Фото: Игор Ђурић
---------------------------
Увек у ово време,
у време Божићних празника, а поготово
ове године када сам у туђини, схватам апсурдност календарске поделе хришћана па
самим тим и различитог времена када се славе или обележавају одређени датуми и
празници. У општем весељу и празничном расположењу ми Срби се осећамо усамљено.
Чак су и муслимани свих народности расположенији од нас јер иако их баш и није
брига за Божић а оно радују се Новој години и опште празнично су
опуштени и раздрагани. Ми, ако ћемо да терамо до краја као што увек то чинимо
уосталом, не можемо ни то.
А кад погледаш, не оспоравамо много тога једни
другима осим тог календара. Ми се држимо тог Јулијанског и све вичемо: ''српски!'', ''српски!''; ''Српска
Нова година''; ''није ово наш Божић''. А не споримо једни другима ни Христово
рођење, ни Витлејем, нити Мудраце. Само је важно како ко и по којој математици мери
године од Христовог рођења. Не смета нам ни то што цео профани живот водимо по
том Грегоријанском календару. Сви документи, сви рођендани,
све остало, ми рачунамо овим другим. Све осим празника. Па ни у томе нисмо доследни
јер кад упитате просечног Србина кад је Српска
Нова година као из топа ће одговорити: 14. јануара! Дакле и то ће мерити
по Грегоријанском календару. Кад
питате кога кад му је Слава он такође увек говори датум ''грегоријански''.
Је
ли у праву Папа Гргур XIII (а очито математички
јесте и на крају није тај календар његово дело већ дело Кристофера Клавијуса,
по једнима, а: Алоизиуса Лилиуса – по другима, а Папа је само потписао булу Inter Gravissimas којом је
календар озваничен)? Или је у праву Јулије Цезар (''чистокрвни Србин'' али мало
слабији астроном и математичар) чији се календар користио до 16. века и који се
временски разликује од горе поменутог за тринаест дана (2100. та разлика ће
износити четрнаест дана) и који је, узгред речено, настао пре Христовог
рођења и који је Клеопатра Цезару донела
кад је дошла да подели са њим и римску, поред александријске постеље? Нема
дакле догматских разилажења већ само математичке и астрономске разлике. Милутин
Миланковић је написао: ''Суштина календарског питања је врло
једноставна. Она је скуп непобитних астрономских чињеница''.
Ја се осећам
усамљено, вероватно и већина Срба која то не жели да призна. Хтели би и ми да будемо
део празника и празничне атмосфере овде у Америци, и уопште у ''белом свету''
али нам календар то не дозвољава па чекамо две недеље како би опет у своме
слављу били усамљени. О практичним проблемима нећу ни да говорим. Неко ће рећи:
''ма славите и једне и друге'', и то
је можда и најбоље. Ето, ако има добрих страна целог овог проблема онда је то
ова.
*
После мог
краткотрајног боравка овде и првих искустава које сам стекао живећи у ''демократији и благостању'' моје
мишљење о социјализму каквог смо га ми у СФРЈ упражњавали се у корену променило.
Можда под старе дане постанем и левичар. Што би било у супротности са
политичким биографијама већине политичара на власти или у опозицији било где у ''цивилизованом'' свету: сви почну као
пацифисти и левичари а заврше као најокорелији десничари и конзервативци.
*
''Parliament in Belgrade: Strategic site of
capital makes it “key to Balkans”''.
Књига:
''A round the worldin 1000 pictures''.
Цена: 1 долар, у
антикварници.
Фото енциклопедија
штампана 1954. године у Америци.
Између осталих
градова и предела у свету ту је и Београд са сликом Савезне скупштине. Они су, ето, тада мислили да је Београд кључ
''балканске ветрометине''. Онда се
све променило: Америком су почели да
владају људи који нису читали своје старе књиге, који нису читали највероватније
уопште књиге, Србијом су почели да владају људи који су читали погрешне књиге,
у међувремену ''кључеви Балкана'' су
се негде затурили а сви баш тада добили жељу да откључају врата. На жалост, на
крају се испоставило да су та врата затварала ''балканску Пандорину кутију''. Уосталом и она прва, митска и
оригинална Пандорина кутија постојала је на Балкану. Сетите се да је Пандора затворила кутију баш када је
требала да из ње изађе нада коју
је Зевс ставио на дно. Пре тога су већ сва зла изашла вани.
*
Нашао сам на
улици 15 долара. Прво сам се осврнуо лево десно, наравно прво их обезбедивши
стиском ципеле а онда сам хитро посегнуо за њима. Сутрадан, скоро на истом
месту, нашао сам ручни сат Invicta вредан неколико стотина долара са покиданим каишом.
Ту сам већ са искуством и ослобођен одмах посегнуо за њиме не осврћући се и
тако рескирајући да га неко ћапи пре мене. Прекосутра сам отишао да заменим
каиш и за ту услугу сам платио 15 долара. Мислим да је то довршен случај и да
је срећна звезда, или виша сила, хтела да заокружи цео процес, то јест да ја
имам комплетан сат. Сад, двоје људи су морали бити несрећни да бих се ја
обрадовао али то никако није реципроцитет среће и несреће на свету. Е, куд би
нам био крај, да је на овом свету однос срећних и несрећних: 1 према 2. На жалост,
реципроцитет је много негативнији у односу на срећу. Можда тек на 1000
несрећних сретнемо једног сретног. Тако да ја у мом срећном проналажењу вредног
сата нисам много утицао да се тај број повећа или смањи. То је само кап у мору
несреће али и среће.
*
Којег год сам
земљака овде упознао или већ познатог упитао за децу: од свих сам добио скоро
исти одговор. Сви ти синови и кћери, и не само они него и унуци, братанци,
рођаци и тако даље, дакле сваки од њих појединачно је ''најбољи'' ђак у школи, а, и шире.
''Ал' да видите како се само снаш'о, најбољи је у
школу...''.
''Наша деца су паметнија од америчке, ал' овај
мој.....''.
''Звали ме из школе, так'о дете још нису видели, нуде
му све могуће стипендије...''.
Све ме то подсећа
на крај деведесетих и почетак двехиљадитих година кад су у Србији почели масовније да се набављају рачунари.
Деца су углавном знала да их укључе и покрену игрице, а већина је компјутер
искључивала уз помоћ кабла. Али су зато њихови родитељи говорили:
''Да га видиш само како ''ради'' на компјутору,
растура бре... Турио слике све се види, може и колико је сати и који је
датум... Ево сад ћу ти дам његов ''сајт'' (мислећи при томе на ''е-маил
адресу'') па да му пишеш....''.
А амерички
образовни систем је конципиран тако да ако радиш редовно домаће задатке и ни
једном не избодеш наставника ножем: самим тим си добар ђак. Макар, у државним
школама.
*
Опет, са друге
стране, не очекуј много од дружења и пријатељства са Американцем, то јест не
уздај се увек сто посто у то: немају они развијен тај осећај превише. Окренуће
ти леђа, вођен неком својом логиком а да и није свестан шта је учинио или
убеђен сто посто да чини праву ствар. Оставиће те кад ти је најтеже несвестан и
једног и другог: и да те је оставио и да ти је тешко. Они нису навикли да се
везују превише и пријатељем те могу сматрати веома искрено али да при томе не
осећају баш неку потребу да ти то доказују, плаћају или да се за нешто жртвују.
Хоће да се
''ухвате'' за новчаник. Ако се ти међутим понудиш одмах ће ти препустити
плаћање. Нема оног специфично балканског и српског гурања и 'ватања за руке.
Али ће колико сутра тражити прилику да се реванширају и на тај начин
''раздуже''. Веома су захвални на сваку част зато што је то овде ретка појава
али није тачно да они никада не часте. Има тога на послу, највише међу колегама
и по кафанама кад изађу после посла. Углавном се иде у круг тако да му на крају
дође на исто али нису рецимо као неки Европљани или Словенци (тога се и лично
сећам) да свако плаћа за себе. Затим, хоће да часте за учињену услугу или за
евентуално учињену услугу ако сматрају да ће до тога некада доћи.
Површне
сентименталности и лажне емотивности они једноставно немају у себи. (Опет морам
подвући зарад јасноће ове књиге да у овим анализама говорим искључиво у правим
Американцима). Углавном не осећају много али за разлику од нас углавном и не
осећају лажно. Не претварају се кад су емоције у питању. Углавном су равнодушни
али знају и да ''полуде'' емоционално. И никада не крију своје емоције, ма
какве биле и на који начин се манифестовале.
У међусобним
односима и љубавним везама (свих могућих комбинација) нема много компромиса.
Свака страна тера по своме и ретко попушта другој. Екстремним изузецима се
сматра попуштање у нечему и доживљава се као поклон или велики знак наклоности.
Некад и као доказ неукуса. У Њујорку су везе нешто што би се могло назвати ''пословни однос ради редовног и безбедног
упражњавања секса''. Њихове везе и бракови пре подсећају на неки пословни
аранжман него на емоцијама прожет однос двоје људи. Да не помињем сада већ обавезне
предбрачне уговоре које потписује и најситнија боранија а што је некада било специфично
само за богате слојеве.
Ако кажеш ''да си болестан''- не мораш пред њима
де се ''превијаш'', грчиш, изводиш ''бесне глисте'' а не би ли их уверио у то.
Верују ти. Ако кажеш да ''имаш проблема'',
не питају те којих али ти сто посто верују да им говориш истину. Ако кажеш да
имаш ''неку обавезу'' исто тако верују
и не питају. Несхватљиво им је да их лажеш за те ствари. Ипак, то их неће
спречити да зарад обавеза на послу не изађу у сусрет твојим потребама. Они ће
ти веровати, чак те жалити искрено али те неће пустити са посла пре времена. Друго
је питање и шта они подразумевају под проблемима или обавезама. Често су то за
њих и најбаналније ствари. Управо овај њихов став највише злоупотребљава
гастарбајтерска каста свих нација и вера и нечесто их због тога доводе у
непријатне ситуације.
Цене добар посао,
поштују залагање на послу. Неретко ће вам се десити да случајни пролазници хвале
ваше залагање и добро урађен посао. Најчешће користе фразу: ''good job''. На послу су
заправо веома солидарни и хоће да помогну, чак и непознати ако виде да се са
нечим мучите или не можете да подигнете или пренесете.
У аутобусу или
возу ће већина устати, уопште се понашати културно са изузетком оних који носе
панталоне на пола дупета, накривљене качкете на глави и гегају се док ходају.
Они боље да вам и не устају.
Нема коментара:
Постави коментар