Фото: Игор Ђурић
Кренуо сам да
купим хлеб. Проклета балканска навика да се без хлеба не једе ништа, чак се и
не седа за сто. Гладна поднебља вазда била па остала навика у народу. Мајке и
бабе су нам увек говориле: ''једи 'леба
више, немо' то месо без 'леба, удроби 'леба у ту супу''. Или баш кад хоће
да нас почасте о Слави или Божићу: ''На,
поједи то без 'леба''.
Елем, било како
било, кренуо сам да га тражим (њега: 'леба) па ме тако пут нанесе ка Forest av. Пролазим поред Kafe Tirana, ћевабџинице Bosnia и кафеа Ulcinj (који очито држе
Албанци из Црне Горе). Evropu држи Ибро и ту су производи из бивше СФРЈ. Само кафеа Шумадија или бакалнице Београд нема нигде. Никако да видиш
нешто слично а Срба у крају колико хоћеш. Зато смо и пропали мајку му, мислим
се док плаћам Ибру хлеб.
*
Сваки слободан
час, којих је све мање и мање а из околине ме убеђују да ће се тај тренд
наставити до неслућених размера, искористим да прочитам нешто. Под условом да
имам снаге да држим књигу у рукама и држим капке отворене. Ето тако данас
приводим крају књигу Мит о ђаволу Џефри Бертона Расела. Није нека књига а ја другу тренутно немам, па шта ћеш?! Нешто
покушава али му слабо иде. Види се да никада није имао посла са ђаволом. Благо
њему.
Од најстаријих
религија и цивилизација па до данашњих дана он покушава да проникне у тај мит (ето
још једне заблуде чим говори о миту а не о ђаволу самом) углавном лоша књига коју читам у право време (ја читам све
књиге: и добре и лоше, највише волим да у мислима читам оне које још нису
написане а ја планирам то да учиним).
Ако треба тражити
данашње идеално станиште ђавола онда је то свакако Њујорк. Није да олајавам
град у који сам дошао својом вољом али ми се такав закључак некако сам намеће.
Град са свим својим тунелима и мрачним местима, са скупоценим зградама од
мермера, град коме се богатство, разврат и криминал не могу измерити, град који
никада не спава, савремена верзија Содоме и Гоморе, град који има више пацова него људи - то је град
за ђавола.
Ако би пак, по
мени а за неку адаптацију, требало пронаћи савремени изглед врага или описати
данашњег ђавола (који свакако мења изглед у складу са временом и поднебљем у
којем се креће) онда је мени најближи изгледом онај чичица са брадицом и
цилиндром у бојама америчке заставе (Uncle Sam) што прстом
позива младе Американце да приступе америчкој војсци и тако оставе своје кости
у некој вукојебини за коју никада нису чули у животу.
Е, ово већ јесте
олајавање.
Оне чичице са
доларских новчаница, пак, уопште не изгледају лоше то јест могло би се рећи да
изгледају ''ђаволски добро''. Услов за њихов добар изглед је да су у твом џепу.
ПС
Сећам се када је
деведесетих почињало срање код нас у Југи биле су врло популарне пароле типа: ''хрватска лисница у хрватски панталоидни
одељак'' или ''српски буђелар у
српска недра''. Последица тих парола јесте неколико десетина хиљада мртвих
људи. И неколико стотина хиљада протераних. Они који су ''имали среће'' данас се
срећу по америчким градовима. Српско, хрватско и бошњачко је само дупе (по
којем нас шутира ко год стигне) док су лиснице и буђелари амерички чак и онда
кад мислимо да су у нашим џеповима.
Uncle
Sam:
“I want you for U.S. Army”.
Uncle
Diabolo:
“I
want you for $ army”.
*
Неку ноћ је у
Централ парку Њујоршки симфонијски
оркестар извео концерт. Људи су донели ћебад, закуску, пиће, седели су на
лепој и однегованој трави и уживали у музици. Није мала ствар гледати Њујоршки симфонијски оркестар и то
уживо. И то бесплатно. А ето, могуће је у Њујорку. Социјализам на делу куме а не
као код нас: свињске полутке и црни лук у џаковима.
ПС
Понекад и бибер
у џаковима ако га пре тога нису појели мишеви: ''једу и плачу, мајку им јебем''.
*
Идиотски,
неуморно, безброј пута овдашње телевизије понављају једну те исту слику и
говоре један те исти текст (било коју слику и било који текст) на својим
телевизијама и њиховим вестима. Знају да имају посла са идиотима али знају и то
да идиотима треба више пута понављати а не би упамтили шта им ваља чинити. Па
чак и не-идиотима уђе у главу хтели не
хтели то. То се зове испирање мозга и упражњава се у целом свету али нигде као
овде. Развијена земља па и могућности за испирање мозга много веће. Могу само
да замислим шта су о нама говорили и
понављали деведесетих (мада знам доста али не верујем да је то ни зрно
песка у пустињи идиотарије). Не треба гледати то смеће.
Једино што је за
утеху и хвала Богу те нас ових месеци и дана скоро и не помињу па смо самим тим
и остављени на миру. Далеко им лепа кућа. Кога они туре у главне вести томе се
не пише добро.
*
Веровали или не,
а нема потребе да ми не верујете (сумњајући да због сликовитости и нарације измислим
по нешто, али не, у овој књизи заиста
износим само доживљено уз мале естетске интервенције) гледао сам данас у Gates ave старијег господина изванредно али ретро обученог у пратњи такође старије госпође како је из свег гласа и ''свег мозга''
певао Stranger in the night Френка Синатре и то
врло, врло успешно, чак шта више лепо и могло би се рећи да је чичица некад
можда и живео од певања. Стекао сам утисак да певајући жели да на неки начин
протестује иако не знам против чега и против кога. Али можда треба тражити
одговор у чињеници да је пролазио улицом где се енглески (инглешки) може ретко
чути. Друге језике да: можете чути - енглески ретко и тада искварено. Можда је
чичица протествовао управо против тога.
*
Од када сам овде, а ево има већ
неколико седмица, да вам кажем: поштено се не наједох. Или ја брате једем
погрешну храну. Без укуса је и мириса (осим кад се поквари). Добро изгледа,
лепо је упакована - али ништа не осећаш док је конзумираш. Нема ужитка, финеса,
перверзија. Јести овде и јести у Србији - исто је и што и - мастурбирати овде
а ''водити љубав'' у Србији. Само што би овдашња онанија била пропраћена уз
нешто бољу порно продукцију. Код нас у Србији се барем зна, начисто је: или
имаш, или немаш да једеш. Али кад имаш онда је то као вођење љубави са женом из
снова.
ПС.
Пијење је нешто друго: вискија,
пива и сокова има на стотине врста и сви су укусни. Ал' немају времена да пију,
јеби га.
ПС1
Временом сам пробао доста кухиња и силом прилика се навикавао на неке од њих. Тако сам на паузама за
ручак јео заслађену кинеску свињетину, арапску пилетину мешану са поврћем и гирос који су они држали за свој (и Грци
га држе за свој), јапанске варијанте сирове рибе популарно назване суши, морских салата од хоботнице,
шкољки и шримпфа, крваве америчке бифтеке, пице и пасте, мексичке папричице у
разним прилозима и сосевима и неизбежне пико'л краставчиће које ми овде зовемо ''барени кисели краставци'' - али сам се хранио
и ћевапима у Босни, сувомеснатим
производима код Мунћана и бурека на Форесту (уз неизбежно домаће кисело млеко).
У ћевабџиници Босна уоквирена слика неке џамије из
Бања Луке а испод пише да су је срушили Срби у време последњих ратова. Зато сам
Мексиканцу који пече ћевапе за сваки случај говорио а да би заметнуо траг: ''валахи су право добри, ко халва слахтки,
шућур Алаху'', а он ми одговарао ''si,
si...''.
*
Дан нерадан а пун
неких небитних али евидентних догађаја.
Листам New York Post, па се приупитам више онако сам за себе: где ископаше
сад Слобу Милошевић (из чистог ината и жеље да их наједим - тепам му)?! И то
баш ових дана кад се Израелци и Палестинци сатрше ракетама и бомбама, е па то
ми заиста није јасно. Да неће њега мртвог и за то да оптуже.
Испод његове
слике стоји текст: ''Човек крив - суђење отегнуто - је ли то био циљ''.
Поручујем кретену
који је ово писао 13. јула 2006: ''Е, јеб'о
те Слоба, докле бре више...''.
Поквари ми се полу-празнично
расположење данас јер сам управо поштом добио green card, мада да вам кажем
искрено не видим ни један разлог због којег би' се радовао али да не бих
разочарао околину правим се као да сам срећан. У ствари ја и нисам добио грин карту већ неку картицу на којој
пише: permanent resident card. И уопште није зелене боје, није скроз зелене боје (и
да се каже ''сива карта'', што би више по симболици одговарало, не би се
погрешило) мада има ту и тамо зелених нијанси. Ипак им треба признати да знају
да упросте компликоване ствари: зелена
карта и готово, шта ту има да се компликује и ''ломи језик'' кад се и
онако за њу интересују углавном они који и не знају енглески језик.
Поподне кренем у
обилазак, саветују ме, да ако имам жељу шта да видим да чиним то сада док
стварно нисам почео да радим: ''неће ти
после пасти на памет да радиш ишта осим спавања'' - утешно ме саветују.
Кренем да видим Кип слободе (Statue of liberty). Ко велим: не иде да си у Њујорку а да не видиш макар
једном тај кип (и углавном га свако види само по једном, јер свима досади да се
опет ломатају по туристичким фериботима како би видели нешто што су до сада
хиљадама пута видели на сликама или на филмовима).
Алииии !!!! - Балканац
је Балканац и кад је на Балкану и кад је у белом свету: не иде нигде без
бритве, ћакије, перореза итд . Добио сам
на поклон један ножић, доста квалитетну кинеску копију оних швајцарских
бритвица али ни сам не знам што сам је тутнуо у торбу и тако је заборавио па је
данима носао са собом. Ајд' да кажем да ме је окуражило што сам од данас и
званично ''ресидент'' па сам сматрао да аутоматски имам право да носим 'ладно
оружје.
Прођем поред
обезбеђења а ''оно'' пишти ли пишти. Они на мене, све неки црнци од по 150 кила
и нађоше ми бритву. Ред иза мене, сви нестрпљиво али са дозом знатижеље чекају
расплет а мени непријатно. Покушавам да им објасним да сам ''ресидент'' ама не
јебу ме ни два посто. Веле овако: ''или
да узмемо бритву или се врћи напоље''. 'Де да се врћем напоље кад карта за
обилазак кипа кошта 12 долара а бритва упола мање. А опет жао ми и ножа, некако
ми прирастао за срце. Ипак на крају израчунам мању штету па дам нож. После се
мислим: како бих успео да отмем ферибот са 200 путника и 20 чланова посаде
једним џепним ножићем? Никако!!! Бацили би ме уз море са све бритвом. Бар ме
нису гурнули на острво Elis у карантин а које се налази ту у близини, као то су то чинили са некадашњим
досељеницима међу којима је био и тада слабашни Вито Корлеоне.
28 октобра 1886. године
председник Артур Кливленд открио је тај кип тежак 225 тона који је са постољем
висок око 90 метара. Аутор тога здања је кипар Фредерик Огист Бартолди.
Пресело ми разгледање. Направио
сам стотину снимака дигиталним апаратом из ината а и може ми се: нема филма.
Кад сам набавио тај апарат пре неколико година па сам важан кренуо да сликам
тетке и стрине све су ми од реда говориле: ''нека
дете, нем'о да трошиш филм на нас''.
Обишао сам и рупу где су некад
биле ''близнакиње''. Препуно туриста. Њима се 'оће да од свега праве паре. На
средини стоји крст који је наводно остао од две заварене челичне греде мада ја
ипак сумњам да је то накнадно додато да би горе поменути туристи имали шта да
сликају.
У повратку узмем W па до Times sq. Све сија, најзад права
Америка, излози бљештави, гужва, само
севају блицеви, ''троше'' се филмови, рекламе по зградама пале се и гасе у
различитим бојама. Лепо нема шта.
Шта ћу ја овде?- присетих се најзад да се само-упитам.
Па мени је место у оној кафаници на пијаци у Лазаревцу са Слобом и друштвом,
међу своје људе, међу своје приче. Мени
је место да се понекад срећем са Љушом, да одем до Прељине код Салета, да се
смејем са Џогом, да се гребем за слике код Гишке, да се гостим са буразерима и ''вучем за уши'' Јовану, Милицу,
Данила, Вука и Уроша. (Мени је место, ако ћемо право, у Истоку али је то дуга,
друга и болна прича). Овде ништа није право, ништа није онако како изгледа и
како је представљено. Овде се људи смеју само кад треба да севне блиц. Желе да покажу
својој родбини у повратку како су се слатко науживали. Целу годину су радили
као коњи и трпели свакаква понижења да би се овај викенд (или неки други,
сасвим је свеједно) сликали на ''Тајмс скверу''. Само ће им слике и остати на крају животнога пута а и
оне ће бити бачене у смеће од стране њихове деце први дан после укопа. И ја ћу
слично проћи, ако се под хитно не дозовем памети...
Желећи да ефектно финиширам и
исправим колико толико утисак око оне бритве одем до Hard rock кафеа баш ту на ''Тајмс скверу''. Унутра пуно гитара,
прелепи фендери, добра музика, хладно пиво и једна Линда која је управо
прослављала 17-ти рођендан а због које нас је радница кафеа позвала да
аплаудирамо и певамо оно познато: ''Happy birthday Linda''.
Нема коментара:
Постави коментар