Jedna godina u Njujorku  
 

Поздрав из ''масонске Америке''.

Фото: Игор Ђурић
Најгора ствар! Доћи у Америку и ту покушавати да глумиш, одглумљујеш, импровизујеш и спроводиш српски начин живота, исхране, обичаје... Киселити купус у јесен и спремати барену паприку, наручивати шљивовицу из Србије, пити само препржену турску кафу, куповати само производе из отаџбине и све то редом. Рашта си долазио?!
A propo наведеног, сећам се једне приче Моме Капора о првом доласку у Америку. Дочекали су га неки земљаци на аеродрому и онако уморног хтели одмах да почасте ручком. Казали су му: ''Водимо те у један ресторан где се служи најбољи српски пасуљ''. Он им је одговорио: ''Ја сам управо дошао са српског пасуља, водите ме негде на јело које још нисам  пробао''. Наравно, ја сам ово парафразирао али суштина је иста. Не кажем да се треба одрећи свог идентитета али каква вајда од идентитета кад те кисели купус чека где год се окренеш и на коју год страну света одеш?! На крају крајева расоница зна да протера па ћеш се наћи у неприлици кад слушаш Њујоршки симфонијски оркестар у Медисон сквер гардену или гледаш Пакасова платна у Метрополитен музеју.
Ипак, треба живети у земљи, ко може и коме се свиђа (не инсистирам), где се на телевизијама највише рекламирају аутомобили и егзотична летовања. Јебеш Србију где највећи број реклама у ударним терминима заузимају рекламе за женске улошке (и то у земљи где још преко педесет посто женске популације користи вату и старе крпе за дотичне радње). Човек са стране који гледа српске телевизије стекне утисак да се у Србији ништа друго не дешава  него само ''цури'' код жена. Сад, можда тај утисак и није далеко од истине али не морамо баш свима да дајемо на знање.
*
Купио са књигу Аircraft Recognition Guide. 20 долара платио ја. А све не би ли освежио памћење и сећање (што му отприлике дође на исто). Некада сам знао све о авионима (ово све треба схватити као реторичку закачку). Поготово сам много знао (сад се већ исправљам) о борбеним авионима. Имао сам хиљаде слика, стотине књига, десетине албума и неколико макета. Тада није било компјутера и интернета да се све поскида притиском дугмета него се годинама скупљало, исецало, фотокопирало, понекад и крало (сећам се да сам из једне библиотеке у Београду као питомац Војне гимназије док су ми другови ''држали'' стражу подерао неколико страница неке војне енциклопедије са сликама авиона). Ја сам и похађао Војну гимназију само да бих конкурисао касније на Ваздухопловну академију. А испоставило се на крају да ми је мука од летења. И да се бојим ''по мало''. ''По много'' се не бојим зато што сам довољно интелигентан да то потиснем. Цело време лета кажем себи:''...ма кад се ове лепе стјуардесе, заносне путнице и богати путници не боје зашто бих убоги ја?''.
Па шта и ако се по мало бојим – и Бетовен је био глув.
Па ипак...
 *
Читао сам неку књигу о масонима. Не знам је ли и колико је истинита тврдња да је Америка остварени пројекат Слободних зидара. Неки кажу да јесте и то је врло близу истине. Можда су само дефиниције дискутабилне, то јест: ''ко шта'' и ''под киме'' подразумева. Суштина је пак иста. Али једно знам сигурно: савремена Србија је дело и пројекат Слободних свињара.
Драгану:
''Листајући по неким папирима нашао сам податак да је у масонску ложу ''Војводина'' из Петровграда (данашњи Зрењанин) 1932 године примљен и извесни Владислав Радић. Можда ти је неки род?
Поздрав од Игора из ''масонске Америке''.
*
Од Драгана:
''Мој деда Милета Радић, је из Лике, ''трбухом за крухом'' отишао у Америку. 1915 се, као добровољац, вратио и прошао целу ратну Голготу све до Крфа. После тога је добио земљу у Војводини.
''Брат'' Владислав нам није рођак мада сам га и ја констатовао (имам Ненезићеву књигу и у њој се налази списак чланова ложе ''Војводина'').
Да случајно ниси и ти ''подигао ногавицу''?
Иначе, видим да си одмах схватио где се налазиш (Америка и јесте њихов пројекат од самог оснивања).
Ненад и ја се припремамо за велике напоре који нас очекују на предстојећим ''Данима пива'' и очекујемо да добијемо титуле ''Витезова Реда Пуне Кригле и Празне Главе''.
*
Синоћ сам типично амерички, у петак вече, искапио једну флашу Jack Daniels –а. И не би ми ништа боље од тога. Чак ме ујутро ни глава није болела. Не ваља ми посао кад ми ни алкохол више не прија нити шкоди, наравно све у своје време (мислим на ''пријање'': увече, и ''шкођење'': ујутро). Мораћу да пробам са неким другим вискијем (јер, што би рекао Пекић пре једне трибине, негде на југу Србије, богу иза ногу: ''...извините, али ја пијем само виски...'', правдајући се што ће потрошити организатора а већ је тада био највећи српски писац, и што је најгоре, у то време сваки локални партијски апаратчик је могао у било којој кафани као од шале да наручи десет флаша вискија ''на репрезентацију'').
*
Чарлс Буковски (Charles Bukowski) који је такође доста пио и писао, додуше, лошије од мене писао а боље пио (а, да, још једна сличност између нас двојице, ''по сунцу ја иш'о'', обоје смо радили неко време у пошти), а кога смо волели да читамо у Студењаку (и да поклањамо његове књиге за рођендане, мада је по том питању неприкосновен био Иво Андрић са ''Знаковима поред пута''  и у једном тренутку сам имао можда седам или осам књига ''Знакови поред пута'' јер су ми за рођендан сви куповали њу, а и ја сам другима, да не грешим душу) у својим текстовима се врло често поспрдно и са дозом презривог хумора односи према Пољацима. Ја не знам колико их је било тада у Њујорку, али их је сада пун град. Одмах и препознаш и схватиш због чега је Буковски тако писао о њима и што је толике вицеве измислио (или није?!). Као мрави су (да не кажем: ко Шиптари или Кинези), кад почну да насељавају део града не престају док све остале не иселе, јесу солидарни међусобно али врло често на штету других, 'оће подло и из потаје ''да потегну'' а да се после праве као да ништа није било, итд.
У иначе јаком Синдикату ''сервиса и одржавања'' званични језици су енглески, шпански, пољски и албански. Управо сам видео један месечник те ''јуније'' на сва четири наведена језика. У ствари, тамо ће врло брзо Американцима требати преводиоц.
Први део о Пољацима на први поглед нема никакве везе са другим делом о Синдикату, уистину, врло су повезани.
*
Оно што нису могле скупе и компликоване дијете успела је Америка за свега пар месеци: смршао сам петнаест килограма. Овдашњи људи кажу: кад почнеш поново да враћаш килограме значи да си се адаптирао на овдашњи начин живота. Кад се вратиш на килажу са којом си дошао, а још си у Америци, то значи да ћеш у њој и остати. Ако пак до повратка килограма не дође него наставиш да мршавиш то значи да ћеш овде оставити своје кости врло брзо.
*
Не дај Боже да вам се присере у Њујорку! Срати немате где. А обавезно вам дође. А наш народ не каже забадава: велика нужда. Или: ''тамо где краљ иде пешке''.
Најгоре је у Метро-у. Обично се у тим тренуцима воз заглави негде у тунелу а и да није тако ви из њега не можете изаћи док стоји а и ако изађете напоље ви не знате куд би са својим проблемом то јест куда би сте поради себе. Једини спас можете потражити у неком Мек Доналдсу или ако на време успете да стигнете до свог посла.
Кад видите у возу некога ко седи укочено, да не мрда чак ни очима, да му грашке зноја падају са чела и да је блед ко крпа - знајте: тај је до гуше у говнима. Срао би а нема где и не зна колико још може да се уздржава. У возу је, сат времена далеко од куће и исто толико далеко од посла.
Узгред, јавних клозета у Њујорку а поготово у Метро -у једноставно нема. Могло би се рећи из сасвим оправданих разлога јер кажу да док их је било није могло у њих да се уђе од наркомана, скитница и понеког леша.
Савет: једите лаку храну пред путовања а путујете скоро сваког дана, опустите се по мало за викенд, држите се грађевина јер ту можете да ускочите у неку зграду која се ради или да се сакријете иза ограде, трудите се да не мислите о томе и онда кад вам се сере до бола и обавезно са собом носите два канапа како би сте у случају катастрофе макар привезали ногавице.

ЧИТАЈ СЛЕДЕЋИ ТЕКСТ: Сулуди крсташи

Нема коментара:

Постави коментар

©Igor M. Djuric
copyright 2010 by ©Igor M. Djuric Upotreba sadržaja ove web stranice
podrazumeva obavezujuce prihvatanje copyright -a

www.djuricigor.net , e-knjige i blogovi

counter for blog

Игор М. Ђурић - Једна година у Њујорку