ПРЕВОДИМ СА ЕНГЛЕСКОГ НА СРПСКИ, И СА СРПСКОГ НА ЕНГЛЕСКИ. КОНТАКТ: 065 8124 240. I do translations from English to Serbian and vice versa. Contact: 065 8124 240  
 

Ни тамо - ни амо!


Није најтеже у туђини непосредно чим се стигне. Не! - ти први дани и поред изузетне компликованости нису и најтежи период. Једноставно се тада нађете у таквом шоку да вам све физиолошке и психолошке функције добију сасвим другачије форме. И нисте способни да патите или да се премишљате. Гледате само како да се снађете и преживите у тој огромној урбаној џунгли. Најтеже је између шестог и осмог месеца. Нисте више на почетку, мало се све стабилизовало, богами се почело о по нечему и размишљати. А опет, још нисте довољно дуго овде да би се извукло неко искуство из тога и да би се добиле макар назнаке шта се може очекивати даље. То је период, што би рек'о наш (понекад) паметни народ: ''ни тамо - ни тамо''. 
*
Данас се једна Амбиција смежурала у пусто Ишчекивање.
Пусто Ишчекивање се преточило у болесну Чежњу.
Болесна Чежња је кап по кап искапала у Безнађе.
У Безнађу сам тражио излаз из грешне жеље да будем Слободан у Својим Мислима.
*
Најзад имао прилике и времена да одгледам Дракулу са Белом Лугошијем из 1931. године после дуже времена и целог. Наиме у Србији је скоро немогуће понекад макар видети и старе а добре филмове. Уживао сам гледајући патетичне гегове од којих су се ондашњим гледаоцима по мрачним биоскопским дворанама тресле гаће од страха. У односу на данашње филмске ''потоке крви'' ово ми је била једна релаксирајућа филмска викенд новела. О слици, кадру, светлости и глуми, ипак нећу говорити - то је уметност.
*
И шта се рачуна богатством у тој богатој Америци, у богатим компанијама, њиховим зградама, код њихових великих кућа? Не сигурно најновији системи присмотре, аутомобили или компјутери. После пар месеци они нису најсавременији и од овдашњих богаташа бивају замењени. Није богатство ни висина ни дужина зграде - данас јесте сутра није, падну акције и готово. Вредан је само по неки стари мајстор на зиду и стварни или измишљени родослов. Уосталом као и свуда на свету.
*
Почео сам да враћам килограме. Време је да се полако почне са паковањем.
*
Jack Daniel’s-у из Tennessee-а

Пијан ко спашен  
Заливен ко умивен  
Сравњен ко  слављен
Убијен ко рођен  
Налокан и облокан  
Наждрокан и смотан  
Заливађен и забрађен  
Накривљен омиљеним  
Мортус ко corpus  
Треска ко delicti  
Бетон за бонтон  
Риголето за повраћето
Лево и десно  
Од горе ка доле
До WC шоље
Дно чаше ми прија само ако има још до дна флаше.
И на дну чаше (или флаше) ја не тражим истину, утеху и спас. Не тражим ништа осим: четрдесет процената у води и три до четири истих у крви.
*
Ако до краја ове књиге (која је, као што вам је познато, орочена на 365 дана у Њујорку) сретнем срећног човека или жену (изворно срећног, са есенцијом среће која му се види на лицу, задовољног самим собом и својим животом) онда остајем у Америци. У супротном ћу размислити: наиме, мале су шансе да ја будем први срећник.
*
Поново Sothebys, аукција крајем фебруара у Њујорку под називом Contemporary art (и поново моје несмотрено завиривање по каталозима на столовима). Између осталих у понуди и Енди Ворхол (Andy Warhol) и то углавном његове литографије, водене бојице или разни материјали лепљени за папир, другим речима ''ајде још то што је остало да се распрода''. Најскупље понуђени ''папир'': Untitled (Red Cat), чија је почетна цена 40.000 долара.
*
Нису лађе потонуле. Оне нису могле да плове. Па ни да тону. Насукане у свом смислу бесмислене су идеје.
*
Ако ништа друго  а оно сам се за ово време проведено у Америци нагледао добрих, старих вестерна, класичних вестерна, вестерна без икаквих претензија. Наше телевизије су одавно изгубиле манир да пронађу понекад неки термин и за филмску класику. А термини су познати из времена нашег детињства када смо имали једну али вредну телевизију. Вестерн најлепше ''легне'' у недељу, отприлике око десет ујутро – ако је црно-бели, или: у недељу послеподне око пет – ако је у колору. 
*
Амерички писац Норман Мајлер као безнадежни кандидат за градоначелника Њујорка, на питање бирача како, ако победи, мисли уклањати снег са улица, надахнуто је одговорио: ''Пишаћемо по њему''.  
Ала га ми најебавамо у фирму кад почне да пада снег. И ја и Ђура. Ем је ладно, ем нас ''кецу'' и све остало. Ни да пишамо немамо времена кад пада снег. Али овде не сме остати снега на тротоарима и платоима. Казне су велике а тужбе од оних који поломе по који екстремитет: изгледне. Да се не би ''прејебавали'' са њима они нас ''зајебавају'' са чишћењем. Гледам бре временске прогнозе ''ко озебо сунце'' и чекам кад ће више јебено пролеће.
*
Благо се отровао од амонијака на послу па цео дан ''бљујем'' крв. Тако ми и треба: 'тео сам да видим света.
*
''После пичке, после вина – најслађа је домовина''.
Овај најискренији родољубиви стих волела је често да ''раби'' једна моја цимерка из Студењака. И била је у праву. Само није знала оно што ја сада знам: само све заједно, сва три наведена елемента, чине стих философски убедљивим и теоријски тачним. Није она то знала. Али је увек тражила пасош од мене када сам хтео ноћу, по мраку, да пређем из мог у њен кревет. Од тада ми је остала навика да спавам са пасошем под јастуком (из Истока ми је остала навика да спавам са пиштољем под јастуком а из Лазаревца ми је остала навика да спавам са јастуком међу ногама). Тако ми се и омакло да сам се сањив, уместо да се латим пиштоља и растерам све оне које су ме убеђивали да ће ми бити овде боље, дохватио пасоша и долутао овамо а да се нисам поштено ни расанио. Кад сам се пробудио већ је било касно. Сад ми није ни до пичке, ни до вина, ако са мном није домовина. И никада нисам био убеђенији да ми је пасош под јастуком потребнији него икад ако имам намере да спашавам шта се да спасити.
*
New York Post од 23. фебруара поново о српском  здравству:
''Two Serbian doctors got into an argument during a routine appendectomy and decided to stop the operation to step outside.
Surgeon Spasoje Radulovic was performing the operation when Dragan Vukanic walked in and made a disparaging remark that sparked the fight.
“At one moment Vukanic pulled the ear of the operating doctor, slapped him in the face and walked out”, the anesthesiologist on duty said.
They then walked outside and exchanged blows''.
Хвала Богу те је пацијент био под анестезијом.
*
Мора да ти се нешто свиђа у Њујорку?!
Да, сигурно. Само што ја нисам уопште имао времена да видим, обиђем и доживим то што би ми се свидело овде. А  свидело би ми се сигурно.
Мора да ти се нешто, ипак, свиђа у Њујорку?!
Да, мора?! Свиђа ми се, понекад, ветар који скоро увек дува. И кад је хладно, и кад направи штету (јер ме за овдашњу штету, право да вам кажем баш и заболе). Подсети ме на неке дане, на неке топлине. Најлепша и најтоплија је топлина породичног кутка кад зимски ветар удара у зидове и ћошкове, стварајући музику која је у позадини нанесеног снега. Права слика и музика. Уметност. И здрав сан.
*
Гари Купер се прво разрачуна са бандитима па тек онда баци значку у прашину и оде. Не можеш отићи пре свршеног посла: тако Американци схватају свој однос према животу и раду.
*
Пошто је у свему ''нај'' Њујорк је, наравно, и најпрљавији град на свету. Иако се велики број људи труди да га одржи у каквој таквој хигијени то им никад у потпуности не успева. Али је Њујорк прљав град и у детаљима а не само глобално. Јавни објекти, ресторани, чекаонице, продавнице, и све остало и слично, су на таком ниском нивоу хигијене да је то невероватно и несхватљиво. Каквих сам се прчварница нагледао, поготово изван Менхетна, то је за не веровати. Ма свака наша сеоска продавница у Србији је чистија и адекватније опремљенија од таквих сметлишта. Па сад замислите како је. Можда је то зато да би се дошљаци са свих страна света ''осећали као код куће''. Можда?!
*
Треба свакако видети нешто од ''белог света'' али се увек вратити кући непосредно пре него и сами постанете део тог света. То што си ''видео'' свет може ти значити нешто само уколико се вратиш – јер си само у своме селу а са тим искуством: ''светски човек''. Не можеш бити у туђем и великом свету то. 
*
Од Вељка:
''....... Видећемо да издамо један број Форумског листа ускоро. Као да се заокружи ова година. Ићи ће у твојој колумни онај текст који си послао за Недељник 7, а негде за почетак наредне ћемо очекивати нешто слично, нека иде ова тема са Крстићем. Навикао си нас на јединствене и лепе извештаје из Њујорка. Било је похвала на рачун твог писања у Недељнику од стране неких нових чланова Форума који су ме питали ко је писао те чланке... Дао сам и твоју књигу на читање једном другу. А прошле недеље сам претраживао електронски каталог градске библиотеке у Београду, па сам нашао тамо и тебе са Колоном, било ми је баш драго.....''. 

*
Свакаквих сам се глупости овде нагледао. Да се не понављам: свуда је она иста. Гледао сам, вала, глупост и од ње свашта доживео, и то овде у Америци, а то може да се мери само са најцрњим данима мог политичког и егзистенцијалног прогона када су ми ударали на достојанство и опстанак, у време тешких година у Србији. И док у Србији имаш шансу да се бориш и преживиш овде си после првог нокдауна готов. Кад овде паднеш више се не придижеш. Такав је систем, изгази те стампедо.
Многи су ми говорили: ''кад одеш у другу земљу, клони се наших људи тамо, имаћеш само неприлике, никад добро...''. Мислио сам тада: ето опет наше приче, наше кукање над злом судбом подељености на добре и лоше Србе, наше мазохистичко уверење да не ваљамо ништа, итд. А онда у пракси схватиш да у фрази и флоскули има највише истине. Невероватно је како су Срби свуда исти. Било где у свету да га сретнеш, не знам после колико година: он исти као оног дана кад је назуо опанке, увио печено пиле у новинску хартију и кренуо у свет да потражи 'леба поред тог печеног пилета. Многи од њих додуше данас не ''набадају'' опанце него носе нешто скупљу (али много неукуснију) обућу али у том и горе по њих. Што-шта им се може опростити у опанцима што је неприхватљиво и неопростиво у скупим ципелама. У глави си или ниси... а не по томе шта си натукао на ноге. Нешто мало промењених навика и незграпно употребљених манира али верујете: исти су. Где год се окренем - прате ме. То је моја судба.


Barnes&Noble, или: мостови!


Фото: Игор Ђурић
--------------------------------
Купио солидно опремљену књигу TYRANTSHISTORYS 100 MOST EVIL DESPOTS & DICTATORS коју је написао неки мамлаз којега овде нећу ни да помињем. Ни књига није нешто нарочито осим опреме али је мене заинтересовала због једног детаља (погађате којег) па сам је зато и купио. 
      У друштву (међу још стотину осталих)  Александра Великог, Калигуле, Атиле, Џингис Кана, Краља Џона од Енглеске, Великог Инквизитора Торкемаде, Влада Цепеша Дракуле, Ћезара Борџије, Ивана Грозног, Катарине, Луја XVI, Максимилијана Робеспјера, Наполеона, Кајзера Вилијема, Лењина, Перона, Стаљина, Мусолинија, Чан Гај Шека, Хитлера, Франка, Мао Це Дунга, Хомеинија, Енвера Хоџе, Пиночеа, Чаушеског, Бокасе, Кастра, а између неизбежног Садама и још неизбежнијег Гадафија, нашао се и Слободан Милошевић (интересантно је да Тита нико не помиње као потенцијалног диктатора, нити као тиранина нема ни једног турског султана тако да по аутору ове књиге испада да је Отоманско царство била демократска творевина). 
      Налупао се дотични списатељ свега и свачега, оптужио Милошевића за што-шта онако обашка и уопштено. Једине бројке које је поменуо у целом тексту односе се на 200.000 Срба протераних из Хрватске (?!) па би можда било логично да у том контексту помене и Туђмана, као и 20.000 мртвих (не каже се ни где, ни кога, ни када). Колико је аутор ''обавештен'' о свему говори и детаљ из текста где каже ''да је Милошевић протерао Муслимане са Косова па је зато НАТО интервенисао''. Што се тиче наведеног друштва: па није ни лоше наћи се  поред Александра Великог и Наполеона Бонапарте.
У истој књижари купио и енциклопедију о ножевима (100 Legendary knives, као што видите овде мора све да буде округло и око стотке) у којој срећом а обзиром на саму симболику ножа не помињу ни једног Србина. Бар то.
У поменутој књижари Barnes&Noble на два спрата свега и свачега. Књиге су поређане и сортиране по одређеним тематским целинама али и поред тога тешко је снаћи се у том мноштву. Слатко тешко. А, има и слаткиша и кафе. Доста људи. Они стоје по ћошковима, седе или леже на патосу и читају. Неки донесу столове и столице на расклапање па седе и раде користећи литературу. Један је овог прохладног зимског дана слатко спавао у неком углу. Нико не обраћа пажњу на њих и чини ми се да менаџмент свесно гаји такав имиџ. Упоређивати са књижарама по Србији не могу. И по простору а поготово по понуди. И још нешто: по цени. Овде су књиге доста јефтиније и то не само упоређујући стандарде него и по самој фактичкој  цени.
*
У Америци све чините само се не разбољевајте ако немате осигурање. Па ни тада. И док се код нас пензионери, који доживљавају своје нове младости по болничким чекаоницама, буне због партиципације од десет динара мени су данас тражили за кутијицу обичних пилула против кашља (коју не покрива осигурање) целих 70 долара. Тражили су али их нису добили. Пићу врућих чајева. Још боље: пићу врућу ракију. Можда пијан лакше преболим и неке друге бољке које ме овде муче. За преглед код очног лекара и саме наочаре око 700 долара а кукао сам што морам да дам пар хиљада динара у Србији јер сам узимао само најквалитетније рамове.
*
Ипак, треба знати: Америка није Њујорк. Њујорк није посве типична Америка. Њујорк је за себе, и: по себи. Само неколико десетина миља даље од Њујорка ви срећете другу Америку. Да не причам о њиховим забитима. Научити и навикнути се на живот у Њујорку не значи да аутоматски можете живети у другим деловима Америке. Чак ни у великим градовима. Бити типичан Њујорчанин и типичан Американац - то није једно исто. Може да буде слично али не може да буде исто. Зато Њујорчане и не воле баш много у другим деловима Америке. Отуд и она чувена крилатица: ''Yenki, go home''. Другим речима: идите кући па тамо будите оно што јесте, будите Њујорчани.
У овој цртици о типичним Њујорчанима, њиховом карактеру и навикама, њиховим специфичностима, психичком и менталном склопу, наравно да нема места досељеничким хордама из задњих тридесетак година. Двадесет до тридесет година живота на Менхетну можда може да вам обезбеди улазницу за епитет: Њујорчанин.
*
Одувек су ме фасцинирали мостови. Мислио сам: ако већ фасцинирају Андрића, што не би и мене?! Можда се тако ваља да би се постало добрим списатељом?! Тако сам заволео мостове а да ни сам не знам зашто. Осим ако је довољан разлог и аргуменат ово са Андрићем.
Од источких мостова (познати Каменити мост који је неко осамдесетих година срушио да би направио једно реалсоцијалистичко чудо са косовским карактеристикама: наиме сивило је доведено до перфекције), преко београдских мостова, ето стигох да видим и њујоршке.
Мостови Њујорка као и сам Њујорк: велики и функционални. И они су на неколико спратова и нивоа. Мост је сам по себи чудо - њујоршки мостови су светска чуда. Мост је по симболици многозначан и хиперболичан: у Њујорку је мост ипак само практична ствар и служи да људи брзо и безбедно пређу са једне на другу страну.
Ево највећих:
Brooklyn Bridge је саграђен 1883.
Willis Avenue Bridge је саграђен 1901.
Williamsburg Bridge је саграђен 1903.
Manhattan Bridge је саграђен 1909.
Goethals Bridge је саграђен 1928.
George Washington Bridge је саграђен 1931.
Triborough Bridge је саграђен 1936.
Whitestone Bridge је саграђен 1939.
Tappan Zee Bridge је саграђен 1955.
Throgs Neck Bridge је саграђен 1961. 
*
Последњи пут сам се ''обрадовао'' због болести још 1986. године када сам био у војсци у Крагујевцу (касарна Радомир Путник у сред центра). Нешто су нас много ''кецали'' и ''прејебавали'' десетари тих дана, ма било неиздржљиво. И тада због сличних проблема као и данас, са симптомима јаког грипа, послат сам у стационар на лечење. Слатко сам се испавао и науживао у миру и тишини болесничке собе, далеко од касарне, устајања пре зоре и оних нездравих фискултура и марширања. Тако и овде: због вируса грипа доктор ми је преписао лекове и обавезно мировање. Уместо гужве и галаме и ГМ у устајања у 3 ујутро имао сам три дана сна у коме ме чак ни дотични грип није омео.
*
У New York Post -у од 9. фебруара 2007. текст:
''Pay up we’ll keep yor baby.
That’s wha a Serbian hospital told one mother behind on her medicar bills.
Sanija Roganovic gave birth two months ago in Belgrade, but the hospital has refused to let her take the baby home until she pays off her $8.000 bill.
Roganovic says she has no health insurance and no way to pay''.
Истог дана само у другим и много престижнијим новинама, у The New York Tames, на насловној страни викенд издања које има неколико десетина страница и пет, шест додатака, текст у коме коментатор износи забринутост због лошег стања права паса у Русији (?!). Наиме, тамо се још упражњавају борбе између џукела па се амерички ''демократски'' лист брине због тога.
И један и други текст говоре о лицемерству и хипокризији које влада овде и које се најбоље очитава у томе шта медији преносе и шта је самим тим и интересантно овдашњим људима. Као и код оне књиге коју сам већ спомињао: аутор чак није погодио ни име народа за који тврди да је пострадао.
Можда је вест из Београда по мало  чудновата, помало нестварна, не дати бебу жени док се не плате болнички трошкови. Чак бих рекао да је и мало вероватна. И док се у Србији, ако је вест тачна, макар прво дете роди па се траже паре, овде ту жену не би ни примили у болницу без осигурања или ''кредитне способности''. Као код Радована Трећег: нема порођаја док се не дају паре.
Што се тиче текста о псима, нисам сигуран да тих дана није било неких људских проблема негде у свету или Америци који би можда више заслуживали да се нађу на првој страни од овога. Али они хоће да поруче: ''овде је све идеално, ми смо се средили, за све смо се побринули како треба ето само још да урадимо да се поштују права паса у Русији''.
*
Требало би можда свести и неке финансијске рачуне, не због мене: ја их знам, него због неког читаоца који се премишља да крене овамо и заради велике новце (мулту порадз): ''па да отвори неки бизнис у Србији и Бог да га види''. Од када сам овде радим без престанка. Плаћам ренту за стан, рачуне и храну и имам на рачуну 50 долара. Немам ауто, већину намештаја сам добио за џабе. Књиге су овде јефтине. Немам мобилни телефон, користим туђи. Треба нагласити и ово: поред тога што сам непрестано радио био сам и солидно плаћен за почетника, то јест уопште нисам примао почетничке сатнице већ сам одмах узимао пуне. А да, тих педесет долара на рачуну не могу да подигнем јер је то минимум који банка тражи да би рачун функционисао. Зато их и ''имам''.
''Знате, треба ипак имати две плате за нешто бољи живот овде''.
''Знам, само и у Србији се може живети нешто боље са две плате''.
ПС
Касније је ситуацију извадио повраћај од таксе, неких 7000 долара. Ту смо се освежили и осетили важним.
*
Осамнаестогодишњи Бошњак, избеглица из Босне, је у Солт Лејк Ситију извршио типично амерички масакр. Из чиста мира је у ондашњем Тржном центру побио неколицину случајних пролазника и на крају и сам страдао од полиције. Кренуле су одмах сензационалистичке шпекулације по овдашњим   медијима: те ''сребреничке трауме'' иако је дечко млад и не може баш да се сећа тог времена, те ''окаснели џихад синдром'' иако момак није викао  ''алаху акбар'' док је пуцао него је викао типично амерички ''умрите кучкини синови!!!''.
Људска је то драма упакована у бесмисленост овдашњег живљења.
На крају, или почетку, није важно, најмање се помињу жртве. Кад су  медијски истрошили несретног момка онда су у истом догађају нашли нешто што им се још више допада: хероја! Амерички полицајац који није био на дужности и који је вечеравао у оближњем ресторану са својом супругом, потегао је пиштољ и у каубојској размени ватре убио несретног младића. Тек су се тад новине расписале...
ЧИТАЈ СЛЕДЕЋИ ТЕКСТ: НИ ТАМО - НИ АМО!

О(р)ални кабинет!


Фото: Игор Ђурић
-----------------------------
Био сам у великој заблуди када сам стизао на ову страну по питању односа на послу. Амерички мит о раду је доминантан код људи ''источно-европско-комунистичке'' провенијенције. Тај мит се отприлике састоји у следећем: у Америци се много ради (што је тачно), уз много рада временом се може нешто и зарадити (што је донекле тачно јер нико не рачуна колико је зарађеног оставио овде) и најзад ако много, добро, поштено и пожртвовано радиш: напредоваћеш на послу (е, то је већ заблуда која се у мени укоренила и овде расплинула, другим речима ''дозвао'' сам се памети). Овде, као и у Србији, радити можеш и тако и онако (само што овде не можеш дуго радити ''онако'' него само ''тако'', другим речима овде ти се зна минимум испод којег не можеш што није случај Србијом). Али ако хоћеш да напредујеш на послу мораш бити полтрон, улизица, лажов, провокатор, цинкарош.... и мораш радити много, добро и поштено. Верујте ми, знам шта причам. 
*
Не сањам уопште Лазаревац. Само Исток и то сваке ноћи. Људе из Њујорка сањам у Истоку. А размишљам углавном о Лазаревцу и Београду.
*
Много тога ми је сметало док сам живео у Србији. Између осталог и скоро највише то што углавном владају и о нечем се питају сељачине. И то на свим нивоима: месне заједнице, општине, библиотеке, предузећа, државе. А онда сам дошао овде и схватио да је све исто осим што су овдашње сељачине веће по самим карактеристикама сељаштва (у духовном смислу) од наших домаћих. Није ни чудо већа је држава, силна сила. И што су овде у питању сељачине са свих страна света, интернационалне, за разлику од тамошњих искључиво српских гегула.
*
Набавио пиратски ДВД са филмом Саше Коена Борат. Једно тотално лудо остварење једног полулудог, ипак: уметника. У филму Казахстанци живе у Румунији а причају Пољски али то нема везе осим што сада сви туже аутора. Музика у филму је позајмљена од Горан Бреговића (опет он) и то она из Дома за вешање. Скинуо је разне слојеве Американаца тако тачно и прецизно да понегде та јасноћа и голотиња слике боли. Невероватно је како је успео да их у потпуности и истинито одслика само снимајући их и постављајући им банална питања. Он на родеу виче како ће Американци убијати жене и децу, публика му отпоздравља, они заправо и не слушају шта прича, њима се може говорити све и свашта и они ће механички понављати. Он тражи од продавца оружја најбољи пиштољ ''за Јевреје'' а продавац му објашњава, озбиљан и  ''професионалан'', који да узме.
Није све ово важно за моју поенту, то помињем успут, важно је да сам купио пиратски диск и да сам за неколико долара по комаду могао да набавим скоро све актуелне хитове. И то врло високог квалитета. Зато би неке персоне требало да престану са кукањем тамо код нас како уметност у Србији не може да живи због пиратерије. И да је пиратерија само код нас присутна јер смо забога заостали и затуцани. Нико више у свету не живи од продаје дискова: ни музичари, ни филмаџије. А као што видите пиратерије има свуда. Треба ''напунити'' филм спонзорима и рекламама а затим филмом напунити биоскопе широм света. Треба напунити концертне дворане. Треба имати јаке телевизије које ће продуцирати пројекте због јаких рекламних уговора итд. Поједини назови ''уметници'' у Србији још и треба да буду захвални пиратерији јер на други начин и не би стигли до публике која се брзо покаје у већини случајева и за тих пар десетина датих динара за пиратско издање.
Е, сад, ваљда и они под утиском Коеновог филма и чињенице да је користио наведену музику која се може крстити и као наша, и свим тим галиматијасом на релацији Казахстан - Румунија - Америка, техничари са CNN-а монтирајући промотивни спот о Србији који су касније и емитовали на истој телевизији утурили су у позадини уместо српске неку казахстанску националну песму. Да скандал буде већи, утурили и једну румунску цркву. Грешка је убрзо исправљена, CNN се извинуo и поклониo Србији двоструко више емитовања од плаћених. Хвала Казахстану и Румунији...
ПС
Већ првог викенда приказивања у биоскопима филм Спајдермен 3 зарадио је око 146 милиона долара. Првог понедељка након тог првог викенда ја сам у свом стану гледао пиратску верзију. О Пиратима са Кариба - 3 нећу ни трошити речи, мада и не би требало да ме негде не ''намирише'' ФБИ  јер су ово ипак федерални прекршаји.
*
Између Пете и Медисон јутрос ми је процветала једна Жеља. Развила се у снажну и разнобојну Жудњу.
*
Читам у једном магазину текст који је настао као последица  истраживачког пројекта дотичног новинара а који је узрок забринутости јавног мњења и власти услед чињенице да њујоршки ватрогасци на својим ормарићима за пресвлачење (locker) углавном више не држе америчке заставе. Како то да ''хероји 9/11'', како их овде сви зову, немају потребу да се на месту где се свлаче и облаче легитимишу националном  заставом? Чак се и градоначелник Блумберг огласио поводом тога. ''Шта није у реду?!?'', питају се сви. Јер они америчку заставу стављају свуда: од бакалница, бензинских пумпи и секси шопова, до рукава на униформи сметлара (или да се изразим једним социјалистички-самоуправним плеоназмом: радника градске чистоће). Код нас у Србији кад негде, не дај Боже, и окачиш нашу државну заставу прогласе те таквим примитивцем и затуцаним националистом да те више не могу опрати ни Дунав а богами ни (Св.) Сава. 
*
Првог фебруарског викенда већина жена у Америци може на одмор. Нико их неће хтети, нико их неће чак ни погледати. Игра се Super bowl у Мајамију између чикашких Bears-а и Colts-а из Индијанополиса. 41-и по реду. У недељу ће све мушке очи бити упрте у тај догађај. Појешће се небројена пилећа крилца и попити океан пива. Како ће само сви бити нервозни у понедељак после оваквог опуштања?!
ПС
Победили су ''колтси''. Постављени су неки преседани: ''тач даун'' (touchdown) у првој минути и први тренер афроамериканац (како они овде воле да се фемкају) који је узео ''супербол''.
*
Од Шпање:
''........Шта да ти кажем, код мене нема ништа посебно. Био сам у Француској на изложби и све је био ОК. Тренутно ми је изложба у Београду, НУ ''Божидар Аџија'' и траје до краја овог месеца. Онда одмор и ловна сезона......''.
*
Сенаторица Њујорка Хилари Клинтон започињући своју председничку кампању у странци ватрено се залаже за повлачење трупа из Ирака и иступа као огорчени противник рата, мал'не к'о неки пацифиста, боже ми прости. Жестоко критикује актуелног председника. Исто толико жестоко колико се и ономад залагала да се Србија затре и сравни са бомбама. Звала је свог мужа из Африке а у сред афере Левински - Овални кабинет и дословце му казала: ''Или бомбардуј Србију и скрени пажњу са афере или спреми папире и паре за развод''. Тако је ''стигла демократија'' на Косово. А Монику брига за демократију: она још чува своју кошуљу на којој су трагови сперме једног америчког  председника.
Кад већ помињемо Клинтона и његове ''љубавне јаде'' (па 'ајде да до краја будемо прецизни: и његову сперму) он је опет у жижи интересовања јавног мњења због ново откривеног скандала. Наиме процуреле су информације од неких чланова обезбеђења па је то неко после турио и у књигу да је Клинтон у Овалном кабинету доста често ''поваљивао'' богаташицу и донаторку Демократске странке Дениз Рич. Није јој замерити иако јој је муж милијардер тај дека ипак има око осам банки. Па се Били ту нашао да припомогне. Па тај је изгледа овејани јебач. Питање је само ако Хилари победи на председничким изборима: како ће она користити тај сада већ познати сексуални храм под називом Овални кабинет. Са Вилијемом сигурно неће.
*
Желим да кроз прозор видим нехармонично и несиметрично пободену бандеру у комшијском дворишту преко пута за коју је привезана коза којој свакога дана отпусте по мало конопца тако да равномерно и редно пасе траву... 
*
Ахтисари, тај чова са лицем ''доброг комшије'' који је својевремено претио да ће сравнити Београд са земљом и који је један од активнијих чланова Међународне кризне групе Холбрука, Олбрајтове и остале белосветске балавурдије, најзад је изашао са својим ''генијалним'' планом за Косово а за који су сви упућенији знали како ће изгледати још пре пет година. Тако је тај ''мислилац'' предложио да Косово добије фактичку независност али да се то нигде јавно не помене у документу. 
      Ја сам давно изгубио илузију да међународном политиком владају људи од памети. Знам да се туда крећу углавном подмитљиве и арогантне барабе али се увек понадам да ће се ипак некад и негде појавити неки изузетак, тек да разбије монотонију. И никада се то не деси. Елем, тај документ је фактички и правно документ независности. И наравно противречан је због дугогодишњег талога пристрасности, лицемерја, непринципијелности и још којечега, дакле у то кало се заглибио и ћопави Скандинавац: наиме он нас уверава да ће Косово бити бити једна мултиетничка заједница у којој ће се на највишем нивоу поштовати људска права и примењивати европски закони а са друге стране предлаже да се верски објекти малтене опашу бодљикавом жицом и тако очувају. 
      Господине, ако на Космету  створите друштво онако како тврдите да ће бити чему онда мере обезбеђења? Да ли се и код вас у Финској  културни и историјски споменици чувају тенковима и жицом? Чему то кад сте ''донели'' на Космет мир, благостање и равноправност? То је зато што ни Марти нити било ко на свету искрено не верује да ће се тамо постићи икакав напредак и да ће Шиптари поштовати макар и минимум било којег закона. Космет никада неће бити никаква независна демократска држава већ једино балканска Колумбија и европски Авганистан. Најзад, документ је непотпун и ступидан и зато што ни на једном месту није наведен нити један пример или преседан у целокупној светској историји а који би макар сличио овоме што нуди Марти Мистерија. 
      И држава Србија мора да се отрезни и схвати да су сви рокови прошли, све наде у макар мало добре воље страних сила су потопљене. Готово је. Рат мора да почне. Рат који ће бити неконвенционалан и коме мора претходити ужурбано тражење савезника. Дипломатски рат. Културни рат. Медијски рат. Не смемо више ништа и од никога очекивати но оно што желимо мораћемо за то својски да се помучимо.
Овамо, исто као и пре...
''Њујорк тајмс''  (The New York Times) је нешто зуцкао о подели Косова из пера једног активнијих учесника то јест саветника још у Рамбујеу, сада неког предавача или шта већ. Мислим ипак да су ти текстови у служби ''амортизације'' предстојећих одлука које ће  бити дебело на штету Србије.
''Вашингтон пост'' (The Washington post) са друге стране чврсто заговара и пропагира независност, само веле да се некако премости ''крути став Руса'' а између редова се може прочитати да их баш брига за став Срба. И он је крут, ама ништа.
Званични Пентагон је поздравио Ахтисаријев план ''као фер и избалансиран''. После њихових бомби заиста све изгледа фер и избалансирано. Званични Пентагон и Бела Кућа познати су по својој ''демократској опредељености'' кроз своју историју. Тако им није сметало да и поред тога што је Франко тада био једини фашистички диктатор на кугли земаљској инсталирају војне базе у Шпанији 1953. Годину дана пре тога примили су и Португал у НАТО иако је тада том земљом такође диктаторски владао Антонио де Оливера Салазар. Није им сметало нити што их је као један од ретких тада у свету у вијетнамском рату подржавао лично диктатор Филипина Маркос. Па су доводили у Њујорк 1957 Нго Дин Диема који је тада свакако био недемократски председник Јужног Вијетнама. Ни да подржавају Батисту који је био већи диктатор на Куби чак и од Кастра. Нити да свог дојучерашњег пријатеља Шаха Резу Пахлавија руше уз помоћ Хомеинија. Нити је било срамота да Никсон посећује Мао Це Дунга. И тако даље и тако даље. Тако им и данас не смета да подржавају албанске терористе и да стварају прву терористичку државу у Европи као што им у време није сметало да то раде са Талибанима стварајући терористичку државу у Азији.

©Igor M. Djuric
copyright 2010 by ©Igor M. Djuric Upotreba sadržaja ove web stranice
podrazumeva obavezujuce prihvatanje copyright -a

www.djuricigor.net , e-knjige i blogovi

counter for blog

Игор М. Ђурић - Једна година у Њујорку