ПРЕВОДИМ СА ЕНГЛЕСКОГ НА СРПСКИ, И СА СРПСКОГ НА ЕНГЛЕСКИ. КОНТАКТ: 065 8124 240. I do translations from English to Serbian and vice versa. Contact: 065 8124 240  
 

Крај: Питајте нас где смо били!


24. јун 2007.  
То је то. Прошла је година. Брзо, врло брзо. Тако углавном прође и живот. Мислимо да ће доћи неко време када ћемо бити свесни да је то управо живот - несвесни да је живот оно што проживљавамо свакога дана. Старе су ово опсервације. Мислим да не треба много тога сада још причати: све је речено и ништа речено није.
Купили смо карте за Србију.
На пинцгауеру мог вода за време рата 1999. године неко је спрејом написао: ''Питајте нас где смо били!''.
На крају ове приповести, ''спрејом мојих недоумица'' ја ћу написати: ''Ништа ме не питајте, све што сам имао да кажем прочитали сте овде''.
*
Нешто као закључак:
''Свега има - само среће нема''.
То је дефиниција за којом сам трагао, коју сам већ поменуо и коју сам пронашао кроз потрагу у овој приповести. Тешко ћете овде пронаћи себе ако вас још нешто осим новца интересује. А ни новац нећете лако наћи. Уосталом, већ сам овде написао, тешко ћете се пронаћи овде ако себе већ нисте пронашли пре тога.
Све што сам овде написао или описао виђено је или доживљено. Ако је коментар у питању - онда је коментар управо онакав каквим сам га осећао у датом тренутку. Писма су део мога бивствовања овде, она су део моје личности, мојих односа и мислим да им је место овде. Неко ће приметити да је можда рано за објављивање преписке, ја ћу им одговорити као малочас: живот живимо сваког дана. Уколико нешто од поменутог није више актуелно најмање сам ја за то крив. Криво је време које неумитно протиче и односи у земљи Србији где ни један посао не можеш да завршиш на време и поштено.
Наравно да ја овде говорим о свету у коме сам се кретао, који сам гледао. Ипак је тај свет доминатан у досељеничком корпусу. Овде има мало речи о елити, осим индиректно, о онима који живе на високој нози далеко од већине света, о онима који се крећу у пробраним круговима и живе у екслузивним квартовима. То је један други Њујорк. Тај свет живи од сурове експлоатације других људи и почесто је недодирљив за осталу већину. Нисам овде ни помињао, а ни сретао, ни ''наше'' људе који овде добро живе и ''сналазе се''. Поготово оне који су овамо пристигли задњих година. То су углавном лопови који су се у Србији накрали а овде глуме некакав напредан свет или су послали децу да се овамо школују и живе.
Ако питате за савет, ево вам га: Америку прво пронађите у себи. Америку у смислу дефинисања властитог сна и остваривања истог. Снови нису јава - и кад мислите да сте их остварили све је фикција у вашој глави. Ако нисте били срећни у Србији, међу своје људе, међу своје прве љубави - тешко да ћете овде бити срећни. Нећете наћи ни бољи живот - само ћете имати нешто квалитетније услове за одмор од напорног рада и још напорнијег бесмисла.
Треба доћи само орочено: и ни дана дуже од ороченог остати.
Људи овде глуме живот. Глуме да су Американци. Глуме да су Срби. Глуме да су испунили своје снове. Глуме да су срећни. Неко се и обогати и верујте они након тога не знају куд би са својим парама. Управо у то време схвате да им је живот прошао и да је време за нека друга путовања. Прво зарадите новац у Србији па тек онда дођите у Америку. Тако можда и видите нешто што вам се на крају допадне.
И заиста има много више истине него симболике у чињеници да су први досељеници у Америку били робијаши који су после довели робове и данашњег начина живота овдашњег. И данас је права казна за сваког Европљанина грађанске опције да живи овде. Много је овде измешаних култура (односно некултура) да би сте имали било каквих духовних користи од њих. Нећете овде видети свет - можда полусвет само. Тако измешане те навике нису успеле да остану у домену речи ''култура''. Еклектика је нажалост успевала само у негативним конотацијама.
Ако желите да живите овде - морате се одрећи љубави. Нећете имати времена за то. Данима не можете виђати вољену особу и таман кад пронађете слободан дан испостави се да објекат чежње тога дана није слободан.
Не можете много времена посветити ни свом детету. Као, радите због њега, а онда га гурнете већ са петнаест година на неки посао. То је као добро за њега. Нека се навикава. Нека сам зарађује и сличне глупости. Како може бити добро једном младом створењу да се одмах упрегне у тежак рад? Уместо да тада учи'како се воли: ви га терате да ради.
Треба размислити о следећем: мале су шансе да сачувате и одржите породицу по нашим и овдашњим мерилима. После одређеног времена а под утицајем средине, темпа и начина живота започиње растакање породице. Прве жртве су деца, одмах затим следи брак.
Овде добијеш гомилу апарата који су у Србији статусни симбол а овде су средство да ти се узму паре. И у том зачараном кругу никада не стигнеш да одахнеш и уживаш у томе. Таман си отплатио неколико хиљада долара скупу ''плазму'' а она је већ демоде. И деца и познаници те гледају попреко: забога како можеш да држиш такву старудију у кући?!
Овде само желе да им не рушите систем који су направили. Суштина тог система да само мали, заиста мали проценат људи размишља и одлучује док је огромној већини већ самим тим системом физички и правно онемогућено било шта друго осим непрестаног рада и спавања и по којег опијања викендом. Ако сте се пак задужили код банке за кола или кућу онда нема ни тог викенда.
Амерички начин живота који се оличава у прерасподели добара подсећа на средњевековне гозбе и баханалије. На челу стола је моћник са свитом и како се од тога чела удаљујете све сте ниже у хијерархији али се и даље по нешто захвати са астала. Најзад остају они који уопште нису за столом и они хватају оно што моћници недоједено бацају. И ухвати се ту понекад и тек начето парче меса, можда само пар пута загрижено. Наравно треба да сте јаки за то. Оним слабијима остану кости али увек довољно масне да се не умре од глади. Већина код своје куће, тамо негде далеко, није имала ни те кости па су итекако задовољни. Овде јесу тањири пуни (некад ''начетог меса'', некад  ''костију'') али се срећа не мери величином порције. По тој логици свиње су најсрећније.
Песник Блез Сандрар, рођен у Швајцарској, написао је 1912. године песму Ускрс у Њујорку чији један део гласи:
''Гомилу сиромаха за које сте Жртву принели,
Овде су у склоништа збили, уторили, сапели.
Огромне црне лађе са свих страна света долазе,
Путници, збрда-здола, на понтонске мостове прелазе.
Има Талијана, Грка и Шпањолаца,
Руса, Бугара, Монгола, Персијанаца.
То су циркуске животиње што прескачу меридијане,
Комад црног меса им бацају као да псе гладне хране.
Срећни су због те хране над којом се муве јате,
Господе, смилујте се народима који пате''.
То је, дакле, то.
Најбесмисленије у свем бесмислу је бесмисленост послова који вам овде по правилу западају. Некима само на почетку - некима до краја. Амерички писац Хенри Милер написао је на једном месту: ''Бејаше то типичан поглед с дворишног прозора у Бронксу: дрвене ограде, сохе, конопци за рубље, бедне тратинице, типске стамбене зграде, лестве за спасавање и тако даље. Сподобе су тумарале амо-тамо поред прозора у свакојакој одећи. Спремали су се да пођу на починак како би сутрадан прошли исту бесмислену рутину. Можда ће један од стотину хиљада њих измакнути заједничкој судбини; што се тиче осталих, било би најбоље да им неко ноћу, док спавају, префикари вратове. Пука је лудост веровати да би те јадне жртве биле у стању да створе нови свет''.
Ово је земља потуљене диктатуре и ''нељудских права''. Официјелно сви имају иста права, у пракси количина ваших права зависи од количине новца који поседујете. И од тога да ли сте нека од ''мањина'' или сте нормалан човек. Ваше право да не волите животиње или педере овде не уважавају. Ваше право на рад губи се зарад ових ''не-права''. Кад добијте упитник, апликацију за посао, чик напишите да не волите животиње, педере или америчку колонијалну политику: можете се ''сликати'' са својим запошљењем и поред прокламоване слободе говора. О Јеврејима нећу ни да причам.
Овде никада нећете имати паре. Бар не на свом располагању. И колико год имали у банци њихови токови су углавном усмерени и не зависе од вас. У Америку дођите само ако хоћете да штедите. Ако желите да трошите останите у Србији. Аутомобил имате да би банка зарадила на томе. Кућу или стан имате да би банка зарадила на томе. Кредитну картицу имате да би банка зарадила на томе.
Нема овде слободе. Нема овде демократије. Нико не поштује ваша људска и грађанска права: ако нисте богати. Овде вас неће угњетавати политичари (као код нас) овде ће вас угњетавати сви остали. Највише ће вас угњетавати императив да добијете чек сваке недеље.
Проблем је што се сувише мало узме доброга и лепога у односу на ружно доживљено и добијено.
У Америци је велика потражња према слабијима. Сви на свим нивоима  у сваком облику траже слабијег да би били јачи и ''ради даље употребе''.
Оно што ће мени недостајати из Америке јесте свакако Jack Daniels и њихов јавни превоз. Поред тога стари вестерни суботом пре подне и неколико људи. Знате, за Америку није ни то мало.
Ако пак кренете овамо, никада се не одвајајте од пара са којима можете купити авионску карту ''за назад'' кад год вам се прохте. Уколико не одвојите тај новац може вам се десити да управо следећих десет година радите за ту карту а на крају и останете онда кад вам паре већ нису проблем. Обашка што су још мотивисанији да вам загорчавају живот ако осете да немате ни за ту карту.
И док је у Србији по некад заиста живот ''пролазио поред вас'' и нисте могли да утичете на његове токове овде изгубите године а да га не видите ни ''поред вас''. Једноставно се негде погуби а ви немате времена да га тражите. Није ни поред вас, ни у вама - углавном је иза вас а ви бивствујете у заблуди да је пред вама. Само да завршите неке послове па ћете се поново ''спојити'' са својим животом. Углавном је на крају касно за било шта осим за опраштање од истог.

                                                            Њујорк , јунија месеца, 2007 


ЧИТАЈ ПРВИ ТЕКСТ ОВЕ КЊИГЕ: У ЊУЈОРКУ!


Машала, ишала!




Од анонимног ''обожаваоца'' електронском поштом. Писмо преносим у оригиналној верзији то јест без исправки или додавања (једино што је оригинал писан латиницом):
''Овако Турчине видим добар си са коментарима тај језик моразш можеш скратити јел си Јебеми сеза товју Србијицу за све ал за вјеру никада више да ниси нешто лоше споменнуоиначе ћемо сви иступити са овог јебеног шугавог четничког форума јел моја још једном Моја вјера је Исллам Муслиман сам значи по националности Бошњак језико који говорим БОСАНСКИ-БОШЊАЧКИ поносна на то фала Аллаху драгом јел ако ћемо по правили српски и непостоји може Југословеснки и босански и хрвацки ок! тако''.
*
У српској заједници у Америци не дају право младима да буду успешни и да нешто од својега знања и успеха пренесу другима, да буду поштовани чланови заједнице и да покрену нешто ново. Не!, овде мораш бити стар, да не кажем ''пред смрт'' и ''једном ногом у гробу'', мораш поседовати нешто дебљи банковни конто са којим искрено и не знаш шта би радио и то је као неки доказ да нешто знаш и да си нешто успео.
Шта ће коме то?!
*
Њујорк Тајмс 11. маја 07 преноси текст у коме амбасадор САД при Уједињеним нацијама Залмај Калиладзе (ваљда му се име овако пише) каже  да је неминовно да се пред Саветом безбедности донесе резолуција о ''надзираној независности'' Косова али да Руси све то коче. Он каже: ''Српски савезник Русија може да стави вето на план о губитку провинције''. Ето и они овако трапави али подмукли не могу да прескоче чињеницу да Србија губи део територије. 
*
Албанци из Mакедоније и са Космета за које се овде због актуелног тренутка и непријатне теме каже да су ''са простора бивше Југославије'' (добро не рекоше да су из Србије) припремали су терористички напад у Њу Џерзију на тамошњу касарну, у којој су иначе били смештени као избеглице и у чијој близини су после живели, и то напад са позиција муслиманског фундаментализма.
Машала! (да и ја будем језички ''актуелан'').
Одавно сам ја то говорио и писао ама нема ко да ме слуша. А сада ће и онако рећи: ''сад сви говоре да су некад говорили''.
Машала, ишала!
Додуше, деловали су као аматери: свађали су се по кафанама нападајући Америку, видео снимке обуке Ал Каиде однели су у локални видео клуб да умноже и на крају су куповали оружје од убаченог федералног агента.
Они су живели као емигранти у САД, а имали су куће, приватни бизнис и, сада се испоставило, подебеле досије-е у полицији. Нису то чиста посла, наиме, како то да после првог прекрашаја не буду протерани (један има 24 саобраћајна прекршаја), и друго: ако су били избеглице смештене у касарни онда су власти могле да прате њихово потоње кретање. И најзад, како су то могли бити избеглице и илегалци истовремено?!
Медији су доста пажње посветили случају. Ево једног писма читаоца (њихова верзија Међу нама) објављеног у Њујорк Посту 11. маја: ''Четири муслимана из Југославије су у ствари косовски Албанци. 1999 Бил Клинтон је наредио бомбардовање Србије да би заштитио косовске Албанце од етничког чишћења. Да ли ови млади Албанци репрезентују однос косовских Албанаца? Звати их Југословенима који су дошли у Америку да би избегли ратовање у Србији прешло је границу ''доброг укуса'' и усудићу се рећи то је права ''клинтонеска''. Mattew Jones, Vienna , Va.
*
Умрлице и помене дају у новинама, не толико као код нас, али дају. Само што су ти помени другачије срочени од наших. Код нас обично стоји: ''Прошла је тужна година од када ниси са нама.. '', а код њих: ''Срећна прва година на небу...''.
*
Добио сам новог колегу на послу. Каже да је Албанац са Косова (не помиње Метохију а ја то не тражим од њега). Није важно одакле је и како се зове да га не би начепили тамошњи ''домољуби''. Овде је три године али се, вели, дебело попишманио. И пита ме знам ли неког адвоката у Београду са којим је он некада служио војску тамо негде у Хрватској. Помажем му да се снађе у лавиринтима зграде, да изађе напоље, на светло дана. Успут ми још каже, на одличном српском: ''Није ово за мене, ја сам писац....''.
И ја сам друже, и ја сам... говорим у себи док нас снопови сунца бију по полузатвореним очима навиклим на подрум и вештачку свeтлост. 
*
Зазвонио му је мобилни телефон у сред неког посла, на неком спрату, у некој канцеларији, где смо он и ја премештали неки намештај. Дрхтавим гласом и са сузама у очима рекао ми  је: ''Жена ми јавља да ми је сина ударио аутобус, морам   кући...''.
И отрчао је.
Једна сeкретарица која је била задужена да прати наш рад и даје нам инструкције, и која је била безлично утегнута у гардеробу и шминку, када сам јој  потанко објаснио разлоге наглог одласка мога партнера, без трунке макар одлумљене емоције, ни на лицу или у гласу, равнодушно ме упитала: ''А хоће ли некога послати да га замени?''.
*
Од Мићка:
''Најтеже је..... па тако четири пута, изукрштано, болно  онако нашки, у динамичном и узбудљивом преплету, из четири потпуно различите визуре приповедања. Не треба да ти говорим колико сам уживао. Просто сам пустио петнаестак дана да твоји ''јунаци'' врше притисак на мене и да их некако изнутра ослушкујем. Морам да ти признам да је утисак непоновљив, искусто несвакидашње. Четири ''јунака'' како какви тровачи здравог разума и нормалности су парадигма нашег простора и времена, наша реалност, нешто што бих назвао ''асимптота наше невеселе друштвене стварности''. Просто је невероватно каквом си лакоћом у приповедању ишао ''од случаја до случаја'' - иронијом и сатиром у приповести о Сетару Сетровићу, преко дилиричне и психоделичне приче о Методију, па отровноциничне о ''трговцу и тезгарошу'', закључно са шизофреном и морбидном повести о Хаљитију, ''борцу за слободу и људска права''. Таман кад сам помислио да је прва прича, о Сетару, толико луда и невероватна, да захтева још простора и нових ситуацијских каламбура, ти си ме преварио и њему се враћао још три пута, и то на најбољи могући начин. Заиста луцидно.
Учинило ми се, једино, да не би било лоше да их изукршаташ кратко, збуњујуће, на самом почетку, у виду неког увода или пролога. А онда би, у ономе што си написао, следило разјашњење. Можда би тај поступак, у драматуршком смислу, појачао доживљај и учинио да се те непоновљиве креатуре (које нас, на жалост, болно дефинишу) залепе за нас још непосредније и луђе. Можда. Волео их да видим сцену између Методија и Хаљитија у затвору (ту је апсурд доведен до крајности и пружа ти неслућене могућности). У сваком случају ствар је сјајна и може да ти служи на част.
Хвала ти што си имао довољно стрпљења и времена да се бавиш оним што сам ти послао, па да те текстове луцидно и коментаришеш (а другачије, објективно, није ни могло). У праву си када кажеш да равницу не може заменити шумадијски крајолик, а да је тако имао сам прилику да се непосредно уверим пре више од десет година када сам, припремајући један кратки филм, не без изненађења морао да констатујем да је пејзаж на Брезовици под снегом, у зимском штимунгу, био далеко питомији од војвођанске равнице, оловне и сиве, прошаране неугодним завијањем ветра...
...После силних перипетија (а то је одређење које се у правом смислу речи може увек везивати за мене) успео сам да са два пројекта конкуришем у ''Филмском центру Србије'' за кратки метар. Па и ако су ми предочили да је конкурс више формална ствар, јер су средства већ подељена одређеним групацијама, ипак сам одлучио да конкуришем са два пројекта...
...Пре десетак дана сам код уличних продаваца набавио књигу Александра Илића ''Глувне чини''. Занимљив међуратни писац са још занимљивијом биографијом. Рођен у Бечу 1899. године, завршио студије књижевности на Сорбони, радио као чиновник у државној служби у међуратом периоду. Отпуштен је из службе 1929. године. Бавио се позориштем, писањем огледа, поезије, романа. 1942. године био је професор Музичке академије. 1946. године ухапшен. Суђење му је почело 3. јануара 1947. године, осуђен на ''казну лишења слободе са принудним радом у трајању од осам година и губитак појединих политичких и грађанских права за време од пет година'', Како наводи ''Политика'' у свом извештају објављеном у броју од 8. јануара. После тога му се губи сваки траг. Пре четири године сам случајно набасао на његову кратку причу ''Сајуз-број'', заиста ефектну кратку причу у чеховљевском маниру о архивару у Министарству финансија, уплашеном, који стрепи за  посао и кога сви малтретирају, од шефова до жене. То ми се толико допало да сам је спојио са причом Венјамина Каверина ''Ревизор'' и написао сценарио за дуги филм ''Транзиција''. И ево сад поново наилазим на њега, на тог даровитог човека који је тако трагично скончао...
*
20. маја у поподневним часовима у просторијама Српског клуба у Њујорку а у организацији ''Асоцијације Срба у Њујорку'' одржана је трибина под називом ''Косово-медијске манипулације'' као покушај да се у овим данима и месецима када се врши притисак на Србе и Србију  да се одрекну Космета на неки начин огласе и Срби из овог дела света али и да се започне са неким новим активностима које до сада нису биле карактеристичне за Србе из овог дела Америке.
О овој теми су говорили Владан Ивковић испред Асоцијације Срба из Њујорка али и као човек који ради у медијима и бави се тиме и књижевник Игор Ђурић који је за основу свога обраћања користио текстове о Косову и Метохији које је објавио у часопису ''Хвосно'' а које је касније сакупио у књигу ''Метохија и Косово''.
Господин Ивковић се у уводној речи захвалио присутнима на трибини, посебно оцу Ђокану Мајсторовићу из цркве ''Свети Сава'' у Њујорку као и конзулу Србије у Њујорку господину Владимиру Жутићу.
Господин Ивковић је у уводној речи истакао ''како је ово предавање прво ове врсте одржано у Српском клубу и да се нада да ће бити успешно ако и један Србин изађе одавде са више корисних информација о овој теми него што је имао раније''.
''Предавања као ово вечерас имају за сврху да све заинтересоване Србе ближе упознају, из другачијих углова од оних које нам пласирају у дневним вјестима, са чињеницама које би нам помогле да боље схватимо шта нам се десило и да учинимо све да нам се то не понови'' – закључио је своје излагање Ивковић.
 Игор Ђурић је говорио о медијским манипулацијама везаним за припрему јавних мњења западних земаља у оправданост бомбардовња једне суверене земље у Европи.  Он је својим иступањем оспоравао уопште основаност да се данас расправља о промени статуса Космета: ''рећу ћу вам, није постојао ни један разлог утемељен у истини, праву, правди и моралу да се догоди бомбардовање и окупација Србије па самим тим не постоје никакви нити правни нити морални разлози да се данас разговара о промени статуса''. Уз мноштво цитата из тога времена, из времена најжешће сатанизацје Срба а на видно изненађење присутних јер  већина њих није имала представу шта се у ствари   дешавало, господин Ђурић је скренуо пажњу на два важна момента ''косовске кампање'': на Рачак који је послужио као иницијална каписла за одлуку о бомбардовању и на наводни број убијених Албанаца који су пласирали стране дипломате и медији а који је требало да оправда ''бомбардовање као једино решење за спречавање геноцида и хуманитарне катастрофе''.
Данас када су доступни документи доказано је да је Рачак исцениран а да број убијених Косметких Албанаца не да није онолики колико је тада презентовано (неки су ишли до цифре од чак  800.000 убијених,  бечки ''Штандард'' од 7 априла 1999.) већ да је неупоредиво мањи и скоро подједнак са бројем убијених Срба а да је у Хашку оптужницу од наводних цивилних жртава пре почетка бомбардовања  укључено само оних 45 из Рачка док су све остале наводне цивилне жртве из оптужнице (око 550) страдале после 24. марта, дакле након почетка бомбардовања.  
   ''Разлози за бомбардовање Србије су сви од реда лажни то јест све су то подметнута кукавичја јаја. О томе ја говорим не оспоравајући праве жртве. Али, није било десетине хиљада мртвих, није било геноцида, није било масовног погрома док није почело бомбардовање, није било холокауста, није било организованог силовања, на крају а у ствари на почетку, није било ни стрељања цивила у Рачку него је доказано да су се ти људи борили са пушком у руци против регуларних снага једне земље.
Било је злочина и убистава, наравно, ни један рат до сада у историји човечанства није вођен а да при том није било  жртава. Чим ратом настане безакоње шљам исплива на површину. Сећате ли се какав је хаос настао у Њу Орлеансу после торнада кад је настало пљачкање, убијање и силовање због немогућности локалних власти да одржавају ред. Рат сам по себи доноси злочине, нико ту није измислио ''топлу воду''.
Али су злочини чињени са обе стране, и то сразмерно много више са албанске а процентуално немерљиво више.  (Ја чак овде ни једног тренутка не узимам у обзир преко две хиљаде  цивила погинулих у бомбардовању Србије). И злочини су настали кад је већ кривац пронађен и бомбардовањем кажњаван за њих. Дакле и Достојевски може да се преврне у гробу, Американци су поставили ствари на следећи начин: прво казна па тек онда злочин.
Суштина кампање тзв. невладиних организација, одређених јавних личности, квази политичара и одређених медија и њихових спонзора са стране јесте управо та да се скрене пажња са главног питања и проблема а о којем ја овде говорим а то је: ''је ли НАТО имао стварних разлога да нас бомбардује и окупира и да нам данас отима део територије у наставку своје акције, је ли било масовних убистава и протеривања пре бомбардовања, или је цела та конструкција око ''хуманитарне катастрофе'' лажна и имала је за циљ да оправда агресију, окупацију и одузимање дела територије?''.
 Данас са свих страна вичу: ''треба се суочити са злочинима'', из простог разлога да би се замениле тезе и да би се у подсвести српскога народа створила слика да су нас заиста бомбардовали са ваљаним и поштеним разлозима и намерама и да нам за казну  треба одузети Космет.
Хоћемо, суочићемо се са свим злочинима, али и са свим кривцима: јер највећи злочин који се десио на Космету јесте злочин стварања хаоса, безакоња и потпуног урушавња система и институција које је изазвало бомбардовање а које је довело до смрти, паљевина и свега другог. Највећи злочин је мешати се у унутрашњи сукоб једне земље помажући једној страни против друге, поготово  сепаратистичкој страни. Понајвећи злочин јесте манипулисати истином и тиме скрнавити стварне жртве'' – рекао је између осталог Ђурић.
На крају је господин Ђурић прочитао одломак из свог романа Колона а онда је приказан документарни филм Остала је реч који за тему има историју градића Истока у Метохији и судбину која га је данас задесила.
*
''Да се ја нешто питам......'' а хвала Богу не питам се ништа и мрзим кад ме ''ко шта пита'', ја бих поново увео закон у Европи да се само робијаши и осуђеници шаљу у Америку. То би било вишеструко корисно за Европу а овима веће казне не би  требало.
*
Од Мирка:
''Како смо правовремено предвидели Ваша ''Колона'' изазвала је очекивану реакцију кругова који су тематски доминатно у њој обрађени. Реакцији нисам лично присутвовао мада се игром случаја одиграла у мојој кући. Према информацијама које сам добио изгледа да је ''Колона'' посматрана доста субјективно, а да, осим личне увређености, коментатор нема нарочитих примедби на садржај и аутора''.
*
Мирку:
''Поздрав солвентној кентаурској фирми ''Ђурић'', који су: пола људи - пола Срби. Надам се да ће кратка објашњења дотичној особи бити од користи. За Вас најбоље жеље а женском делу предузећа ''Ђурић'' и рукољуб укључујући и одељак АД ''Андрић'' из Белог Града''.
(следе објашњења нерелевантна за ове списе).
*
Џери, амерички црнац са посла, је ових дана завршио некакав колеџ за Библију и сад има диплому да може да држи проповеди у цркви. То је оно кад вичу са говорнице а иза њих певају и играју дебеле црнкиње и то исто раде и сви присутни у цркви. Е, па тај Џери, се толико обрадовао што је успео да набави Библију у електронској форми, за 54$, да ја заиста ''немам срца'' а да га не поменем. Он је један од ретких људи који се овде радују и таквим ситницама и зато заслужује помињање. 
*
Њујорк пост од 30. маја опет даје кратак текст о Србији: ''Група од 200 британских жена академаца у  српском ноћном клубу попела се на галерију да би имала бољи поглед на игру мушкарца који је изводио стриптиз. Међутим, галерија се срушила али срећом нико није био повређен а особље клуба је запањио захтев жена да се настави са забавом. ''Мислили смо да ће желети да оду кући, али оне су захтевале да се шоу настави до краја''– рекао је један човек из персонала''.
*
Са интернета:
''На овом линку можете преузети књигу Игора Ђурића, препоручујем је свима, заиста.
Наталија''.
Па опет:
''Драга Наталија,
много, много ти хвала за адресу и обавештење о књизи ''Метохија и Косово''. Мислим да ћу је читати и ноћас спавати нећу - ма не могу се одвојити од текста,
Човечица''.
*
Лепо мајско јутро, које је наговештавало време од пре годину дана када смо дошли, измамило нас је једног викенда (који је продужен због прославе Memorial day, дана када се они сећају својих погинулих ратника за разлику од нас) до Централ парка. Имао сам усађену аверзију према том парку јер радим тик преко пута њега па вам је онда јасно да ме за то место могу везивати само ружне успомене. Управо због тога сам за сво ово време само пар пута тамо овлаш залазио. И погрешио сам. Додуше, пуно пута сам га гледао са врха или неких вишљих спратова ГМ зграде целог, као на длану, па сам се осећао као да га познајем одлично. Да смо стари знанци. Видети га са висине целог исто је што и видети неку жену потпуно голу и понављати то кад год ти се прохте. Са висине изгледа фасцинантно. Већина намерника и туриста нема ту привилегију, то да може да види Централ парк одједном.
Провели смо диван дан .
Кажу да се овај парк простире на преко 350 хектара и да је почео да се гради пре 150 година. Мало ко посети Њујорк а да се не прошета Петом авенијом до Централ парка.
Те мајске суботе, викенда који је трајао три дана, парк је био препун људи. Цео је засађен дрвећем (што је логично за парк, зар не?!), зеленој трави и великом броју језера. Има мноштво кипова, клупа, фонтана. Један оркестар је мајсторски свирао џез, други је држао рок концерт а један квартет је свирао озбиљну музику у једном од оних тунела које смо много пута видели на филмовима (сетите се само Косе и довољно је). Већина посетилаца је лежала на трави, било је оних који су трчали или веслали. Посетили смо и Зоолошки врт, који је много мањи од онога у Бронксу али се и ту има шта за видети. У парку има много птица, веверица. На све стране су уметници: глумци, плесачи, музичари, сликари, спортисти - који изводе своје тачке. Један пар се управо венчавао баш у парку. Зачуђујуће је колико је све на своме месту и колико сами посетиоци воде рачуна да парк буде уређен и чист. И ако је тога дана у парку било неколико стотина хиљада посетиоца нигде није било баченог папирића или лименке. Можда су у питању велике  казне, можда ипак нешто друго?! 
*
Опет Њујорк пост, овога пута у броју од 1. јуна, преноси један од својих ''епохалних'' текстова о Србији:
''Неки људи желе да дају целу фарму за већи пенис. Али у Србији људи га добијају јефтиније, дајући своју процењену краву за велики пенис. Пластична хирургија у Србији прихвата замену за своје услуге у виду краве или бика. Цена операције је око 800 долара што је скоро тачно толико колико вреди једна добра крава - рекао је доктор. Неки желе да додају и по 10 сантиметара али то је немогуће - на крају крајева, не само за једну краву''.
Морам да коментаришем. Ко је читао књигу приметио је да се Њујорк пост ''прославио'' са оваквим и сличним цртицама. У земљи где су се догађали разни културни, спортски и уметнички догађаји, па ако хоћете и политички, ови су током целе године преносили само овакве бизарне текстове. И мислим да имам одговор зашто је то тако. Неки подрепак из Београда, желећи да буде интересантан и да узме који доларчић шаље такве глупости у жељи да буде ''интересантан'' а уједно и да створи слику о Србима као варварима јер се то добро продаје. Тај неки назови Србин пљује по своме народу за шаку долара. Ајте, молим вас, па који ће наш сељак из Шумадије, Мачве или Војводине дати краву да би му се пенис повећао. Па не би то урадили ни за џабе. И друго, који би хирург у приватној болници или на ВМА баш краву узео. Можете замислите сцену, на улазу у Клинички центар ред сељака у гуњевима и са шајкачама, води краве да би их заменили за дуже курчеве. Волео бих да негде сретнем паметњаковића који шаље овакве текстове.
*
Од Добросава:
''За следећи Зборник, за који не знамо када ће изаћи јер углавном зависи од могућности плаћања трошкова штампања, напиши шта год хоћеш, што мислиш да ће било који Србин имати било какве користи. Само да није страначка политика, општа српска политика може. Текст пошаљи интернетом. Обим текста је неограничен.  Било би добро да га пошаљеш у коначном облику да га једноставно уврстимо у Зборник без икаквих измена... Имамо проблема са дозволом за локацију за споменик Стефану Немањи у Новом Пазару... Наравно не одустајемо. Поднећемо четврти захтев по реду сада комплетиран са пројектом...''.
*
Баш су се у задње време расписали о нама. Не зна човек јел' то добро или лоше?!?
Њујорк Тајмс од 8. јуна пише о хапшењу генерала Толимира и задовољству запада због тога. Зато је и Европска унија обновила разговоре са Србијом о прикључивању. Даље се у тексту изражавају наде а стигла су и уверавања са српске стране да ће ускоро бити изручен и Толимиров шеф Ратко Младић.
Овога потоњег, рек'о би', Срби држе као адут за сам пријем у Европску унију (што ће истог тренутка значити да је дотична заједница начисто пропанула). Ако пре тога у ту сврху не ''потроше'' адут звани Косово.
У истом броју, али на спортским странама опширан текст о нашим тенисеркама и њиховом успеху на Ролан Гаросу. Говори се од добрим играма, о њиховом лепом понашању и још лепшем изгледу.  На крају да би зачинили, јер ове новине не би биле то што јесу да није тако, помиње се и да је Јанковићка тренирала чак и за време бомбардовања Србије ''које је уследило као одговор на присуство српских трупа на Косову''. Могла се приметити и блага завист најчешће кроз коментар да је несхватљиво да једна мала земља са десетак милиона становника буде данас тениска велесила.
Ето како пишу ''демократски'' амерички медији чак и о спортским темама. 
У јуну смо опет постали актуелни за америчке медије, нарочито за штампане медије, пре свега око косовске кризе и руског става по том питању. ''Захватали'' су нас и конкретно и ''глобално'' у оквиру ''разрачунавања'' са новом Путиновом политиком према Америци.
Најзад, ''најзабавнији'' су били текстови о Бушовој посети Албанији и томе како му је неко тамо дрпио сат. Тако му и треба. За Србе, међутим, никако није забавно оно што је он тамо рекао а што се своди на то да ће Америка макар и на силу ''испословати'' независно Косово. Само није објаснио: због чега?!
ЧИТАЈ СЛЕДЕЋИ ТЕКСТ: ПИТАЈТЕ НАС ГДЕ СМО БИЛИ?!

Сретне будале!


Од Бранка:
''Могу ти прво рећи Игоре, да сам уживао читајући Колону и правећи слике свих описаних сценарија, размишљао о тим ситуацијама, стапао се као да сам тамо и да све то посматрам, гледам и разумем.
Нисам неки критичар и коментатор али из својих ''дечијих'' очију описаћу ти како сам све то доживео. Прво што ме је Колона подсетила на школске лектире што ми је било супер јер нису лектире само лектире већ одабране књиге које се препоручују. А у свим лектирама смо препричавали писце и наставник нам је објашњавао шта је писац мислио и шта је хтео да доведе до изражаја тј. на шта се фокусирао у одређеном тренутку. Тако да ми је пре свега лепо што сам ту тежину могао да упоредим са тобом и помислио колико тога би још наставница објашњавала о Колони.
Други утисак који ми је значио јесте што си успео да изађеш из мисли људи успевши да опишеш малтене несвесна стања и мисли: мени, које су изашле из реченица и право дошле до мојих мисли и креирала осећања и размишљања људи.
Треће, верујем да је било тешко као што си рекао и да осећаш да можда ниси код неких ствари изашао до краја јер читава визија и костур приче са испуњеним детаљима (или нажалост, у овом примеру да се изразим: месом) била је тешка да се спроведе.
Верујем да је сваки читалац осетио јачину целе приче и ситуација које си описао и да му се на крају једноставно све склопило као слагалица и да је схватио као и ја: почетак, средину и крај...''.
*
Кад пристигнеш овде, Срби које затекнеш, упознаш и сусрећеш, углавном ће ти нудити услуге и помоћ које-а ти нису потребне-а (или ти је чак од штете) а које њих ништа не коштају (или су им пак од благе користи). Кад им затражиш неку праву и конкретну помоћ, теби преко потребну, они ти као по правилу одговарају: ''Жао ми је пријатељу, али зар мислиш да је нама било лако на почетку и да нам је неко помагао?! Не, све смо морали сами. Тражио си Америку, сад види како је...''.
И тако све у круг.
Још пар фраза које ћете најчешће чути:
''У Америку мора да се ради''.
''Не дружи се са нашим људима само ће зло да ти учине''.
''Нема се овде времена за проводе и дружење, друшкане''.
''Богами они у Србију боље живе, сви мобилне, сви лепо обучени, нико ништа не ради а само кукају''.
''Ти мислиш да се овде паре налазе на улицу или беру са гране, па узмеш колико ти треба''.
''А ти, ако ти није добро- нађи боље''.
''Овде нема да се бира пос'о''.
''Ми пијемо само куповну воду, али ти слободно узми ову са чесме и она је одлична''.
''Ми смо ''младост'' Србије итд. итд.''.
*
Глумац Алек Болдвин је својој једанаестогодишњој кћери, која га очито не зарезива ич и не слуша баш много, оставио поруку на телефонској секретарици где је баш добро грди и на крају је назива ''неодговорном малом свињом'' (thoughtless little pig). Његова бивша жена Ким Бесинџер, иначе мајка дотичне девојчице, не буди лења па траку са секретарице дотури медијима да покаже какав је човек Болдвин и како крши неке правничке заврзламе из бракоразводног поступка (јер му је у поједеним периодима забрањено да прилази свом детету ближе од не знам колико метара?!). Сад јадног човека развалаче новине и јавно мњење као ономад Гибсона. Свакога дана у студијима и по новинама гостују психијатри, социолози, и ко све не, објашњавајући где су проблеми и корени Болдвинове девијације. А у ствари, човек је само био љут на непослушно и размажено дериште. Можете само да замислите ментални склоп таквог детета. Можда је време за Болдвина да почне да чита Шопенхауера (за кога верујем никад није ни чуо осим ако га је глумео у некој екранизацији) а који је тврдио ''да је родитељство највеће од свих зала...''. Или можда нашег Душка Радовића који је негде рекао: ''да децу треба тући чим се примети да личе на своје родитеље''.
*
Зорану:
''Најискреније честитке поводом добијања Вукове награде''.
*
Најзад је стигло пролеће у Њујорк. Моје прво њујоршко пролеће. Централ парк је процветао у разним бојама и заиста лепо и сликовито изгледа. Што је још важније процветале су и Њујорчанке. Заиста се може видети лепих жена ових дана на Менхетну. Скинуле су зимске капуте и капе са глава, средиле фризуре и увукле се у по мало тесне сукњице и хаљинице (што им само придодаје на сексипилу). Лепе жене у Њујорку су најлепше на свету. Овде се скупила сва женска лепота из Америке и остатка света. То је зато што се у Њујорку највише исплати да будете лепа жена (или леп мушкарац). Лепота се овде најбоље уновчава. Овде се могу најскупље продати складност и младост. Нажалост, купују је је углавном стари и  богати. Каква само млохава и балава старост немоћно дахће над тим младим и складним месом?! Као по правилу ''месо'' на крају узме добар део пара. И не кривим их уопште. Свуда је тако. Ако је за утеху они наши тајкуни и богати билмези у Србији, који такође незаслужено јашу спонзоруше, су куд и камо лепши и млађи. И сировији па то може по некад у сексу и да дадне неке резултате (уколико их пре тог задовољства неко из конкурентске ''компаније'' не изрешета на семафору са све спонзорушом). Било како било, спонзоруше у Србији макар живе узбуљивије. Али нису лепше од жена у Њујорку, односно: на Менхетну.
А код мене у крају, у Риџвуду и на Глендалу, овде међу фукаром?
Жене се временом углавном подгоје, престану да размишљају о свом изгледу и можете их видети како се у памучним тренеркама лену вуку улицама или ће ''брдо сала'' пролетети поред вас у неком већ добро амортизованом теренцу који по својем изгледу у многоме подсећа на власницу која га тера. 
*
За Американца је телевизија врховни ауторитет којем се све верује и чија се веродостојност никада не доводи у питање. И спремни су да плате сваку цену, свако понижење, сваку жртву, да би се појавили макар и кратко, макар као куриозитет или жртва, на телевизији. И када их задесе највеће личне или породичне несреће они смогну снаге да стану пред камере и кажу нешто о томе.
*
На WC шољи ГМ зграде у... ОПА!!!... у 04:45АМ... 
*
Неко вече се један непозвани и ничим изазвани миш прошетао испред камера CBS телевизије у директном програму, док су вести трајале, иза леђа водитеља који није имао појма о томе. Прошетао се по неком декоративном паноу, пет пара није дао што га у том тренутку гледа неколико милиона људи. На несрећу (по нас запослене у згради) те вести је гледао и један од главнијих менаџера саме зграде. Сада смо са  свих страна окружени мишоловкама и лепком, задужени да гањамо мишеве али од нове телевизијске звезде ни трага ни гласа. Да није прешао на неку другу, не дај боже, конкурентску телевизију?
*
Александар Кожев један од најбољих тумача Хегелове фолозофије каже да је човек бирајући ''амерички начин живота'' (American Way of Life) одабрао да буде ''сретна будала''. А ја се убих на пар стотина страна да кажем нешто слично.
Мада ни речи Жака Рансијера изговорене додуше у другачијем контексту нису далеко од истине:
''Ако пораст потрошачког индивидуализма изазива бес у вама, ако вам смета отупљивање образовања у име масовнијег учешћа или плитким хедонизмом савременог живота, ви вероватно само изражавате дубоко укорењену мржњу према демократији''.
Ја да мрзим демократију?! - Боже сачувај! Мени само, као што рекох, бесмилено звучи та реч. 
*
Стај'о сам на ''плази'' (то јест нисам баш стајао) забаљен својим послом кад угледах на тротоару један познати лик (ипак сам читао новине и гледао телевизију у Србији тако да сам за разлику од овдашњих био ''политички несретна будала''): један од бивших и експониранијих вођа Отпор-а. Свашта је тај чинио и говорио. Одлазио чак и у друге земље да изводи ''плишане револуције'' и ''доноси'' људима ''демократију''. 
      И тада сам мислио да не треба наседати пропаганди режима који их је називао страним плаћеницима. Жалио се тада како је младост Србије проћердана, да нема зашта куче да их уједе - колико су пропали. А сад? - шета око поднева Петом авенијом лагано према Централ парку, види се по ходу и ставу да нема проблема и потребе да се у ово време ломата на неком радном месту. Турио на главу неки скупи качкет од квалитетног енглеског штофа, нагрнуо се сомотским капутићем са неизбежном кожном крагном. Само му још лула фали (''још му фале уши и лула да пуши'') па да стекнете утисак да је већ издао сабрана дела овенчана макар са једним Нином и једним Пулицером (овај други би му свакао био дражи). Да не компликујем: види се на први поглед да му не иде лоше. 
      Сад?! - они клинци које је он водио и организовао ''у име светлих идеала демократије'', они исти клинци што су пребијани и затварани, што су лепили плакате и радили волонтерски или за сендвич и све остало - углавном сада после тих ''историјских'' промена чаме по Србији незапослени и гребу се и дан данас од родитеља за једно пиво увече у неком ћумезу. И када би хтели у Америку не би добили визе. Плаши се америчка администрација да не остану овде, да се запосле и живе од свога рада.
Не, не спорим ја њему право да буде овде, да буде успешан и остало: спорим му начин до којег је дошао овде и можда постао успешан. Спорим му то преко чијих леђа је све то остварио, спорим му морално право да револуцију у својој земљи изводи због пара које добија од друге земље, спорим му што је завео младост и лепоту на исти начин као и противници против којих је се борио, спорим му и то што је отишао из земље кад је већ ''извршио промене'' које је хтео, спорим му то што је потплаћена бараба која је махала заставом људских права и демократије.
ПС
Ако дотични икад ово види а да не помисли да сам ово ''виђење'' измислио сазнајући из медија да је овде у Америци: падао је неки фебруарски снег а он је  у друштву старије госпође прелазио ''пету'' авенију поред хотела Плаза и још нешто, није он уопште важан: егземплар сам тражио.
*
Неки од тих студената који поштено уче и раде, који имају идеале мисле да човек који пише и по нешто објављује има и неких моћи да помогне, па добијем и оваква писма:
''Поштовани,
Студент сам 4 године на Филозофском факултету у ...
одсек Историја. Имам положен курс за рад на резервацијском систему, говорим енглески и италијански, поседујем велико искуство на раду са рачунаром. Молио бих Вас ако сте у могућности да ми понудите било какав посао...''
Нисам имао срца да му било шта одговорим а понајмање да му не могу помоћи. Ово има итекако везе са претходинм текстом.
*
Доста сам се нервирао на ''енглеском'' време је да се опет мало нервирам на ''српском''. 
*
У Америци  можете да ПРИЧАТЕ шта год хоћете против државе, председника и система али не смете ништа да РАДИТЕ против истих. Чак и оно прво, медији и јавне личности скоро никад не чине. 
*
Страшно! - поједине дневне новине поскупеле за 100%, са 0.25$ на 0.50$. И нико их није више куповао. После свега неколико дана враћена је стара цена уз помпезну рекламу. 
*
Чик само пробај да пронађеш нешто у Америци (а да није по среди наоружање или свемирска технологија) а да на ''том нешто'' не пише MADE IN CHINA.
*
Ипак им не могу опростити што су убили романтику и што су на добром путу да затру дух. Овде ти се може догодити свакаквијех чуда али никад романтични тренутак (а да при томе није прво плаћен а после одглумљен, значи не прави или под условом да није ''донет са собом'' при доласку у Америку).
О духовним релацијама не треба ни трошити речи. Све што није поткрепљено материјалним за њих једноставно не постоји. И ако се понекад препусте страстима мимо њиховог резона то јест и поред социјалних разлика, у емотивном смислу никада не направе такав излет и самим тим по њима: грешку.
*
Оно што овде највише вређа здрав разум (јер има доста тога) јесте заиста огромна, незамислива разлика у економском статусу људи. Појединци толико много, а при томе незаслужено, зарађују да је то неукусно и несхватљиво било којем разуму, било којој науци, било којем закону. Сви ће рећи: ''па тога има свуда, има и у Србији!'' - и ја ћу им дати за право с' тим да остајем при своме да се то не може упоредити. Та несразмерност вређа достојанство али није то најбитније - није ни морално - нико те није терао да дођеш овде, ипак, остајем при пређашњој формулацији: вређа здрав разум.
Разлика је поред тога и ненормална: физички ненормална. Мислим, то се не може описати. Човек се просто пита: откуд толики новац? Откуд оправдања и здравог економског момента за његову егзистенцију и на крају откуд се све то богатство физички остварује? Верујте ми, и ако тог научно-економског оправдања ја немам, нити га знам, одговор је врло прост: све то силно богатство проистиче из сурове експлоатације већине грађана Америке и прљавих закулисних радњи а корени тога богатства сежу у не толико далеку прошлост када је мафија решила да легализује своје послове.

ЧИТАЈ СЛЕДЕЋИ ТЕКСТ: МАШАЛ, ИШАЛА!
©Igor M. Djuric
copyright 2010 by ©Igor M. Djuric Upotreba sadržaja ove web stranice
podrazumeva obavezujuce prihvatanje copyright -a

www.djuricigor.net , e-knjige i blogovi

counter for blog

Игор М. Ђурић - Једна година у Њујорку