Фото: Игор Ђурић
------------------------------------------
Што више преко
дана физички радим то ми увече на ум падају све лепше и лепше мисли. Ко велим:
штета што Андрића није имао ко да натера да мало физички запне, да мало
физикалише и по смећу копа – ко зна какве би књиге он написао после тога. Овако,
стално лагодан живот, министарске и амбасадорске фотеље, делегатски мандати, ''другови и другарице'' и тако даље.
Не кажем баш да су
требали да га набију на колац - то је лепо описао и без личних искустава и
емпиријских сазнања али да је требало некад да потегне, макар за време рата у
неком руднику угља, то већ не би било згорег. Не због њега самог колико због
литературе (чије год, јер сви говоре другачије, Андрић је, па онда: српски,
хрватски, бошњачки, југословенски писац).
Да би писац
превазишао кабинетску јаловост мисли и реченица својих књига требало би да кроз
живот прође кроз неку од следећих фаза:
или да дугује ''до гуше'', или да буде неко време у затвору, или да се
потуца по туђини као емигрант патећи се и преживљавајући, или да учествује у
рату и револуцији и при томе устрели или осуди на смрт неколицину, или да
упозна ''до сржи'' кафански начин преживљавања или, макар, да буде несретно
заљубљен и да тугу лечи облокавајући се већи део свога живота и то на ''рецку''.
''Писцу
идеологија није потребна. Њему су потребни машта, стрпљење и разумевање. А ни
добар живот није му на одмет. Мука ме хвата од теорија према којима се само под мукама праве дела''. - Пекић
*
Ерика Јонг је у
књизи ''Страх од летења'' анализирала
клозетске шоље, њихов облик, прегледност и функционалност широм света. Ја се
сада не сећам шта је тачно писала а немам књигу код себе да погледам па да се
после овде ''правим'' како сам знао и без гледања и да имам изванредно памћење
али сам једно закључио: америчке клозетске шоље су врло ефикасне. Све оде за
тили час и врло темељито али се прво за секунду, можда и краће, све уздигне да
се лепо види шта је у питању и онда за трен оде све без трага и гласа.
ПС.
''Страх од
летења'' ... хм.. у потпуности је разумем.
ПС.1
Разумем и што јој
реч ''курац'' не излази из уста то јест из пера а поготову што се плаши летења
је разумем.
ПС.2
Леле си га мени,
како ћу у Србију кад буде дошло време?!
ПС.3
Леле си га мени,
кад ћу ја уопште за Србију?!
*
И тако, сваки дан
иста прича. Све исто. Већ ујутро почињеш да препознајеш лица и наличја на
станици метроа. Све исти невољници што у исто време свакога дана чекају на исти
воз, на истом месту, надајући се та ће тим свакодневним, механичким и идиотским
радњама остварити свој ''амерички сан''
(Оће курац мој, ко што ћу и ја!). После месец дана већ срамежљиво климате
главом једни другима да потврдите познанство ''из виђења''. После два месеца се
по мало и поприча (ко зна језик). После шест месеци то су они што већ гласно и
досадно, у сабајле, кокодачу у вагону на сметњу другим путницима којима није ни до чега а поготову до приче (којима
је у ствари само до кревета, тишине и сна).
Гледам тако један
брачни пар из Пољске. Види се да су скоро дошли. (''Како се види?''– не питај ме, немам времена за објашњавање а то
је и онако очигледно). Свако јутро су на истом месту у исто време. Средњих
година, што би рекли код нас, не баш идеалне доби за промене у животу, већ су
формиране личности са навикама и сталним карактерним конструкцијама. Стисли се, држе се за руке,
од ране зоре ћућоре нешто једно другоме на уво, ваљда се храбре, шта ли?! Можда
и праве планове, ко зна можда су толико луди да и то раде. Кураже се међусобно,
то је највероватније. Није им лако, и то се види без објашњавања. Рекао бих да
су интелектуалци, вероватно факултетски образовани а ко зна шта сада, првих
месеци у Америци, раде. Његова диплома се јасно очитава у његовом ставу, у
говору тела и погледу. Нелагодно се осећа у овој неприродној ситуацији по њега.
Тело механички изводи радње а поглед је укочен и у својој укочености збуњен и
посрамљен уједно. Мислим да им је најгоре у свему што још увек нису начисто јесу
ли на правом путу или нису.
То је љубав,
видим ја свако јутро. И лојалност. И намера да се заједнички истраје у било
чему. Они су заједно. Како се само предивно боре са недаћама држећи се за руке
(што би рекао Бећковић: ''јединим оружјем које им је преостало'')
у јутарњем сумраку на метро-станици тамо негде у туђини и то после двадесет и
нешто година брака. Није важно какви су људи?! Кад имају једно другог њима нико и није
потребан. Само би им покварио снове и ослабио одбрамбене механизме.
Пошто излазе на
различитим станицама, прво он па после она, већ на претпоследњој његовој почну
да се грле и љубе као да су почели да се забављају пре пар месеци: тако страсно,
и као да се растају на годину дана: тако чежњиво. Растају се као де се неће
видети за неколико сати и као да нису заједно већ неколико деценија. Она после
ћути у вагону, очи су јој сузне а поглед снено далек и недокучив. Остала је
сама, сада је рањива и плаши се. Нема стиска руке да је храбри.
ПС.
Јесам ли измислио
ову причу да бих осликао своје тренутно стање? Нисам. И сутра ујутро ћу опет
гледати те људе.
*
Много се
испуњеније и лакше осећам док ових дана рмбам к'о ''задружни коњ'' него ономад
кад сам писањем и приповедањем хтео да променим свет и ослободим ''свето српско
Косово''. Ако сам и желео да мењам свет бавећи се писањем сада желим да мало
мењам себе бавећи се неписањем.
Али се не сме
заборавити и не-покушавати да се нешто лепо извуче из себе (не мора лепо али
мора да буде паметно и продуховљено) и да се дадне папиру или околини. Ако не
тражиш лепо или паметно у себи или уметности (у другима то нећеш никада наћи,
нити други у теби, не зато што не постоји него зато што људи не желе да гледају
у другима лепоту и памет) онда немаш рашта живети. Проћи ће ти живот а испод
црте ћеш на крају имати једно велико ништа. Нећеш чак бити ни ''у були'' што ће
бити још један сигуран доказ да си нико и ништа.
ПС.
Оглас:
Тражим два интелигентна
мушкарца, старост није битна, изглед такође, која су прочитала макар по две
књиге, који могу да поднесу алкохол и који пијани не мењају своје понашање, који
''лицитирају'' без резона, који се љуте кад губе и обавезно оптужују другог што
су ''пали'' и поред сигурног ''пролаза'', који дају ''контре'' из ината, играју
''бетл'' са ''сувим'' кецом и обавезно на крају плате дуг: ЗА ПРЕФЕРАНС.
Шифра: ''Желим да
будем ''у були'' па макар ме изули.
*
Једно сам сигуран:
не бих се мењао ни са ким одавде. Не, чак и из овог смећа и ''суперхиковске'' бесперспективности
напредовања. И у томе је моја предност и моја победа, која је додуше духовна и
са којом нећу моћи да нахраним породицу па им зато ово и не помињем.
*
Страх од летења:
Постоји
статистичка вероватноћа да је већа могућност погинути од астероида него у авионској несрећи.
Јебем ти статистику.
Веће су шансе да
на лутрији у Америци добијеш 250 милиона долара него да падне авион са којим
летиш. Изем ти статистику и серем ти се на утеху.
60% несрећа настаје
грешком пилота или особља на аеродрому.
60% несрећа се
догађа у непосредној близини аеродрома.
То није никаква
утеха за 227 путника кореанског авиона који је пао 1997. године, или 229 путника
швајцарског авиона што се срушио у океан 1998, или америчког ''Аирбуса 300''
који се срушио и однео са собом 260
живота 2001. године (набрајам само неке скорије несреће са великим бројем жртава).
Интересантно је
да се у сва четири авиона од 11. септембра налазило заједно 265 путника колико
је скоро исто имао и овај задњи поменути што се 2001. после само три дана од 11.
септембра срушио на Квинс.
Само треба
потрефити дан у коме нећеш постати статистичка грешка...
ЧИТАЈ СЛЕДЕЋИ ТЕКСТ: Gibson Les Paul
Нема коментара:
Постави коментар