Ни тамо - ни амо!

ЧИТАЈ ПРЕТХОДНИ ТЕКСТ: МОСТОВИ

Није најтеже у туђини непосредно чим се стигне. Не! - ти први дани и поред изузетне компликованости нису и најтежи период. Једноставно се тада нађете у таквом шоку да вам све физиолошке и психолошке функције добију сасвим другачије форме. И нисте способни да патите или да се премишљате. Гледате само како да се снађете и преживите у тој огромној урбаној џунгли. Најтеже је између шестог и осмог месеца. Нисте више на почетку, мало се све стабилизовало, богами се почело о по нечему и размишљати. А опет, још нисте довољно дуго овде да би се извукло неко искуство из тога и да би се добиле макар назнаке шта се може очекивати даље. То је период, што би рек'о наш (понекад) паметни народ: ''ни тамо - ни тамо''. 

*

Данас се једна Амбиција смежурала у пусто Ишчекивање.

Пусто Ишчекивање се преточило у болесну Чежњу.

Болесна Чежња је кап по кап искапала у Безнађе.

У Безнађу сам тражио излаз из грешне жеље да будем Слободан у Својим Мислима.

*

Најзад имао прилике и времена да одгледам Дракулу са Белом Лугошијем из 1931. године после дуже времена и целог. Наиме у Србији је скоро немогуће понекад макар видети и старе а добре филмове. Уживао сам гледајући патетичне гегове од којих су се ондашњим гледаоцима по мрачним биоскопским дворанама тресле гаће од страха. У односу на данашње филмске ''потоке крви'' ово ми је била једна релаксирајућа филмска викенд новела. О слици, кадру, светлости и глуми, ипак нећу говорити - то је уметност.

*

И шта се рачуна богатством у тој богатој Америци, у богатим компанијама, њиховим зградама, код њихових великих кућа? Не сигурно најновији системи присмотре, аутомобили или компјутери. После пар месеци они нису најсавременији и од овдашњих богаташа бивају замењени. Није богатство ни висина ни дужина зграде - данас јесте сутра није, падну акције и готово. Вредан је само по неки стари мајстор на зиду и стварни или измишљени родослов. Уосталом као и свуда на свету.

*

Почео сам да враћам килограме. Време је да се полако почне са паковањем.

*

Jack Daniel’s-у из Tennessee-а

Пијан ко спашен  

Заливен ко умивен  

Сравњен ко  слављен

Убијен ко рођен  

Налокан и облокан  

Наждрокан и смотан  

Заливађен и забрађен  

Накривљен омиљеним  

Мортус ко corpus  

Треска ко delicti  

Бетон за бонтон  

Риголето за повраћето

Лево и десно  

Од горе ка доле

До WC шоље

Дно чаше ми прија само ако има још до дна флаше.

И на дну чаше (или флаше) ја не тражим истину, утеху и спас. Не тражим ништа осим: четрдесет процената у води и три до четири истих у крви.

*

Ако до краја ове књиге (која је, као што вам је познато, орочена на 365 дана у Њујорку) сретнем срећног човека или жену (изворно срећног, са есенцијом среће која му се види на лицу, задовољног самим собом и својим животом) онда остајем у Америци. У супротном ћу размислити: наиме, мале су шансе да ја будем први срећник.

*

Поново Sotheby’s, аукција крајем фебруара у Њујорку под називом Contemporary art (и поново моје несмотрено завиривање по каталозима на столовима). Између осталих у понуди и Енди Ворхол (Andy Warhol) и то углавном његове литографије, водене бојице или разни материјали лепљени за папир, другим речима ''ајде још то што је остало да се распрода''. Најскупље понуђени ''папир'': Untitled (Red Cat), чија је почетна цена 40.000 долара.

*

Нису лађе потонуле. Оне нису могле да плове. Па ни да тону. Насукане у свом смислу бесмислене су идеје.

*

Ако ништа друго  а оно сам се за ово време проведено у Америци нагледао добрих, старих вестерна, класичних вестерна, вестерна без икаквих претензија. Наше телевизије су одавно изгубиле манир да пронађу понекад неки термин и за филмску класику. А термини су познати из времена нашег детињства када смо имали једну али вредну телевизију. Вестерн најлепше ''легне'' у недељу, отприлике око десет ујутро – ако је црно-бели, или: у недељу послеподне око пет – ако је у колору. 

*

Амерички писац Норман Мајлер као безнадежни кандидат за градоначелника Њујорка, на питање бирача како, ако победи, мисли уклањати снег са улица, надахнуто је одговорио: ''Пишаћемо по њему''.  

Ала га ми најебавамо у фирму кад почне да пада снег. И ја и Ђура. Ем је ладно, ем нас ''кецу'' и све остало. Ни да пишамо немамо времена кад пада снег. Али овде не сме остати снега на тротоарима и платоима. Казне су велике а тужбе од оних који поломе по који екстремитет: изгледне. Да се не би ''прејебавали'' са њима они нас ''зајебавају'' са чишћењем. Гледам бре временске прогнозе ''ко озебо сунце'' и чекам кад ће више јебено пролеће.

*

Благо се отровао од амонијака на послу па цео дан ''бљујем'' крв. Тако ми и треба: 'тео сам да видим света.

*

''После пичке, после вина – најслађа је домовина''.

Овај најискренији родољубиви стих волела је често да ''раби'' једна моја цимерка из Студењака. И била је у праву. Само није знала оно што ја сада знам: само све заједно, сва три наведена елемента, чине стих философски убедљивим и теоријски тачним. Није она то знала. Али је увек тражила пасош од мене када сам хтео ноћу, по мраку, да пређем из мог у њен кревет. Од тада ми је остала навика да спавам са пасошем под јастуком (из Истока ми је остала навика да спавам са пиштољем под јастуком а из Лазаревца ми је остала навика да спавам са јастуком међу ногама). Тако ми се и омакло да сам се сањив, уместо да се латим пиштоља и растерам све оне које су ме убеђивали да ће ми бити овде боље, дохватио пасоша и долутао овамо а да се нисам поштено ни расанио. Кад сам се пробудио већ је било касно. Сад ми није ни до пичке, ни до вина, ако са мном није домовина. И никада нисам био убеђенији да ми је пасош под јастуком потребнији него икад ако имам намере да спашавам шта се да спасити.

*

New York Post од 23. фебруара поново о српском  здравству:

''Two Serbian doctors got into an argument during a routine appendectomy and decided to stop the operation to step outside.

Surgeon Spasoje Radulovic was performing the operation when Dragan Vukanic walked in and made a disparaging remark that sparked the fight.

“At one moment Vukanic pulled the ear of the operating doctor, slapped him in the face and walked out”, the anesthesiologist on duty said.

They then walked outside and exchanged blows''.

Хвала Богу те је пацијент био под анестезијом.

*

Мора да ти се нешто свиђа у Њујорку?!

Да, сигурно. Само што ја нисам уопште имао времена да видим, обиђем и доживим то што би ми се свидело овде. А  свидело би ми се сигурно.

Мора да ти се нешто, ипак, свиђа у Њујорку?!

Да, мора?! Свиђа ми се, понекад, ветар који скоро увек дува. И кад је хладно, и кад направи штету (јер ме за овдашњу штету, право да вам кажем баш и заболе). Подсети ме на неке дане, на неке топлине. Најлепша и најтоплија је топлина породичног кутка кад зимски ветар удара у зидове и ћошкове, стварајући музику која је у позадини нанесеног снега. Права слика и музика. Уметност. И здрав сан.

*

Гари Купер се прво разрачуна са бандитима па тек онда баци значку у прашину и оде. Не можеш отићи пре свршеног посла: тако Американци схватају свој однос према животу и раду.

*

Пошто је у свему ''нај'' Њујорк је, наравно, и најпрљавији град на свету. Иако се велики број људи труди да га одржи у каквој таквој хигијени то им никад у потпуности не успева. Али је Њујорк прљав град и у детаљима а не само глобално. Јавни објекти, ресторани, чекаонице, продавнице, и све остало и слично, су на таком ниском нивоу хигијене да је то невероватно и несхватљиво. Каквих сам се прчварница нагледао, поготово изван Менхетна, то је за не веровати. Ма свака наша сеоска продавница у Србији је чистија и адекватније опремљенија од таквих сметлишта. Па сад замислите како је. Можда је то зато да би се дошљаци са свих страна света ''осећали као код куће''. Можда?!

*

Треба свакако видети нешто од ''белог света'' али се увек вратити кући непосредно пре него и сами постанете део тог света. То што си ''видео'' свет може ти значити нешто само уколико се вратиш – јер си само у своме селу а са тим искуством: ''светски човек''. Не можеш бити у туђем и великом свету то. 

*

Од Вељка:

''....... Видећемо да издамо један број Форумског листа ускоро. Као да се заокружи ова година. Ићи ће у твојој колумни онај текст који си послао за Недељник 7, а негде за почетак наредне ћемо очекивати нешто слично, нека иде ова тема са Крстићем. Навикао си нас на јединствене и лепе извештаје из Њујорка. Било је похвала на рачун твог писања у Недељнику од стране неких нових чланова Форума који су ме питали ко је писао те чланке... Дао сам и твоју књигу на читање једном другу. А прошле недеље сам претраживао електронски каталог градске библиотеке у Београду, па сам нашао тамо и тебе са Колоном, било ми је баш драго.....''. 

*

Свакаквих сам се глупости овде нагледао. Да се не понављам: свуда је она иста. Гледао сам, вала, глупост и од ње свашта доживео, и то овде у Америци, а то може да се мери само са најцрњим данима мог политичког и егзистенцијалног прогона када су ми ударали на достојанство и опстанак, у време тешких година у Србији. И док у Србији имаш шансу да се бориш и преживиш овде си после првог нокдауна готов. Кад овде паднеш више се не придижеш. Такав је систем, изгази те стампедо.

Многи су ми говорили: ''кад одеш у другу земљу, клони се наших људи тамо, имаћеш само неприлике, никад добро...''. Мислио сам тада: ето опет наше приче, наше кукање над злом судбом подељености на добре и лоше Србе, наше мазохистичко уверење да не ваљамо ништа, итд. А онда у пракси схватиш да у фрази и флоскули има највише истине. Невероватно је како су Срби свуда исти. Било где у свету да га сретнеш, не знам после колико година: он исти као оног дана кад је назуо опанке, увио печено пиле у новинску хартију и кренуо у свет да потражи 'леба поред тог печеног пилета. Многи од њих додуше данас не ''набадају'' опанце него носе нешто скупљу (али много неукуснију) обућу али у том и горе по њих. Што-шта им се може опростити у опанцима што је неприхватљиво и неопростиво у скупим ципелама. У глави си или ниси... а не по томе шта си натукао на ноге. Нешто мало промењених навика и незграпно употребљених манира али верујете: исти су. Где год се окренем - прате ме. То је моја судба.

ЧИТАЈ СЛЕДЕЋИ ТЕКСТ: ДАЋУ МУ ПАРЕ СУТРА!

Black friday, или: пићка, пићка!

             

Фото: Игор Ђурић

----------------------------------

ЧИТАЈ ПРЕТХОДНИ ТЕКСТ: Thanksgiving day

      Стампедо купаца је прегазио све пред собом на такозвани ''црни петак'' (black friday) који пада одмах сутрадан након Дана захвалности. Скоро све трговачке куће су дале велике попусте и то је изазвало велике гужве у тржним центрима. Устајали су у поноћ или нису легали уопште да би заузели што боље место пред отварање продавнице, док су се неке трговачке куће присетиле па уопште нису ни затварале током ноћи. Сатима су стрпљиво чекали у реду, газили једни друге, потрошили многе новце да би на крају купили нешто сасвим непотребно. Мора се потрошити зарађено да би и неко други зарадио. И све тако у круг док једног дана не пукне ланац па све оде у три лепе...

*

Налетим у једној канцеларији поново на Сотбејев каталог и опчињен његовом опремом неопрезно узмем да га прелистам. Иначе, за тако нешто се губи посао. Овог пута ексклузива. Крајем године у Њујорку аукцијска продаја слика врхунских мајстора: Монеа, Сезана, Ван Гога, Матиса, Кандинског, Шагала, Модељанија и скоро двадесетак слика Пикаса. Почетне процењене вредности се крећу од неколико стотина хиљада до неколико десетина милиона долара. Најскупља почетна цена је Сезанова ''Мртва природа''  (Nature morte aux fruits et pot de gingembre) која износи 35 милиона долара. Затим следи Моне са 20 милиона и Матис са 18 милиона.  Зачуђујуће добро се држи Модељани са сликом Le fils du concierge и почетних 18 милиона долара. Најскупље понуђена Пикасова слика Le fumeur износи почетних 12 милиона.

Капиталиста чији сам уред чистио и чији сам каталог гледао написао је и залепио цедуљицу свом секретару (''wanted you to see this''): ''тражи да видиш ово'', на страници где је приказана глупава скулптура Alberta Giacometi-a  која је коштала ''тричавих''  5 милиона (додуше само у старту).

*

28. новембар

На овај дан увек је (од када памтим) било напето на Космету. Тај датум се некада обележавао као Дан државности Албаније а данас је некакав Дан заставе који обележавају Албанци на Косову. Ми Срби смо на тај дан спавали са пиштољем под јастуком и једним отвореним оком а Шиптари са пушком поред коња и будни (јер непријатељ никада не спава).

Данас сам цео дан радио са једним Албанцем. Нисмо напети ни ја, ни он. Осим од рада а то се овде не рачуна. И обашка што и ја и он само о том раду и размишљамо. Брига нас и за Велику Србију и за Велику Албанију. Бринемо само о томе колики ће чек бити на крају недеље. И размењујемо мишљења о томе, мада би неки то и ''разговором'' назвали. У паузи за ручак частио ме је кафом. И ја ћу њега сутра.

*

Гледао NBA утакмицу Nets-а. У том тиму тренутно играју и наши момци. Кад год Крстић убаци у кош на великом видео-биму се појави текст: Serbian sensation!, а испод тога српски грб са четири оцила. А пуна сала, можда десет-петнаест хиљада људи аплаудира. Лепо је било бити Србин у Њу Џерзију те вечери. Мада, са друге стране, осамдесет одсто присутних није имало појма, ни где је, нити шта је Србија. Осамдесет одсто присутних те вечери не би знала да поименице наброји две-три државе у Европи ако то не би биле Енглеска, Француска и Немачка.

*

Footbol game: NAVY – ARMY.

Традиционално се одиграла утакмица у америчком фудбалу између селекција војске и морнарице САД. Телевизије су преносиле директно а стадион је био пун. Војни елемент је јако присутан у свакодневном животу Американаца. Није ни чудо јер сваке године треба прикупити поприличан број људи за њихову армију па на сваки начин покушавају да је популаризују. Волео бих да видим пуну ''Маракану'' у Београду на фудбалској утакмици ''Војска Србије '' против ''Муп Србије''. Мада, једно је извесно, и када би се та утакмица одиграла, а то је за кога би цео стадион навијао односно за кога не би.

Колико је тај елеменат присутан говори и чињеница да на скоро свим аутомобилима који возе стари Американци можете видети налепницу Подршка трупама или посебне таблице на којим пише Ветеран Кореје, Ветеран Вијетнама или Ветеран Залива. Кукала нам мајка, шта би о нама говорили по Београду, и у Америци, да ставимо таблице на натписом Ветеран Босне или Ветеран Косова?! 

*

Два моја познаника и новопечена пријатеља Американца на послу подчикнута ипак помало од мене (али заиста само мало) већ неколико дана шпартају ходницима зграде и вичу: ''пићка!'', ''пићка!''. Имају проблем да чисто изговоре слово: ''Ч''. Убрзо су тај манир прихватили и други упосленици у згради: обезбеђење, мајстори, грађевинци и неки службеници. Чак сам чуо и и једну секретарицу која је раздрагано махала мом пријатељу и викала: ''пићка!''. У једној од најскупљих зграда у Њујорку, у седишту General motorsa, адвокатске компаније Weil, Gotshal & Manges, телевизије CBS, козметичког магната Estee lauder, компјутерског великана Apple, империје играчака FAO schwarz, трговине обућом Bally, модне куће Porche, банке Chase и још много других познатих фирми, одјекује  ходницима: ''пићка!!!'', ''пићка!!!''...

Кад ме питају шта то значи на српском ја им кажем: ''добар дан''.

*

Пита ме неки мамлаз из Марока што је почео да ради пре пар дана: ''Где је Ратко Младић?''.

''Ако те интересује где је, иди па га тражи'' - одговорих му са таквим изразом лица да му више није пало на памет да наставља разговор са мном. А убрзо су га и отпустили – има ко ће да тражи Младића, његово је да ћути и да рмба.

*

Каже ми Ђура (онај што није сигуран јел' из Јагодину ил' из Крагујевац' ):

''Ја поштено радим пос'о ал' не волем да ме кец'у''.

Најзад мало шумадијско-моравског шмека.

(''А у реци риба кеца нема кој да пеца'').

*

У лифту: прво смо упутили погледе један другоме уз смешак и климање главом у стилу ''како сте?''. Око петнаестог спрата смо ћаскали о времену, празницима и гужвама у граду. Око двадесетпетог сам сазнао да ни он неће радити овог викенда. Око педесетог, већ на крају, извадили смо новчанике и показали слике синова један другоме. Нисам веровао да ћу то икада радити. Старим. Кад будем почео да носим слику куће и аутомобила у новчанику можете ме већ рачунати за ''покојног''.

*

Овде полицајце у жаргону зову Dunkin’ Donuts. Код нас у Србији, а поготову на Космету, звали смо их ћуфтаре. Полицајци су дакле свуда исти само су кухиње у различитим деловима света другачије.

*

Тамнопути Рафаел који ради у истој компанији као и ја и који је у Америку пристигао из неке латиноамеричке вукојебине сакупља бачену храну из контејнера (мада прима поприличан чек) и једе је. Али само воће и поврће. Објашњава ми да не једе месо, вегетаријанац је. Вели да жели да живи здраво и да се храни здраво. Зато ваљда из смећа једе само воће и поврће.

Да, дефинитивно се кухиње у свету разликују једна од  друге. Ал' су људи свуда исти: има гладних и ''гладних''. Неки умру гладни и поред пуне софре: није све у стомаку, нешто је и у глави.

*

Давор Сабљић:

''Драги Игоре,

поставио сам књигу за преузимање. Када будем нашао времена да одштампам књигу, онда ћу је прочитати. Незгодно ми је читати на рачунару. Навикао сам да држим папир у руци док читам...

Прочитао сам текстове које си ми послао. Твој стил писања ми се невероватно допада. Ја поштујем људе који имају ''оштру'' и прецизну критику. Подаци који се могу наћи у твојим текстовима су заиста аутентични и све је поткрепљено доказима...''.

*

На врху ГМ зграде (која по последњим проценама стручне штампе достиже вредност од 3 милијарде долара) а која има педесет спратова, и која је једна од ретких на Менхетну која се протеже на површини целог блока, постоји гнездо сокола који тамо живи и који  растерује друге птице, нарочито голубове и врапце којих је много због близине Централ парка. Тај соко је сада и својеврсна туристичка атракција а и менаџери зграде благонаклоно гледају на његов боравак  на згради (они су платили да се ту донесе), и на његов по њих користан посао јер нема птица које би прљале и загађивале сјајна стакла и мермер зграде.

Управо у овоме има симболике коју можемо применити и на Америку у целини и њен однос са осталим светом. Пребогата зграда ГМ је америчка економија а соко на њеном врху је америчка политика која се наравно спроводи на силу. Тако и америчка администрација уз помоћ војске и осталих центара моћи, силе и притисака не да  ситним ''птицама'' да приђу америчком богатству, штрпну нешто од њега, или се не дај боже посеру по спољашњој форми и сјају америчком.

ЧИТАЈ СЛЕДЕЋИ ТЕКСТ: Sexy shop

Срби су добри војници.

Фото: Игор Ђурић

------------------------------

ЧИТАЈ ПРЕТХОДНИ ТЕКСТ: Џо Хозе Ресто, Том Конвеј и Бразлијан Џо

У цркви Свети Сава на Менхетну подоста света на недељној литургији. Међу нама један црнац врло активан у молитви, једна црнкиња насупрот њега доста пасивна али присутна, и најзад једна Американка из Аризоне по имену Хедер која је на очиглед свих нас а после чинодејствовања свештеника примила Православну веру.

*

У великој сам дилеми шта бих одлучио и на крају шта бих урадио да може да се врати време и да ја седим за мојим  столом, поред компјутера у Лазаревцу и размишљам да ли да попуним апликацију за лутрију која се игра за зелену карту?

Ах, да, и да ми је ова памет...

*

Возио сам лифт ових дана (да, ја понекад аванзујем па ми дају да возим лифт, додуше само горе-доле, не дозвољавају ми да га возим лево-десно). Пита ме један од оних које возим ''јесам ли Србин?'' а на мој потврдан одговор наставља:

''Срби су добри војници. Борили су се храбро и против нациста и против НАТО-а. Велику је грешку направила Америка што је бомбардовала Србију и помогла Албанцима''.

Видим да познаје прилике. Каже да га интересује историја и политика.

Питам га ''је ли Американац?''.

''Боже сачувај, ја сам Ирац!'' - одговара ми и разјашњава све дилеме.

Исто тако у лифту допре до мене, заиста игром случаја, и каталог познате аукцијске куће Сотбеј (Sotheby’s), који у ствари није каталог него богато опремљена монографија. Овај каталог је издат поводом аукције Европска уметност у 19 веку од 24. до 26. октобра у Њујорку.

Има слика чија је почетна вредност 6 милиона долара као што је уље Sir Lawrence Alma - Tadem-e ''Ask me no more...'' , а има и оних које су процењене на 3000 долара као The cat’s repast од извесног Joseph Bail-a. Укупно је понуђено око 350 слика за аукцију. Мени у овом тренутку уопште није битна цена - ако разумете шта хоћу да кажем...

Ето мало приче из ''високих'' слојева коју нисам успео ни да примиришем у прљавим теретном лифту.

*

Порториканка Емили (која ради са мном) зове Српкињу Добрилу (која ради са њом): ''Дроообила!'' - а ова се одазива.

*

Данас је Hallowenday. На повратку са посла сретнем у аутобусу Ђуру који није баш сигуран одакле је (''моје је село ближе Крагујевац а општина је Јагодина, па не знам које да кажем''). Гледа кроз прозор аутобуса маскирану децу са неретко маскираним родитељима па каже:

''Какве бре ово комендије изводе?!''.

*

Ако те већ јебу на силу не мораш да им олакшаваш мрдајући дупетом.

По први пут у Америци бејах отпуштен са посла (у Србији ми се то често дешавало, како се која власт мењала тако су мене отпуштали сви, и ''диктатори'' и ''демократе'', и једни и други увек курвински и иза леђа за разлику од Американаца који ти то саопште директно и ''у очи'', тако да се може рећи да нисам без искуства по тим питањима) и после пар минута поново враћен назад. Разлог по мени баналан, по њима веома важан: одбио сам да останем да радим прековремено, а још нисам члан синдиката да тако нешто себи могу да приуштим. Кад су ме питали: ''зашто?'', рекао сам им да ми треба мало времена и снаге за писање. Тек тад су се разбеснели (ј'опет)...

*

Мислим да си на правом путу да постанеш велики човек оног тренутка кад од властитог трња почну да ти се причињавају дебла а да туђа дебла уопште и не примећујеш. Само, не можеш бити велики човек у туђини, поготово у Њујорку где никога није брига ни за трње а поготову за дебла.

*

Тек придошли земљак ми се куне да неће ногом крочити из Америке док не појебе макар једну црнкињу. Чуо је да нема ништа боље од тога и заклео се пре одласка својим пријатељима да ће то урадити. Ја му кажем, не би ли му мало смањио почетни ентузијазам, да сам чуо да ''нема ништа горе него да те појебе црнац'' - па нека се припази са тим разнобојним варијантама јер овде врло често до последњег тренутка ниси начисто са чиме и са киме имаш посла: кад сазнаш, почесто је касно.

*

Regards from Beckerek

Inbox

''Зрењанин, очај уточишта,

моја тужна писта

за узлет у ништа.....''.

П(ј)есник М. Ненадић

''Шта има Игоре, хоће ли пропанути Америка?

Ја и Неша смо већ пропали: не пијемо, не пушимо, водимо рачуна о калоријама, увече џогирамо... једном речју: прави Амери.

Мислим да је крајње време да завиримо у боцу ''Лозе'' и утврдимо ''да пропало ништа није кад пропало све је....''.

Поздрави тамо и држ'  се.

Д. ''

Original message

From: Igor Djuric

To: D. R.

Sent: Saturday, oktober 28, 2006, 4:16 am

''Поздрављам Зрењанин, житни трг, стару пивницу, белу рибу у локалу на пијаци, Бегеј што зна понекад да потече узводно и Драгана који ми је све то показао,

Игор''.

*

Нешто задњих дана, пре него одем у кревет и покушам да се одморим (а лежем у 8pm јер устајем у 2am) волим да пустим радио. Узмем ''лап-топ'' поред кревета и преко интернета укључим се на Радио 202. Ноћни програм радија (јер тамо је баш у то време таман иза поноћи док се код нас– чуш мене ''код нас''– демони тек буде и спремају за свој посао) ме врати у дане мога детињства и младости када по целу ноћ нисам искључивао стари радио (Порторож) и читао. Читао, читао, ех колико сам тад читао. Кад погледаш све узалудно: данас се ничег од тога прочитаног не сећам. Вани пада снег или дува источка мећава (или најчешће комбинација једног и другог) а мој радио чије лампе светле у мраку као лампиони, греје ме. Греје ми душу. А сада: ''лап-топ'' и наравно имитација свега тога јер сам у међувремену негде погубио душу и изгубио младост. Немам ни времена више да имам душу.

*

Од Гордане:

''...Била сам на Сајму књига после неколико година. Жалим што не могу да поредим овај сајам са претходним, да би сте стекли потпунију представу али за мене је било дивно. Штандови богати, функционално конструисани, сви љубазни, цене заиста ниже него у књижарама. Понуда? Углавном хитови типа Дена Брауна и домаће хистеричне женетине као Исидора Бјелица или Мирјана Бобић Мојсиловић. Срећом, увек има издавача који имају праве и озбиљне књиге... Ја сам,  међутим, остала кратких рукава. Нисам погледала готово ништа за себе, да не помињем Јоцу. Тешко је прегледати књиге са једним оком на Вељи. Па сам поново дошла за пар дана. Куповала сам за Јоцу и за себе. Остаје ми да жалим до неких знатно бољих времена за огромним, помпезним издањима Његоша, Андрића, Црњанског, Исидоре, Достојевског, што је можда малограђански, али у свету у коме су готово све нормалне (нама, јучерашњим) ствари презрене, човек има потребу да зна да макар на полици има савезнике против бесмисла којим нас обасипају...''.

*

У сну одлично говорим енглески. Кад сањам увек нађем реч која ми је потребна. А  онда се пробудим...

*

Јуче су ми шефови на крају радног времена казали:

''Добро, иди сад и пиши али пази ''пратићемо'' шта си написао ''.

Хтедох рећи: ''па ја и пишем да би то неко пратио''.

Али не рекох ништа, само климнух и као мало дете срећан што сам слободан отрчах главом без обзира - на воз. Да бих касније уписао ове реченице које кад их погледам и не завређују својим квалитетом да због њих журим кући.

*

Видео сам ''фићу'' и ''југа'' на Менхетну, чуо од хармоникаша на станици метроа како свира Тамо далеко и видео на телевизији Југо 45 у некој реклами за сендвиче. Можда је после свега виђеног време да се иде кући. Али није прошла једна година а ова књига треба да се пише годину дана.

ЧИТАЈ СЛЕДЕЋИ ТЕКСТ: Thanksgiving day