ПРЕВОДИМ СА ЕНГЛЕСКОГ НА СРПСКИ, И СА СРПСКОГ НА ЕНГЛЕСКИ. КОНТАКТ: 065 8124 240. I do translations from English to Serbian and vice versa. Contact: 065 8124 240  
 

О капетане! Мој капетане!


Фото: Игор Ђурић
----------------------------


Columbus day.
Данас Америка слави дан када је Кристофор Колумбо 1492. године случајно дошао у Нови Свет и тако га ''открио''. Они и не рачунају да не може бити откривено нешто што је већ постојало а поготову ''нешто'' где је неко већ живео. По њима Америка није ни постојала пре ове године и овог датума. Индијанци су тако постали ''колатерална штета'' и ''статистичка грешка''. Монументални градови Маја и Инка (и њихове цивилизације) почели су да постоје тек кад су ''откривени''.
New World. Christopher Columbus. Графит на антиамеричким демонстрацијама у Београду за време бомбардовања: ''Колумбо, јебем те радозналог!''.
*
Стао сам пред њих .
Питали су ме ''шта умем да радим?!".
''Ја сам писац'' – рекох - ''умем да састављам приче, да нижем стихове, да натерам мртве ствари да проговоре, да јаву претварам у сан и да снове чиним опипљивим. Знам да словима ''намалам'' људски карактер, да прогунђам о души и бескрају, да спојим лава и срну у истом леглу, да натерам корњачу да победи зеца у трчању, да оставим лију гладном. Умем да напишем лепе говоре кад се неко жени или, не дај боже, умре, да саставим лепо љубавно писмо гарантујући успех и складан брак, умем да преправим тужне крајеве у срећне завршетке и да пустим сузе онима који су ''тврди'' на истим. Могу својим сонетом да заведем коју год хоћу жену на свету, могу у свом дневнику да ''спавам'' са којом год пожелим. Ја сам писац....'' - рекох и заврших.
Одмах су ми увалили метлу у руке и потурили џак на леђа. Чак до краја нису били сигурни ни да ли и то заслужујем. 
*
Како описати и дефинисати америчку економију са становишта економског лаика? Можда је мисао Франсиса Бекона најближа тој лаичкој дефиницији: ''Новац је као ђубре: он доноси корист само ако је раздељен''.
Американци су својим системом приморани да га разбацују на све стране и да га троше колико га год имају. Измишљено је стотину послова и услуга које не можеш сам урадити иако то уистину можеш (иако су просте услуге) него их мораш наручити и наплатити некоме другоме. А тај други за неке друге ствари мора платити неком трећем, а трећи четвртом а четврти првоме. Најзад ту је и усађени дух ''потрошачког менталитета''. Америчка економија јесте ''див на стакленим ногама''. Њу у животу одржава само уверење људи да је јака и неуништива, порески систем и поштовање закона. Није ни то мало. Али када се буде први пут озбиљно посумњало и поверење се пољуља: настаће хаос. Кад овде настане хаос онда ће последице тога хаоса погодити и најзабитије стадо оваца у Африци. Осетиће по грбачи цео свет. Зато ни заклети амерички непријатељи не би требало да прижељкују да до тога дође.
*
Добра већина овдашњих људи сања о томе да им нешто падне на главу или да сломе ногу због неочишћеног снега испред неке богатије компаније. Не воле да се баш скроз оштете али су спремни да претрпе мало боли.
Зашто?!
Знате већ и сами. То је најлакши пут да се ''узме леба без мотике''. Зато су свуда постављена упозорења за све и свашта. Просто се човек некада упита па зар су толики дебили па да на картонској чаши од кафе пише: ''Пазите да се не опечете од вруће кафе!''. Не, нису по том питању дебили, само желе сви од свакога да се обезбеде. На крају крајева, то чине, мисли се на обезбеђивање леђа и кад се жене и удају. Прво им адвокати саставе предбрачне уговоре па се тек онда ''деца заволе''.
*
У холу најбогатије зграде у Њујорку пришла ми је однегована дама средњих година и онако стојећи изнад мене док сам гланцао мермер казала:
''I would like to have you in my house''.
''Желела бих да те имам у кући''.
Не знам је ли мислила на чишћење када је ово изговарала или је мислила и на нешто друго. Можда на комбинацију чишћења, кувања и јебања.
Можда је време да издам оглас и да направим визит карте:
''Ђурић Игор
чисти, кува и јебе по кућама,
искључиво конвенционалним методама,
искључиво за богату клијентелу,
позвати на телефон.........''

*
Када се један мали авиончић закуца у неку њујоршку зграду и при томе погине један од бејзбола играча Јенкија и инструктор летења онда за пет минута читав свет бруји о томе. Са друге стране кад рецимо у Кини у једном трену погине пар стотина рудара онда се то пропрати само као агенцијска вест, колико да се попуни време у информативним програмима. Мали авион типа Cirrus SR 20 улетео је у двадесети спрат облакодера у Јорк авенији. Одмах су се повратиле трауме 11. септембра и колективни комплекси изазвани тим догађајем. Појавио се страх и паника код грађанства али се приметила такође ефикасност и организованост служби. Очевици тврде да су ватрогасци и полицајци стигли на ''лице места'' за свега пар минута. ''Цирус'' је релативно нов спортски авиончић доста популаран код богаташа. То је авион који је почео да лети деведесетих и сматра се једним од безбеднијих. Поседује чак и падобран са којим може релативно безбедно да се спусти на отвореним теренима али не и у Менхетну.
*
Школовани су им необразовани. Образованих имају врло мало. Имају доста ''примењено'' образованих али врло мало универзално-класично образованих. Необразованих и нешколованих имају највише и они не знају скоро ништа што излази из домена њихових послова и онога што могу видети на телевизији. Телевизија је заиста за њих врховни ауторитет по питању образовања и информисања и слепо верују свему што на телевизијским програмима виде. Када говоре о уметности, они што сами себе слове као образоване, помињу искључиво тираже и зараду. Нешто што не доноси профит за њих не постоји па тако ни уметност која не зарађује није никаква уметност.
*
Мићку:
''Драги Пријатељу,
користим ретке тренутке кућевнога мира да позавршавам послове око рукописа, средим папире (и  себе) и најзад доведем у ред своју коресподенцију. Та преписка и није у потпуности достојна једног будућег великана и мораће да се поради на одабиру када се буду спремала ''Сабрана дела'' јер се крећу у опсегу информација у вези књижевности, разговора о уметности и пројектима па до зимнице и цене паприка на кванташу. Твоја писма ће свакако ући у та поменута дела а нека од њих богами и у нову књигу (што ће изнудити нова рочишта око ауторских права и недозвољеног стављања у промет туђе интелектуалне својине и у којима ћеш ти бити у предности јер имаш искуства у суђењима а ја ћу бити још у већој предности јер ћу имати пара да подмитим судије).
Јуче сам добио писмо од тебе и би ми драго због тога. Немам других објашњења и разјашњења, једноставно ми је драго. Ма шта да си написао, опет би ми било драго. Видим тебе и мене у кишовитој и магловитој ноћи, тамо негде у Африци, на обали Средоземног мора у граду који се слови именом Казабланка како један другоме (није важно ко коме) каже(мо):
''Мислим да је ово почетак једног великог пријатељства''.
''I think this is a beginning of a beautiful friendship''.
Кад смо већ код Казабланке и Другог светског рата и познатих битака у пустињи када је генерал Ромел звани ''Пустињска лисица'' ударао пацке савезницима (чијим?!) и дуго би их ударао да као појачања није добио Италијане којима и није било до ратовања, сад сам скоро упознао његовог праунука, именом Џона, који живи у Америци, ту је и рођен и који је завршио ''Вест поинт''. Управо се зато и питам ко је коме у овоме свету ''савезник''. Момак је иначе сјајан тип, либералних схватања и противник америчке експанзионистичке спољне политике. Ето.....
Такође сам јуче најзад стигао да остварим дуго планирану посету Метрополитен музеју (The Metropolitan museum of art) за коју је највише ''крив'' мој млади и паметни пријатељ Бранко. За мене тај дан иако је био петак 13-ти није имао симболику лошег предсказања већ се може рећи да је то мој ''први дан'' у Америци. Морам тамо да идем макар једном месечно. Можда на крају и успем да видим  све. 
      Ишао сам специјално да погледам поставку ''Cezame to Picasso'' али сам обишао и све остало. Видео сам платна Пикаса, Рембранта, Ван Гога, Сезана, Ел Грека, Монеа, Веласкеза, Реноара, Писара и скоро свих познатих сликара у историји човечанства. Видео сам скулптуре Микеланђела, грчке вајаре и њихове кипове, видео сам вазе са Крита и вазе свих могућих кинеских династија (знаш и сам да сви неоригинални и лоши филмски сценарији имају бар по једно ''ломљење'' вазе из династије Минг и искључиво династије Минг). Видео сам мумије у саркофазима и пренесене делове пирамида, сфингу, афричке  статуице од дрвета посвећене плодности и Мајци земљи, изрезбарене слоновске кљове - најзад ме је заболела глава од све те лепоте и раскоши као и од спознаје колико смо ми мали а мислимо да нешто значимо у свету. Када помињемо старост наших плотова у односу на америчку историју заборављамо да њима историја и уметност кроз историју и нису потребне јер све што је вредело они су попљачкали из целог света и донели овде. А, и, за плотове их баш брига.
Тако сам један дан побегао из америчке стварности у свет уметности, видео нешто што ме чини испуњенијим и срећнијим и сада сам растерећен потребе да читам о историји уметности тако сазнајући нешто о највећим сликарима света: па ја сам их видео, видео сам њихових руку дела и од сада идем само да гледам, доста је било читања.
Остало телеграфски: све по старом. Напорна радна недеља у којој ја покушавам макар сат, два дневно да будем писац што ми за сада не полази за руком онако како бих ја желео, мада рукопис добро напредује, а за финије радње и финиширање мораћу да узмем слободне месеце када за то дође време. Трудим се да што мање духовне и било какве енергије трошим на послу али ми и то не полази за руком. Најзад увече породица као једино уточиште за изморену звер и коју покушавам свим силама да сачувам одупирајући се беспоштедној борби за новцем (''желите ли да останете прековремено?'' - ''не, идем да видим своју породицу'' - и њихово потпуно несхватање мога става). Поприлично сам физички исцрпљен и може се рећи пред једним осредњим колапсом али сам доста самоуверен да могу још оволико ако затреба. Када ме буду будили у ''Ургентном центру'' после поменутог колапса прве речи ће ми бити: ''Има ли још шта да се заврши пре него што кренем кући?''
Тако, реч по реч, богами се одужи ово. Треба да се јавим још по некоме, да видим где су јефтиније паприке у Србији па да имам о чему да причам кад вечерас одем у ''Српски клуб'' на пиво. Да затражим рецепт за кишељење купуса од родитеља и напишем још коју генијалну реченицу у мојој књизи. На крају ће се памтити само какав је био купус и које је боје била расоница...
ПС
Молим те ако се сетиш напиши ми реплику из филма ''Друштво мртвих песника'' данима разбијам главу да се сетим и никако не могу''.
(Касније сам је случајно и сам нашао док сам читао Волта Витмена у жељи да што боље схватим дух Америке и Њујорка:
''О капетане! Мој капетане! Пловидба
страшна прође,
Пребродили смо буре све, добили плен
такође...''
*
Оно кад ветар удара  у незамандаљени прозор
на чијим стаклима клизе капљице воде од кише у јесен.  
То ми недостаје.  
И по мало више гласови познатих  
који уливају спокој специфичан за ''твој'' крај.  
Недостаје ми и пролеће али јесен повише и подуже.  
Чика Овај и тетка Она,
и мргудни комшија што извирује на врата
кад год неко степеницама прође
и опањкава те на пасја уста.
И то ми недостаје.
Прозор и капљице ипак...
И оне измаглице јутарње,
ми недостаје,
што се после спусти до земље
и тромо се креће према новом дану.
Јесење, предзимске  измаглице
оне што миришу на изрезана дрва и печене паприке,
што се познаје по трагу ловачких паса
и исечене сланинице са луком на пању.
То ми недостаје...

ЧИТАЈ СЛЕДЕЋИ ТЕКСТ: Џо Хозе Ресто, Том Конвеј и Бразлијан Џо

Нема коментара:

Постави коментар

©Igor M. Djuric
copyright 2010 by ©Igor M. Djuric Upotreba sadržaja ove web stranice
podrazumeva obavezujuce prihvatanje copyright -a

www.djuricigor.net , e-knjige i blogovi

counter for blog

Игор М. Ђурић - Једна година у Њујорку