Jedna godina u Njujorku  
 

Locker room

Фото: Игор Ђурић
--------------------------------


Због релативно честих промена боравишта, ево у задњих неколико година већ други пут мењам живот из корена, прво сам из Истока побегао у Лазаревац а после тога из Лазаревца (заиста без разлога) утекао у Америку, по мало сам почео да губим нити свог ''психолошко-домицилног'' идентитета. И сад, кад ме ухвати носталгија, кад ми је тешко и кад маштам о завичају и устаљеним навикама које ми највише недостају, уосталом као и свакоме ко жали за завичајем, интересантно је: не мислим о Истоку него размишљам о Лазаревцу. Знам, кад бих се сутра вратио у Лазаревац објекат моје чежње постао би поново Исток. То је још један од доказа да је човек проклета животиња којој је скоро немогуће удовољити. Зато је ваљда Бог и протерао Адама и Еву из Раја: желели су нешто друго а нису били задовољни оним што имају па макар то био и Рај.
*
“You work very hard. I watch you.“
Каже ми прсата плавуша у лифту зграде у којој живи а у којој ја радим. Каже ми сажаљиво, не обраћа и се као мушкарцу, не привлачи је моје знојем орошено мишићаво тело (сад га баш и ја претерах). Не (!!!), видим ја, она ми се обраћа као убогом емигранту из тамо неке балканске вукојебине. Моја срећа те се не сети да ми гурне и неки долар у џеп од кошуље и тако ме понизи и убије ''у појам'' до краја. (Узео бих долар, шта ћу, да је не увредим и останем без посла, сад кад ми је овако ''сјајно'' кренуло).
Гледа ме, каже, посматра.
Посматрам и ја тебе, мислим се  ја, ама џаба.
Посматра ме, каже, гледа ме.
Мислим се ја...
Ниси ти мене видела кад је имало шта да се види. Сад можеш да причаш шта хоћеш тако прсата и успијена. Ниси ме видела док сам био жив. Док сам био мушко, јер сада сам у бесполном емигрантском статусу. Кад сам био писац. Ниси ме видела на ''Сајму књига'' неког октобра у Београду када је иначе Београд најлепши поред осталих једанаест месеци када је исто најлепши. Док сам тамо потписивао и сликао се. Док су ме београдске интелектуалке посматрале са приметним аспирацијама према мојим динарским капацитетима увијеним у лалинску мирноћу и шумадијску проницљивост, другим речима: када су још чуле да сам из Метохије. Ниси ме ти видела када сам се 1999-е тукао и гањао са овим твојима и имао сам извиђачку црвену беретку на глави. Ниси ме, најзад, видела док сам се удварао једној Гоци у коју сам се заљубио па ме још и данас држи (тако да твоје сисе на мене остављају утисак само као визуелни ефекат и куриозитет попут на пример ''Empire state building''-а). На крају, ниси видела ни ту Гоцу, јер да си њу видела знала би са киме имаш посла и знала би да тај никако није за жаљење. Више је за избегавање.
Хвала Богу те се не сети да ми тутне пар долара у џеп од кошуље... 
*
Еркондишн својим издувавањем помера лево - десно лепљиву траку окачену о таваницу и пуну угинулих мува. На грубом и необрађеном зиду окачене су укусно урамљене репродукције и фотографије за које није тешко погодити да су некада припадале некима од станара зграде у којој радим и да су у једном тренутку ''страдале'' и постале сувишне после неког од многобројних декорисања и преуређења станова (којима су веома склони на задовољно трљање руку превараната званих ''унутрашњи декоратери''). (Јеби га, мења се мода).
Редом сложене те слике и репродукције:
- прво, неко цвеће Ендија Ворхола (Andy Warhol, Flowers, 1970);
- па онда неки млинови и амбари у ''амиш'' стилу, изграђени неком мобом, испод којих пише: Historic East  Hampton - Long Island, 1992;
- и на крају Џемс Дин на мотору испод ''Бруклинског моста'' што на крају крајева и пише на самој слици: James Dean, Brooklyn nights.
Затим су ту ормари, они метални и вазда прљави, чију смо лошију варијанту у ЈНА звали ''касетама'', за гардеробу и скривање прљавих чарапа и гаћа. Ту је и један подоста чист клозет (чист обзиром да га нико не чисти да га сви издашно употребљавају), велики фрижидер у коме се налази једна огромна ћурка за коју нико не зна колико је дуго ту а понајмање чија је, микроталасна (микровална - за хрватски превод ове књиге, видећете зашто ово додајем), онај сат на коме се откуцавају картице, пар столица и столова и једна похабана али кожна фотеља на којој седим ја. На паузи сам за ручак у ''locker room''-у.
Када се пауза завршила (5 минута пре времена у нади да ће неко од претпостављених то приметити и да ћу то, наравно, касније, материјализовати у своју корист) срећем на тротоару средовечну Бразилку која ради у истој згради као дадиља и кућна помоћница. На моје изненађење пита ме на српском (за који она тврди да је хрватски и да је то исто ''али да ме она пита на хрватском''):
''Како си?''.
Видим да не разуме шта јој одговарам и да је реченицу научила напамет врло вероватно и несвесна њеног пуног значења.
На обостраном лошем енглеском објашњава ми да је имала дечка Црногорца али да ју је бештија оставила чим је средила папире и заждила ко зна где са неком млађом, вероватно. Једино што јој је остало од њега то су ове две речи. Од кога је?- доста је и то. Отада из ината ''говори'' хрватски а не српски (или не дај боже црногорски).
Саосећајно јој климам главом одмеравајући је и констатујући да се доста добро држи за своје године. То је тај бразилски ген препун еротског набоја и жеље да се живи пуним плућима у неким топлим  пријатним крајевима где ти не треба ни много гардеробе, нити виле и палате, него само мало ритма и доброг секса у свим могућим варијантама.
А онда пали цигарету па каже:
''To want mi karaljo''.
Ајде, ово прво некако и схватих: нешто јој треба. За друго нисам сигуран мада по изразу њеног лица док изговара ту реч по мало и наслућујем.
Питам је:
''What is karaljo?''.
А она објашњава: то је оно што имате ви мушкарци и што можете да пружите нама женама. Ми жене имамо једно, ви имате друго. Е па то што имате ви мушкарци али ми треба велико!!!  Велико?! Фали ми велико.
''Big karaljo!!!''.
Па пали другу цигарету.
Имам утисак да је ово ''big'' сувишно и да би само ''karaljo'' био довољан.
Нек ти је богом просто бразилска сестро. Надам се да ћеш испунити своје снове. И ако су мали и предвидљиви а уједно и величанствено лепи. Можда и најлепши.
*
Данас ми је један чичица (није уопште важно у овој књизи шта подразумевам под ''данас'', или ''први пут'', или ''када сам нешто видео'', нека књига буде ванвременска и чисто филозофска по питању поимања времена а да се концентришемо само на простор и догађаје) типично америчког изгледа, са плавом голф мајицом, шареним памучним прслуком и белим ''борсалино'' шеширом, са штаповима за голф и белим ципелама после моје ситне помоћи око истовара горе поменутих штапова тутнуо у руку два долара.
Нисам знао шта да радим?! Био сам у потпуности затечен. Најрађе бих у земљу пропао. Шта да ме сада виде моји читаоци?! Ајде, ово са радом и могу некако да им објасним: није срамота радити било који посао, ово је једно ново искуство за мене, пишем књигу о мом боравку овде па морам да се упознам са свим могућим варијантама итд. Али напојнице?! Како то да им објасним ја који са цео живот паламудио о достојанству?!
Тако сам збуњен држао две новчанице у руци и бленуо у чичу. Ни 'фала нисам рекао.
А није да нисам добијао ''tip'' (као овде то називају). Само то је било давно, био сам млад и приличило ми је. На крају крајева био сам у свом родном месту а не по белом свету. Радио сам као средњошколац у једном кафићу, касније држао сопствену бакалницу (која је неславно завршила јер су муштерије варале мене уместо ја њих), а радио богами и у пошти (као Чарлс Буковски). Пуно пута сам у својој младости добијао напојнице; илити што би рекли Турци: бакшиш; илити што би рекли ми Срби: част. Али ме данас би срамота. Ваљда што сам матор, што сам у туђој земљи и што се већ и без тога осећам врло бедно и довољно лоше па и понижено (понекад).
Не обрадовах се. А кад погледаш: ја сам овде ваљда дошао због новца. Па онда нешто није у реду са мном.
''Чичица је хтео да ти плати услугу а никако да те понизи'' - каже у мени глас половине савести и свести, онај део материјалистички и приземни.
''Ко је, бре, он!!! Ти си за њега нешто недостижно а он теби тако понижавајуће ''клизећи'' улази са обе ноге''' - каже друга половина мојих савести и свести (и чега год хоћете још) онај моралистички и духовни али у пракси ничим поткрепљен део.
''Ко сам ја уопште?'' - питам ја себе заокупљен искреном дилемом шта да радим са ова два долара (тада већ у џепу).

Нема коментара:

Постави коментар

©Igor M. Djuric
copyright 2010 by ©Igor M. Djuric Upotreba sadržaja ove web stranice
podrazumeva obavezujuce prihvatanje copyright -a

www.djuricigor.net , e-knjige i blogovi

counter for blog

Игор М. Ђурић - Једна година у Њујорку