Black friday, или: пићка, пићка!

             

Фото: Игор Ђурић

----------------------------------

ЧИТАЈ ПРЕТХОДНИ ТЕКСТ: Thanksgiving day

      Стампедо купаца је прегазио све пред собом на такозвани ''црни петак'' (black friday) који пада одмах сутрадан након Дана захвалности. Скоро све трговачке куће су дале велике попусте и то је изазвало велике гужве у тржним центрима. Устајали су у поноћ или нису легали уопште да би заузели што боље место пред отварање продавнице, док су се неке трговачке куће присетиле па уопште нису ни затварале током ноћи. Сатима су стрпљиво чекали у реду, газили једни друге, потрошили многе новце да би на крају купили нешто сасвим непотребно. Мора се потрошити зарађено да би и неко други зарадио. И све тако у круг док једног дана не пукне ланац па све оде у три лепе...

*

Налетим у једној канцеларији поново на Сотбејев каталог и опчињен његовом опремом неопрезно узмем да га прелистам. Иначе, за тако нешто се губи посао. Овог пута ексклузива. Крајем године у Њујорку аукцијска продаја слика врхунских мајстора: Монеа, Сезана, Ван Гога, Матиса, Кандинског, Шагала, Модељанија и скоро двадесетак слика Пикаса. Почетне процењене вредности се крећу од неколико стотина хиљада до неколико десетина милиона долара. Најскупља почетна цена је Сезанова ''Мртва природа''  (Nature morte aux fruits et pot de gingembre) која износи 35 милиона долара. Затим следи Моне са 20 милиона и Матис са 18 милиона.  Зачуђујуће добро се држи Модељани са сликом Le fils du concierge и почетних 18 милиона долара. Најскупље понуђена Пикасова слика Le fumeur износи почетних 12 милиона.

Капиталиста чији сам уред чистио и чији сам каталог гледао написао је и залепио цедуљицу свом секретару (''wanted you to see this''): ''тражи да видиш ово'', на страници где је приказана глупава скулптура Alberta Giacometi-a  која је коштала ''тричавих''  5 милиона (додуше само у старту).

*

28. новембар

На овај дан увек је (од када памтим) било напето на Космету. Тај датум се некада обележавао као Дан државности Албаније а данас је некакав Дан заставе који обележавају Албанци на Косову. Ми Срби смо на тај дан спавали са пиштољем под јастуком и једним отвореним оком а Шиптари са пушком поред коња и будни (јер непријатељ никада не спава).

Данас сам цео дан радио са једним Албанцем. Нисмо напети ни ја, ни он. Осим од рада а то се овде не рачуна. И обашка што и ја и он само о том раду и размишљамо. Брига нас и за Велику Србију и за Велику Албанију. Бринемо само о томе колики ће чек бити на крају недеље. И размењујемо мишљења о томе, мада би неки то и ''разговором'' назвали. У паузи за ручак частио ме је кафом. И ја ћу њега сутра.

*

Гледао NBA утакмицу Nets-а. У том тиму тренутно играју и наши момци. Кад год Крстић убаци у кош на великом видео-биму се појави текст: Serbian sensation!, а испод тога српски грб са четири оцила. А пуна сала, можда десет-петнаест хиљада људи аплаудира. Лепо је било бити Србин у Њу Џерзију те вечери. Мада, са друге стране, осамдесет одсто присутних није имало појма, ни где је, нити шта је Србија. Осамдесет одсто присутних те вечери не би знала да поименице наброји две-три државе у Европи ако то не би биле Енглеска, Француска и Немачка.

*

Footbol game: NAVY – ARMY.

Традиционално се одиграла утакмица у америчком фудбалу између селекција војске и морнарице САД. Телевизије су преносиле директно а стадион је био пун. Војни елемент је јако присутан у свакодневном животу Американаца. Није ни чудо јер сваке године треба прикупити поприличан број људи за њихову армију па на сваки начин покушавају да је популаризују. Волео бих да видим пуну ''Маракану'' у Београду на фудбалској утакмици ''Војска Србије '' против ''Муп Србије''. Мада, једно је извесно, и када би се та утакмица одиграла, а то је за кога би цео стадион навијао односно за кога не би.

Колико је тај елеменат присутан говори и чињеница да на скоро свим аутомобилима који возе стари Американци можете видети налепницу Подршка трупама или посебне таблице на којим пише Ветеран Кореје, Ветеран Вијетнама или Ветеран Залива. Кукала нам мајка, шта би о нама говорили по Београду, и у Америци, да ставимо таблице на натписом Ветеран Босне или Ветеран Косова?! 

*

Два моја познаника и новопечена пријатеља Американца на послу подчикнута ипак помало од мене (али заиста само мало) већ неколико дана шпартају ходницима зграде и вичу: ''пићка!'', ''пићка!''. Имају проблем да чисто изговоре слово: ''Ч''. Убрзо су тај манир прихватили и други упосленици у згради: обезбеђење, мајстори, грађевинци и неки службеници. Чак сам чуо и и једну секретарицу која је раздрагано махала мом пријатељу и викала: ''пићка!''. У једној од најскупљих зграда у Њујорку, у седишту General motorsa, адвокатске компаније Weil, Gotshal & Manges, телевизије CBS, козметичког магната Estee lauder, компјутерског великана Apple, империје играчака FAO schwarz, трговине обућом Bally, модне куће Porche, банке Chase и још много других познатих фирми, одјекује  ходницима: ''пићка!!!'', ''пићка!!!''...

Кад ме питају шта то значи на српском ја им кажем: ''добар дан''.

*

Пита ме неки мамлаз из Марока што је почео да ради пре пар дана: ''Где је Ратко Младић?''.

''Ако те интересује где је, иди па га тражи'' - одговорих му са таквим изразом лица да му више није пало на памет да наставља разговор са мном. А убрзо су га и отпустили – има ко ће да тражи Младића, његово је да ћути и да рмба.

*

Каже ми Ђура (онај што није сигуран јел' из Јагодину ил' из Крагујевац' ):

''Ја поштено радим пос'о ал' не волем да ме кец'у''.

Најзад мало шумадијско-моравског шмека.

(''А у реци риба кеца нема кој да пеца'').

*

У лифту: прво смо упутили погледе један другоме уз смешак и климање главом у стилу ''како сте?''. Око петнаестог спрата смо ћаскали о времену, празницима и гужвама у граду. Око двадесетпетог сам сазнао да ни он неће радити овог викенда. Око педесетог, већ на крају, извадили смо новчанике и показали слике синова један другоме. Нисам веровао да ћу то икада радити. Старим. Кад будем почео да носим слику куће и аутомобила у новчанику можете ме већ рачунати за ''покојног''.

*

Овде полицајце у жаргону зову Dunkin’ Donuts. Код нас у Србији, а поготову на Космету, звали смо их ћуфтаре. Полицајци су дакле свуда исти само су кухиње у различитим деловима света другачије.

*

Тамнопути Рафаел који ради у истој компанији као и ја и који је у Америку пристигао из неке латиноамеричке вукојебине сакупља бачену храну из контејнера (мада прима поприличан чек) и једе је. Али само воће и поврће. Објашњава ми да не једе месо, вегетаријанац је. Вели да жели да живи здраво и да се храни здраво. Зато ваљда из смећа једе само воће и поврће.

Да, дефинитивно се кухиње у свету разликују једна од  друге. Ал' су људи свуда исти: има гладних и ''гладних''. Неки умру гладни и поред пуне софре: није све у стомаку, нешто је и у глави.

*

Давор Сабљић:

''Драги Игоре,

поставио сам књигу за преузимање. Када будем нашао времена да одштампам књигу, онда ћу је прочитати. Незгодно ми је читати на рачунару. Навикао сам да држим папир у руци док читам...

Прочитао сам текстове које си ми послао. Твој стил писања ми се невероватно допада. Ја поштујем људе који имају ''оштру'' и прецизну критику. Подаци који се могу наћи у твојим текстовима су заиста аутентични и све је поткрепљено доказима...''.

*

На врху ГМ зграде (која по последњим проценама стручне штампе достиже вредност од 3 милијарде долара) а која има педесет спратова, и која је једна од ретких на Менхетну која се протеже на површини целог блока, постоји гнездо сокола који тамо живи и који  растерује друге птице, нарочито голубове и врапце којих је много због близине Централ парка. Тај соко је сада и својеврсна туристичка атракција а и менаџери зграде благонаклоно гледају на његов боравак  на згради (они су платили да се ту донесе), и на његов по њих користан посао јер нема птица које би прљале и загађивале сјајна стакла и мермер зграде.

Управо у овоме има симболике коју можемо применити и на Америку у целини и њен однос са осталим светом. Пребогата зграда ГМ је америчка економија а соко на њеном врху је америчка политика која се наравно спроводи на силу. Тако и америчка администрација уз помоћ војске и осталих центара моћи, силе и притисака не да  ситним ''птицама'' да приђу америчком богатству, штрпну нешто од њега, или се не дај боже посеру по спољашњој форми и сјају америчком.

ЧИТАЈ СЛЕДЕЋИ ТЕКСТ: Sexy shop

Џо Хозе Ресто, Том Конвеј и Бразлијан Џо

Фото: Игор Ђурић

--------------------------------

ЧИТАЈ ПРЕТХОДНИ ТЕКСТ: Метрополитан музеј

Џо Хозе Ресто се родио 1961. године у Харлему. И првог дана живота сликао се са Џоном Кенедијем. Дошао председник САД да се слика са једином до тада белом бебом рођеном у тој болници (а Хозе и није баш скроз бео). Хозе не зна када се родила следећа бела беба у том крају. Не зна тачно ни када је Кенеди убијен а понајмање зна што је убијен. (А највероватније је убијен зато што није имао другог посла него је обилазио црначке квартове и градио станове за црнце). Ипак, слику има и дан данас. Заиста ретка реликвија.

*

Један Индус што продаје кафу и крофне на углу Медисон и 59-те већ неколико јутара док купујем кафу у папирну кесу стави и једну крофну (иако је ја не тражим) а онда извири кроз прозор и оним специфичним индијским нагласком (као Абу из Симпсонових) каже ми:

''Forrrr you my frrrrend''.

*

Велике бубе које овде зову ''кокороће'' (cockroaches) и којих има посвуда стварају велике проблеме власницима станова и пословног простора. Не можеш да се окренеш а да не налетиш на миша или ''кокороћу''. Ипак, ове бубе су већи проблем од мишева. Брзе су и веома отпорне. Трују их и намамљују на лепак. Људи који се баве уништавањем ових инсеката и мишева овде се зову екстерминатори. Дошао тако један пре неки дан на послу па пита:

''Има ли овде кокороћа?''.

А један од запослених, заваљен на столицу у лакер-руму на паузи за ручак, каже му:

''Има, има много, има ''кокороћа'' из Порторика, Србије, Бразила, има и из Америке....''.

Ми који се пресвлачимо за посао знамо да је у праву.

*

Каже ми колега:

''Кад се овде убијеш од посла они ти чак неће доћи ни на сахрану нити ће послати цвеће или телеграм него ће брже боље тражити замену за тебе. Зато чувај себе''.

Thank you Papiculo. 

*

Немојте по Њујорку и овдашњим облакодерима тражити у лифтовима дугме за тринаести спрат. Нећете га наћи и остаћете необављенога посла. Зато тражите или 12А или идите одмах на 14-и знајући при томе да је то у ствари тај тринаести који ви желите. Рече ми један Кинез у лифту, неки  дан, да у Хонг Конгу нема нигде дугмета са бројем 4 у лифтовима. У Србији немојте тражити исправан лифт, нећете га наћи. За бројеве који недостају ћете лако уколико вам се посрећи.

*

У антикварници на 59-тој улици купио доста добру монографију о Моне-у, (Manet), штампану у Лондону 1988-е и мало скромнију књигу о Ван Гогу.

*

Понекад ми се учини да на улици угледам неког познатог, најчешће неког из Лазаревца, неког са киме сам се дружио или којег сам само овлаш познавао. Несвестан тог тренутка где сам, обрадујем се и заустим да викнем име. Радост, као и опсена, трају веома кратко, можда једну секунду, а онда се вратим у реалност. 

*

Сретнем земљака у лифту компаније (предузећа, фирме, комуне, корпорације, задруге....). Упознамо се редно, разменимо основне податке. Озлојеђен је и несрећан, одмах ми даје до знања. Кука: шта ће он овде, у Србији је лепше, овде ништа не ваља, итд. На крају критика на мој рачун: шта ћу ја овде, што сам долазио, нисам имао паметнија посла, ваљало је у Србији остати.... Онда каже како је овде већ пет година и даље мрзи све овдашње, не може да се привикне, сваку ноћ сања Србију. Кад га ја питам ''што се он не врати кад већ мене саветује то?'', само спусти главу и каже ми:

''Није то исто...''.

*

У неким ексклузивним њујоршким продавницама (FAO schwarz) прве муштерије ујутро (којих увек има пред вратима ''тушта и тма'') свакога дана дочекују са црвеним тепихом и шпалиром запослених који аплаудирају док потенцијални купци улазе. То је вероватно део неког старог ритуала и традиције који говори о томе колико су овде трговци предани профиту па самим тим и пуни поштовања према људима од којих треба да узму новац.

Оно чега се ја сећам из српских трговина јесу бркате продавачице у неком пропалом дисконту које ме прате у стопу буквално спроводећи инструкције свога шефа (који већ одавно води своју приватну фирму а овде је само да покраде ако се да још шта украсти) да припазе да се не изнесе штогод. Кад их нешто питаш, љутито ти одговарају: ''јес' море, сад треба и то да радим за никакву плату...''. 

*

3:18 је ујутро. Прохладно октобарско јутро са карактеристичним њујоршким ветром. Стојим на метро станици Fresh Pound Road  и чекам воз који ће ме одвести до другог воза који ће ме одвести до трећег воза који ће ме одвести до четвртог воза са којим стижем до посла. По шинама трчкарају јутарње раздрагани гојни пацови. Један пијанац тетура се по станици са видним аспирацијама да се сурдукне под воз. Испред мене на плочнику: летећи пацов. Ова метро станица, као и већина других по Квинсу се налази изнад земље. Онај исти голуб. По очима му видим да је исти. У очима му читам и реченицу:

''Јесам ли ти рекао још оног дана...''.

Нешто касније у возу N који је у те ситне сате због крајева по којима се креће обично пун младежи која се весело враћа из провода, уморних конобара и још уморнијих курви, у вагону где седим три девојке весело и раздрагано разгледају слике на дигиталном апарату очигледно те вечери направљене на некој журци. Смеју се на српском. И причају истим језиком. Пар станица затим улази у вагон лепушкасти младић, можда мало припит и надуван али неагресиван, комуникативан и  симпатичан. Одмах успоставља контакт са девојкама, изводи гегове, оне се смеју. Пита их ''одакле су ?''.

''From Serbia''.

Ја излазим на следећој станици, при изласку подигнем три прста и викнем девојкама:

''Србијо, чувај се Србијо!''.

Оне се смеју и машу ми а надувани младић викне из свег гласа а на изненађење свих нас:

''Жифела Србија!''.

Не верујем да се после свега завршило тако што су сви отишли тамо где су кренули. После оваквог упознавања дружење је морало негде да се настави. Ја сам, пак, морао на посао.  И матор сам већ. Олињалим маторим рокерима и младим писцима (јер писац је млад док не умре) није место међу насмејану младеж. Могу само да покваре. А за ''кварење омладине'' зна се казна још од старих Грка.

*

''Кроз ноћ и влагу

дивље се гуске селе југу

и болно кричу.

Осећам жељу да мутну неку

напишем причу:

како односе оне са собом

на крила своја бела два

из душе моје драго нешто,

а не знам куда,

и не знам шта''.

Десанка Максимовић (из збирке песама коју је Миомир послао Ђурађу).

 *

Бразилијан Џо ми се јутрос у пет сати жали како су му ''мајстори за струју'' јуче узели 300 долара за сат времена посла. Око подне Бразилијан Џо жали се Тому Конвеју како су му ''мајстори за струју'' јуче узели 500 долара за сат времена посла. До краја радног времена Бразилијан Џо ће се неком пожалити како су му јуче ''мајстори за струју'' узели 800 долара за сат времена посла - што ће ипак бити ''прескупо'' чак и за Бразилијан Џоа.

*

Можда у причи о Њујорку нема места ''цртицама'' о чежњи и носталгији јер се овај град не може похвалити неком енергијом осећајности. Ипак, морам да прибележим, ради аутентичности слике и моје жеље да не варам читаоце у овој књизи: јутрос ме је душа болела за родитељима. Хтео сам, желео сам да их видим, да будем са њима. (Отуд и моја необазривост на послу: седим у нечијој фотељи и пишем). Љубав према властитој деци понекад отупи пажњу према родитељима и амортизује осећања. Није то ништа ново: то је стари круг. Не изводи се лапот само убиством - већ пре свега заборавом! У томе је симболика и корен мита о лапоту: у забораву. Кад стигну твоја деца заборавиш да си и сам нечије дете.

Душа ме боли колико јутрос, по мраку, желим да видим своје родитеље.

ЧИТАЈ СЛЕДЕЋИ ТЕКСТ: Срби су добри војници.