Jedna godina u Njujorku  
 

ПЕТА АВЕНИЈА



Фото: Игор Ђурић
----------------------------------



Вељку:
''Када се направи много погрешних корака онда је касније тешко поправљати било шта. Ако си прочитао нешто између редова из моје књиге ''Метохија и Косово'' видео си да кад ствари једном крену лоше онда се у међународним односима и политици тешко исправљају.
Овде се не може наћи душевнога мира ако га ниси имао било где друго. Човек који размишља, а у које спадамо и ја и ти, не може нигде имати душевнога мира. То је проклетство ствараоца и умника (не косовског УМНИКА, који је и онако и ''узгредбудиречено'' УНМИК а не УМНИК, него ''умника'' у смислу човека који се служи умом).
Радим на неким местима где видим свега и свачега. Сада сам у згради ''Генерал моторса'', телевизије ЦБС, козметичког магната ''Есте Лаудер'' и још многих других великих и значајних америчких и светских фирми. Велики је притисак и поред пара које се зарађују. Ипак, није толико страшно колико се прича. Књиге ће бити за остало не гарантујем. Највећи добитак из свега овога је што се веома супериорно осећам без обзира шта радим и колико пара имам. То је знак да сам на правом путу.
Поздрављам те и јави ми се. Ко зна, можда се ускоро негде и видимо, можда ... рецимо... у октобру... негде на... сајму...
*
Моја радна ''идила'' са једном америчком фирмом којој су душу удахнули Мађари, Срби, Албанци и Бангладешани, завршила се. Руку на срце, била је сувише душевна да би дуго трајала. Сада сам већ упао у плитку воду пуну гладних крокодила. У једну од највећих зграда у Њујорку, чувену ''Генерал моторс'' зграду на Петој авенији и поред самог Централ парка. Радим у фирми која је настала на темељима оствареног ''америчког сна'' две девојке из Србије. Пре петнаест година те две сестре радиле су оно што и ја радим данас а сада управљају фирмом чија се вредност мери милионима. Оне живе у раскошним кућама са базенима у елитним деловима града, купују некретнине и станове по свету.
Остварен један ''амерички сан''. Само, да ли је то мој сан?! Искрено: није. Ништа ми не значи ни један долар који сам до сада зарадио (осим као средство да подмирим рачуне) не радујем се ни оним доларима које и требало да зарадим, нити кујем планове тако карактеристичне за сваког гастарбајтера а који их (мисли се на планове) одржавају овде у животу. Само снови о томе шта ће имати кад зараде, држе ове људе овде у колико-толико стање нормалности. Није то мој сан. Ја сам уметник. Видео сам нешто у очима неких људи. Видео сам да нечега нема. Нешто фали. Нешто  што се не може купити новцем.
Не није то мој сан. Тако ''расањен'' хватам се Константиновићеве Философије паланке која ми наново може потврдити нешто што већ одавно знам: и највећи градови на свету су само збир великог броја паланки на малом простору. Ту је, можда заблуда Константиновићева: није он писао ''српску'' него ''универзалну'' истину о паланачком духу иако је имао само један циљ: да наружи Србе. Ту лежи и заблуда многих који га погрешно тумаче прихватајући тезу да је глупост и заблуда чисто српска ствар. Тако да у великим градовима има више паланке него у самим паланкама. Јер док је паланка само ''паланка'' велики град је много различитих а истих паланки (јер су све паланке исте). Да, збир великог броја паланки: паланки у простору и паланки у главама.
''...паланка није у свету, она је у духу , свуд могућа...''
*
Њујорчани живе као пацови. Сад, ако тражите симболике у овој мојој претходној реченици, нећете је наћи јер симболике нема. Написао сам баш онако како сам мислио и како ствари уистину стоје. Нема метафоре или стилских фигура у следећих пар мисли.
Њујорчани већи део свога живота проводе под земљом. Путују метроом, више и не праве мостове него реке премошћавају (подмошћавају) копајући испод њих самих, раде по просторима који су неколико спратова испод земље, или који су високо над земљом (ништа нормално и људској природи примерено).
Тако и ја: три спрата под земљом са неким изгубљеним душама, изигравамо радну снагу и кад завршимо са радом и изађемо на светлост дана (додуше само лети, зими дођеш на посао по мраку и враћаш се посла по мраку) онда рукама прикривамо лице и очи јер не можемо да поднесемо светло. Као вампири. К'о мој Методије из ''Колоне''. Или можда слепи мишеви. У Њујорку живи доста слепих мишева. Живи се по јазбинама, путује се под земљом али се доста и лети авионима и ради и спава по високим зградама. Отуд ваљда и мит о шишмишу Бетмену. (Отуд ћу касније у свом роману ''Тенци'' вампире делимично преселити и у Њујорк).
Нови шеф, Американац, врло коректан. (На крају се испоставило да ми је он постао добар пријатељ). Труди се првих дана да се што мање гледамо. Американци ко Американци, знају да мораш и требаш да урадиш то што и следује па се труде да ти не сметају. Али зато неки шефовски потрчко, који је дочекао својих пет минута у сезони годишњих одмора, иначе Србин ако је то уопште битно, данас ми је озбиљно рекао: ''Треба да се ошишате и мало скратите панталоне''. То му је била читава примедба на мој рад. Србин је, ако је то уопште битно опет велим, фуњара ма где год био. Паметније би му било да прочита нешто од онога што сам написао.
Први дан:
Он: ''Дуга Вам је коса, треба да се ошишате''.
Ја: ''У реду''.
Други дан:
Он: ''Дуге су Вам ногавице од панталона, треба да их скратите''.
Ја: ''У реду''.
Трећи дан:
Ја: ''Дугачак ми је нос, да га скратим?''.
Он: ћути.
Ја: ''Све се може скратити само се кратка памет не може продужити''.
Он: није ту док ово изговарам, толика будала ипак нисам.
*
Купио врло богато опремљену енциклопедију о оружју, војној опреми, униформама: Weapona visual history of arms and armor. У овој књизи су поменуте и велике битке кроз историју. Интересантно је да није поменута Косовска битка 1389. али је поменута такозвана Друга косовска битка 1448. у којој се Јанко Хуњади (Сибињанин Јанко) предводећи крсташе борио против Турака. Мислим да је разлог томе  што је ова друга војска била ''крсташка'' за разлику од оне прве Лазарове. Књига је штампана 2006. а задња поменута битка јесте ''Други рат'' против Ирака 2003. О бомбардовању Србије 1999. нема ни помена.
*
Једна од компликованијих ствари у Америци је она кад неко покушава да ти објасни које је школе завршио (или завршава). Није као код нас: грађевина, медицина, економија, математика... Не, овде је отприлике овако: ''не знам тачно како да ти кажем, прве две године је опште, бираш предмете, ја сам изабрао нешто за уметност и компјутере да радим, нешто као медицина али није медицина да лечиш људе, економију и менаџмент али не за бизнис него за...''. Једино кад ти кажу да су студирали и завршили ''право'' онда си начисто. Мада и то често кажу: ''завршио сам да будем lawyer''. Не желе да буду правници него адвокати, а богами и имају разлога за то кад сам чуо колико коштају услуге једног просечног адвоката.
*
Гротескна и смешна, по мало и жалосна, ситуација, код мене на послу: људи у белим кошуљама и црним лептир машнама, у говнима и смећу до гуше сваки дан. То је та чувена спољашња форма америчка и ''господлук'' нас гастарбајтера кад у својој домовини о годишњем одмору продајемо ''муда за бубреге''. Једно је сигурно: нећу лагати кад будем говорио да сам у Америци на послу носио белу кошуљу и лептир машну. Па то нека разуме како ко хоће.
*
Ипак нешто о Србима ових дана у америчкој штампи и медијима: ''Српска тенисерка освојила Торонто''.
*
Телевизија CBS која има студио у згради у којој радим свој јутарњи програм делимично снима и на платоу испред зграде (plaza) на импровизованој бини која се сваки дан скида а увече поставља. Када сам први дан дошао на посао ''дочекало'' ме испред зграде двадесетак гузатих и голо-гузатих тинејџерки које су кандидаткиње за неки избор нечега (пошто овде бирају ''мис'' свега и свачега, од ''мис бикинија'' до ''мис радница на бензинским пумпама'') па су учествовале у програму. Рекох себи: ''на добро си место дош'о''. После сам сишао у подрум и до увече сунца нисам видео (а нисам га видео ни увече). О гузовима нисам ни размишљао само сам мислио како да своју гузицу извучем из оног пакла доле.
ЧИТАЈ СЛЕДЕЋИ ТЕКСТ: Поздрав из ''масонске Америке''.

Нема коментара:

Постави коментар

©Igor M. Djuric
copyright 2010 by ©Igor M. Djuric Upotreba sadržaja ove web stranice
podrazumeva obavezujuce prihvatanje copyright -a

www.djuricigor.net , e-knjige i blogovi

counter for blog

Игор М. Ђурић - Једна година у Њујорку