Фото: Игор Ђурић
--------------------------------
Данас су сви
возови које сам чекао ишли у супротним смеровима мојих очекивања. Деси се то,
дође такав дан. Можда зато што сам размишљао о коњима и тако размишљајући
прошао своју станицу.
За време рата
неко је издао наредбу да са својим водом одем у планину и тамо побијемо сву
стоку на коју нађемо, а које је било у изобиљу јер је била пуштена: коње,
краве, овце... Са људске и моралне стране: глупа наредба. Са војничке: сасвим оправдана.
Јер са тим пуштеним животињама терористичка банда у шуми могла је да преживи
месецима и годинама. Имали су млеко,
месо и транспорт.
И убијали смо.
Најлакше коње, јер су тако пуштени сами почели да се скупљају у крда па су тако
на гомили били лака мета. И тако данас, неког септембра у Њујорку размишљам баш
о тим коњима: лепим и јаким. И убијеним.
*
Неким необјашњивим
и за суштину приче небитним путевима у петак вече дошао је до мене диск са
Петровићевим филмом Биће скоро пропаст
света и уз Chivas Regal улепшао ми вече.
Био сам сам и препуштен својим задовољствима.
Кад се пилот привредне
авијације Миле Симић (којега игра Гидра Бојанић) сруши на раван Срем а учитељица
га пита како је бити горе и како изгледа Земља одозго, пилот одговара: ''Земља Вам је, да извинете, као једна
велика задњица, ништа на њој нема а и најчешће смрди''.
А онда сам сутра
увече био на међународном аеродрому Кенеди који има димензије једног омањег
града у Србији. На аеродрому сам видео четири врсте расположења: једна четвртина
људи је срећна и радосна - то су они који су управо слетели; једна четвртина
глуми срећу и тугу наизменично - то су они који дочекују и испраћају; једна
четвртина је тужна и уплашена - то су они који тек треба да полете; и најзад,
једна четвртина је потпуно равнодушна и мрзовољна то су они који раде на
аеродрому или који су професионално ангажовани ту.
Сваке минуте у
Њујорку по један авион слети и узлети.
*
Људи овде нису
срећни и то је највећа дилема у мени кад размишљам о даљим плановима. Многи
нису ни несрећни али каква је то сатисфакција кад ниси ни срећан него си
равнодушно без тог осећања, и једног и другог понекад. Стварно, овде нико није
срећан. Задовољних има, срећних нема. Има ситих али срећних нема. Има богатих
али срећних нема. Људи се смеју или другима или на силу - не смеју се ради себе
и среће. Нико није распевано и срећно расходан по улици. Сви су троми и у ходу
тужни и уморни. Ни деца нису распевана и срећна: имају скупе играчке и најчешће
покушавају да живот и осећања замене са њима и брдом калорија готове хране.
Па се ја питам:
могу ли са својом породицом бити срећан у мору не срећних људи (''не срећних''-
одвојено, у смислу одсуства среће а не присуства несреће)?
Старе жене из мог
краја често су у својим наивним и безопасним сеоским оговарањима користиле
фразу (мада оне никада нису чуле за термин ''фраза'' али то сад није битно)
која гласи овако:
''СВЕГА ИМА САМО СРЕЋЕ НЕМА''.
Е то је
дефиниција за којом трагам када хоћу да дефинишем живот у Америци: ''свега има само среће нема''.
Амерички филозоф
шпанског порекла Џорџ Сантајана писао је:
''Али, откако је демократија отворила
слободан приступ у арену laissez-faire – индустријализма под мотом ''само граби'', свака душа мора да муке мучи у том свету захукталога и запенушанога успињања и
отимања, и ни један човек не може више да буде задовољан''.
*
Систем
безбедности и све остале мере су им ''шупљи као сир'', само је срећа што су и
терористи поприлично глупи у своме фанатизму па се тако допуњују једни са
другима. У ствари, чини ми се да је овдашњи систем обезбеђења више осмишљен да
утврди ко је одговоран кад се нешто деси него да спречи да до истог дође.
*
Желео сам да
помогнем своме сину који има неких проблема са адаптацијом у школи и са неким
типовима тамо, али он ми каже: ''Немој,
овде се не пријављују и не тужикају код наставника''.
Поштујем његову
одлуку да игра ''један на један''.
*
Поново петак
увече са ''регалом''. Тек толико да се заборави бављење у пацовским јазбинама
Њујорка. И нема опасности да се постане хронични алкохоличар: нема се времена,
јер ако желиш да пијеш треба ти пара а ако хоћеш паре мораш да радиш а када
радиш онда ти није ни до чега - једноставно и поред велике жеље да се одаш неком
пороку немаш времена, снаге или новца.
*
Параноични и
престрашени од тероризма обични амерички грађани, дакле већина, иначе ''лени на
мозгу'', желе да им се све објасни, сликовито и са што мање речи. Тако у
возовима стоји обавештење о томе како треба обавезно пријавити сумњиве ствари а
најсумњивија од свих јесте остављена црна торба испод седишта у вагону. И нацртана
је црна торба под седиштем. Одмах да се зове полиција или службеник Метро-а, каже даље обавештење. Шта је
најинтересантније: што је на слици увек и искључиво само црна торба. Злокобна
црна торба као неки црни гавран злослутник. Не дај Боже да се на неком билборду
појави рецимо дечији ранац, сав у цветићима и шарен. Не!, такве торбе нису
сумњиве. Само црне. А по некој логици потенцијални терориста ће бомбу ставити
баш у дечији и шарени ранац а не у црни на којем већ због саме симболике и боје
пише: ''ово је бомба''. Зашто
само црна торба?! Или мисле да су
терористи много глупи, или сами себи постављају бомбе према потреби. Трећег
заиста нема.
*
Неки дан сам
размишљао у возу, док сам се враћао са посла: да ли бих стварно активирао ону
''зелену'' бомбу што сам носио за време рата у борбеном прслуку и коју сам
наменио себи да не бих пао непријатељу жив у руке? Свашта човеку падне на
памет кад осети самоћу а то је доминантно осећање у Њујорку и ако сте вазда
окружени мноштвом људи.
*
Поново нешто о
Србима у америчкој штампи и медијима: Момчило Крајишник осуђен у Хагу на 27
година затвора за ратни злочин и геноцид. Тако су писали. Дуго нас не помињу
али кад нас помену...
ЧИТАЈ СЛЕДЕЋИ ТЕКСТ: Myrtle
Нема коментара:
Постави коментар