Gibson Les Paul

Фото: Игор Ђурић

----------------------------------

ЧИТАЈ ПРЕТХОДНИ ТЕКСТ: Амерички сан

У Америци, посебно у Њујорку, посебно на Менхетну,  људи, мушкарци и жене, не знају да достојанствено и уздржано носе своју старост. Покушавају да зауставе време, не желе да признају своје године. И све то врло често изгледа смешно, некад гротескно, најчешће жалосно.

Видео сам пре неки дан бабу која има добрих седамдесет година обучену у ''хипи'' маниру, са касетофоном у руци и у друштву неке латино вуцибатине једно педесет година млађе од ње. Страшно и одвратно су изгледали. Можда и ''фелинијевски'' смешно. Чак и по аршинима ортодоксних егзистенцијалиста неуверљиво и дефинисано. Чак и по схватању либералних интелектуалаца: неукусно.

Ружно је не признавати старост, желећи да се у седамдесетој понашаш као да ти је тридесет. Још нисам видео на Менхетну баку која шета унуче и ужива у томе. Кучиће шетају, унучиће: не. Нисам додуше на Менхетну видео ни мајку која шета своје дете (кучиће шетају, децу: не), већ то раде ''бебиситерке'' па тако половина америчке деце на Менхетну боље говори шпански него енглески (que pasa...).

(Мистер Вулф (Woolf) са седмог спрата, и поред својих година, макар само гледа порно филмове у своме стану, много их наручује, брзо изгустира и баца, тако да по нешто остане и за нас).

Узгред речено, ни наши, балкански и српски, стари људи не знају да ''старе'' у Њујорку. Срећем их по сиромашним деловима града како се укрућено крећу улицама свесни своје неприродне ситуације и ''не-свог'' окружења. Дошли из различитих разлога а сада углавном не могу да се врате а сви су несрећни овде. Неки су ту због последњих ратова а неки због ''гладне'' деце којој представљају јефтину кућну послугу и знатне олакшице за ''рађење'' таксе а самим тим и већи повраћај новца. Са свезаним марамама и береткама на глави, у тренеркама и патикама шетају унучиће. Они који су их довели заиста су им одузели право да достојанствено проведу крај живота. Ако је за утеху, они макар шетају унучиће за разлику од првих. Мада су евидентни покушаји одређених сељачина да својим родитељима увале и по неку џукелу. А ови су, видиш, навикли да имају посла са ''џукелама''.

*

Три су ми љубави у животу душу засенчиле.

Једна је прва, друга је највећа и трећа је неузвраћена.

Прва љубав је Гоца.

Највећа љубав је мој син.

Неузвраћена љубав је уметност.

*

Купио сам Gibson гитару. Прву у животу. Не прву гитару, наравно, него првог Gibsona. Ово ми је иначе шеста по реду гитара, од којих је само она акустична у Лазаревцу, коју сам купио у Београду, нешто вредела. Једну су ми украли на радној акцији у Пироту неки гелиптери, једну сам поклонио рођаку, једна је остала у Студењаку (та је била преправљана да ради ако електрична али никад није функционисала) једна је са кућом изгорела у Истоку (или служи као ''ћефтелија'' неком Руговцу). Ову задњу сам купио у Букурешту у време Николаја Чаушеског и жене му Елене за пола бокса црвеног Ронхила од једног архитекте Румуна (интересантно да је у то време било доста Румуна у Букурешту). Црвени Ронхил није била лоша цигарета, подсећао их је изгледом на Данхил али ипак пола бокса за гитару?! Такво је време било.

Са ''џибсоном'' са купио и мало појачало, кућно. Сто чуда сам добио уз гитару: електронску штималицу (ја то боље радим ''на слух''), ремен са оним познатим ''џибсон'' знаком, торбу за гитару, комплет жица, комплет ''џибсонових'' трзалица, алат за притезање, диск са часовима гитаре и још којечега.

Ипак, јеби га, већина људи овде може себи да приушти неког јефтинијег ''џибсона'' или ''фендера''. Кад бих одмах могао у Србију са њиме е то би већ било нешто!

ПС.

У међувремену сам купио и седму, једну врло добру акустичну гитару са сталком. Није фирмирана али има изванредан звук. Америка, баће мој, мож' да купујеш гитаре колико ти воља, ама немаш коме да свираш осим оној работи са којом пишаш (а за друго ти овде и не служи). 

*

Мој син је почео да пише књигу: на енглеском! У старту је већ превазишао и зајебао (да се српски изразим) оца. Ја који себе словим за писца и уметника а радим најтеже послове у Америци управо зато што ми је енглески очајно лош а мој син са тринаест година пише књигу на енглеском. Уз већ разумљиве почетничке пропусте својствене његовим годинама и мане које су карактеристичне за сваки почетак али са доста ентузијазма, који је и најважнији јер већина књига се не прочита него остаје као духовна и морална сатисфакција ономе који ју је писао, почетак је следећи:

                      

''My school days in Serbia and U.S.A''

I started to write this book cause I thought it would be interesting to wake up my memories on the old and good, probably best days of my life. First I lived in Kosovo and Metohija in not so famous but very pretty and nice city. The name of that city was Istok. Everybody In that town knew eachother. In that town you were like a neighboor to everybody . Its not that it was small but it was peaceful. It was like that until the war began. That’s not the theme of this book so I wont talk about that right now. When I left Istok I moved to a town named Lazarevac. When I turned seven I started first grade in school “Knez Lazar”.

It was a new experience to me and it was great. I met a lot of friend`s and I spent six wonderfull years with them. When I started first grade I met my teacher and after that I started to study interesting things. I studied about Serbian history, and Serbian nature. I was too small when I started first grade so my mother walked me to school my first year. After that I learned to go to school by myself. First thing we learned at school is writing and drawing. We learned Serbian letters called: ”Cirilica”. They are pretty easy but when you start a new experience it is a little hard for you. We all learned them in about two or three months. Afer that, until the end of the year we had many difficult tests. Right now I`m talking about first grade so now you can see how schools in Serbia are hard. When we learned the letters we also started to learn reading. I knew how to read before school so I was the best in my class. Soon we finished the first semester and I passed with all A’s. My teacher and my parents were proud of me and because of that i was very happy. After that the second semester...

*

Добитника ЛОТО премије од 5 милиона евра у Француској убила капија која се срушила у његовом властитом дворишту негде у Србији, читам у новинама. Срећа је дакле релативна ствар и варљива дефиниција. И овде и у Србији. Дал' би имао толику капију да није добио на лутрији?!

ПС.

У хладно зимско јутро неки човек идући својим послом угледа на друму промрзлу и већ допола мртву птичицу. Она скоро и да није давала знаке живота и минути су били у питању када ће издахнути. Не желећи да је тако остави а журећи за својим послом човек узе птичицу и стави је у врућу крављу балегу коју угледа на путу. После неког времена птичица се од топлоте балеге поврати у живот, па скоро и скроз приздрави те на крају од среће и зацвркута. Њен цвркут чу лисица која је била у близини, скочи на њу и поједе је.

Наравоученије:

Није ти увек злотвор онај који те гура у говна нити ти је увек доброчинитељ онај који те из гована вади.

ПС.1

И, ако се питате какве везе има ова прича са мојим боравком у Америци грдно се варате ако дате себи одговор: да нема.

*

Немачки писац и нобеловац Гинтер Грас ''признао'' да је за време Другог светског рата био припадник СС јединице и тиме ''увеселио'' и ''упослио'' америчке медије који су ових дана били мало уморни са Гибсоновим ''антисемитизмом'' и ратом на Блиском истоку, празни и без информација. Гибсон може да одахне сад је други на реду за развлачење. Мени квари расположење чињеница да је Грас био један од ретких западних интелектуалаца од реномеа који је деведесетих имао по коју лепу реч за Србе (макар не много ружну).

Да ме јебеш, не могу да на крају формулишем наравоученије ове скаске. Мада оно са говнима не би било  лоше.

На крају, и актуелни Папа се нешто вртео око нациста пред крај рата као деран па њега нико не дира. Али то је већ и онако позната чињеница, мислим на очијукање Ватикана са ''фашисоидима''.

*

Неки дан ''рече ми један чо'ек ''у жељи да ме ''посаветује'': ''У Америци треба сваки дан да мењаш гаће''.

Е, јебеш ми матер ако свет око мене није луд. Па шта бре они мисле, одакле ја долазим и са киме имају посла?! Да се не дате збунити, тај што је рекао ову епохалну мисао је ''наше горе лист''. То је оно типа: ''лево вам је врућа вода'' или ''да вам покажем слику моје куће на Бабином Куку'', или ''обавезно се туширам увече и ујутро, тако сам навикла још од детињства, у нашој кући се никада није гасио бојлер''. То су они исти што и када се обогате и пређу да живе на Менхетн никад не забораве да се изују и уредно сложе ципеле у ходнику кад год уђу у стан. То су најзад и они што мисле да беле чарапе у комбинацији са ципелама и штрафтастим оделом одају склоност ка чистоћи дотичне особе.

Да се не лажемо, дешавало се да заноћим у једни гаћама и да сутра проведем цео дан у њима али се дешавало и да у једном дану променим два пара гаћа тако да сам статистички и у Србији мењао гаће сваки дан. Оне јесу ту и тамо биле бушне али увек српско домаћински чисте.

Сетих се: некада су нас старији дечаци у завичају подучавали да највећи јебачи никада нису носили гаће. Ваљда да не би кубурили са дилемом: јесу ли чисте или нису. И заиста, најчешће сам мењао гаће као пубертетлија и адолесцент, по неколико пари дневно, а све из предострожности да не улетим у највећу сексуалну авантуру свога живота а она ми пропадне кад дотична локална ''секси бомба'' схвати да су ми гаће прљаве.

ЧИТАЈ СЛЕДЕЋИ ТЕКСТ: ПЕТА АВЕНИЈА

Mister Hynkl

Фото: Игор Ђурић

-----------------------------

ЧИТАЈ ПРЕТХОДНИ ТЕКСТ: Ridgewood

Mister Hynkl-а су насилно иселили из 4Г. Зајебавао се много, није никога и ич'  јебавао, пијан је заборавио да искључи воду у купатилу па је тако поплавио спратове испод себе, тако пијан и ко од мајке рођен го и мокар падао је на ''супера'' и на крају, што му се пише као највећи грех, није плаћао нити кирију, нити надокнаду за почињену штету. И тако стигао до суда. Развлачило се то месецима, било пар покушаја милом или силом, и најзад стигла правоснажна пресуда са решењем и ето Мистер Хинкла напоље.

Мистер Хинкл има црни повез преко једног ока (као гусар), има преко 150 кила живе ваге, не одваја се од једне џукеле (то су они дугачки и ниски, мислим да су енглески, са тужним и набораним лицем и огромним шупком, једног таквог је водао са собом и Шерлок Холмс) и стално у руци, ма где ишао у куд се кретао, носи шољу пуну вискија (држим да је вероватно у питању ирски виски). Мистер Хинкл је Ирац а пије као Рус и Ирац заједно. Срби му по том питању нису ни примирисати. Срби се облочу па после бљују и болују, Ирци јок, Мистер Хинкл јок: он пије по цео дан и једино пијан понекад заборави да искључи воду у купатилу или да плати рачун.

Мистер Хинкл је важан човек у једној издавачкој кући. Оде ми шанса испред носа. Могао сам преко њега да доспем на америчко тржиште а посредно и на ирско и руско. Можда и на српско. (Интересантно је да не кажем ''читалиште'' него ''тржиште'', то је утицај америчке животне и културне филозофије на мене).

Па шта ако компанији дугује бедних петнаестак хиљада долара?!! (''Компанијама'' су се некада називале банде плаћених војника, у средњем веку, које су за новац ратовале за властелу која да више златника а када су биле без ''ангажмана'' ратовале су и пљачкале за свој рачун а на штету становништва где би се задесили. Нису много по својој симболици одмакле од првобитног значења осим што су се промениле методе и средства). Могли су прво да сачекају да ја и он завршимо то око моје књиге па после нека га терају. Овако ништа. Пропаде ми прилика ничим изазвана.

Био прво шериф (са све звездом и пиштољем), па онда агенција за исељавање, све црнци од по сто и кусур килограма. Најзад изашао и Мистер Хинкл, наравно са шољом вискија у руци, кучетом на повоцу и новом кошуљом и повезом преко ока у жељи да ваљда покаже пркос, понос и Ирцима својствену дрчност.

*

Јовану:

''...Никако да уграбим време и да ти напишем пар речи. Њујоршки темпо живота је почео да ме меље а ти знаш да ми то никако не може пријати јер ја сам по природи успорен тип. У ствари ја више по темпу личим на неког Лалу него на јужњака. Али шта ћеш, човека углавном допадају ствари које му се мало или никако не допадају...''.

*

Људске карактере, особине, нарави, устројства, стремљења, настраности, афинитете, душевности, непродуховљености итд. можеш оценити и одгонетнути (ући у суштину илити срж) на основу и према смећу које остављају пред својим вратима односно на основу садржаја њихових канти за ђубре. (Најзад нешто мало опет из моје нове струке, тако да се ова књига полако претвара у ''суву'' стручну литературу). Ко је какав  можеш схватити ако им вирнеш у контејнер.

Емотивно и духовно јалове и празне особе остављају увек чисте пластичне тањириће наручене хране, допијене флашице разних  бућкуриша, уредно сложену и сортирану рециклажу и много празних кутија од разне робе наручене преко интернета. Своју унутрашњу празнину покушавају испунити куповином а потребу да се изразе педантношћу и цепидлачењем. Таква им је и душа: без сенке, набора и увек досадно и предвидљиво иста.

Интелектуалци остављају много новина испред врата и пуно празних флаша вина.

Јапији оставе по коју празну флашу од шампањца попијену искључиво петком увече, непрочитане примерке ''Wool street journal –a'' које морају да купују због директиве послодаваца а које и не отварају - и по који диск од ''PC''-ја.

Музичари оставе празне пивске флаше, ''беле носеве'', а уметници поред свега и по које прљаве гаће.

Снобови остављају фирмиране картонске кесе од купљене гардеробе и ципела, по којег парфема или комада накита.

Затечени  станари, а то су они које закон штити и које не можеш ни да избациш, нити да им повећаш ренту, све док ти плаћају редовно или не умру (док сам тражио стан за себе и породицу један станодавац ми је дословно рекао: ''Па ако можете да сачекате који дан имаћу и двособне, наиме станарка из 2Б само што није умрла, мислим да неће саставити ову недељу''), оставе и по коју буву, старо и похабано ћебе где им је издахнуо кућни љубимац или зарђалу шерпу.

Менаџер ''реп'' састава остави и по који недопушени (или ''недодувани'') џоинт а странци на привременом дипломатском или бизнис раду у Њујорку углавном остављају пред вратима непријатне мирисе својих завичаја и носталгично недоједене кости пернатих, често недефинисаних, створова.

''Анимир даме'' високе класе које себи могу приуштити боравак у оваквим зградама, оставе по који део секси доњег веша, ваљда их то забавља, имам већ малу колекцијицу, можда извирују кроз кључаоницу и гледају моје реакције (или ја то себи без икаквих повода и основа дајем на важности, а може ми се моја је књига).

Педер са другог улаза оставља гомиле геј порно часописа  (вероватно и он извирује и очекује реакцију) па сам морао да му кажем:

''Mister, I am new guy bat I am not new gay''.

Сикофанти остављају долар на отирачу (и они извирују) да виде хоћеш ли га узети а не би ли те пријавили.

''Стар младе'' и уседелице, којих је пола зграде, као случајно и овлаш изгубе испред врата своју слику из младости.

По неки човек ''на свом месту'' остави обзире на прагу али те остави на миру са глупом куртоазијом.

Ту и тамо по нека џукела не може да се притрпи од масне хране па ти остави псеће говно али о псећим карактерима нећу овде.

Ја испред сваког прага оставим по део своје илузије да сам на правом месту у право време и да радим праве ствари. Тако је лакше: без илузија!!!

То је моје смеће: илузије.

That is my garbage: illusion.

*

Осама Бин Ладен, по писању америчке штампе, има неколико десетина синова. Један је, по тој истој штампи, управо преузео команду над ''Ал Каидом''. Може му се кад човек има више синова него Пентагон генерала.

Новине су пуне међусобно сличних наслова типа:

''Satan’s son!!!''.

или:

''Bin Laden boy new war chief!!!''.

Не треба искључити могућност да многи Арапи, поготову Ирачани који су доживели, а многи нису преживели, бомбардовање Ирака почетком деведесетих да садашњег председника Америке зову ''сатаниним сином'' или ''сатаном јуниором''.

*

“I am not an anti-Semite”

                                Mel Gibson

Уби се човек понављајући, ама џаба, развлаче ли га: развлаче.

*

''The New York Sun'' у свом подлиску ''Arts'' дао је текст о глумцу Еролу Флину (Errol Flynn). Боже, како сам волео да гледам на телевизији Робина Худа у његовој интерпретацији недељом у рано после подне осамдесетих година у тамо некој Србији у тамо неком Истоку кад сам био клинац (а клинци су углавном срећни!!!).

*

Американци су иначе врло ''скромни'' као нација гледано онако у целини. Сва своја спортска такмичења и лиге називају кратко и јасно: WORLD CHAMPIONSHIP?!?

ЧИТАЈ СЛЕДЕЋИ ТЕКСТ: ЦИА, снајка...

Ridgewood

Фото: Игор Ђурић

----------------------------------

ЧИТАЈ ПРЕТХОДНИ ТЕКСТ: Que Passa Amigo?

Млађа девојка у Метроу, Јеврејка, очитала ми (нам) је лекцију из националне али пре свега из грађанске куражи.

У купеу је атмосфера била нормална. Већина путника је имала слушалице у ушима, неки су се претварали да читају а неки су уистину спавали. Јунакиња ове причице је седела поред такође млађег човека који је на глави имао ону карактеристичну јеврејску капицу, ону што се ставља на вр' главе. (Обећао сам сину ако буде похађао елитну гимназију у јеврејском кварту једну малу шајкачицу за потиљак, колико да се не одваја од околине гологлав а толико и да не изгуби национални идентитет). Читала је неку књигу, вероватно ''Тору'' на јидишу а хебрејска слова су се попут њихових рођака арапских увијала имагинарно и за мене у несхватљивим облицима и правцима. То је моја лоша особина, кад год видим књигу у туђим рукама завирујем преко рамена да видим о чему се ради.

Вреди за причу напоменути: ових дана поново, по ко зна који пут, бесне сукоби на Блиском истоку. Израелци бомбардују Либан, ''Хезболах'' шаље ракете на Израел. На стотине мртвих. Пре пар дана је један муслиман у Сијетлу упао у Јеврејски центар и пуцао на кога је стигао. Иронија је да је баш тај Центар изабрао преко интернета што значи да им је пресела очигледно више него успешна ''веб'' презентација.

Да наставимо са описом сцене у возу:

Одједном! - девојка подиже поглед и погледа у мом правцу. И остаде тако фиксираног погледа пар минута. Мени непријатно. Бришем нос и уста, загледам према шлицу (да нисам заборавио проклетињу да затворим кад сам отоич ''пуштао сузе за Хитлера''), али видим није то. У тај мах, док ја себе још проверавам, девојка устаде и крену према мени па на крају и седе поред мене. Ја ни лево ни десно. Чујем, осећам, чачка нешто иза моје главе. Кад скупих довољно храбрости, окренем се и видим да је неко залепио папир (али га баш мушки залепио јер је морала да струже ноктима и перорезом да би га скинула) на коме је  писало:

STOP ISRAEL!!!

DEATH TO ISRAEL!!!

У возу пуном муслимана, у крају где углавном живе исти, девојка је храбро и достојанствено на очиглед свих и веома транспарентно упорно стругала папир а да није чак ни показивала мржњу или какву другу емоцију. Радила је то сасвим природно, као да помаже некој старици да пређе улицу. Деловала је чудесно мирно и врашки самоуверено. Њена станица је ''прошла''. Она није изашла. Није завршила стругање. Улазила је са сваком новом станицом све дубље и дубље у блокове где нема Јевреја а има богами муслимана. Задњи Јевреји на овом правцу су изашли још негде између ''Bedford av.'' и ''Lorimer st.''.  Од тих станица они више не улазе у возове који иду према Jamaica, ''Mitropolitan av.'' и  Canarsie. То већ  нису њихови крајеви.

Ништа! Она је и даље држала књигу у руци и гребала папир са натписом против њене постојбине. Не знам кад је завршила и докле је стигла. Ја сам сишао на ''Myrtle av''. Она је остала. Нико није смео ни да је погледа. Не знам због чега. Ваљда зато што је женско и тако то.

Рат бесни на Блиском истоку. Гину људи. Али нема везе то са овом причом: то има везе са грађанском свешћу у храброшћу. И националном патриотизму. Зато Израелци имају државу: јер имају храбре грађане било где у свету. Зато Срби немају државу: јер нема кафеа ''Шумадија'' у Ridgewood-у иако ту живи пуно Срба. Ми не смемо да напишемо ни оно што је наше а камоли да бришемо и стружемо туђе.

*

Јутром ми се по нервозној и сањивој глави јављају све неки ликови из прошлости о којима никада и не би требало да размишљам: познаници ''из виђења'', неки људи које сам сусретао у уредима, на улици, аутобусу, школи... Све ликови који су некад и негде живели у мојој близини а ја их овлаш виђао и сусретао често несвестан тих сусрета.

Ето тако сањив, нервозан и бунован ујутро у возу, на улици или на послу сетим се курира Ђоке, теткице Мире или инкасанта Боре. Некад и шинтера Јоце или неког клипана што је стално висио пред продавницом у крају и пио пиво и кога нисам видео можда и двадесет година.

Мозак је то! Не питаш се ти ништа кад је он питању, поготову неки његови тајни трезори ''џепова сећања'' који су закључани и само се сами од себе понекад откључају не питајући те при томе хоћеш ли то или нећеш.

(Узгред, никад нисам волео да пијем пиво испред продавнице иако нисам сноб. Једноставно, увек је било вруће и никад ниси имао где да седнеш а гајбица зна и те како да ти нажуља дупе а некад под теретом и да се искриви).

*

Miss Kets са петог спрата данима иде кроз зграду, јури супервајзора, менаџера и остале и виче као да држи проповед:

''Примите га за стално, никад зграда није била чистија!!!''.

И показује на мене.

А мени каже:

''Пијеш ли довољно воде, наиме, делујеш ми прилично исцрпљено''.

*

Miss Kets је опет ''проповедала'' у ходнику:

''Примите га за стално, научиће енглески, види му се на лицу да је интелигентан човек!!!''.

Ако сам ја овако дебео и задригао (по свему судећи не још дуго) слика и прилика Суперхика онда је Мис Кетс слика  прилика женске варијанте Висости Броја Један. При ходању као помагало користи оне алуминијумске сталке што се носе испред себе, нема ни један зуб у глави, стара је као Метузалем, вода куче које је вероватно њених година и изгледа да има пара. Много пара.

*

Мел Гибсон, мени иначе симпатичан глумац, је пре пар дана пијан возио, па су га тако пијаног зауставили, па је он тако пијан трабуњао свашта и тако трабуњајући пијано незгодно поменуо и Јевреје те га сада по медијима ''развлаче'' ко што је моја покојна стрина развлачила кору за питу преко стола. Сумњам да је кампања добро финансијски покривена (због ситуације на Блиском истоку по кулоарима се прича да му је све ово намештено како би показао латентни антисемитизам у свету па и у Америци) али не смем да поменем од чијих пара јер кад он славан и богат овако пролази шта би тек од мене остало. После ''развлачења'' Гибсона СNN јавља да је Фидел Кастро мртав (што се убрзо показало као нетачно) и да Америка има план како да увезе демократију на Кубу. Нек им је са срећом. И нек им је Бог којег су се одрекли у име комунизма: на помоћ! Коме Американци почну да ''увозе'' демократију томе се не пише добро. Јер демократија није артикал који се увози или извози, демократија је стање духа појединца и друштва које се годинама кроз институције гради и никада не буде савршено добро. Довољно је да буде подношљиво лоша. И то је довољно.

ЧИТАЈ СЛЕДЕЋИ ТЕКСТ: Mister Hynkl