан Американац реч fucking за једну минуту употреби око пет пута, за један сат
око триста пута а дневно је изговори око три хиљаде пута.
*
Кад год прођем
поред обезбеђења зграде, црни лабрадор који је ту да намирише евентуално
присуство експлозива дигне шапу у знак поздрава. Заиста.
ЧИТАЈ СЛЕДЕЋИ ТЕКСТ: glory!?
Нема коментара:
Постави коментар