Glory!?

Фото: Игор Ђурић

----------------------------

ЧИТАЈ ПРЕТХОДНИ ТЕКСТ: ПРЕЈЕБА МЕ...

Много ме нервира њихова раздраганост, и усиљено, а ипак искрено добро расположење петком. За тај један дан живе шест осталих. Мало је то за добар живот: мало је један дан недељно.

*

Американци свих сталежа, социјалних слојева и интелектуалних нивоа воле да ''ришкају'' по ђубришту и носе кући ствари за које мисле да ће им требати а које је неко бацио. Оне им тако стоје месецима и годинама по подрумима и оставама а онда их после неког великог спремања и они једног јутра оставе ђубретарима на улици. Неретко се деси да баш у том периоду прође неко коме ће баш те ствари ''затребати''.

*

Морам признати да ми кафана врло често недостаје. Права српска кафана. Институција кафане. Филозофска позадина кафане. Кафана као смисао. Кафана као уметничка вокација и локација.

Ја сам човек кафане. Праве кафане. Простора који ти не значи само као место где се пије или једе, већ где се разговара, преговара, ствара, љути или воли. Где се живи. Кафана, баш кафана. Мене не интересују места где ћеш бити услужен пићем и јелом. Интересује ме место где ћу проводити своје време са разлогом. Недостаје ми да немам довољно пара за пиће а пије ми се. Што више пара у џепу имам то ми се мање пије. И супротно.

Недостаје ми српска кафана у Америци. Недостају ми људи из кафане у Америци. Друштво са којим се ''ваташ за гушу'' око плаћања, они људи који највише плаћају а не улазе у кафану ако немају да плате. Недостају ми досадни пијанци са суседног стола који малтретирају све присутне својим пијаним трабуњањима.

*

Амерички председник Буш обратио се нацији, а мој син  је добио домаћи задатак да чује шта је говорио па сутра да то преприча у школи баш онако како смо ми морали да препричавамо ''вечерњи дневник'' на јутарњој смотри у војсци. Обратио се не би ли образложио нацији ''нови приступ'' ирачком проблему који је толико погоршан (и ''проблем'' а богами и ''приступ'') да ни најцрњи песимисти нису рачунали са оваквом варијантом. Мир није успостављен, ни трага о оружју за масовно уништење, Садама Хусеина су обесили у маниру најбољих и најбржих линчова дивљег запада, десетине мртвих свакога дана, што Американаца што Ирачана, беда, сиромаштво и глад у једној од најбогатијој ресурсима енергената земљи. И какав је ''нови'' и ''генијални'' план и приступ??Врло ''оригиналан'' и примерен интелигенцији и говорника и оних којима се говори: Буш је затражио још пара и додатних ''дваестину 'иљада'' војника. Како је само успео да се сети и то смисли: свака му част.

*

CNN емитује у својим ексклузивним терминима (а скоро су сви ексклузивни, верујте ми на реч) промотивне спотове о Србији. Видите, за пола милиона долара не смета им таман да је све и истина да смо геноцидна држава па самим тим и народ. Шта ли су онда спремни да прикажу за много, много, веће паре?! Па скоро све оно што су говорили о Србима и Србији деведесетих година. То је одговор - то раде за много више пара.

*

The Oxford companion to American Literaturе by James Hart, 1956.

Цијена: права ситница.

*

Једна ме Хрватица, на послу, сестрински послуживала и нуткала доручком. Стекао сам утисак да негде далеко, тамо према нашим крајевима, има она неког свог и рођеног и да се ужелела да му пружи мало пажње и љубави. Могла је она изабрати и неког другог да јој буде медијум али је желела да своју пажњу према некоме преточи у речи на свом језику. Није јој сметало што је она говорила хрватски а ја сам је слушао на српском. Било је битно да се разумемо.

*

Ишао да се учланим у ''јунију'' после свих законских рокова које сам морао да прођем то јест да проведем на послу. То је доста важна ствар у Америци због бенефиција које се састоје у могућности лечења, плаћеним годишњим одморима, слободним данима и празницима (такође плаћеним) и на крају као  једна правна и остала сигурност у односима послодавац - радник, где се синдикат појављује (бар на папиру) као заштитник права својих чланова.

Међу људима у Америци влада мишљење да ''јунија'' заиста штити интересе радника. Ја мислим да није до краја тако. Наравно, говорим о финесама а не генерално. Синдикат је једна специфична компанија која се бави инвестицијама и ко зна још са чиме. Врло добро је позната прича о настанку синдиката, о томе које касније преузео контролу над њима и верујте то је и истина и није се много променила до данас. Наравно да су се форме промениле али су владари из сенке исти. 

     Може се такође рећи за ''јунију'' да је политички фактор, нешто као ''трећа'' америчка партија. Ипак, те бенефиције су и те како важне и оне колико толико олакшавају живот човека у Америци а богами понекад и спасу по који. Деведесет процената грађана не би могло да подмири медицинске трошкове да нису обухваћени тим програмима заштите, највише од стране синдиката. Али и неким другим социјалним програмима. Разболети се овде без права на здравствену заштиту а при томе бити обичан грађанин који живи од свог (мукотрпног) рада значи исто што да си препуштен  Богу и самом себи да некако победиш болест. Или да даш све (под условом да имаш, наравно) што си деценијама одвајао од уста а не би ли нешто уштедео за само неколико прегледа и интервенција мањег обима.

Ипак, био сам у пар наврата сведок када је синдикат стајао у заштиту радника и био веома ефикасан. Најбитније је да радник није прекршио ни једно правило. Синдикат онда шаље своје опуномоћенике и адвокате. Чак су мог пријатеља после тога данима звали да провере да га неко од менаџера не малтретира и да ли је и даље на свом радном месту.

*

Прејебаше и мене за неке паре на послу, има неки дан. Сад знам како се осећао Ђура ономад.

*

Момак са којим проводим највише времена на послу и који ми се доста ''нашао'' Мет Мор, (п.... а!!!, п...а!!!), је рођен истог датума кад и ја: 26. јануара. Додуше пар година касније. Он каже: ''свет је мали'', а ја не могу да му кварим филозофску инспирацију чињеницом да сам ту реченицу и мисао већ искористио у  књизи. Па нека се и поновим због њега. Још ме саветује да преведем неку своју књигу на енглески и тако зарадим силне паре овде у Америци: ''Видиш колико се обогатила она жентурача са Харијем Потером?!'', саветује ме питањем. Ја му одговарам да ''пишем искључиво за славу а не за новац''. Он онда љутито одмахује руком и одлази. Чујем како за себе и са чуђењем понавља: ''glory!?, glory!?''. 

*

Ти овде не можеш ''сам изађи пред бандите''. Јер да би то урадио мораш узети слободан дан који ти нико неће дати и који немаш. Овде си ''нико и ништа'' па немаш право да изиграваш хероја. Ако га пак и узмеш, мисли се на тај дан, онда немаш пара за кирију и за храну. А немаш снаге ни за обрачун после свих перипетија и понижавања око тог посла. Овде можеш бити или мрцина или криминалац, ако си фукара. Трећег нема, не можеш бити човек на свом месту, усправан и достојанствен. Богати су већ нешто друго.

*

Добио од Марка за рођендан предивну и скупу монографију Pompeii. 

*

На антиратним демонстрацијама у Вашингтону учесници су ''цупкали'' уз музику Горана Бреговића и његовог хита ''Месечина, месечина''. Демонстранти су захтевали да се не шаљу додатне трупе у Ирак као и да се постојеће повуку из Ирака. Песма је свирана уживо, додуше у трубе су дували Американци а не Цигани и верујем да већина демонстраната није знала да су управо Американци бомбардовали земљу из које потиче та песма и њен аутор. Ако ћемо право: и једну и другу земљу.

*

Пре свега због мешовитости култура (мада би прикладније било рећи: некултура), због негативне стране америчких  каубој манира и у последње време доминантно латино-елемента на свим старосним границама, свим  социјалним групама и нивоима друштва влада неписано а у пракси обилато коришћено правило: да јачи треба обавезно да кињи слабијега, ма шта се и под којом формом подразумевало под појмовима ''јачи'' и ''слабији''. И тако од школских дана: најјачи грубијан у одељењу удара ћушке коме стигне а највише оним најслабијим. 

      ''Најслабији'' онда заврши школе па под комплексима из детињства кињи све слабије позициониране у хијерархији компаније (или чега већ) где ради. Неко ће рећи: ''па тако је свуда, тако и код нас'', и биће само делимично у праву јер код нас с времена на време прискочи по који старији брат или ујак па очита лекцију грубијану док код њих свако гледа своја посла па макар био и род рођени. Овде се више цени братство ''по шприцу'' и ''по банди'' него оно право. Оно што подразумевају под ''сестринством'' не смем овде ни да поменем. На сасвим супротној страни је она карактеристика каубојштине о којој сам раније говорио. И скоро да нема ништа између.

ЧИТАЈ СЛЕДЕЋИ ТЕКСТ: О(Р)АЛНИ КАБИНЕТ

KING OF SWING

ЧИТАЈ ПРЕТХОДНИ ТЕКСТ: GOOD JOB

О њиховој примењеној креативности и практичној уметности? И успешности у томе?

Треба снимити хиљаде и хиљаде серија, филмова и песама месечно да би се заситило гладно тржиште ко зна колико медија, ко зна колико конзумената, не само у Америци већ и у целом свету и на крају стотине хиљада потенцијалних спонзора којима треба реклама више него ''озеблом сунце''. Треба насликати милионе слика, или направити исто толико фотографија, да би се декорисали сви пословни простори по Америци, све куће и станови. Зато се занат мора радити беспрекорно али се нема времена за умирање у уметности, јер се стално тражи нешто ново и нешто више. Читави тимови људи фабрикују тако ''уметност'' - мора им се признати веома  успешно. Да не говорим о рекламама и рекламном материјалу који се већ и не може измерити по својој обимности. И укус се осећа према дубини џепа послодавца. Што је џеп дубљи то ви у декорацији, реклами или било чему сличном осећате укус, лепоту понекад и праву не банализовану и непрактичну уметност. ''Колико пара толико и укуса'' - могла би се и тако дефинисати. Или: ''колико пара толико и уметничког''. Мада нису имуни ни на кич али су то ретки случајеви јер углавном те послове препуштају професионалцима.

*

Поруке подршке Срба из Америке политичарима у Србији пред предстојеће парламентарне изборе:

''Брате ... само реци летећемо као NETS-i'';

''Ој ... само рекни хитаћемо као YENKY-i'';

''... напред јеси за тобом смо као JETS-i'';

''Ти ... само врисни јурићемо као KNICKS-i''.

*

Најзад су амерички медији, поготово електронски, после подужег информативног и пре свега сензационалистичког ''поста'' дочекали својих пет минута  глобалне ексклузивности. Погубљен је Садам Хусеин. Убрзано, брутално, малтене без права на жалбу. На америчким телевизијама је проглашена ''узбуна првог степена'' или како они воле да кажу ''узбуна ....па нека боја''. Кренуо је шоу програм. Стари снимци, разни ''назови'' стручњаци и наравно много, много, много реклама. Није богохулно да посумњам да су баш медијски лобији прижељкивали погубљење у петак вече, пред Нову годину, када је гледаност телевизија највећа. И заиста, погубљење се некако поклопило у ударном времену, у ударном викенду када су рекламе најскупље а гледаност енормна. Американци су стигли кући расположени, петак је вече и пред њима је продужени викенд због Нове године. Завршили су оброк и седају пред телевизију. То је идеално време да им се преко реклама ували нешто јер још нису почели да пију а за неколико сати почеће и то, и: онда је касно.

Бољи али ни морбиднији поклон Американци нису могли добити у новогодишњем програму од Великог брата (наравно при овоме мислим на Орвеловог Великог брата и оно што та синтагма симболизује а не на онај ступидни телевизијски шоу који је и са једне и са друге стране намењен искључиво дебилима: и они који учествују и они који гледају). Јер они заиста воле да им с' времена на време кутија која им значи све у животу, коју највише воле и којој све верују ''проспе'' и по мало праве крви а не само оне филмске и холивудске.

Ирачка телевизија је приказала снимке где се види како Садаму намичу омчу. Био је видно уплашен али не толико да му се доза пркоса не примети. Чаушеску, којег сам такође гледао на телевизији пред стрељање, био је срчанији и одлучнији пред смрт. Садам се мало погубио.

Касније се испоставило, а то се видело на другим снимцима начињеним мобилним телефоном, да су егзекутори малтретирали погубљеника, да су га вређали и да су ликовали пред његову смрт. То оставља још горчине у устима и доказује колико је америчка ''правда'' заиста правда. Шта би тек телевизије дале за такве снимке? Или не би? Овде и те како постоји аутоцензура, много више него што би ико необавештен помислио.

Штампани медији су били још морбиднији и неукуснији у својим извештајима. Тако сам у једним новинама на насловној страни видео слику Хусеина на вешалима са пропратним текстом: KING OF SWING.

*

Обишао чувену јелку испред Рокфелер центра (Rockefeller center), видео и чуо исто тако чувену САКС-ову (SAKS) зграду која светли и ''пева'' и разгледао архитектонски интересантну и монументалну катедралу Св. Патрика (St. Patrick’s Cathedral). Све је то део пакета Божићног и новогодишњег доживљаја.

*

Пре неколико дана је преминуо бивши амерички председник Џералд Форд (Gerald Ford). Каријеру професионалног играча америчког фудбала заменио је каријером политичара. Председник је постао игром случаја јер је наследио импичментом (impeachment) смењеног Никсона. Американци су га испратили са поштовањем и достојанствено. Они поштују своје бивше председнике. Скоро све телевизије су преносиле церемонију испраћаја. Војска је изводила до најситнијих детаља устаљену и увежбану кореографију. Са бајонетима на пушкама све време су ''чували'' свог мртвог  бившег председника. Њих не интересује колико који бивши председник има крви на рукама ако сматрају да је ту крв проливао другим народима за добробит америчке државе. Форд је свакако био један од оних који је чинио најмање зла по свету али то не мења ствар – и да је би одговоран за смрт неколико стотина хиљада људи негде у свету Американци би га са истим поштовањем испратили. 

*

Када почнеш да радиш у Америци, поготову после наших српских искустава, заиста је тешко на почетку. Треба се свикнути на темпо, на захтевност послодаваца, на дисциплину и енормну норму коју ти задају. Али временом се навикнеш и бива лакше него на почетку. Научиш да понекад и ''уватиш кривину'', ретко али може. Науче се ''цаке'' и трикови, упознају се шефови и њихове навике. Ноћна смена понекад и дремне, зависи од посла и места. Али! - на две ствари треба заборавити када радиш у Америци: да пијеш алкохол на радном месту или да одеш пре времена са посла. То јест, можеш да их радиш док те не ухвате. А, ухвате те веома брзо и истог разлога као и овде: увек се нађе неко ко ће те цинкарити и углавном тај цинкарош није Американац.

*

''Лепо је то што пишеш књиге, ето боље и то него да идеш по кафанама или да се курваш. Али ипак, држи се ти ''посла'', то ти је сигурно, уђи у ''јунију'' то је добра ствар, а кад имаш времена слободно пиши, мада би ти било боље кад би могао да нађеш и други посао. Ко ради два посла тај много добро живи''. - (''добронамерни'' савети људи који нису у животу прочитали до краја ни једно упутство на артиклима које купе) 

*

О ''младој'', ''паметној'' и ''лепој'' Србији која је напустила отаџбину задњих година и коју ''рабе'' медији и политичари код нас  а коју срећем овде, немам пуно чега рећи, понајпре не много лепог. Додуше ни ружног. Најрелевантнија чињеница у целој причи јесте да су заиста неки од њих млади, па и лепи, мада око тога колико сам паметних срео могло би се и дискутовати.

Углавном су то људи без идентитета и икакве визије, са сумњивим моралним и људским квалитетима. Једина им је жеља да остану овде и буду што даље од Србије, својих корена и својих ближњих. И док су тамо ''кукали'' на све и свја, овде пристају на много горе ствари: на најгоре по њих компромисе кад су у питању њихова људска и грађанска права, њихов статус и када су у питању послови које овде раде. Овде они немају никаквих права, поготово у почетку када дођу ''без папира'' и зато раде најтеже и најлошије плаћене послове. Али се не јадају као у Србији која их је скоро бесплатно школовала, лечила, поправљала зубе и спортски образовала. Остају најчешће на две варијанте: женидбом и удајом ''за папире'' или се уписују у неке сумњиве школе па онда на тај начин максимално продужавају боравак. Приче о политичком азилу им више не пролазе мада су раније највише на тај начин остајали.

Наравно, срео сам и изванредних људи у сваком погледу: образованих, паметних, поштених. Такав је мој пријатељ Бранко који је завршио факултет и жели сам и без ичије помоћи да успе у Америци, такви су били студенти који су радили летос па се вратили али у глобалу та извикана ''младост Србије'' коју обилато у својим демагошким говорима користе поједини политичари у Србији и која се сада шета и ради по Америци ништа доброга не би донела Србији и да је остала тамо. Све су то углавном саможиви егоисти који мисле само на себе и којима је новац и овдашња ''потрошачка идиотарија'' и мајка и отац и отаџбина. Они зато и остају овде: јер се изванредно осећају у овом безосећајном друштву. Они су у систему без емоција какав је Амерички систем ''као риба у води''. Нису они до краја криви за то. Родили су се и стасавали у најтеже време, били су под утицајем разних догађања и сведоци тоталног пада система вредности у Србији. И сад се не могу мењати. Верујте ми: сви су на своме месту и зато не треба позивати никога да се врати тамо где се не осећа добро и где то не осећа као своје.

ЧИТАЈ СЛЕДЕЋИ ТЕКСТ: Прејеба ме, док си рек'о пиксла

Џо Хозе Ресто, Том Конвеј и Бразлијан Џо

Фото: Игор Ђурић

--------------------------------

ЧИТАЈ ПРЕТХОДНИ ТЕКСТ: Метрополитан музеј

Џо Хозе Ресто се родио 1961. године у Харлему. И првог дана живота сликао се са Џоном Кенедијем. Дошао председник САД да се слика са једином до тада белом бебом рођеном у тој болници (а Хозе и није баш скроз бео). Хозе не зна када се родила следећа бела беба у том крају. Не зна тачно ни када је Кенеди убијен а понајмање зна што је убијен. (А највероватније је убијен зато што није имао другог посла него је обилазио црначке квартове и градио станове за црнце). Ипак, слику има и дан данас. Заиста ретка реликвија.

*

Један Индус што продаје кафу и крофне на углу Медисон и 59-те већ неколико јутара док купујем кафу у папирну кесу стави и једну крофну (иако је ја не тражим) а онда извири кроз прозор и оним специфичним индијским нагласком (као Абу из Симпсонових) каже ми:

''Forrrr you my frrrrend''.

*

Велике бубе које овде зову ''кокороће'' (cockroaches) и којих има посвуда стварају велике проблеме власницима станова и пословног простора. Не можеш да се окренеш а да не налетиш на миша или ''кокороћу''. Ипак, ове бубе су већи проблем од мишева. Брзе су и веома отпорне. Трују их и намамљују на лепак. Људи који се баве уништавањем ових инсеката и мишева овде се зову екстерминатори. Дошао тако један пре неки дан на послу па пита:

''Има ли овде кокороћа?''.

А један од запослених, заваљен на столицу у лакер-руму на паузи за ручак, каже му:

''Има, има много, има ''кокороћа'' из Порторика, Србије, Бразила, има и из Америке....''.

Ми који се пресвлачимо за посао знамо да је у праву.

*

Каже ми колега:

''Кад се овде убијеш од посла они ти чак неће доћи ни на сахрану нити ће послати цвеће или телеграм него ће брже боље тражити замену за тебе. Зато чувај себе''.

Thank you Papiculo. 

*

Немојте по Њујорку и овдашњим облакодерима тражити у лифтовима дугме за тринаести спрат. Нећете га наћи и остаћете необављенога посла. Зато тражите или 12А или идите одмах на 14-и знајући при томе да је то у ствари тај тринаести који ви желите. Рече ми један Кинез у лифту, неки  дан, да у Хонг Конгу нема нигде дугмета са бројем 4 у лифтовима. У Србији немојте тражити исправан лифт, нећете га наћи. За бројеве који недостају ћете лако уколико вам се посрећи.

*

У антикварници на 59-тој улици купио доста добру монографију о Моне-у, (Manet), штампану у Лондону 1988-е и мало скромнију књигу о Ван Гогу.

*

Понекад ми се учини да на улици угледам неког познатог, најчешће неког из Лазаревца, неког са киме сам се дружио или којег сам само овлаш познавао. Несвестан тог тренутка где сам, обрадујем се и заустим да викнем име. Радост, као и опсена, трају веома кратко, можда једну секунду, а онда се вратим у реалност. 

*

Сретнем земљака у лифту компаније (предузећа, фирме, комуне, корпорације, задруге....). Упознамо се редно, разменимо основне податке. Озлојеђен је и несрећан, одмах ми даје до знања. Кука: шта ће он овде, у Србији је лепше, овде ништа не ваља, итд. На крају критика на мој рачун: шта ћу ја овде, што сам долазио, нисам имао паметнија посла, ваљало је у Србији остати.... Онда каже како је овде већ пет година и даље мрзи све овдашње, не може да се привикне, сваку ноћ сања Србију. Кад га ја питам ''што се он не врати кад већ мене саветује то?'', само спусти главу и каже ми:

''Није то исто...''.

*

У неким ексклузивним њујоршким продавницама (FAO schwarz) прве муштерије ујутро (којих увек има пред вратима ''тушта и тма'') свакога дана дочекују са црвеним тепихом и шпалиром запослених који аплаудирају док потенцијални купци улазе. То је вероватно део неког старог ритуала и традиције који говори о томе колико су овде трговци предани профиту па самим тим и пуни поштовања према људима од којих треба да узму новац.

Оно чега се ја сећам из српских трговина јесу бркате продавачице у неком пропалом дисконту које ме прате у стопу буквално спроводећи инструкције свога шефа (који већ одавно води своју приватну фирму а овде је само да покраде ако се да још шта украсти) да припазе да се не изнесе штогод. Кад их нешто питаш, љутито ти одговарају: ''јес' море, сад треба и то да радим за никакву плату...''. 

*

3:18 је ујутро. Прохладно октобарско јутро са карактеристичним њујоршким ветром. Стојим на метро станици Fresh Pound Road  и чекам воз који ће ме одвести до другог воза који ће ме одвести до трећег воза који ће ме одвести до четвртог воза са којим стижем до посла. По шинама трчкарају јутарње раздрагани гојни пацови. Један пијанац тетура се по станици са видним аспирацијама да се сурдукне под воз. Испред мене на плочнику: летећи пацов. Ова метро станица, као и већина других по Квинсу се налази изнад земље. Онај исти голуб. По очима му видим да је исти. У очима му читам и реченицу:

''Јесам ли ти рекао још оног дана...''.

Нешто касније у возу N који је у те ситне сате због крајева по којима се креће обично пун младежи која се весело враћа из провода, уморних конобара и још уморнијих курви, у вагону где седим три девојке весело и раздрагано разгледају слике на дигиталном апарату очигледно те вечери направљене на некој журци. Смеју се на српском. И причају истим језиком. Пар станица затим улази у вагон лепушкасти младић, можда мало припит и надуван али неагресиван, комуникативан и  симпатичан. Одмах успоставља контакт са девојкама, изводи гегове, оне се смеју. Пита их ''одакле су ?''.

''From Serbia''.

Ја излазим на следећој станици, при изласку подигнем три прста и викнем девојкама:

''Србијо, чувај се Србијо!''.

Оне се смеју и машу ми а надувани младић викне из свег гласа а на изненађење свих нас:

''Жифела Србија!''.

Не верујем да се после свега завршило тако што су сви отишли тамо где су кренули. После оваквог упознавања дружење је морало негде да се настави. Ја сам, пак, морао на посао.  И матор сам већ. Олињалим маторим рокерима и младим писцима (јер писац је млад док не умре) није место међу насмејану младеж. Могу само да покваре. А за ''кварење омладине'' зна се казна још од старих Грка.

*

''Кроз ноћ и влагу

дивље се гуске селе југу

и болно кричу.

Осећам жељу да мутну неку

напишем причу:

како односе оне са собом

на крила своја бела два

из душе моје драго нешто,

а не знам куда,

и не знам шта''.

Десанка Максимовић (из збирке песама коју је Миомир послао Ђурађу).

 *

Бразилијан Џо ми се јутрос у пет сати жали како су му ''мајстори за струју'' јуче узели 300 долара за сат времена посла. Око подне Бразилијан Џо жали се Тому Конвеју како су му ''мајстори за струју'' јуче узели 500 долара за сат времена посла. До краја радног времена Бразилијан Џо ће се неком пожалити како су му јуче ''мајстори за струју'' узели 800 долара за сат времена посла - што ће ипак бити ''прескупо'' чак и за Бразилијан Џоа.

*

Можда у причи о Њујорку нема места ''цртицама'' о чежњи и носталгији јер се овај град не може похвалити неком енергијом осећајности. Ипак, морам да прибележим, ради аутентичности слике и моје жеље да не варам читаоце у овој књизи: јутрос ме је душа болела за родитељима. Хтео сам, желео сам да их видим, да будем са њима. (Отуд и моја необазривост на послу: седим у нечијој фотељи и пишем). Љубав према властитој деци понекад отупи пажњу према родитељима и амортизује осећања. Није то ништа ново: то је стари круг. Не изводи се лапот само убиством - већ пре свега заборавом! У томе је симболика и корен мита о лапоту: у забораву. Кад стигну твоја деца заборавиш да си и сам нечије дете.

Душа ме боли колико јутрос, по мраку, желим да видим своје родитеље.

ЧИТАЈ СЛЕДЕЋИ ТЕКСТ: Срби су добри војници.

Конфекцијски идиот

Фото: Игор Ђурић

--------------------------------

ЧИТАЈ ПРЕТХОДНИ ТЕКСТ: Myrtle

Има свега и свачега  ''за видети'' у Њујорку. Треба само касно ноћу или рано ујутро (а то је моја тренутна судба) ићи метро-ом па само посматрати и чудом се чудити. У то време се кући враћају пијанци из барова, курве свих полова (а овде их има више од два, верујте ми) са посла, криминалци крећу на посао, клошари ''бију'' најтврђи сан, млади се враћају из провода по мало надувани или ''по добро'' нафиксани.

Сад скоро сам видео нешто ипак први пут тако експлицитно те умало нисам повратио а знам да то није нормално. Није нормално ни да повратим, ни да ми повраћа од тога а није нормално ни то што сам видео. То је можда и најбоља дефиниција Њујорка: ништа није нормално. Мислим да ће други пут бити лакше: к'о кад ти одузимају невиност, први пут мало боли после је већ све ствар рутине. Могло би се и упоредити са летењем авионом.

Два млада, лепо однегована и обучена хомосексуалца (дајгуза) су се љубила на станици метроа. Гурали су језике једно другоме у уста, миловали један другоме гениталије и све редно и како требује. Матер им јебем (ипак матер) нисам могао да доручкујем због њих. Гледам бре ове ''Хозе-е'' око мене, што се потуцају по Њујорку без папира, далеко од своје земље, својих породица и жена, они би бубрег дали за добру пичку, па схватим како космичка неправда учини да оно двоје гурају своје ствари у погрешне рупе а ''Хозе-и'' би  класично али немају с ким а курве су скупе за њихових седам-осам долара на сат.

*

Увелико се врше припреме за предстојећи hallowenday. Ките се куће и зграде, на улазима се стављају тикве са изрезаним очима, устима и по којим носом. Обично је унутра сијалица која се пали. Већина тих тикава је додуше пластична и електрифицирана, и кад погледаш тако је и боље. Они прави заљубљеници у ову светковину ипак купују природне бундеве којих сада има на све стране. Деца спремају костиме, тржни центри су препуни маски, слаткиша, бундева.

У Војводини деца коринђају, код нас у Метохији за Божић деца полазе а за Покладе су се некада наши стари прерушавали (тада су били млади) и тако прерушени (обично огрнути са по којом овнујском кожом и роговима) ишли од куће до куће, певали покладске песме испред кућа и добијали поклоне - што год.

А што се тиче тикава и о томе имам сећања и успомена. Најпре би у Истоку изабрали најмрачнију улицу или ћошак (што уопште није било тешко јер су све улице углавном биле мрачне осим оне испред комитета и зграде где је живео председник општине) па  би онда очистили једну добру праву тикву, изрезали би јој очи, уста и нос а унутра би ставили свећу. Тикву би онда ставили на неки зид и чекали пролазнике а не би ли их уплашили. Успеха је било врло мало: пијанци којих је било највише не би ни приметили или би пијани јуришали на неман (јер они су у својим алкохолним испарењима имали много горе демоне испред себе па су излазили на крај са њима), већина је знала за јадац а свећа се стално гасила због перманентног источког ветра. Ипак, било је забавно да се и један уплаши а обично би то била нека девојка или жена, можда и неки гост из великог града. Договор за акцију је по правилу био веома кратак и ефикасан: ''Ајде вечерас ''да плашимо''''.

*

Што више имам прилике да изблиза посматрам америчку економску елиту то ми је све више одвратнија и делује ми врло прост(ачки)о. Типично су амерички арогантни, необразовани и поприлично примитивни. Ови примитивци у скупим оделима немају пре свега кућевнога васпитања јер су углавном деца из разведених бракова или не знају ко им је заиста отац (за мајке су поприлично сигурни). Немају манире који су већ мисаони појам за њих. Наиме, они не знају много простије ствари: да отпатке треба бацати у канте (дакле Суперхик је у великој заблуди), да се после срања пушта вода а руке перу, да и кад опереш руке треба искључити воду а папир са којим се (ако си) обрисао руке треба склонити у контејнер, ту тик поред. Не осећају да поред њихових прохтева и њих самих постоји још неко, ту поред њих, са својим сопствима и прохтевима. Ипак, најпримитивнији су кад  осете храну и пиће за џабалука (а веровали или не тога овде има на претек). Тада су гори од комунистичких функционера и деце Етиопије: заједно. После њих остане само пустош, храна разбацана по поду и по које сломљено ребро.

*

Зашто никада, скоро никада, помињући 11. септембар, не помињу авион који су терористи (или борци за слободу, зависи са које се стране посматра на проблем) обрушили на Пентагон? Да ли Пентагон сматрају регуларним војним циљем или је нешто друго у питању? Зашто се на снимцима зграде Пентагона после удара уопште не виде остаци авиона? 

*

Од Мићка:

''Драги мој Игоре!

Немаш појма колико си ме обрадовао. Наши људи поседују колоквијални шарм али га тешко испољавају у писаној форми. Али са тобом је нешто другачије: на малом простору постижеш велику јединицу смеха. Од свих које помињеш то је случај само са Пекићем. И знам да ће ти бити тешко јер носиш четири хендикепа: ниси Јевреј, хомосексуалац, породичан си човек а притом си још и Србин. У данашњем свету то је неопростиво. Па још ако си виши од 160 сантиметара и мислиш својом главом твој случај то чини немогућим.

Што се мене тиче изгледам себи као неки од Бекетових јунака: стално сам у неком послу  петљам, трчим, радим а чини ми се да се не померам. По некад мислим да се ствари око мене не крећу. Постоји неки спољни динамизам ствари али суштински изнутра све остаје мртво, упрложено, онако како памтим бар 200 година уназад...''.

*

Мићку:

''Драги Пријатељу,

пре пар дана добих писмо од тебе и видех те.

Писмо није баш право писмо, нема мрља од мастила, нема поштанскога жига и масних трагова поштаревих прстију и његовог доручка. И поред свега тога ипак је то писмо јер је мисао јасна а емоција осетна.

Видех те на снимку који је Пелин направио оних дана кад се ''догађао Исток'' а којег ми је Златко послао. Ја и ти нешто причамо испред Етнографског музеја после пројекције филма, необавезно, успут, као да ћемо причати и сутра и прекосутра, кад год нам се прохте. И видиш: то ми највише недостаје, та необавезна и паметна прича у овом сурово конкретном и јалово нестваралачком свету. Овде људи не причају међу собом ПРИЧЕ РАДИ, не филозофирају ''за џабе'', не ''млате празну сламу'' (како је дивно то радити), него, замисли, овде причају само и искључиво КАД ЖЕЛЕ НЕШТО ДА КАЖУ ЈЕДАН ДРУГОМЕ. Чак и кад се свађају и вређају чине то без емоције, са неколико фраза и псују се сасвим без маште. Није ни чудо: овде је све лажно. Анархисти се ваљају у џакузијима, рокери живе у вилама иако пропагирају бунт, ''деца цвећа'' живе здравим начином живота и врло су агресивни, филмаџије раде само на компјутерима а писци су им трезвењаци и шкртице.

Али ти се сада парничиш и зато свака филозофија и емоција ни теби није тренутно потребна. А парничиш се по српским судовима што је додатно отежавајућа околност. Српски судови су места где ''фиоке једу предмете''. Можда знаш ону Пекићеву причу ''о човеку који је јео смрт'' а коју је он позајмио (најблаже речено и чист еуфемизам) из мотива неке анегдоте или јаве из времена Француске револуције када се дневно изрицало, заводило и потписивало на стотине смртних пресуда (све док на ред нису стигли и они који су их највише изрицали). Један чиновник који је заводио пресуде и прослеђивао их извршитељима издвајао је из тог мноштва папира случајним узорком по неку и не смејући да их изнесе или запали ЈЕДНОСТАВНО ИХ ЈЕ ЈЕО. Свака поједена пресуда значила је једну смрт мање. Е, видиш која је разлика између земље у којој се десила буржоаска револуција и земље у којој се још није завршила СВИЊАРСКА. Дакле, за српске судове није ти потребно 150 куцаних страница, нису ти потребна акта и право – ТАМО ТРЕБА ИЋИ СА КУБУРОМ ако желиш да правду истераш. Јер и сам реч доста говори: свуда се правда тражи и спроводи једино се код нас Срба ТЕРА И ИСТЕРУЈЕ.

Што се тиче филма о Дражи нешто си ми о томе помињао у Београду. Овде близу у Патерсону, Њу Џерзи, такође постоји једна ''четничка'' колонија али су то већ старци од којих не треба очекивати много. Али, ако могу шта да ти помогнем: јави ми. Нисмо стигли да разговарамо о томе: ја сам познавао Дражиног сина Бранка и он је био код мене у Истоку. Врло мало смо разговарали о Дражи јер је он то нерадо чинио. Када је свраћао у Исток били смо пре тога у Пећкој патријаршији где смо са Патријархом Павлом провели дивно поподне. Пре тога је Бранко насамо од Патријарха тражио благослов да подигне цркву покајницу и НИЈЕ ГА ДОБИО. Бранко се најрадије сећао недељних одлазака са оцем у цркву и очеве љубави према коњима. Брата који је погинуо на Зеленгори није помињао. Много бремена на плећима је држао тај човек и ако то није заслужио. Писаћу ти још, погледаћу и нешто литературе. Не знам ко ради сценарио али то треба одрадити одговорно, комплексно и без емоција. Има шта да се каже ако се избегну идеолошке странпутице. Поздрав за тебе и твоју породицу. Да, писаћу ти још и опет''.

*

Овде се треба веома брижно и опрезно чувати од ''конфекцијске идиотије'', то јест, мора се пазити да околина и време не учине од тебе ''конфекцијског идиота'' (чему су иначе веома склони, мисли се на околину). Не верујем да на свету постоји нација која се ружније облачи од Американаца а поготово од придошлица са свих страна света који су пристигли овде, а поготову од придошлица из земаља Латинске Америке. Што је најгоре, униформисани су у свом неукусу.

Одмах на улици препознајеш Европљанина који то жели и да остане. То је човек укусно обучен, некад и класично, али то још више доприноси шмеку, са складно изнијансираним бојама и привлачним материјалима. Жене које нису одавде и немају намере да остају дуже, носе квалитетну али неупадљиву обућу и не можеш их видети, као овдашње, у скупом и фирмираном комплету са све патикама на ногама. Жена из Европе претрпеће зарад своје лепоте. Жена из Америке неће, скинуће патике и обути ''штиклу'' тек кад уђе у канцеларију.

Ако ''им се пустиш'' после одређеног времена постанеш ''конфекцијски идиот'': не разликујеш се по свом неукусу од осталих на улици, не представљаш више свој карактер, афинитете, став и духовни статус кроз своје одевање јер више ниси личност него си кретен па је самим тим и небитно како се облачиш. Да, то тако у круг иде.

ЧИТАЈ СЛЕДЕЋИ ТЕКСТ: Метрополитан музеј