Машала, ишала!

ЧИТАЈ ПРЕТХОДНИ ТЕКСТ: СРЕТНЕ БУДАЛЕ

Од анонимног ''обожаваоца'' електронском поштом. Писмо преносим у оригиналној верзији то јест без исправки или додавања (једино што је оригинал писан латиницом):

''Овако Турчине видим добар си са коментарима тај језик моразш можеш скратити јел си Јебеми сеза товју Србијицу за све ал за вјеру никада више да ниси нешто лоше споменнуоиначе ћемо сви иступити са овог јебеног шугавог четничког форума јел моја још једном Моја вјера је Исллам Муслиман сам значи по националности Бошњак језико који говорим БОСАНСКИ-БОШЊАЧКИ поносна на то фала Аллаху драгом јел ако ћемо по правили српски и непостоји може Југословеснки и босански и хрвацки ок! тако''.

*

У српској заједници у Америци не дају право младима да буду успешни и да нешто од својега знања и успеха пренесу другима, да буду поштовани чланови заједнице и да покрену нешто ново. Не!, овде мораш бити стар, да не кажем ''пред смрт'' и ''једном ногом у гробу'', мораш поседовати нешто дебљи банковни конто са којим искрено и не знаш шта би радио и то је као неки доказ да нешто знаш и да си нешто успео.

Шта ће коме то?!

*

Њујорк Тајмс 11. маја 07 преноси текст у коме амбасадор САД при Уједињеним нацијама Залмај Калиладзе (ваљда му се име овако пише) каже  да је неминовно да се пред Саветом безбедности донесе резолуција о ''надзираној независности'' Косова али да Руси све то коче. Он каже: ''Српски савезник Русија може да стави вето на план о губитку провинције''. Ето и они овако трапави али подмукли не могу да прескоче чињеницу да Србија губи део територије. 

*

Албанци из Mакедоније и са Космета за које се овде због актуелног тренутка и непријатне теме каже да су ''са простора бивше Југославије'' (добро не рекоше да су из Србије) припремали су терористички напад у Њу Џерзију на тамошњу касарну, у којој су иначе били смештени као избеглице и у чијој близини су после живели, и то напад са позиција муслиманског фундаментализма.

Машала! (да и ја будем језички ''актуелан'').

Одавно сам ја то говорио и писао ама нема ко да ме слуша. А сада ће и онако рећи: ''сад сви говоре да су некад говорили''.

Машала, ишала!

Додуше, деловали су као аматери: свађали су се по кафанама нападајући Америку, видео снимке обуке Ал Каиде однели су у локални видео клуб да умноже и на крају су куповали оружје од убаченог федералног агента.

Они су живели као емигранти у САД, а имали су куће, приватни бизнис и, сада се испоставило, подебеле досије-е у полицији. Нису то чиста посла, наиме, како то да после првог прекршаја не буду протерани (један има 24 саобраћајна прекршаја), и друго: ако су били избеглице смештене у касарни онда су власти могле да прате њихово потоње кретање. И најзад, како су то могли бити избеглице и илегалци истовремено?!

Медији су доста пажње посветили случају. Ево једног писма читаоца (њихова верзија Међу нама) објављеног у Њујорк Посту 11. маја: ''Четири муслимана из Југославије су у ствари косовски Албанци. 1999 Бил Клинтон је наредио бомбардовање Србије да би заштитио косовске Албанце од етничког чишћења. Да ли ови млади Албанци репрезентују однос косовских Албанаца? Звати их Југословенима који су дошли у Америку да би избегли ратовање у Србији прешло је границу ''доброг укуса'' и усудићу се рећи то је права ''клинтонеска''. Mattew Jones, Vienna , Va.

*

Умрлице и помене дају у новинама, не толико као код нас, али дају. Само што су ти помени другачије срочени од наших. Код нас обично стоји: ''Прошла је тужна година од када ниси са нама.. '', а код њих: ''Срећна прва година на небу...''.

*

Добио сам новог колегу на послу. Каже да је Албанац са Косова (не помиње Метохију а ја то не тражим од њега). Није важно одакле је и како се зове да га не би начепили тамошњи ''домољуби''. Овде је три године али се, вели, дебело попишманио. И пита ме знам ли неког адвоката у Београду са којим је он некада служио војску тамо негде у Хрватској. Помажем му да се снађе у лавиринтима зграде, да изађе напоље, на светло дана. Успут ми још каже, на одличном српском: ''Није ово за мене, ја сам писац....''.

И ја сам друже, и ја сам... говорим у себи док нас снопови сунца бију по полузатвореним очима навиклим на подрум и вештачку свeтлост. 

*

Зазвонио му је мобилни телефон у сред неког посла, на неком спрату, у некој канцеларији, где смо он и ја премештали неки намештај. Дрхтавим гласом и са сузама у очима рекао ми  је: ''Жена ми јавља да ми је сина ударио аутобус, морам   кући...''.

И отрчао је.

Једна сeкретарица која је била задужена да прати наш рад и даје нам инструкције, и која је била безлично утегнута у гардеробу и шминку, када сам јој  потанко објаснио разлоге наглог одласка мога партнера, без трунке макар одглумљене емоције, ни на лицу или у гласу, равнодушно ме упитала: ''А хоће ли некога послати да га замени?''.

*

Од Мићка:

''Најтеже је..... па тако четири пута, изукрштано, болно  онако нашки, у динамичном и узбудљивом преплету, из четири потпуно различите визуре приповедања. Не треба да ти говорим колико сам уживао. Просто сам пустио петнаестак дана да твоји ''јунаци'' врше притисак на мене и да их некако изнутра ослушкујем. Морам да ти признам да је утисак непоновљив, искусто несвакидашње. Четири ''јунака'' како какви тровачи здравог разума и нормалности су парадигма нашег простора и времена, наша реалност, нешто што бих назвао ''асимптота наше невеселе друштвене стварности''. Просто је невероватно каквом си лакоћом у приповедању ишао ''од случаја до случаја'' - иронијом и сатиром у приповести о Сетару Сетровићу, преко дилиричне и психоделичне приче о Методију, па отровноциничне о ''трговцу и тезгарошу'', закључно са шизофреном и морбидном повести о Хаљитију, ''борцу за слободу и људска права''. Таман кад сам помислио да је прва прича, о Сетару, толико луда и невероватна, да захтева још простора и нових ситуацијских каламбура, ти си ме преварио и њему се враћао још три пута, и то на најбољи могући начин. Заиста луцидно.

Учинило ми се, једино, да не би било лоше да их изукршаташ кратко, збуњујуће, на самом почетку, у виду неког увода или пролога. А онда би, у ономе што си написао, следило разјашњење. Можда би тај поступак, у драматуршком смислу, појачао доживљај и учинио да се те непоновљиве креатуре (које нас, на жалост, болно дефинишу) залепе за нас још непосредније и луђе. Можда. Волео их да видим сцену између Методија и Хаљитија у затвору (ту је апсурд доведен до крајности и пружа ти неслућене могућности). У сваком случају ствар је сјајна и може да ти служи на част.

Хвала ти што си имао довољно стрпљења и времена да се бавиш оним што сам ти послао, па да те текстове луцидно и коментаришеш (а другачије, објективно, није ни могло). У праву си када кажеш да равницу не може заменити шумадијски крајолик, а да је тако имао сам прилику да се непосредно уверим пре више од десет година када сам, припремајући један кратки филм, не без изненађења морао да констатујем да је пејзаж на Брезовици под снегом, у зимском штимунгу, био далеко питомији од војвођанске равнице, оловне и сиве, прошаране неугодним завијањем ветра...

...После силних перипетија (а то је одређење које се у правом смислу речи може увек везивати за мене) успео сам да са два пројекта конкуришем у ''Филмском центру Србије'' за кратки метар. Па и ако су ми предочили да је конкурс више формална ствар, јер су средства већ подељена одређеним групацијама, ипак сам одлучио да конкуришем са два пројекта...

...Пре десетак дана сам код уличних продаваца набавио књигу Александра Илића ''Глувне чини''. Занимљив међуратни писац са још занимљивијом биографијом. Рођен у Бечу 1899. године, завршио студије књижевности на Сорбони, радио као чиновник у државној служби у међуратом периоду. Отпуштен је из службе 1929. године. Бавио се позориштем, писањем огледа, поезије, романа. 1942. године био је професор Музичке академије. 1946. године ухапшен. Суђење му је почело 3. јануара 1947. године, осуђен на ''казну лишења слободе са принудним радом у трајању од осам година и губитак појединих политичких и грађанских права за време од пет година'', Како наводи ''Политика'' у свом извештају објављеном у броју од 8. јануара. После тога му се губи сваки траг. Пре четири године сам случајно набасао на његову кратку причу ''Сајуз-број'', заиста ефектну кратку причу у чеховљевском маниру о архивару у Министарству финансија, уплашеном, који стрепи за  посао и кога сви малтретирају, од шефова до жене. То ми се толико допало да сам је спојио са причом Венјамина Каверина ''Ревизор'' и написао сценарио за дуги филм ''Транзиција''. И ево сад поново наилазим на њега, на тог даровитог човека који је тако трагично скончао...

*

20. маја у поподневним часовима у просторијама Српског клуба у Њујорку а у организацији ''Асоцијације Срба у Њујорку'' одржана је трибина под називом ''Косово-медијске манипулације'' као покушај да се у овим данима и месецима када се врши притисак на Србе и Србију  да се одрекну Космета на неки начин огласе и Срби из овог дела света али и да се започне са неким новим активностима које до сада нису биле карактеристичне за Србе из овог дела Америке.

О овој теми су говорили Владан Ивковић испред Асоцијације Срба из Њујорка али и као човек који ради у медијима и бави се тиме и књижевник Игор Ђурић који је за основу свога обраћања користио текстове о Косову и Метохији које је објавио у часопису ''Хвосно'' а које је касније сакупио у књигу ''Метохија и Косово''.

Господин Ивковић се у уводној речи захвалио присутнима на трибини, посебно оцу Ђокану Мајсторовићу из цркве ''Свети Сава'' у Њујорку као и конзулу Србије у Њујорку господину Владимиру Жутићу.

Господин Ивковић је у уводној речи истакао ''како је ово предавање прво ове врсте одржано у Српском клубу и да се нада да ће бити успешно ако и један Србин изађе одавде са више корисних информација о овој теми него што је имао раније''.

''Предавања као ово вечерас имају за сврху да све заинтересоване Србе ближе упознају, из другачијих углова од оних које нам пласирају у дневним вјестима, са чињеницама које би нам помогле да боље схватимо шта нам се десило и да учинимо све да нам се то не понови'' – закључио је своје излагање Ивковић.

 Игор Ђурић је говорио о медијским манипулацијама везаним за припрему јавних мњења западних земаља у оправданост бомбардовања једне суверене земље у Европи.  Он је својим иступањем оспоравао уопште основаност да се данас расправља о промени статуса Космета: ''рећи ћу вам, није постојао ни један разлог утемељен у истини, праву, правди и моралу да се догоди бомбардовање и окупација Србије па самим тим не постоје никакви нити правни нити морални разлози да се данас разговара о промени статуса''. Уз мноштво цитата из тога времена, из времена најжешће сатанизације Срба а на видно изненађење присутних јер  већина њих није имала представу шта се у ствари   дешавало, господин Ђурић је скренуо пажњу на два важна момента ''косовске кампање'': на Рачак који је послужио као иницијална каписла за одлуку о бомбардовању и на наводни број убијених Албанаца који су пласирали стране дипломате и медији а који је требало да оправда ''бомбардовање као једино решење за спречавање геноцида и хуманитарне катастрофе''.

Данас када су доступни документи доказано је да је Рачак исцениран а да број убијених Косметских Албанаца не да није онолики колико је тада презентовано (неки су ишли до цифре од чак  800.000 убијених,  бечки ''Штандард'' од 7 априла 1999.) већ да је неупоредиво мањи и скоро подједнак са бројем убијених Срба а да је у Хашку оптужницу од наводних цивилних жртава пре почетка бомбардовања  укључено само оних 45 из Рачка док су све остале наводне цивилне жртве из оптужнице (око 550) страдале после 24. марта, дакле након почетка бомбардовања.  

   ''Разлози за бомбардовање Србије су сви од реда лажни то јест све су то подметнута кукавичја јаја. О томе ја говорим не оспоравајући праве жртве. Али, није било десетине хиљада мртвих, није било геноцида, није било масовног погрома док није почело бомбардовање, није било холокауста, није било организованог силовања, на крају а у ствари на почетку, није било ни стрељања цивила у Рачку него је доказано да су се ти људи борили са пушком у руци против регуларних снага једне земље.

Било је злочина и убистава, наравно, ни један рат до сада у историји човечанства није вођен а да при том није било  жртава. Чим ратом настане безакоње шљам исплива на површину. Сећате ли се какав је хаос настао у Њу Орлеансу после торнада кад је настало пљачкање, убијање и силовање због немогућности локалних власти да одржавају ред. Рат сам по себи доноси злочине, нико ту није измислио ''топлу воду''.

Али су злочини чињени са обе стране, и то сразмерно много више са албанске а процентуално немерљиво више.  (Ја чак овде ни једног тренутка не узимам у обзир преко две хиљаде  цивила погинулих у бомбардовању Србије). И злочини су настали кад је већ кривац пронађен и бомбардовањем кажњаван за њих. Дакле и Достојевски може да се преврне у гробу, Американци су поставили ствари на следећи начин: прво казна па тек онда злочин.

Суштина кампање тзв. невладиних организација, одређених јавних личности, квази политичара и одређених медија и њихових спонзора са стране јесте управо та да се скрене пажња са главног питања и проблема а о којем ја овде говорим а то је: ''је ли НАТО имао стварних разлога да нас бомбардује и окупира и да нам данас отима део територије у наставку своје акције, је ли било масовних убистава и протеривања пре бомбардовања, или је цела та конструкција око ''хуманитарне катастрофе'' лажна и имала је за циљ да оправда агресију, окупацију и одузимање дела територије?''.

 Данас са свих страна вичу: ''треба се суочити са злочинима'', из простог разлога да би се замениле тезе и да би се у подсвести српскога народа створила слика да су нас заиста бомбардовали са ваљаним и поштеним разлозима и намерама и да нам за казну  треба одузети Космет.

Хоћемо, суочићемо се са свим злочинима, али и са свим кривцима: јер највећи злочин који се десио на Космету јесте злочин стварања хаоса, безакоња и потпуног урушавања система и институција које је изазвало бомбардовање а које је довело до смрти, паљевина и свега другог. Највећи злочин је мешати се у унутрашњи сукоб једне земље помажући једној страни против друге, поготово  сепаратистичкој страни. Понајвећи злочин јесте манипулисати истином и тиме скрнавити стварне жртве'' – рекао је између осталог Ђурић.

На крају је господин Ђурић прочитао одломак из свог романа Колона а онда је приказан документарни филм Остала је реч који за тему има историју градића Истока у Метохији и судбину која га је данас задесила.

*

''Да се ја нешто питам......'' а хвала Богу не питам се ништа и мрзим кад ме ''ко шта пита'', ја бих поново увео закон у Европи да се само робијаши и осуђеници шаљу у Америку. То би било вишеструко корисно за Европу а овима веће казне не би  требало.

*

Од Мирка:

''Како смо правовремено предвидели Ваша ''Колона'' изазвала је очекивану реакцију кругова који су тематски доминантно у њој обрађени. Реакцији нисам лично присуствовао мада се игром случаја одиграла у мојој кући. Према информацијама које сам добио изгледа да је ''Колона'' посматрана доста субјективно, а да, осим личне увређености, коментатор нема нарочитих примедби на садржај и аутора''.

*

Мирку:

''Поздрав солвентној кентаурској фирми ''Ђурић'', који су: пола људи - пола Срби. Надам се да ће кратка објашњења дотичној особи бити од користи. За Вас најбоље жеље а женском делу предузећа ''Ђурић'' и рукољуб укључујући и одељак АД ''Андрић'' из Белог Града''.

(следе објашњења нерелевантна за ове списе).

*

Џери, амерички црнац са посла, је ових дана завршио некакав колеџ за Библију и сад има диплому да може да држи проповеди у цркви. То је оно кад вичу са говорнице а иза њих певају и играју дебеле црнкиње и то исто раде и сви присутни у цркви. Е, па тај Џери, се толико обрадовао што је успео да набави Библију у електронској форми, за 54$, да ја заиста ''немам срца'' а да га не поменем. Он је један од ретких људи који се овде радују и таквим ситницама и зато заслужује помињање. 

*

Њујорк пост од 30. маја опет даје кратак текст о Србији: ''Група од 200 британских жена академаца у  српском ноћном клубу попела се на галерију да би имала бољи поглед на игру мушкарца који је изводио стриптиз. Међутим, галерија се срушила али срећом нико није био повређен а особље клуба је запањио захтев жена да се настави са забавом. ''Мислили смо да ће желети да оду кући, али оне су захтевале да се шоу настави до краја''– рекао је један човек из персонала''.

*

Са интернета:

''На овом линку можете преузети књигу Игора Ђурића, препоручујем је свима, заиста.

Наталија''.

Па опет:

''Драга Наталија,

много, много ти хвала за адресу и обавештење о књизи ''Метохија и Косово''. Мислим да ћу је читати и ноћас спавати нећу - ма не могу се одвојити од текста,

Човечица''.

*

Лепо мајско јутро, које је наговештавало време од пре годину дана када смо дошли, измамило нас је једног викенда (који је продужен због прославе Memorial day, дана када се они сећају својих погинулих ратника за разлику од нас) до Централ парка. Имао сам усађену аверзију према том парку јер радим тик преко пута њега па вам је онда јасно да ме за то место могу везивати само ружне успомене. Управо због тога сам за сво ово време само пар пута тамо овлаш залазио. И погрешио сам. Додуше, пуно пута сам га гледао са врха или неких вишљих спратова ГМ зграде целог, као на длану, па сам се осећао као да га познајем одлично. Да смо стари знанци. Видети га са висине целог исто је што и видети неку жену потпуно голу и понављати то кад год ти се прохте. Са висине изгледа фасцинантно. Већина намерника и туриста нема ту привилегију, то да може да види Централ парк одједном.

Провели смо диван дан .

Кажу да се овај парк простире на преко 350 хектара и да је почео да се гради пре 150 година. Мало ко посети Њујорк а да се не прошета Петом авенијом до Централ парка.

Те мајске суботе, викенда који је трајао три дана, парк је био препун људи. Цео је засађен дрвећем (што је логично за парк, зар не?!), зеленој трави и великом броју језера. Има мноштво кипова, клупа, фонтана. Један оркестар је мајсторски свирао џез, други је држао рок концерт а један квартет је свирао озбиљну музику у једном од оних тунела које смо много пута видели на филмовима (сетите се само Косе и довољно је). Већина посетилаца је лежала на трави, било је оних који су трчали или веслали. Посетили смо и Зоолошки врт, који је много мањи од онога у Бронксу али се и ту има шта за видети. У парку има много птица, веверица. На све стране су уметници: глумци, плесачи, музичари, сликари, спортисти - који изводе своје тачке. Један пар се управо венчавао баш у парку. Зачуђујуће је колико је све на своме месту и колико сами посетиоци воде рачуна да парк буде уређен и чист. Иако је тога дана у парку било неколико стотина хиљада посетиоца нигде није било баченог папирића или лименке. Можда су у питању велике  казне, можда ипак нешто друго?! 

*

Опет Њујорк пост, овога пута у броју од 1. јуна, преноси један од својих ''епохалних'' текстова о Србији:

''Неки људи желе да дају целу фарму за већи пенис. Али у Србији људи га добијају јефтиније, дајући своју процењену краву за велики пенис. Пластична хирургија у Србији прихвата замену за своје услуге у виду краве или бика. Цена операције је око 800 долара што је скоро тачно толико колико вреди једна добра крава - рекао је доктор. Неки желе да додају и по 10 сантиметара али то је немогуће - на крају крајева, не само за једну краву''.

Морам да коментаришем. Ко је читао књигу приметио је да се Њујорк пост ''прославио'' са оваквим и сличним цртицама. У земљи где су се догађали разни културни, спортски и уметнички догађаји, па ако хоћете и политички, ови су током целе године преносили само овакве бизарне текстове. И мислим да имам одговор зашто је то тако. Неки подрепак из Београда, желећи да буде интересантан и да узме који доларчић шаље такве глупости у жељи да буде ''интересантан'' а уједно и да створи слику о Србима као варварима јер се то добро продаје. Тај неки назови Србин пљује по своме народу за шаку долара. Ајте, молим вас, па који ће наш сељак из Шумадије, Мачве или Војводине дати краву да би му се пенис повећао. Па не би то урадили ни за џабе. И друго, који би хирург у приватној болници или на ВМА баш краву узео. Можете замислите сцену, на улазу у Клинички центар ред сељака у гуњевима и са шајкачама, води краве да би их заменили за дуже курчеве. Волео бих да негде сретнем паметњаковића који шаље овакве текстове.

*

Од Добросава:

''За следећи Зборник, за који не знамо када ће изаћи јер углавном зависи од могућности плаћања трошкова штампања, напиши шта год хоћеш, што мислиш да ће било који Србин имати било какве користи. Само да није страначка политика, општа српска политика може. Текст пошаљи интернетом. Обим текста је неограничен.  Било би добро да га пошаљеш у коначном облику да га једноставно уврстимо у Зборник без икаквих измена... Имамо проблема са дозволом за локацију за споменик Стефану Немањи у Новом Пазару... Наравно не одустајемо. Поднећемо четврти захтев по реду сада комплетиран са пројектом...''.

*

Баш су се у задње време расписали о нама. Не зна човек јел' то добро или лоше?!?

Њујорк Тајмс од 8. јуна пише о хапшењу генерала Толимира и задовољству запада због тога. Зато је и Европска унија обновила разговоре са Србијом о прикључивању. Даље се у тексту изражавају наде а стигла су и уверавања са српске стране да ће ускоро бити изручен и Толимиров шеф Ратко Младић.

Овога потоњег, рек'о би', Срби држе као адут за сам пријем у Европску унију (што ће истог тренутка значити да је дотична заједница начисто пропанула). Ако пре тога у ту сврху не ''потроше'' адут звани Косово.

У истом броју, али на спортским странама опширан текст о нашим тенисеркама и њиховом успеху на Ролан Гаросу. Говори се од добрим играма, о њиховом лепом понашању и још лепшем изгледу.  На крају да би зачинили, јер ове новине не би биле то што јесу да није тако, помиње се и да је Јанковићка тренирала чак и за време бомбардовања Србије ''које је уследило као одговор на присуство српских трупа на Косову''. Могла се приметити и блага завист најчешће кроз коментар да је несхватљиво да једна мала земља са десетак милиона становника буде данас тениска велесила.

Ето како пишу ''демократски'' амерички медији чак и о спортским темама. 

У јуну смо опет постали актуелни за америчке медије, нарочито за штампане медије, пре свега око косовске кризе и руског става по том питању. ''Захватали'' су нас и конкретно и ''глобално'' у оквиру ''разрачунавања'' са новом Путиновом политиком према Америци.

Најзад, ''најзабавнији'' су били текстови о Бушовој посети Албанији и томе како му је неко тамо дрпио сат. Тако му и треба. За Србе, међутим, никако није забавно оно што је он тамо рекао а што се своди на то да ће Америка макар и на силу ''испословати'' независно Косово. Само није објаснио: због чега?!

ЧИТАЈ СЛЕДЕЋИ ТЕКСТ: ПИТАЈТЕ НАС ГДЕ СМО БИЛИ?!

Пишачи уз ветар пишу писма!

ЧИТАЈ ПРЕТХОДНИ ТЕКСТ: ДАЋУ МУ ПАРЕ СУТРА!

Страшна несрећа се догодила у Бронксу када је у једној згради за неколико минута изгорело осморо деце. Пожари су велика и стална опасност за поједине делове Њујорка, поготово ван Менхетна. Куће и зграде су углавном од дрвета, сувог и лакираног, спојене су једна са другом због штедње на простору, све имају доводе гаса и резервоаре са нафтом у подрумима - зато кад пожар букне он се за пар минута прошири. Та јадна деца нису имала никаквих шанси.

*

У сваком случају, много је јадне деце у Америци а поготову у Њујорку. Не знају одакле им прети већа опасност: од пожара, дилера дрогом или перверзних болесника и манијака. Ових дана је откривена и ухапшена организована група педофила у Њујорку која је успела да се увуче, систематски и годинама, на радна места возача школских аутобуса; (којих овде заиста има много и који доста добро и квалитетно превозе искључиво децу у школу и назад кући. Свако дете се оставља испред врата своје зграде или куће). Овде заиста не треба коментара.

*

Американци се баве стварима које доносе профит не удубљујући се превише у саму филозофију и суштину свега тога. Али, да би знали шта им доноси профит они наравно испитују шта се тражи. И не расправљају о укусима кад је профит у питању. Не интересује их ни уметнички ниво, нити стил. Само профит. Профит пак доводи до упослења људи, а упослени људи тргују, плаћају порез, итд.

Код нас у Србији прво има да се расправља месецима је ли то добро (немамо ни добро, ни лоше), је ли морално (углавном о томе причају највећи лопови) и је ли, бога-ти, на уметничком и културном нивоу. Стотине назови стручњака има да ''млати празну сламу'' и да једе од тога ''леба без мотике''. 

      Тако је било и у случају такозваног ''турбо-фолка''. Уместо, кад се већ видело да ту има пара, да се они охрабре и погурају па да се што више људи упосли у свему томе и самим тим нахрани што више деце, и наплати што више пореза за школе и болнице, па и за културу - ми смо се расправљали и томе са становишта културног и социолошког феномена. Па наравно да у томе нема уметничке вредности. Кога брига за то?! То је бизнис. Ако има профита биће за сваког по нешто. Каквих сам ја овде видео одевних комада и обуће - да Бог сачува. Тај врхунац неукуса се не може мерити са ничим нашим. Али шта брига за то произвођача, транспортера, трговца и порезника - кад се то тражи и доноси паре.

*

У New Yor Post-у од 14. марта преузет је текст Ричарда Холбрука (сећате се тога лика, наравно, за њега Ћосић каже да је ''вулгаран тип и каубојски простак који презире интелигенцију и национално достојанство Срба'') из The Washington Post-а у коме овај ''врли'' човек пише следеће:

Под насловом ''Руски тест на Косову'' он почиње филозофски и са дозом поетичког шмека: ''сећате ли се Косова?'', то је, даље вели, велика прича из 1999. године и 78 дана америчког и НАТО бомбардовања Србије јер су тај албански регион (мисли на Косово, баш ћеш свашта од њега да чујеш) српске снаге држале под репресијом (гле курца?!). Даље пише о томе како ће Ахтисари предати коначни предлог решења 26. марта Савету безбедности и да је тај план добар је ''остварује независност Косова али и даје јаке гаранције Србима''. 

      Треба подсетити да су Холбрук и Ахтисари добри пријатељи и да заједно роваре у такозваној Међународној кризној групи коју финансира још већа вуцибатина по имену Сорош. Међутим, јада се даље Холбрук у својим писанијима, Срби се противе томе плану јер полажу историјско право на ту територију где живи 90% Албанаца. Каже он: ''треба рећи Србима истину - Косово је заувек отишло из Србије а за то је крив диктатор Слободан Милошевић''. 

     Српска је будућност у Европској унији а сад их само историјске заблуде коче у томе. И Русија својим ставовима. Председник Путин је обећао Србима подршку и вето у Савету безбедности. У ствари, Русија жели тим ветом да створи хаос на Косову како би ојачала своје позиције према западу. Неће им успети, тврди овај ''филозоф''. ''Ово је интернационални тест за Владимира Путина''. 

      Иначе се у и у овако кратком чланку примећује који је степен интелигенције дотичног писца и са колико очигледне муке је успео да напабирчи ових неколико реченица. На крају текста, онако курвински и из потаје, како само они умеју, између редова износи он и ''План Б'', јер они су решили да одвоје Космет од Србије те их не занима ни право ни правда. Ево како ће то изгледати: уколико Русија уложи вето на Ахтисаријев план (а то ће се већ знати пре него ова књига буде штампана) и то блокира садашњи ток догађаја и планове, онда ће после месец-два Шиптари и тамо некој њиховој скупштини прогласити независност а заинтересовани ће редом почев од Американца да признају ту нову државу. На тај начин ће се прескочити и Русија и Уједињене нације (које ионако а што би рекао покојни Михиз ''не вреде ни по'  пичке ладне воде'').

Тако пише Хол(брука).

*

И док ме српске креатуре развлаче на све стране, свако јутро један Американац дође колима до зграде у којој живим, одведе ме до другог Американца па онда сви заједно идемо колима на посао. Кад кажем ''да је то заиста превише'' они ми одговарају ''ма дај, ти си писац, не иде да се потуцаш по возовима''. А не читају ни америчке а камоли српске писце. Него више онако осећају да треба тако. 

*

''Све је срање осим пишања а и пишање уз ветар је срање''. Ову епохалну мисао уличне српске филозофије треба узети као мото и најближу дефиницију суштине  живота у Америци. Јер није у питању само срање и само обично срање већ понекад, доста ретко, и пишање уз ветар. Мало је правих ''пишача уз ветар'', самим тим мало је и скоро занемарљиво и индивидуалаца (у правом и дословном смислу речи - стваралачких и харизматичних индивидуалаца). Зато је и овде пишање уз ветар више срање него на другим местима, поготово у Србији где јесте такође срање али такво да врло често може да се пређе преко њега.

*

Од Мићка:

Опрости што ти се неко време нисам јављао (парадоксално је да си ти у Америци далеко ажурнији него ја овде) и баш кад сам одлучио ти ми се јављаш и шаљеш ''Разне величине''. Радујем се твом дару и из ових стопа приступам читању. Као да си знао да ја између ова два јављања интензивно размишљам о неком тексту који је довољно интригантан и једноставан за реализацију. У том смислу сетио сам се неких својих текстова и озбиљно узео у разматрање један за који готово ништа није потребно, осим пет костима и нешто реквизита. Чак сам поново ишчитавао антологију руске фантастике, али ништа занимљиво у том смислу нисам нашао. Сценарио ''Молитва у зору'' (а то је текст о коме размишљам) има редуковани простор (војвођанску равницу), али ми је скоро пало на памет да бих могао да га снимим у амбијенту претходног филма, да војвођанску равницу заменим за шумадијски крајолик - готово цео у простору напуштене куће у шуми...

И ако ми не тражиш шаљем ти тај текст без неке посебне обавезе: уколико стигнеш прочитај га. Сасвим случајно, дуго након његовог настанка, прочитао сам Борхесову критику (а до тада нисам ни знао да се бавио и филмом) за ''Окамењену шуму'' Арчи Меја, једном старом филму из 1935. За тај филм Борхес каже да је у њему све погрешно, од избора глумаца до погрешно цитираних Елиотових стихова, али филм има нешто што је он крстио као ''магично приближавање смрти''. Тек тада сам схватио да и тај мој текст представља управо оно што је Борхес тако једноставно и сликовито дефинисао...

ПС

Начео сам ''Разне величине'' и установио да би ти се, бар судећи по структури можда више допало нешто што сам писао програмски 2000. године, желећи да направим синтезу изгубљених година у некој пригодној драмској форми. Дуго сам веровао да је текст ''Људи, звери, анђели'' са променама изгубио актуелност. Међутим, после неколико година од настанка сам га поново прочитао, и не без изненађења, установио да је можда актуелнији данас него у оно време када је настао (на жалост)...''.

*

Писмо наставници мога сина:
     Поштована госпођице Метс!

непријатно сам изненађен чињеницом коју ми је презентовао мој син да је на Вашем часу где сте обрађивали историју Првог светског рата долазило до смеха међу ученицима када су се помињале српске жртве и српска борба у том рату од стране мога сина а да Ви на то нисте  реаговали.

Свака људска жртва у било којем рату је за жаљење тако да не видим разлога за било какав смех. Уз то бих Вас ипак подсетио и на следеће: Србија је у том рату била на страни Америке, Енглеске, Француске и осталог (тада) прогресивног света; Србија је у том рату веома пострадaла, сваки други становник је погинуо или умро; и на крају, Србија је извојевала прве савезничке победе у том рату на Церу и Колубари.

Србија је и у Другом светском рату била на страни антифашистичке борбе и у том рату је после Јевреја и Руса процентуално највише изгинула.

Искрено сам зачуђен, јер сам доласком у Америку и поверавајући образовање свога сина америчком школском систему сматрао да сам доспео у једно демократско друштво где нема националних нетрпељивости. Као човек који је на свом језику и у својој земљи написао неколико књига и који је као сваки писац склон да верује у напредне принципе: непријатно сам изненађен.

Надам се да ћете до краја ове школске године успети да објасните деци да је смрт било којег народа за било које циљеве страшна и да то није тема за смејање.

С поштовањем,

Игор М. Ђурић

*

Својевремено сам морао у Србији, после избеглиштва, да пишем и оваква писма:

''Поштована госпођо/господине,

непријатно сам изненађен чињеницом да се на Вашем часу десио инцидент на коме су поједини ученици мога сина називали ''шиптаром'', остали се смејали а Ви нисте реаговали.

Само да Вас подсетим да смо управо од тих Шиптара натерани под претњом смрћу морали да напустимо свој родни дом и да се потуцамо као избеглице, да су многи наши рођаци и суграђани побијени од стране појединих Шиптара те и данас носимо отворене ране или болне ожиљке.

Надам се да ћете до краја школске године научити децу да спознају свој национални идентитет, да буду макар солидарни са својим пострадалим сународницима и да схвате да није никаква увреда бити Шиптар (као што није ни бити Немац, Енглез или Србин), увреда је оспоравати на примитиван начин некоме да буде Србин, Шиптар, Немац, Енглез.......

С поштовањем,

Игор М. Ђурић

*

Да сам неким случајем данас на Космету, вероватно бих морао да напишем нешто сличне садржине:

''Поштовани представниче УНМИК-а ,

непријатно сам изненађен чињеницом да се у току Вашег предавања у оквиру ''Отворене радионице за Отворено друштво на Косову'' десио инцидент у коме су поједини оспоравали право моме сину да живи на Космету иако је ту рођен, да учествује на предавању називајући га ''геноцидним дететом'' и претили му да ако не оде ''неће се наносити геноцидне главе'' а да Ви нисте реаговали. Појединци су мога сина називали погрдним шиптарским називом за Србина ''shkavell'' остали су се смејали а Ви сте ћутали.

Ако је демократско друштво које Ви градите на Космету такво да се некоме оспорава право не да живи негде него да уопште живи, ако је то друштво у коме се може са фашистичких позиција наступати некажњено, онда је и добро што до писања оваквог писма, бар што се моје породице тиче, никада неће ни доћи. Мислим да су за једну просечну српску породицу и она два претходна савим довољна.

Надам се да ћете до краја ове календарске године отићи ''до ђавола'' одакле сте уосталом и дошли и где Вам је реално и место.

Без икаквог поштовања,

Игор М. Ђурић

Из ова три писма може се извући пресек стања и позиције једне просечне српске породице у једном просечном историјском и временском контексту која се као билијарска кугла одбија од мартинеле до мартинеле ако пре тога није већ гурнута у рупу тј. јаму.

*

Писма се пишу а живот пролази.

ЧИТАЈ СЛЕДЕЋИ ТЕКСТ: ДВЕ ЖЕНЕ - ЧЕТИРИ СИСЕ!

Даћу му паре сутра!

Фото: Игор Ђурић

-----------------------------

ЧИТАЈ ПРЕТХОДНИ ТЕКСТ: НИ ТАМО - НИ АМО!

Ако желите да снимите филм, било какав, треба пре тога обавити низ предрадњи тако да сама реализација и не испадне најтежи део посла. Као прво, смислити идеју, па написати сценарио, па наћи паре, па саставити екипу. Да би се снимио документарни филм који би покушао да проникне у срж истине о томе шта су заправо Американци такође је потребно много тога само није потребан никакав сценарио нити књига снимања. Само треба изаћи на улицу, снимати их и натерати их да говоре. Све што испадне од тога употребљиво је и веродостојно јер, верујте, управо су такви какви су се својим понашањем и својом причом приказали. Нема никаквих нијанси.

*

Српска дијаспора у Америци настајала је током дугог низа година (као и свака друга дијаспора, уосталом). Надолазили су Срби овамо у разним периодима и ако се као први озбиљнији талас досељеника може узети период од краја 19. века до почетка Првог светског рата, онда се од тог периода па до данас може дефинисати неколико карактеристичних генерација и групација досељеника. У том периоду на нови континент су пристигли можда и најзначајнији Срби у Америци: Михајло Пупин 1874. године и Никола Тесла 1884. године. Управо тада је утемељена и прва српска црква у Америци. У Џексону, Калифорнија, 1894. године подигнута је црква Св. Саве.

Нама најпознатија је она емиграција, после рата, познатија као ''четничка''. То су људи који су утекли од сигурне смрти коју су им припремали комунисти, шаролика скупина различитог образовног и социјалног профила. Главни животни мото у периоду који је наступио био им је мржња према комунистима која се год многих током времена претворила у несимпатије према сопственом народу и сопственој земљи.

После њих је нахрлила ''шездесетих'' и ''седамдесетих'' средња генерација која је пристизала као класична гастарбајтерија. Њих је интересовало како да што пре зараде за кућу у селу у које се никада више неће вратити. Долазили су на годишње одморе у кошуљама кратких рукава, са широким и кратким шареним краватама, незаобилазним зулуфима и поклањали нам пластичне упаљаче. Неки мало широкогрудији и кутију цигарета или лименку кока-коле (коју смо после дуго држали у витринама за украс). Добијали су и први, и други, и трећи, децу која су временом постајала ''инстант Американци''. Помешаш са водом и промућкаш. Али ти инстант напици, као што знате, никада нису ни налик оригиналу. Покушавали су да живе дуплим животом па тако нису научили ништа ни од једног, ни од другог.

Најзад, пристигли су: избеглице, дезертери, ''младост Србије'', нешто школованих људи, још један полуталас гастарбајтера и ми који смо хтели да учинимо нешто више од својих живота, као да човек може да утиче на то. Углавном смо учинили ''нешто мање од живота'' али то сада не желимо да признамо онима који нам неосновано завиде на бољем животу.

''Трећа душа патничка била је опет једног старца. До половине живота спремао се за старост: трпео, скупљао, трудио се. Од половине живота мислио је само на младост, а гле, што је главно, чинила му се она пуна занимљивих доживљаја и уживања. Умро је кад се доцрпео; а расплакао се тек на путу од гробља до раја''.

Вељко Петровић

*

Велика је разлика, и суштинска, између Србије и Америке у следећем: у Србији већ у недељу предвече бивате нервозни због понедељка. У Америци нервоза због понедељка почиње у петак одмах после посла. 

*

Кад се све ово заврши, а ако да Бог и моја Срећна звезда - хоће, чим довршим ово писаније, требаће ми добрих пола године да регенеришем своје грађанске навике и манире и да попуним моје истрошене духовне капацитете. Те капацитете сам додуше овде трошио искључиво да се спасим од лудила. Не никако на неки креативан начин.

*

Државни подсекретар САД Николас Барнс, преиспољни мамлаз иначе, оптужио је, нема томе неки дан, Србе да су деструктивни и лоши јер се не слажу да им се отме део државне територије. Колико је паметан и образован говори и чињеница да је Србе назвао ''иредентом''. Срби су иредента јер се противе да се један део њихове територије иредентистички издвоји од матице земље а Албанци нису иредента јер желе да распарчају једну суверену и вековима међународно признату државу и да је кроз уједињење припоје (што је више него очигледно јер они и не крију своје аспирације) у догледно време са осталим земљама где живе Албанци?! Ајд', шта сутра и како објаснити таквом човеку, како га убедити неким аргументима шта је истина?! Ја нисам паметан то да схватим а ви помагајте ако јесте... 

*

Ана Никол Смит, прсата порно звезда која се удала за деведесетогодишњег милијардера, који је убрзо умро а није написао тестамент, па се тужила са његовом децом који су све од реда шездесетогодишњаци, и којој се син предрогирао и умро, која се скоро породила али се није знало ко је отац детета и сама се ових дана ''оверила'' и отишла на ''онај свет''. Медији данима само о томе говоре. Међутим, кренуо је и судски процес о томе коме ће припасти дете и леш. Два мушкарца су на суђењу које је директно преношено на телевизијама доказивали да су управо они очеви детета. И тако су пролазили дани а жена није могла бити сахрањена. После неколика дана наслови у новинама су били оваквог типа: ''Залеђена краљица'' или ''Смрзнута лепотица'', алудирајући тиме да се тело Смитове налази још у фрижидеру неке капеле. Толико (опет) о осећању укуса и мере ''демократских медија''.

*

Десет минута ми је нешто причао и објашњавао оним типичним јужњачким нагласком (''певаћемо јужњачке песме и јести печену прасетину док нам се не смучи''). Ја сам све време климао главом и понекад изговорио: ОК. Кад је отишао очигледно задовољан што ми је испричао нешто интересантно, гледајући га како замиче, рекох за себе а ипак гласно: ''Јеби ми оца очињега, ако сам те шта разумео''.

*

И не ваља овде још нешто поред свега осталог. Кад ти дођу гости (који ти иначе никада не долазе, нити ти идеш негде) па се запијеш и запушиш (што такође не можеш да урадиш а да не прекршиш једно пет, што савезних, што државних, што градских закона), и баш кад је најбоље а нестане нечега, не можеш кај у Србију да речеш: ''Сине, скокни преко пута и узми литру рубиновог и две паклице марлбора, даћу му паре сутра''.

Деца, па ни млади који још немају личну карту не могу добити никакав алкохол или цигарете (какву им то младост предодређују). Алкохола нема, ко што је Бог рек'о, у супермаркетима и бакалницама тик поред хлеба и млека, него само у посебним продавницама које се баве искључиво продајом истих. Исто тако и око продаје цигарета иде килаво: продају се на посебним местима и све коштају исто.  

      Нама су бре флаша рубиновог, два зидарска пива и бокс класика обавезни артикли кад одемо до продавнице. Коме флаша не вири из кесе тик уз перца празилука тај и није требало да креће у трговину јер није узео све потребне животне намернице. Па то су артикли који у Србији улазе и такозвану потрошачку корпу. То је као она корпа колико шта кошта од најнеопходнијих ствари за преживљавање. А овде, замисли, не можеш да пошаљеш дете да ти то купи него треба сам да се ломаташ ''богу иза ногу''. Кажу: тако спречавају ширење алкохолизма код младих. Нешто не примећујем. Кад ја крећем на посао ти млади се враћају из провода ни мало трезни. Али зато дрогу можеш купити на сваком ћошку у по бела дана без обзира на године.

О оном делу: ''даћу му паре сутра'' или ''нека упише у свеску'' овде заиста, али заиста можете само да сањате.

*

Ево шта пише у уџбенику мога сина, завршни разред основне школе у Америци, Глендале, Њујорк,  о Првом светском рату (наравно ја препричавам и по мало карикирам): рат је почео због ''национализама'' балканских народа који су гледали да сломију врат ''јадним'' империјама које су их за њихово добро угњетавале и окупирале. Наравно да је у томе предњачила Србија па су тако ''српски терористи'' убили Фердинанда у Сарајеву јер су желели да припоје Босну Србији (овде се не коментарише зашто је Аустроугарска, са којим правом и како припојила Босну себи). ''Српски терористи'' су били организовани у терористичку организацију Црна рука. Главни разлог: империјализам великих сила и тежње за новом поделом колонија они помињу успут, стидљиво и врло скромно. На карти која прати лекцију лепо се види цела Србија без икаквих тачкица која би макар и у некој аутономији ограничавале или одвајале Космет. Што променише мишљење у политици кад децу и дан данас уче другачије?!

Касније током лекције више не помињу Србију и њену борбу и жртве претрпљене ратујући на страни Енглеске, Француске и Америке. То није важно више за њих. Не помињу ни Цер, ни Колубару, прве савезничке победе у том рату. Зато је мој син све то поменуо у есеју који ради на ту тему. Оцена коју ће евентуално добити због тога нам уопште није важна. На крају лекције стиже коњица, Американци се мешају у рат и доводе ствари на своје место.

*

Бивши шеф кабинета Дика Чејнија, Луис Либи, проглашен је кривим по четири тачке оптужнице и чега га пресуда. Тај високи функционер Беле куће је лагао под заклетвом и ометао истрагу. То је нека афера око цурења информација из Беле куће новинарима. Неважно за наше прилике. Ја само овде повлачим паралелу са нашим схватањима ''слободе штампе''. Везано за овај случај новинарка Њујорк тајмса Џудит Милер је 85 дана провела у затвору док није пристала да ода свој ''извор''.  А...а...а?! Америка куме а новинари у затвору - и нико се претерано не тангира због тога. Али зато кад код нас стану да ''кокодачу'' о правима и слободи штампе и како треба да се угледамо на демократије на западу: да побелиш од муке.

*

Комшије изнад мене су гласно и страсно водиле љубав цело јутро. Стварно им то није требало ништа поготово у овом периоду. Обзиром на материјале од којих се праве овдашње куће (читај: шкртарење и крпљење даскама) имао сам утисак да су ми у соби. Јел' неко помињао скоро свингере?!

*

Купио две енциклопедије о ловачким авионима и бомбардерима кроз историју, од почетака до данашњих дана. Пошто сам их прелистао приметио сам најмање две ствари везане за Србе:

- кад пишу о ултра-модерном бомбардеру Б-2 (B-2 Spirit) кажу да је прву борбену употребу имао 24. марта 1999. године када је у маратонској мисији која је трајала 31 сат бомбардовао стратешки најважније српске циљеве. Ови авиони су полетали из Америке и враћали се назад, нису се служили пистама неких других земаља. Ови авиони су уништили све значајније српске циљеве већ прве недеље бомбардовања. Касније, пошто је понестало српских циљева погодили су и кинеску амбасаду. Ово задње наравно не пише али су управо ти авиони гађали и погодили кинеску амбасаду у Београду. Авион кошта тричаву 1,2 милијарду долара;

и (овде ћу пренети текст у оригиналу):

- “In March 24, 1999, F-117As led the NATO Operation Allied Force air strikes against Yugoslavia. During the  campaign, one F-117 was los, having being tracked by virtually antique Russian long wavelength radars. Normally the only time the aircraft’s stealthiness can be compromised is when it gets very wet or opens its bomb bays”.

ЧИТАЈ СЛЕДЕЋИ ТЕКСТ: ПИШАЧИ УЗ ВЕТАР!