Sexy shop

ЧИТАЈ ПРЕТХОДНИ ТЕКСТ: ПИЋКА, ПИЋКА!

НЕ, НЕ ДАМ!!!

Нећу допустити, пре свега као писац јер другачије и не могу, да ниједан јунак ове приповести живи несретно, или не дај Боже умре на крају приче. Напротив, кад ми је већ у руке дата судбина мојих јунака да их кроз књижевну имагинацију водим судбински онда сам одлучио следеће: живеће сви срећно и дуговечно. Чак и онај бенгалски тигар.

*

При повратку са посла, са колегама који су ме возили свратимо у ''секси шоп'' (sexy shop) да они купе божићне поклоне својим женама, девојкама и љубавницама. Нисам никада раније залазио у такве продавнице па сам ношен балканском затуцаношћу помало био и нервозан. Беше ми непријатно плашећи се да ме продавац не гледа и помисли свашта о мени (да, не дај Боже, не сретне неког из мога села па му каже). 
      У продавници свега и свачега: дискова, доњег веша, контрацептивних средстава и наравно највише реквизита за секс. Има их у свим могућим бојама, варијантама и величинама. Има справа за жене, мушкарце и за оне који још нису начисто шта су. За половину помагала и поред моје бујне стваралачке маште нисам могао да докучим чему служе и како се употребљавају и на крају која им је сврха иако сам се својски трудио да проникнем у суштину. Можда ми машта и није тако бујна?! Или сам се превише закопао у традиционалне и класичне методе. 
      Нека, остајем ја ту где јесам. А овима нека је са срећом. Успут ме питају јесам ли некад био на свингерској журци? На мој одречан одговор кажу ми да обавезно то пробам јер је права ствар. Нека..., мислим се, нека... Најзад, под притиском, правим компромис и пристајем на по мени најмекшу варијанту: да једног петка поподне одем са њима у ''стриптиз клуб'' и то у неки где може и да се пипа. Инсистирају да одемо тамо где су девојке из Доминиканске Републике, кажу: ''за нашег новог пријатеља само најбоље''.

ПС

Када смо уприличили ту акцију, ја нисам чак ни пипао. Не зато што сам имун, или зато што ће ово прочитати моја супруга већ из простог разлога који је у следећем: када сам видео ко их све и каквим рукама додирује једноставно нисам имао снаге. Нисам хипохондар али што је много - много је. Гурнуо сам само пар долара у доњи веш са пристојне удаљености и посегао за дезинфекционим средством у виду Џони Вокера са црном етикетом.

*

Често  ми се у задње време дешавају déjà vu сцене. Говорио сам о томе да ми се причињавају неки ликови који сигурно нису овде нити ће икада бити. Међутим сада и нешто ново - стојим у ходнику, два спрата под земљом и осетим у    себи: ''ово сам већ доживео''.

*

Актуелна мис Америке, (чије име заиста не знам и нећу се трудити да га пронађем), једна лепушкаста плавуша типично америчког изгледа (који говори отприлике: ''види како сам лепа и ништа не знам и савршено ми одговара да је тако'') има проблема са алкохолом и лаким дрогама. Сви медији су се обрушили на њу критикујући је и предлажући да јој се титула отме. ''Она мора бити узор младима'', настављају исти, ''она треба да симболише здраву, јаку и лепу Америку''. Она плаче и извињава се. Каже да неће више. А посебно моли родитеље да јој опросте. Не моли их међутим да јој опросте што се спрема  чим прође избор за Мис Универзум да за добре паре покаже интимне делове тела целом свету. Све у свему, добар маркетинг. Поново се нашла на ударним вестима и на првим странама. То је и хтела.

*

Приближавају се Божићни празници.

Од једне фирме у згради добијем божићни поклон: мајицу са логом фирме и флашу вина. Бих лепо изненађен. Сутрадан добијем од ''билдинг менаџера'' (building manager) и сто долара као божићни бонус. Није лоше, други нису ни толико. Најзад, истога дана највеће изненађење: од два рођена Американца       (пићка, пићка!), познаника и колега (можда и пријатеља али то ћу знати онога дана кад завршим ову књигу) добијем на поклон флашу српске шљивовице у богатој и скупој амбалажи. Бих затечен и пријатно изненађен.

Затечен: ја њима нисам ништа купио а ипак је ово њихов Божић.

Пријатно изненађен: мора да сам оставио неки позитиван утисак на њих чим су се потрудили да у Њујорку нађу и купе српску шљивовицу. Ипак су морали да се помуче. Друго, научили су од мене нешто о Србији па макар то било и национално пиће. Боље је што ће у будуће кад неко помене Србију помислити на шљивовицу, и евентуално на ''пићку'', пре него на рат, паљевине, етничка чишћења и убиства. Треће и најважније, сматрали су да вреди једном Србину купити божићни поклон. Кад би сваки од наших политичара и јавних делатника придобио за себе а самим тим и за српску ствар само по два Американца имали ли би куд и камо јачу подршку у америчком јавном мњењу. Јер са та два нова познаника ланац се не прекида (опет, сетите се случаја под кодним називом горе поменутим ''пићка-пићка''). Ипак и они комуницирају са неким и све тако редом. Ја сам макар на овај начин поправио слику о  Србији. Неки ће рећи да је мало, ја ћу рећи: ''боље ишта него ништа''.

*

Америка је све мање ''бела земља''. Не постаје ни скроз црна али свакако значајније тамнија. Ваљда то космичка правда и Аристотелов ''непокретни покретач'' враћају бумеранг освете за оно што је учињено црвеним домороцима и црним робовима. Шта по том питању мисле и раде планери који су дугорочним стратегијама већ уредили добар део света по својој мери – то не знам. Али да су оманули у свом дворишту то је више него очигледно. Веома брзо ће се суочити са чињеницом да су белци у Америци мањина. На божићном ''партију'' у фирми било је свега пар нас белих. Није додуше било ни много скроз црних али је зато било највише оних полубелих то јест полу црних – латиноса. Енглески се није причао на том ''партију'' као што се уосталом не прича нити у фирми, нити на улици. Говорило се углавном шпански.

*

После равно пола године бављења у овој џунгли од урбане вукојебине имао сам прву дужу и самосталну вожњу аутом и то у петак поподне уочи Божића у време шпица. Не бих то препоручио никоме да у наречено време покушава уколико код себе нема седатива или макар двадесетогодишњег возачког искуства из Србије. Ја сам имао и једно и друго. Па сам опет једва стигао. Није овде само проблем у великим гужвама, које јесу заиста евидентне али су ипак улице широке а сигнализација је веома добро постављена и функционише. Највећи проблем у саобраћају овде представља што сви возе и уз то возе веома лоше. Ма из ког краја света стигли, чак и из оних крајева где се волујска запрега сматра врхунским луксузом, чим стигну одмах се сви 'ватају за волан. И мушко и женско. И ту је највећи проблем. Кад сви ти приучени, неписмени и без искуства возачи крену да крстаре улицама Њујорка онда се чувај ако успеш да идентификујеш са које ти стране прети опасност.

*

Кад већ сумирамо резултате, а ред је и треба јер ових дана се навршило пола године од како смо овде, онда да кажем и ово: моја њујоршка библиотека после пола године броји 127 наслова, што на српском - што на енглеском (на крају је бројала преко три стотине наслова од којих је добрих 200 остало у стану кад смо селили јер нисмо могли да их понесемо). У Лазаревцу је она главна: и по броју и по насловима (заиста сам се трудио да купујем само квалитетне наслове јер сам стално кубурио са новцем за књиге па нисам хтео да трошим за свашта а друго морао сам да надокнађујем губитак своје библиотеке у Истоку па сам унапред знао шта ми треба, нисам куповао насумице) и по вредности (као избеглица сам за неколико година, док су други куповали технику и плацеве, дао неколико хиљада евра само за књиге због чега ме је околина гледала са презиром и олајавала на пасја уста). Библиотека из Истока, која је такође била обимна и вредна, је изгорела.

*

О правим Американцима и њиховом духу каубојштине?

Добар део правих Американаца има у себи усађен тај дух: дух каубојштине и вестерн легенди. Тај манир је заступљен и у функционисању друштва. По томе, они воде рачуна ко ће први ''да потегне''. Има неке фер игре у томе. Мораш да чекаш да твој противник први потегне а да онда ти будеш бржи од њега. У томе има и практичних момената: ако се докаже да си тако урадио и кад ''убијеш'' неког не одговараш јер си то учинио у самоодбрани. Зато треба бити брз и по могућству, да се атлетски изразим, ''ући у пуцањ''. Хоће они и игру ''један на један'', хоће фер надметање, такав им је уосталом и спорт, таква им је економија, школство, тако су и добављали земљу за себе на ''дивљем западу'' (сви у равној линији, чека се пуцањ као знак за старт па ко први стигне тај и бира или караваном у дивљину па шта ти Бог да), хоће да учине подвиг, да без икаквог разлога помогну другоме. Хоће и све супротно од овога али ко то неће?! На жалост о том духу ''каубојштине'' и њиховог поимања надметања у маниру ''један на један'' ништа не знају латиноси, Индуси, Балканци, Пољаци, Арапи, Кинези и сви остали, па најчешће можеш да очекујеш ''нож у леђа'' и ''десет на једнога кад се најмање надаш''.

То поимање су, што због капиталистичког и тржишног схватања профита и квалитета (јер где нема квалитета нема ни профита), што и због самог уметничког квалитета (где нема уметности нема ни уметности) пренели и на уметност. Код њих се и за највеће позоришне или филмске спектакле, уопште за уметничке ангажмане, и даље организују праве и поштене аудиције где се стварно бирају најбољи. Преко реда се евентуално одабере главни глумац који ће донети профит и који је већ доказан квалитетом али за осталу екипу мора се проћи некакав тест на аудицији. Уметници одлазе на аудиције, показују своје знање и таленат и тако бар имају теоретских шанси да од потпуних анонимуса успеју, то јест да буду виђени. Код нас је битније ко ти је отац или стрина, само тако ћеш добити улогу. Или којој партији припадаш, односно не  припадаш.

Књижевност је нешто друго: писање је индивидуални чин стварања као примаран и ту је профит на првом месту тако да нема можда уметничке утакмице али тржишне свакако има, па се бар знају правила што је у неку руку такође поштено. Не мораш да припадаш лобијима као код нас и да подмићујеш разне протуве (такође: као код нас). Јер иако су издавачке куће у Србији данас углавном приватне оне највећи део новца намакну личним и политичким везама из буџета, донација и откупа, тако да их је брига какав је квалитет: брину се ко ће победити на изборима и кад да мењају страну.

*

Прича за себе је како и колико глуматају љубав према животињама. Поготово досељеничка и тек пристигла боранија. То су они који су до јуче вукове сматрали домаћим животињама а краве су им биле једине и најбоље другарице. Чули су од некога да тако треба, да су то цивилизацијске норме (мада они то баш не дефинишу на овај начин), да је ''ин'' и да је то одраз културе. Па онда: ''удри у љубави''. Тепају, хвале и мазе туђе псе на улици. Најгори су ипак кад себи набаве пекинезере и пудлице. Тада разни типови и ''типице'' из ''трећег света'' водају на скупим повоцима џукеле иако су њихову сабраћу колико до јуче тамо негде у далекој домовини јели, шутирали по блатњавим сокацима и које нису хранили чак ни оглодалим коскама.

ЧИТАЈ СЛЕДЕЋИ ТЕКСТ: Good job!

Срби су добри војници.

Фото: Игор Ђурић

------------------------------

ЧИТАЈ ПРЕТХОДНИ ТЕКСТ: Џо Хозе Ресто, Том Конвеј и Бразлијан Џо

У цркви Свети Сава на Менхетну подоста света на недељној литургији. Међу нама један црнац врло активан у молитви, једна црнкиња насупрот њега доста пасивна али присутна, и најзад једна Американка из Аризоне по имену Хедер која је на очиглед свих нас а после чинодејствовања свештеника примила Православну веру.

*

У великој сам дилеми шта бих одлучио и на крају шта бих урадио да може да се врати време и да ја седим за мојим  столом, поред компјутера у Лазаревцу и размишљам да ли да попуним апликацију за лутрију која се игра за зелену карту?

Ах, да, и да ми је ова памет...

*

Возио сам лифт ових дана (да, ја понекад аванзујем па ми дају да возим лифт, додуше само горе-доле, не дозвољавају ми да га возим лево-десно). Пита ме један од оних које возим ''јесам ли Србин?'' а на мој потврдан одговор наставља:

''Срби су добри војници. Борили су се храбро и против нациста и против НАТО-а. Велику је грешку направила Америка што је бомбардовала Србију и помогла Албанцима''.

Видим да познаје прилике. Каже да га интересује историја и политика.

Питам га ''је ли Американац?''.

''Боже сачувај, ја сам Ирац!'' - одговара ми и разјашњава све дилеме.

Исто тако у лифту допре до мене, заиста игром случаја, и каталог познате аукцијске куће Сотбеј (Sotheby’s), који у ствари није каталог него богато опремљена монографија. Овај каталог је издат поводом аукције Европска уметност у 19 веку од 24. до 26. октобра у Њујорку.

Има слика чија је почетна вредност 6 милиона долара као што је уље Sir Lawrence Alma - Tadem-e ''Ask me no more...'' , а има и оних које су процењене на 3000 долара као The cat’s repast од извесног Joseph Bail-a. Укупно је понуђено око 350 слика за аукцију. Мени у овом тренутку уопште није битна цена - ако разумете шта хоћу да кажем...

Ето мало приче из ''високих'' слојева коју нисам успео ни да примиришем у прљавим теретном лифту.

*

Порториканка Емили (која ради са мном) зове Српкињу Добрилу (која ради са њом): ''Дроообила!'' - а ова се одазива.

*

Данас је Hallowenday. На повратку са посла сретнем у аутобусу Ђуру који није баш сигуран одакле је (''моје је село ближе Крагујевац а општина је Јагодина, па не знам које да кажем''). Гледа кроз прозор аутобуса маскирану децу са неретко маскираним родитељима па каже:

''Какве бре ово комендије изводе?!''.

*

Ако те већ јебу на силу не мораш да им олакшаваш мрдајући дупетом.

По први пут у Америци бејах отпуштен са посла (у Србији ми се то често дешавало, како се која власт мењала тако су мене отпуштали сви, и ''диктатори'' и ''демократе'', и једни и други увек курвински и иза леђа за разлику од Американаца који ти то саопште директно и ''у очи'', тако да се може рећи да нисам без искуства по тим питањима) и после пар минута поново враћен назад. Разлог по мени баналан, по њима веома важан: одбио сам да останем да радим прековремено, а још нисам члан синдиката да тако нешто себи могу да приуштим. Кад су ме питали: ''зашто?'', рекао сам им да ми треба мало времена и снаге за писање. Тек тад су се разбеснели (ј'опет)...

*

Мислим да си на правом путу да постанеш велики човек оног тренутка кад од властитог трња почну да ти се причињавају дебла а да туђа дебла уопште и не примећујеш. Само, не можеш бити велики човек у туђини, поготово у Њујорку где никога није брига ни за трње а поготову за дебла.

*

Тек придошли земљак ми се куне да неће ногом крочити из Америке док не појебе макар једну црнкињу. Чуо је да нема ништа боље од тога и заклео се пре одласка својим пријатељима да ће то урадити. Ја му кажем, не би ли му мало смањио почетни ентузијазам, да сам чуо да ''нема ништа горе него да те појебе црнац'' - па нека се припази са тим разнобојним варијантама јер овде врло често до последњег тренутка ниси начисто са чиме и са киме имаш посла: кад сазнаш, почесто је касно.

*

Regards from Beckerek

Inbox

''Зрењанин, очај уточишта,

моја тужна писта

за узлет у ништа.....''.

П(ј)есник М. Ненадић

''Шта има Игоре, хоће ли пропанути Америка?

Ја и Неша смо већ пропали: не пијемо, не пушимо, водимо рачуна о калоријама, увече џогирамо... једном речју: прави Амери.

Мислим да је крајње време да завиримо у боцу ''Лозе'' и утврдимо ''да пропало ништа није кад пропало све је....''.

Поздрави тамо и држ'  се.

Д. ''

Original message

From: Igor Djuric

To: D. R.

Sent: Saturday, oktober 28, 2006, 4:16 am

''Поздрављам Зрењанин, житни трг, стару пивницу, белу рибу у локалу на пијаци, Бегеј што зна понекад да потече узводно и Драгана који ми је све то показао,

Игор''.

*

Нешто задњих дана, пре него одем у кревет и покушам да се одморим (а лежем у 8pm јер устајем у 2am) волим да пустим радио. Узмем ''лап-топ'' поред кревета и преко интернета укључим се на Радио 202. Ноћни програм радија (јер тамо је баш у то време таман иза поноћи док се код нас– чуш мене ''код нас''– демони тек буде и спремају за свој посао) ме врати у дане мога детињства и младости када по целу ноћ нисам искључивао стари радио (Порторож) и читао. Читао, читао, ех колико сам тад читао. Кад погледаш све узалудно: данас се ничег од тога прочитаног не сећам. Вани пада снег или дува источка мећава (или најчешће комбинација једног и другог) а мој радио чије лампе светле у мраку као лампиони, греје ме. Греје ми душу. А сада: ''лап-топ'' и наравно имитација свега тога јер сам у међувремену негде погубио душу и изгубио младост. Немам ни времена више да имам душу.

*

Од Гордане:

''...Била сам на Сајму књига после неколико година. Жалим што не могу да поредим овај сајам са претходним, да би сте стекли потпунију представу али за мене је било дивно. Штандови богати, функционално конструисани, сви љубазни, цене заиста ниже него у књижарама. Понуда? Углавном хитови типа Дена Брауна и домаће хистеричне женетине као Исидора Бјелица или Мирјана Бобић Мојсиловић. Срећом, увек има издавача који имају праве и озбиљне књиге... Ја сам,  међутим, остала кратких рукава. Нисам погледала готово ништа за себе, да не помињем Јоцу. Тешко је прегледати књиге са једним оком на Вељи. Па сам поново дошла за пар дана. Куповала сам за Јоцу и за себе. Остаје ми да жалим до неких знатно бољих времена за огромним, помпезним издањима Његоша, Андрића, Црњанског, Исидоре, Достојевског, што је можда малограђански, али у свету у коме су готово све нормалне (нама, јучерашњим) ствари презрене, човек има потребу да зна да макар на полици има савезнике против бесмисла којим нас обасипају...''.

*

У сну одлично говорим енглески. Кад сањам увек нађем реч која ми је потребна. А  онда се пробудим...

*

Јуче су ми шефови на крају радног времена казали:

''Добро, иди сад и пиши али пази ''пратићемо'' шта си написао ''.

Хтедох рећи: ''па ја и пишем да би то неко пратио''.

Али не рекох ништа, само климнух и као мало дете срећан што сам слободан отрчах главом без обзира - на воз. Да бих касније уписао ове реченице које кад их погледам и не завређују својим квалитетом да због њих журим кући.

*

Видео сам ''фићу'' и ''југа'' на Менхетну, чуо од хармоникаша на станици метроа како свира Тамо далеко и видео на телевизији Југо 45 у некој реклами за сендвиче. Можда је после свега виђеног време да се иде кући. Али није прошла једна година а ова књига треба да се пише годину дана.

ЧИТАЈ СЛЕДЕЋИ ТЕКСТ: Thanksgiving day

ПЕТА АВЕНИЈА

Фото: Игор Ђурић

----------------------------------

ЧИТАЈ ПРЕТХОДНИ ТЕКСТ: Gibson Les Paul

Вељку:

''Када се направи много погрешних корака онда је касније тешко поправљати било шта. Ако си прочитао нешто између редова из моје књиге ''Метохија и Косово'' видео си да кад ствари једном крену лоше онда се у међународним односима и политици тешко исправљају.

Овде се не може наћи душевнога мира ако га ниси имао било где друго. Човек који размишља, а у које спадамо и ја и ти, не може нигде имати душевнога мира. То је проклетство ствараоца и умника (не косовског УМНИКА, који је и онако и ''узгредбудиречено'' УНМИК а не УМНИК, него ''умника'' у смислу човека који се служи умом).

Радим на неким местима где видим свега и свачега. Сада сам у згради ''Генерал моторса'', телевизије ЦБС, козметичког магната ''Есте Лаудер'' и још многих других великих и значајних америчких и светских фирми. Велики је притисак и поред пара које се зарађују. Ипак, није толико страшно колико се прича. Књиге ће бити за остало не гарантујем. Највећи добитак из свега овога је што се веома супериорно осећам без обзира шта радим и колико пара имам. То је знак да сам на правом путу.

Поздрављам те и јави ми се. Ко зна, можда се ускоро негде и видимо, можда ... рецимо... у октобру... негде на... сајму...

*

Моја радна ''идила'' са једном америчком фирмом којој су душу удахнули Мађари, Срби, Албанци и Бангладешани, завршила се. Руку на срце, била је сувише душевна да би дуго трајала. Сада сам већ упао у плитку воду пуну гладних крокодила. У једну од највећих зграда у Њујорку, чувену ''Генерал моторс'' зграду на Петој авенији и поред самог Централ парка. Радим у фирми која је настала на темељима оствареног ''америчког сна'' две девојке из Србије. Пре петнаест година те две сестре радиле су оно што и ја радим данас а сада управљају фирмом чија се вредност мери милионима. Оне живе у раскошним кућама са базенима у елитним деловима града, купују некретнине и станове по свету.

Остварен један ''амерички сан''. Само, да ли је то мој сан?! Искрено: није. Ништа ми не значи ни један долар који сам до сада зарадио (осим као средство да подмирим рачуне) не радујем се ни оним доларима које и требало да зарадим, нити кујем планове тако карактеристичне за сваког гастарбајтера а који их (мисли се на планове) одржавају овде у животу. Само снови о томе шта ће имати кад зараде, држе ове људе овде у колико-толико стање нормалности. Није то мој сан. Ја сам уметник. Видео сам нешто у очима неких људи. Видео сам да нечега нема. Нешто фали. Нешто  што се не може купити новцем.

Не није то мој сан. Тако ''расањен'' хватам се Константиновићеве Философије паланке која ми наново може потврдити нешто што већ одавно знам: и највећи градови на свету су само збир великог броја паланки на малом простору. Ту је, можда заблуда Константиновићева: није он писао ''српску'' него ''универзалну'' истину о паланачком духу иако је имао само један циљ: да наружи Србе. Ту лежи и заблуда многих који га погрешно тумаче прихватајући тезу да је глупост и заблуда чисто српска ствар. Тако да у великим градовима има више паланке него у самим паланкама. Јер док је паланка само ''паланка'' велики град је много различитих а истих паланки (јер су све паланке исте). Да, збир великог броја паланки: паланки у простору и паланки у главама.

''...паланка није у свету, она је у духу , свуд могућа...''

*

Њујорчани живе као пацови. Сад, ако тражите симболике у овој мојој претходној реченици, нећете је наћи јер симболике нема. Написао сам баш онако како сам мислио и како ствари уистину стоје. Нема метафоре или стилских фигура у следећих пар мисли.

Њујорчани већи део свога живота проводе под земљом. Путују метроом, више и не праве мостове него реке премошћавају (подмошћавају) копајући испод њих самих, раде по просторима који су неколико спратова испод земље, или који су високо над земљом (ништа нормално и људској природи примерено).

Тако и ја: три спрата под земљом са неким изгубљеним душама, изигравамо радну снагу и кад завршимо са радом и изађемо на светлост дана (додуше само лети, зими дођеш на посао по мраку и враћаш се посла по мраку) онда рукама прикривамо лице и очи јер не можемо да поднесемо светло. Као вампири. К'о мој Методије из ''Колоне''. Или можда слепи мишеви. У Њујорку живи доста слепих мишева. Живи се по јазбинама, путује се под земљом али се доста и лети авионима и ради и спава по високим зградама. Отуд ваљда и мит о шишмишу Бетмену. (Отуд ћу касније у свом роману ''Тенци'' вампире делимично преселити и у Њујорк).

Нови шеф, Американац, врло коректан. (На крају се испоставило да ми је он постао добар пријатељ). Труди се првих дана да се што мање гледамо. Американци ко Американци, знају да мораш и требаш да урадиш то што и следује па се труде да ти не сметају. Али зато неки шефовски потрчко, који је дочекао својих пет минута у сезони годишњих одмора, иначе Србин ако је то уопште битно, данас ми је озбиљно рекао: ''Треба да се ошишате и мало скратите панталоне''. То му је била читава примедба на мој рад. Србин је, ако је то уопште битно опет велим, фуњара ма где год био. Паметније би му било да прочита нешто од онога што сам написао.

Први дан:

Он: ''Дуга Вам је коса, треба да се ошишате''.

Ја: ''У реду''.

Други дан:

Он: ''Дуге су Вам ногавице од панталона, треба да их скратите''.

Ја: ''У реду''.

Трећи дан:

Ја: ''Дугачак ми је нос, да га скратим?''.

Он: ћути.

Ја: ''Све се може скратити само се кратка памет не може продужити''.

Он: није ту док ово изговарам, толика будала ипак нисам.

*

Купио врло богато опремљену енциклопедију о оружју, војној опреми, униформама: Weapon– a visual history of arms and armor. У овој књизи су поменуте и велике битке кроз историју. Интересантно је да није поменута Косовска битка 1389. али је поменута такозвана Друга косовска битка 1448. у којој се Јанко Хуњади (Сибињанин Јанко) предводећи крсташе борио против Турака. Мислим да је разлог томе  што је ова друга војска била ''крсташка'' за разлику од оне прве Лазарове. Књига је штампана 2006. а задња поменута битка јесте ''Други рат'' против Ирака 2003. О бомбардовању Србије 1999. нема ни помена.

*

Једна од компликованијих ствари у Америци је она кад неко покушава да ти објасни које је школе завршио (или завршава). Није као код нас: грађевина, медицина, економија, математика... Не, овде је отприлике овако: ''не знам тачно како да ти кажем, прве две године је опште, бираш предмете, ја сам изабрао нешто за уметност и компјутере да радим, нешто као медицина али није медицина да лечиш људе, економију и менаџмент али не за бизнис него за...''. Једино кад ти кажу да су студирали и завршили ''право'' онда си начисто. Мада и то често кажу: ''завршио сам да будем lawyer''. Не желе да буду правници него адвокати, а богами и имају разлога за то кад сам чуо колико коштају услуге једног просечног адвоката.

*

Гротескна и смешна, по мало и жалосна, ситуација, код мене на послу: људи у белим кошуљама и црним лептир машнама, у говнима и смећу до гуше сваки дан. То је та чувена спољашња форма америчка и ''господлук'' нас гастарбајтера кад у својој домовини о годишњем одмору продајемо ''муда за бубреге''. Једно је сигурно: нећу лагати кад будем говорио да сам у Америци на послу носио белу кошуљу и лептир машну. Па то нека разуме како ко хоће.

*

Ипак нешто о Србима ових дана у америчкој штампи и медијима: ''Српска тенисерка освојила Торонто''.

*

Телевизија CBS која има студио у згради у којој радим свој јутарњи програм делимично снима и на платоу испред зграде (plaza) на импровизованој бини која се сваки дан скида а увече поставља. Када сам први дан дошао на посао ''дочекало'' ме испред зграде двадесетак гузатих и голо-гузатих тинејџерки које су кандидаткиње за неки избор нечега (пошто овде бирају ''мис'' свега и свачега, од ''мис бикинија'' до ''мис радница на бензинским пумпама'') па су учествовале у програму. Рекох себи: ''на добро си место дош'о''. После сам сишао у подрум и до увече сунца нисам видео (а нисам га видео ни увече). О гузовима нисам ни размишљао само сам мислио како да своју гузицу извучем из оног пакла доле.

ЧИТАЈ СЛЕДЕЋИ ТЕКСТ: Поздрав из ''масонске Америке''.

Gibson Les Paul

Фото: Игор Ђурић

----------------------------------

ЧИТАЈ ПРЕТХОДНИ ТЕКСТ: Амерички сан

У Америци, посебно у Њујорку, посебно на Менхетну,  људи, мушкарци и жене, не знају да достојанствено и уздржано носе своју старост. Покушавају да зауставе време, не желе да признају своје године. И све то врло често изгледа смешно, некад гротескно, најчешће жалосно.

Видео сам пре неки дан бабу која има добрих седамдесет година обучену у ''хипи'' маниру, са касетофоном у руци и у друштву неке латино вуцибатине једно педесет година млађе од ње. Страшно и одвратно су изгледали. Можда и ''фелинијевски'' смешно. Чак и по аршинима ортодоксних егзистенцијалиста неуверљиво и дефинисано. Чак и по схватању либералних интелектуалаца: неукусно.

Ружно је не признавати старост, желећи да се у седамдесетој понашаш као да ти је тридесет. Још нисам видео на Менхетну баку која шета унуче и ужива у томе. Кучиће шетају, унучиће: не. Нисам додуше на Менхетну видео ни мајку која шета своје дете (кучиће шетају, децу: не), већ то раде ''бебиситерке'' па тако половина америчке деце на Менхетну боље говори шпански него енглески (que pasa...).

(Мистер Вулф (Woolf) са седмог спрата, и поред својих година, макар само гледа порно филмове у своме стану, много их наручује, брзо изгустира и баца, тако да по нешто остане и за нас).

Узгред речено, ни наши, балкански и српски, стари људи не знају да ''старе'' у Њујорку. Срећем их по сиромашним деловима града како се укрућено крећу улицама свесни своје неприродне ситуације и ''не-свог'' окружења. Дошли из различитих разлога а сада углавном не могу да се врате а сви су несрећни овде. Неки су ту због последњих ратова а неки због ''гладне'' деце којој представљају јефтину кућну послугу и знатне олакшице за ''рађење'' таксе а самим тим и већи повраћај новца. Са свезаним марамама и береткама на глави, у тренеркама и патикама шетају унучиће. Они који су их довели заиста су им одузели право да достојанствено проведу крај живота. Ако је за утеху, они макар шетају унучиће за разлику од првих. Мада су евидентни покушаји одређених сељачина да својим родитељима увале и по неку џукелу. А ови су, видиш, навикли да имају посла са ''џукелама''.

*

Три су ми љубави у животу душу засенчиле.

Једна је прва, друга је највећа и трећа је неузвраћена.

Прва љубав је Гоца.

Највећа љубав је мој син.

Неузвраћена љубав је уметност.

*

Купио сам Gibson гитару. Прву у животу. Не прву гитару, наравно, него првог Gibsona. Ово ми је иначе шеста по реду гитара, од којих је само она акустична у Лазаревцу, коју сам купио у Београду, нешто вредела. Једну су ми украли на радној акцији у Пироту неки гелиптери, једну сам поклонио рођаку, једна је остала у Студењаку (та је била преправљана да ради ако електрична али никад није функционисала) једна је са кућом изгорела у Истоку (или служи као ''ћефтелија'' неком Руговцу). Ову задњу сам купио у Букурешту у време Николаја Чаушеског и жене му Елене за пола бокса црвеног Ронхила од једног архитекте Румуна (интересантно да је у то време било доста Румуна у Букурешту). Црвени Ронхил није била лоша цигарета, подсећао их је изгледом на Данхил али ипак пола бокса за гитару?! Такво је време било.

Са ''џибсоном'' са купио и мало појачало, кућно. Сто чуда сам добио уз гитару: електронску штималицу (ја то боље радим ''на слух''), ремен са оним познатим ''џибсон'' знаком, торбу за гитару, комплет жица, комплет ''џибсонових'' трзалица, алат за притезање, диск са часовима гитаре и још којечега.

Ипак, јеби га, већина људи овде може себи да приушти неког јефтинијег ''џибсона'' или ''фендера''. Кад бих одмах могао у Србију са њиме е то би већ било нешто!

ПС.

У међувремену сам купио и седму, једну врло добру акустичну гитару са сталком. Није фирмирана али има изванредан звук. Америка, баће мој, мож' да купујеш гитаре колико ти воља, ама немаш коме да свираш осим оној работи са којом пишаш (а за друго ти овде и не служи). 

*

Мој син је почео да пише књигу: на енглеском! У старту је већ превазишао и зајебао (да се српски изразим) оца. Ја који себе словим за писца и уметника а радим најтеже послове у Америци управо зато што ми је енглески очајно лош а мој син са тринаест година пише књигу на енглеском. Уз већ разумљиве почетничке пропусте својствене његовим годинама и мане које су карактеристичне за сваки почетак али са доста ентузијазма, који је и најважнији јер већина књига се не прочита него остаје као духовна и морална сатисфакција ономе који ју је писао, почетак је следећи:

                      

''My school days in Serbia and U.S.A''

I started to write this book cause I thought it would be interesting to wake up my memories on the old and good, probably best days of my life. First I lived in Kosovo and Metohija in not so famous but very pretty and nice city. The name of that city was Istok. Everybody In that town knew eachother. In that town you were like a neighboor to everybody . Its not that it was small but it was peaceful. It was like that until the war began. That’s not the theme of this book so I wont talk about that right now. When I left Istok I moved to a town named Lazarevac. When I turned seven I started first grade in school “Knez Lazar”.

It was a new experience to me and it was great. I met a lot of friend`s and I spent six wonderfull years with them. When I started first grade I met my teacher and after that I started to study interesting things. I studied about Serbian history, and Serbian nature. I was too small when I started first grade so my mother walked me to school my first year. After that I learned to go to school by myself. First thing we learned at school is writing and drawing. We learned Serbian letters called: ”Cirilica”. They are pretty easy but when you start a new experience it is a little hard for you. We all learned them in about two or three months. Afer that, until the end of the year we had many difficult tests. Right now I`m talking about first grade so now you can see how schools in Serbia are hard. When we learned the letters we also started to learn reading. I knew how to read before school so I was the best in my class. Soon we finished the first semester and I passed with all A’s. My teacher and my parents were proud of me and because of that i was very happy. After that the second semester...

*

Добитника ЛОТО премије од 5 милиона евра у Француској убила капија која се срушила у његовом властитом дворишту негде у Србији, читам у новинама. Срећа је дакле релативна ствар и варљива дефиниција. И овде и у Србији. Дал' би имао толику капију да није добио на лутрији?!

ПС.

У хладно зимско јутро неки човек идући својим послом угледа на друму промрзлу и већ допола мртву птичицу. Она скоро и да није давала знаке живота и минути су били у питању када ће издахнути. Не желећи да је тако остави а журећи за својим послом човек узе птичицу и стави је у врућу крављу балегу коју угледа на путу. После неког времена птичица се од топлоте балеге поврати у живот, па скоро и скроз приздрави те на крају од среће и зацвркута. Њен цвркут чу лисица која је била у близини, скочи на њу и поједе је.

Наравоученије:

Није ти увек злотвор онај који те гура у говна нити ти је увек доброчинитељ онај који те из гована вади.

ПС.1

И, ако се питате какве везе има ова прича са мојим боравком у Америци грдно се варате ако дате себи одговор: да нема.

*

Немачки писац и нобеловац Гинтер Грас ''признао'' да је за време Другог светског рата био припадник СС јединице и тиме ''увеселио'' и ''упослио'' америчке медије који су ових дана били мало уморни са Гибсоновим ''антисемитизмом'' и ратом на Блиском истоку, празни и без информација. Гибсон може да одахне сад је други на реду за развлачење. Мени квари расположење чињеница да је Грас био један од ретких западних интелектуалаца од реномеа који је деведесетих имао по коју лепу реч за Србе (макар не много ружну).

Да ме јебеш, не могу да на крају формулишем наравоученије ове скаске. Мада оно са говнима не би било  лоше.

На крају, и актуелни Папа се нешто вртео око нациста пред крај рата као деран па њега нико не дира. Али то је већ и онако позната чињеница, мислим на очијукање Ватикана са ''фашисоидима''.

*

Неки дан ''рече ми један чо'ек ''у жељи да ме ''посаветује'': ''У Америци треба сваки дан да мењаш гаће''.

Е, јебеш ми матер ако свет око мене није луд. Па шта бре они мисле, одакле ја долазим и са киме имају посла?! Да се не дате збунити, тај што је рекао ову епохалну мисао је ''наше горе лист''. То је оно типа: ''лево вам је врућа вода'' или ''да вам покажем слику моје куће на Бабином Куку'', или ''обавезно се туширам увече и ујутро, тако сам навикла још од детињства, у нашој кући се никада није гасио бојлер''. То су они исти што и када се обогате и пређу да живе на Менхетн никад не забораве да се изују и уредно сложе ципеле у ходнику кад год уђу у стан. То су најзад и они што мисле да беле чарапе у комбинацији са ципелама и штрафтастим оделом одају склоност ка чистоћи дотичне особе.

Да се не лажемо, дешавало се да заноћим у једни гаћама и да сутра проведем цео дан у њима али се дешавало и да у једном дану променим два пара гаћа тако да сам статистички и у Србији мењао гаће сваки дан. Оне јесу ту и тамо биле бушне али увек српско домаћински чисте.

Сетих се: некада су нас старији дечаци у завичају подучавали да највећи јебачи никада нису носили гаће. Ваљда да не би кубурили са дилемом: јесу ли чисте или нису. И заиста, најчешће сам мењао гаће као пубертетлија и адолесцент, по неколико пари дневно, а све из предострожности да не улетим у највећу сексуалну авантуру свога живота а она ми пропадне кад дотична локална ''секси бомба'' схвати да су ми гаће прљаве.

ЧИТАЈ СЛЕДЕЋИ ТЕКСТ: ПЕТА АВЕНИЈА