Myrtle

ЧИТАЈ ПРЕТХОДНИ ТЕКСТ: СВЕГА ИМА САМО СРЕЋЕ НЕМА!

Међу најугроженије врсте у Америци, поред неких ретких орлова и бизона, спадају и пушачи. Они једноставно немају никаквих права и пред изумирањем су. А овде имају своја загарантована права скоро сви: педери, наркомани, црнци, фашисти, адвокати...

Педери могу да се жвалаве на сред улице, на очиглед деце, црква их венчава а закони дозвољавају да усвајају децу. Не би ме зачудило да се појави нека организација која ће затражити право педофилима да усвајају децу. Можеш се фиксати хероином "у по бела дана" и вероватно те полиција неће дирати а о пролазницима ни да говорим нећу.

Ал', запалити цигарету у затвореном простору или забрањеном за то месту: то не смеш помислити ни у сну. Не дај боже да припит после неког славља у свом стану запалиш а сопствено дете те пријави. (Што је најгоре не смеш после тога ни уши да му ишчупаш јер те следује још већа казна). Овде не смеш ''да даш мало по ушима'' свом детету кад ти нешто напакости онако како то знају само сопствена деца да ураде али је зато педофилија распрострањена и слабо кажњива јер кад те и ухвате у таквом нечем можеш само да аванзујеш и постанеш славан уз помоћ медија. Добијеш пар месеци и неколико стотина хиљада долара за мемоаре. 

      Мада је педофилија у неку руку и легализована јер и дан данас у неким школама терају девојчице да се облаче баш онако како воле перверзњаци: кратке кариране  сукњице, беле доколенице и обавезне кикице. Туцање између рођака у адолесцентном добу је веома распрострањена и ''кул'' работа. Само се не сме пушити сада већ нигде до на улици а и о томе се прича да ће трајати још који дан. Не постоје чак ни барови где се сме пушити. Не постоји чак ни могућност да власници сами одлуче хоће ли се пушити у њиховим локалима, па ако немају муштерија то је њихова ствар.

Зато се пушачи довијају на различите начине. Проради им машта, постану уметници у проналажењу скривених места где се може повући макар пар димова а да те при томе не детектују камере којих има свуда и не активира се противпожарни систем којих има ''јошсвудије''. (Кад смо већ код камера, нека истраживања су показала да просечног Њујорчанина свакога дана разноразне камере сниме између педесет и сто пута. Тако да се већ може говорити о остварењу Орвелове визије из  1984). На таквим скровитим местима стварају се нова пријатељства, деси се између два дима и по нека љубав или макар страст. Нико и ништа не може и не зна да збије и створи затворен круг као што то може угрожена врста дубоко свесна своје угрожености и непријатељског расположења околине а пушачи у Америци јесу угрожена врста.

*

Свет је заиста мали (стара и отрцана фраза али као и све такве фразе врло близу истине). Овде у Њујорку, на углу између 59-те и 5-те тик поред Централ парка сретнем младића који је добар друг са мојим рођаком. Који су то услови и предуслови морали да се сложе и  стекну годинама и деценијама пре да би се наша два животна пута укрстила баш ту на углу 59-те и 5-те, тога дана, тога сата и минута, па да се помене један човек који никада није био овде и вероватно никада неће ни бити.

*

Од Јоце:

''Вита јела- зелен бор,

коначно улових времена да се јавим, у ствари не толико времена колико психичке припреме. Наравно, не  за писмо  него да урадим корекцију на сајту. Немој Игоре да мислиш да је то неки велики посао него нисам месецима радио у ''Dreamweaveru'' и требало ми је читав дан да поставим сајт код мене на рачунару, који сам претходно форматизовао, и да ''схватим шта је песник хтео да каже'' наравно у техничком смислу. После је ишло рутински. А нисам хтео да се јавим док то не урадим: па све данас ћу, сутра ћу... Углавном сад је постављен, ја сам га прегледао, делује ми да нема проблема. Ти погледај па јави да ли ти одговара или треба нешто дотерати. Сад није више  проблем. А ја ћу полако у позадини припремати другу верзију са истом структуром али редизајнираном. Ужелео сам се тога рада...''. 

*

Ево још једног примера ''лењости мозга'' просечног америчког грађанина (и још једног еуфемизма) и његове представе о томе ко су му непријатељи и шта се заправо  дешава. После ''једанаестог септембра'' природно је тих дана порастао бунт и незадовољство према исламским екстремистима, подигле су се страсти и долазило је до спорадичних инцидената на јавним местима. И знате ко је највише страдао?! Сироти Индуси са својим турбанима којих је традиционално највише заступљено међу њујоршким  таксистима. Ето колико су Американци упознати са киме су и због чега у рату?!  Могу само да замислим колико знају о Србији и Србима и какве су им представе. Један од мојих колега са посла са којим сам доста времена заједно преко дана и пуно разговарамо, стално ми говори: ''...а код вас у Русији...''.

*

Од Златка:

''Ево сам већ недељу дана у Београду. Прочитао сам коначно твоју ''Колону'' и носим веома позитивне утиске. Вишеслојни роман са истанчаном психолошком и социјалном анализом српскога страдања, наше катастрофе на КиМ, са универзалним приступом који доликује интелектуалцу. Толико о томе. Имамо сада једну акцију  везано за помоћ у књигама за основну и средњу школу нашој деци. Твоју идеју око штампања ''Метохија и Косово'' гураћу свом снагом и јављаћу ти о томе...''.

*

У улици Myrtle у Ridgewood-у  угледах продавницу слика и рамова. Уља на платну, графике, по који акварел и доста гоблена. Наравно и свакојаких рамова. Све су слике, поготову уља, доста солидно занатски урађене, технички дотерано, без уметничке вредности али идеалне за поклоне и декорацију огромних кућерина.

Зашто ово пишем? Продавница ко продавница, нити најбоља, нити једина. Има таквих на стотине у Њујорку.

У повећем излогу те продавнице централно место је заузимао велики гоблен. Који? Она позната слика Уроша Предића Косовка девојка. Девојка даје јунаку на самрти воде после Косовске битке. Около трагови од битке, мртви јунаци и коњи, поломљена копља и поцепане заставе.

Проверио сам: продавницу не држе Срби. И купио сам једно омање платно које ме је подсетило на наше ''наивце'' (пошто гоблене ипак не купујем). Петао и кокош у сеоском дворишту, живописним бојама насликано у стилу најбољих наивних мајстора равне Војводине. 25 долара за уље чије су димензије 20цмx30цм. Ето колико ме је коштала национална усплахиреност настала чињеницом да на излогу те продавнице виси гоблен ''Косовка девојка''. Кад год се Срби ''национално усплахире'' то их увек кошта много.

*

На Менхетну је мушкарац у веома скупом оделу, са краватом и кошуљом, возио бицик'л. Кренуо на посао или до друге фирме службено, можда је и на паузи био. Да му ланац од бицикла не би испрљао ногавице ставио је на те исте ногавице ластике. Оне ластике, мало дебље, што се овде њима везују новине.

Ми смо, а и наши очеви, комшије и рођаци, некад ногавице спутавали штипаљкама за веш а из истог разлога као и наречени господин са Менхетна.  Две дрвене штипаљке и ланац ти неће дохватити и замастити ногавице. Једна у џепу као резерва за сваки случај. И да ти се нађе ако ко затражи. Кад те неко пита ''да му даш један круг'', ти обавезно кажеш ''да не можеш јер ти је гума слаба'' (а за тебе као није). Кад се хвалиш да ти је бицикл добро ти онда кажеш да ''је повозно''. ''Двојку'' не смеш да возиш јер ће ти локални позорник скинути вентиле са гума (па ће онда стварно бити издушене). Кад ти се и'цепа гума ставиш ''бајлагу''. Наше бабе, стрине и тетке, нису могле да превале преко устију компликовану и страну реч ''бицикл'' па су једноставно говориле ''точак''. ''Точак'' се узбрдо обавезно гура и никад се не вози ''без руку'' јер се после тога обавезно вози ''без зуба''.

Нема тога у Њујорку. Само ластике из практичног разлога и никакве филозофије у позадини. О успоменама не смем ни да помислим. Ипак, би ми мило што се и овде људи чувају од машћења ногавица као и код мене, у мом родном крају, у мом детињству. 

*

Данас је 5. октобар и у Србији се прославља победа "демократије". У ''Шумској скупштини'' лавови су бар били искрени по питању шапа. У нашој српској скупштини нико и никад није био искрен. 5. октобар треба брзо заборавити. Ваља заборавити и оно што је било пре њега и оно што се догодило после. Треба све заборавити - само тако можда имамо неких шанси. Салман Рушди је негде написао да је ''историја и прошлост једног народа смеће којег се треба што пре ослободити''. Бојим се да је Србији и будућност која се пројектује такође смеће којег се треба ослободити пре и него нам се догоди. Тешко је то урадити, скоро неизводљиво али нисмо ли ми Срби народ који се увек до'ваћао тешких и неизводљивих задатака па и кад не успемо у својим наумима (као што никад не успемо) бар имамо добар изговор за неуспех. Онда нам на крају увек остане ''Небеска Србија''.

А Амерички медији пишу о томе ''како је Америка ублажила став по питању Косова'' тако да сада није за ''стопроцентну'' него за ''условљену'' независност?! Врло важно, по систему ''није шија него врат''. Па Милошевић више није на власти а Срби нису на Космету а ''демократе'' су победиле ''петог октобра''. Могли би Американци у име свега тога да макар по принципу ''да је неко мало трудан или мало мртав'' дају Албанцима само мало независности а у намери да награде српске демократске промене. Нек понуде ''демократама'' макар оно што су нудили ''диктатору''.

А Србе и Албанце у ствари није било брига ни за демократске процесе у Србији, ни за америчке ставове, но им је било битно само како да са што више ''квази-аргумената'' оспоре право другој страни, не да живи под неким условима, него да уопште живи тамо. На крају сваког таквог аргумента стрчала је по једна пушчана цев.

Зато је ''глобални лав'' спустио шапу на нашу ''балканску зечју скупштину''. А 5. октобра су се зечеви само мало поиграли по развигору. 

*

Неки мамлаз је пре пар дана ушао у школу коју похађају искључиво деца Амиша у неком месту у Пенсилванији и пуцајући на све око себе убио је пет девојчица а више њих тешко ранио. Тај је идиот на крају и себе убио.

Неко ће рећи: ''пук'о му филм''. Вероватно јесте  тако. Начин живота који се овде упражњава погодује честом ''пуцању филмова''. Али су они толико бездушни и себични, па и глупи на крају крајева, да кад им ''пукне филм'' желе да од тога направе спектакл а најзад хоће и да са собом у смрт поведу што више других.

Амиши су се пре 200 година доселили у Америку првенствено из Немачке и Швајцарске. Иду искључиво у своје школе, жене се међусобно, живе по  хришћанским ''светописним'' канонима, имају велике породице, живе искључиво од земљорадње (додуше у задње време и од туриста јер су својеврсна атракција а са оним њиховим колима које вуку коњи) и презиру техничка достигнућа. То је једна мирољубива скупина која често управо због презира према насиљу често трпи насиље.

ЧИТАЈ СЛЕДЕЋИ ТЕКСТ: Конфекцијски идиот

Сулуди крсташи

Фото: Игор Ђурић

------------------------------

Читај претходни текст: Поздрав из ''масонске Америке''.

Дајана Џонстон (Diana Johnstone) се жали у својој књизи – ''Fools’ Crusade''– Yugoslava, NATO and Western Delusions:

“I am “pro-Serb” only if that means that I consider the Serbs to be human beings like everybody else, neither better nor worse”.

Књига је код нас преведена под насловом Сулуди крсташи (мада сам ја наилазио на текстове из те књиге чији је наслов у фуснотама  превођен и као Крсташки рат будала, што је мени логичније и исправније) и обавезно је прочитајте ако вам се укаже прилика. Јер ''будализам'' је универзална категорија тако да ћете се осећати ''светски а нашки'' читајући о туђим будалама а препознавати у њима и наше будалане.

*

Купио лепо упаковану монографију под насловом New Russian Art. Опет антикварница и опет по мени добар пазар, и све остало...

Руски сликар млађе генерације Никита Алексејев насликао је слику (јер се праве слике ''сликају'' а не ''цртају'',...''ти си ово сам нацртао?'' ...''јеси ли прочитао све ове књиге?!''...''јел' ово уље на платно?''...) на којој је приказана мртва риба везана канапом за циглу а изнад које пише:

''Теплие руки и пустоје серце, стерео в јаицах''.

(''Warm Hands and Empty Heart, Stereo in Eggs'').

(''Вруће руке и празно срце, стерео у мудима'').

Та ме је слика својом поруком подсетила на графит написан на вратима читаонице Другог блока Студенског града, осамдесетих година:

''Како да учим празног стомака и пуних јаја!?''.

Ја зато кажем овог петка увече (јер једино петком увече и имам жеље и снаге да кажем нешто) у Њујорку:

''Јебем ти град у коме имаш где али немаш кад да празниш своја пуна јајца!''.

Ови што имају времена и снаге за те радње, на жалост, а по мојим за овдашње прилике доста конзервативним схватањима и стандардима по тим питањима, своја јаја празне у врло блиске али погрешне рупе најчешће, по тим мојим истим схватањима, и са погрешним полом.

*

У Њујорку не можеш бити ''индивидуа'' у правом смислу те речи и тог појма. Таман помислиш да си ''неко'' а испред тебе се испречи ''нешто'' у виду већег ''неког''. У Њујорку можеш бити само део масе, део руље, наизглед доста добро организоване руље, али сигурно и само: привидне организованости. У Њујорку увек можеш наћи некога који ће својом ''индивидуалношћу'' потрети твоју умишљену индивидуалност јер је његова моћ ''умишљајности'' већа од твоје а величина те моћи мери се јачином банковног рачуна и ничим другим. И тако је до врха. А и они на врху ''индивидуалности'' опет зависе од новца (јер рекосмо да је то овде једини доказ посебности) немају времена да уживају у томе јер се свакога дана крваво боре да задрже стечене позиције пред насртајем хорди жељних јаке квази-индивидуалности. 
      Овде си индивидуалац само ако ти околина то призна, никако ако се ти уистину тако осећаш и носиш. А околина ће ти признати посебност само ако се плаши од тебе или ако зависи од тебе. Неће ни трунку поштовања показати према врхунском уметнику или научнику ако тај нема пара али ће се до земље клањати свакој фукари која је ко зна на какав начин дошла до великог новца (најчешће наслеђивањем, јер се велике паре у Америци поседују на основу давно одсањаних америчких снова у време прохибиције и буренцета од томпсона).  Прогласиће те највећим генијем века само ако ти је деда банкар или мафијаш (што му дође на исто) оставио милијарду, две долара.

*

Студенти пристигли из Србије који овде раде преко лета немају никаквих илузија према америчком начину живота. На време су дошли, зарадили неки долар својим радом и то схватили. На време ће и отићи. Нису они ''младост која бежи'' из Србије него момци који хоће нови компјутер али желе да га користе у Србији. Они се можда једног дана и врате и успеју овде - и то само из разлога што су на време видели и сазнали. Они нису дошли овде зато што им овдашња ''демократија'' омогућава да лакше и слободније физикалишу него што им овдашња економија омогућава да кроз то физикалисање зараде нешто. И ту им се завршава свака филозофија и политика. Они више не идеализују. Они не снују никакве снове. Само прерачунавају одрађене сатнице и распоређују своје снаге за следеће. И могу на крају да упореде и одлуче шта им је боље. Благо њима. (Морам поменути макар неке од њих: Бору, Дућу, Миланчета, Веселина, Димија, Зокија и Чичу; заслужују то јер су добри момци а поготово што су неки од њих ''поседовали'' црнкиње).

*

После кишовитих дана и њујоршког карактеристичног ветра освануло је једно сунчано и пријатно јутро. Нико се не радује томе. Чему?! - кад ће ускоро сви ''под земљу'' у возове или, они мало срећнији, у огромне бетонске и незастакљене тржне центре.

Пацови не воле светлост.

*

Мићку:

''Драги Пријатељу!

Два месеца смо већ у Америци а мени се чини да је вечност прошла (почео сам у духу неталентованог писца: фразом и општим местом, али писмо не би било то да није збир топоса лепо упакованих у фину фразу). Шалу на страну, стварно је много тога за ова два месеца промењено у нашим животима али ми се чини да период прилагођавања још није ни почео (то знам из простог разлога што сам већ сада свестан да што се мене тиче никада неће бити завршен). Овде је све другачије, непојмљиво нашим навикама, нашем образовању и нашем васпитању. Овде је се велико. Овде је све моћно и брзо и ништа нема нити духа нити душе... Једина корист, за сада, поред пара које немилице и у духу неиживљене деце трошимо, јесте учење и усавршавање језика и моја књига која носи радни наслов ''First years in New York''... 

      О послу који радим радије не бих да ти причам а веруј ми ни ти не желиш да знаш. Шта ће то коме? Углавном сам лошије прошао и од Андрића, Дучића, и од Црњанског, о Пекићу нећу ни да говорим а Киш је недодирљиви појам (говорим о њиховим боравцима у иностранству и о томе шта су тамо радили). Чак су се и Његош по Италији и 'роми Вук по Аустроугарској боље проводили него ја. О масону Доситеју нећу ни да трошим речи. Ракић и Нушић?– шта рећи,  кад су их ословљавали са ''екселенцијо''!? 
      Ови што данас бораве ''вани'' а слове се као неки вајни писци сасвим лепо живе од пљувања по свом народу мада ми најискреније није јасно коме се то још исплати да плаћа али није ни важно. Ја нисам такав а додуше нико ми и не нуди паре нити то тражи од мене. Вероватно немам ''капацитета''. Што се прво наведених  тиче, тако и треба да буде: сви су бољи писци од мене иако сам ја, изузимајући Његоша, физички јачи од свих њих (мада је и Црњански својевремено предавао фискултуру у Панчеву и играо фузбал по Далмацији). Што се тиче ових другопоменутих, ових пљувача, њих сам само узгред напоменуо јер они и нису писци и  могу само да сањају да достигну мој ниво (и то онај од пре десет година)... 

      Онај ''гелиптер'' Црњански је писао о ципеларима а није радио ни један једини дан но је уредно примао апанажу од избегличке Владе и енглеске такође Владе а дугове пред повратак му је подмирила комунистичка Влада. Пекић је то паметније организовао па је његова жена радила а он је писао и куповао куће. Андрић је био на платном списку свих могућих режима, прератних и поратних. Киш је волео да га слове као дисидента а добар део својих боравака у иностранству намиривао је из касе СФРЈ. Дучић се у својим ''пост-дипломатским'' данима ослањао на шарм а у дипломатским данима на државну касу, итд... 

      Да не набрајам даље... Ја, Суперхик, борац за права богатих ипак сам у једноме специфичан и најбољи: у оном подруму у друштву људских (у које и себе набрајам) и правих пацова најбољи сам писац међу чистачима и најбољи чистач међу писцима  мада се и данас говори и Исидорином претераном чистунству и педантерији, али она је чистила своју кућу)...''.

ЧИТАЈ СЛЕДЕЋИ ТЕКСТ: Планкова константа...

Ridgewood

Фото: Игор Ђурић

----------------------------------

ЧИТАЈ ПРЕТХОДНИ ТЕКСТ: Que Passa Amigo?

Млађа девојка у Метроу, Јеврејка, очитала ми (нам) је лекцију из националне али пре свега из грађанске куражи.

У купеу је атмосфера била нормална. Већина путника је имала слушалице у ушима, неки су се претварали да читају а неки су уистину спавали. Јунакиња ове причице је седела поред такође млађег човека који је на глави имао ону карактеристичну јеврејску капицу, ону што се ставља на вр' главе. (Обећао сам сину ако буде похађао елитну гимназију у јеврејском кварту једну малу шајкачицу за потиљак, колико да се не одваја од околине гологлав а толико и да не изгуби национални идентитет). Читала је неку књигу, вероватно ''Тору'' на јидишу а хебрејска слова су се попут њихових рођака арапских увијала имагинарно и за мене у несхватљивим облицима и правцима. То је моја лоша особина, кад год видим књигу у туђим рукама завирујем преко рамена да видим о чему се ради.

Вреди за причу напоменути: ових дана поново, по ко зна који пут, бесне сукоби на Блиском истоку. Израелци бомбардују Либан, ''Хезболах'' шаље ракете на Израел. На стотине мртвих. Пре пар дана је један муслиман у Сијетлу упао у Јеврејски центар и пуцао на кога је стигао. Иронија је да је баш тај Центар изабрао преко интернета што значи да им је пресела очигледно више него успешна ''веб'' презентација.

Да наставимо са описом сцене у возу:

Одједном! - девојка подиже поглед и погледа у мом правцу. И остаде тако фиксираног погледа пар минута. Мени непријатно. Бришем нос и уста, загледам према шлицу (да нисам заборавио проклетињу да затворим кад сам отоич ''пуштао сузе за Хитлера''), али видим није то. У тај мах, док ја себе још проверавам, девојка устаде и крену према мени па на крају и седе поред мене. Ја ни лево ни десно. Чујем, осећам, чачка нешто иза моје главе. Кад скупих довољно храбрости, окренем се и видим да је неко залепио папир (али га баш мушки залепио јер је морала да струже ноктима и перорезом да би га скинула) на коме је  писало:

STOP ISRAEL!!!

DEATH TO ISRAEL!!!

У возу пуном муслимана, у крају где углавном живе исти, девојка је храбро и достојанствено на очиглед свих и веома транспарентно упорно стругала папир а да није чак ни показивала мржњу или какву другу емоцију. Радила је то сасвим природно, као да помаже некој старици да пређе улицу. Деловала је чудесно мирно и врашки самоуверено. Њена станица је ''прошла''. Она није изашла. Није завршила стругање. Улазила је са сваком новом станицом све дубље и дубље у блокове где нема Јевреја а има богами муслимана. Задњи Јевреји на овом правцу су изашли још негде између ''Bedford av.'' и ''Lorimer st.''.  Од тих станица они више не улазе у возове који иду према Jamaica, ''Mitropolitan av.'' и  Canarsie. То већ  нису њихови крајеви.

Ништа! Она је и даље држала књигу у руци и гребала папир са натписом против њене постојбине. Не знам кад је завршила и докле је стигла. Ја сам сишао на ''Myrtle av''. Она је остала. Нико није смео ни да је погледа. Не знам због чега. Ваљда зато што је женско и тако то.

Рат бесни на Блиском истоку. Гину људи. Али нема везе то са овом причом: то има везе са грађанском свешћу у храброшћу. И националном патриотизму. Зато Израелци имају државу: јер имају храбре грађане било где у свету. Зато Срби немају државу: јер нема кафеа ''Шумадија'' у Ridgewood-у иако ту живи пуно Срба. Ми не смемо да напишемо ни оно што је наше а камоли да бришемо и стружемо туђе.

*

Јутром ми се по нервозној и сањивој глави јављају све неки ликови из прошлости о којима никада и не би требало да размишљам: познаници ''из виђења'', неки људи које сам сусретао у уредима, на улици, аутобусу, школи... Све ликови који су некад и негде живели у мојој близини а ја их овлаш виђао и сусретао често несвестан тих сусрета.

Ето тако сањив, нервозан и бунован ујутро у возу, на улици или на послу сетим се курира Ђоке, теткице Мире или инкасанта Боре. Некад и шинтера Јоце или неког клипана што је стално висио пред продавницом у крају и пио пиво и кога нисам видео можда и двадесет година.

Мозак је то! Не питаш се ти ништа кад је он питању, поготову неки његови тајни трезори ''џепова сећања'' који су закључани и само се сами од себе понекад откључају не питајући те при томе хоћеш ли то или нећеш.

(Узгред, никад нисам волео да пијем пиво испред продавнице иако нисам сноб. Једноставно, увек је било вруће и никад ниси имао где да седнеш а гајбица зна и те како да ти нажуља дупе а некад под теретом и да се искриви).

*

Miss Kets са петог спрата данима иде кроз зграду, јури супервајзора, менаџера и остале и виче као да држи проповед:

''Примите га за стално, никад зграда није била чистија!!!''.

И показује на мене.

А мени каже:

''Пијеш ли довољно воде, наиме, делујеш ми прилично исцрпљено''.

*

Miss Kets је опет ''проповедала'' у ходнику:

''Примите га за стално, научиће енглески, види му се на лицу да је интелигентан човек!!!''.

Ако сам ја овако дебео и задригао (по свему судећи не још дуго) слика и прилика Суперхика онда је Мис Кетс слика  прилика женске варијанте Висости Броја Један. При ходању као помагало користи оне алуминијумске сталке што се носе испред себе, нема ни један зуб у глави, стара је као Метузалем, вода куче које је вероватно њених година и изгледа да има пара. Много пара.

*

Мел Гибсон, мени иначе симпатичан глумац, је пре пар дана пијан возио, па су га тако пијаног зауставили, па је он тако пијан трабуњао свашта и тако трабуњајући пијано незгодно поменуо и Јевреје те га сада по медијима ''развлаче'' ко што је моја покојна стрина развлачила кору за питу преко стола. Сумњам да је кампања добро финансијски покривена (због ситуације на Блиском истоку по кулоарима се прича да му је све ово намештено како би показао латентни антисемитизам у свету па и у Америци) али не смем да поменем од чијих пара јер кад он славан и богат овако пролази шта би тек од мене остало. После ''развлачења'' Гибсона СNN јавља да је Фидел Кастро мртав (што се убрзо показало као нетачно) и да Америка има план како да увезе демократију на Кубу. Нек им је са срећом. И нек им је Бог којег су се одрекли у име комунизма: на помоћ! Коме Американци почну да ''увозе'' демократију томе се не пише добро. Јер демократија није артикал који се увози или извози, демократија је стање духа појединца и друштва које се годинама кроз институције гради и никада не буде савршено добро. Довољно је да буде подношљиво лоша. И то је довољно.

ЧИТАЈ СЛЕДЕЋИ ТЕКСТ: Mister Hynkl