Машала, ишала!

ЧИТАЈ ПРЕТХОДНИ ТЕКСТ: СРЕТНЕ БУДАЛЕ

Од анонимног ''обожаваоца'' електронском поштом. Писмо преносим у оригиналној верзији то јест без исправки или додавања (једино што је оригинал писан латиницом):

''Овако Турчине видим добар си са коментарима тај језик моразш можеш скратити јел си Јебеми сеза товју Србијицу за све ал за вјеру никада више да ниси нешто лоше споменнуоиначе ћемо сви иступити са овог јебеног шугавог четничког форума јел моја још једном Моја вјера је Исллам Муслиман сам значи по националности Бошњак језико који говорим БОСАНСКИ-БОШЊАЧКИ поносна на то фала Аллаху драгом јел ако ћемо по правили српски и непостоји може Југословеснки и босански и хрвацки ок! тако''.

*

У српској заједници у Америци не дају право младима да буду успешни и да нешто од својега знања и успеха пренесу другима, да буду поштовани чланови заједнице и да покрену нешто ново. Не!, овде мораш бити стар, да не кажем ''пред смрт'' и ''једном ногом у гробу'', мораш поседовати нешто дебљи банковни конто са којим искрено и не знаш шта би радио и то је као неки доказ да нешто знаш и да си нешто успео.

Шта ће коме то?!

*

Њујорк Тајмс 11. маја 07 преноси текст у коме амбасадор САД при Уједињеним нацијама Залмај Калиладзе (ваљда му се име овако пише) каже  да је неминовно да се пред Саветом безбедности донесе резолуција о ''надзираној независности'' Косова али да Руси све то коче. Он каже: ''Српски савезник Русија може да стави вето на план о губитку провинције''. Ето и они овако трапави али подмукли не могу да прескоче чињеницу да Србија губи део територије. 

*

Албанци из Mакедоније и са Космета за које се овде због актуелног тренутка и непријатне теме каже да су ''са простора бивше Југославије'' (добро не рекоше да су из Србије) припремали су терористички напад у Њу Џерзију на тамошњу касарну, у којој су иначе били смештени као избеглице и у чијој близини су после живели, и то напад са позиција муслиманског фундаментализма.

Машала! (да и ја будем језички ''актуелан'').

Одавно сам ја то говорио и писао ама нема ко да ме слуша. А сада ће и онако рећи: ''сад сви говоре да су некад говорили''.

Машала, ишала!

Додуше, деловали су као аматери: свађали су се по кафанама нападајући Америку, видео снимке обуке Ал Каиде однели су у локални видео клуб да умноже и на крају су куповали оружје од убаченог федералног агента.

Они су живели као емигранти у САД, а имали су куће, приватни бизнис и, сада се испоставило, подебеле досије-е у полицији. Нису то чиста посла, наиме, како то да после првог прекршаја не буду протерани (један има 24 саобраћајна прекршаја), и друго: ако су били избеглице смештене у касарни онда су власти могле да прате њихово потоње кретање. И најзад, како су то могли бити избеглице и илегалци истовремено?!

Медији су доста пажње посветили случају. Ево једног писма читаоца (њихова верзија Међу нама) објављеног у Њујорк Посту 11. маја: ''Четири муслимана из Југославије су у ствари косовски Албанци. 1999 Бил Клинтон је наредио бомбардовање Србије да би заштитио косовске Албанце од етничког чишћења. Да ли ови млади Албанци репрезентују однос косовских Албанаца? Звати их Југословенима који су дошли у Америку да би избегли ратовање у Србији прешло је границу ''доброг укуса'' и усудићу се рећи то је права ''клинтонеска''. Mattew Jones, Vienna , Va.

*

Умрлице и помене дају у новинама, не толико као код нас, али дају. Само што су ти помени другачије срочени од наших. Код нас обично стоји: ''Прошла је тужна година од када ниси са нама.. '', а код њих: ''Срећна прва година на небу...''.

*

Добио сам новог колегу на послу. Каже да је Албанац са Косова (не помиње Метохију а ја то не тражим од њега). Није важно одакле је и како се зове да га не би начепили тамошњи ''домољуби''. Овде је три године али се, вели, дебело попишманио. И пита ме знам ли неког адвоката у Београду са којим је он некада служио војску тамо негде у Хрватској. Помажем му да се снађе у лавиринтима зграде, да изађе напоље, на светло дана. Успут ми још каже, на одличном српском: ''Није ово за мене, ја сам писац....''.

И ја сам друже, и ја сам... говорим у себи док нас снопови сунца бију по полузатвореним очима навиклим на подрум и вештачку свeтлост. 

*

Зазвонио му је мобилни телефон у сред неког посла, на неком спрату, у некој канцеларији, где смо он и ја премештали неки намештај. Дрхтавим гласом и са сузама у очима рекао ми  је: ''Жена ми јавља да ми је сина ударио аутобус, морам   кући...''.

И отрчао је.

Једна сeкретарица која је била задужена да прати наш рад и даје нам инструкције, и која је била безлично утегнута у гардеробу и шминку, када сам јој  потанко објаснио разлоге наглог одласка мога партнера, без трунке макар одглумљене емоције, ни на лицу или у гласу, равнодушно ме упитала: ''А хоће ли некога послати да га замени?''.

*

Од Мићка:

''Најтеже је..... па тако четири пута, изукрштано, болно  онако нашки, у динамичном и узбудљивом преплету, из четири потпуно различите визуре приповедања. Не треба да ти говорим колико сам уживао. Просто сам пустио петнаестак дана да твоји ''јунаци'' врше притисак на мене и да их некако изнутра ослушкујем. Морам да ти признам да је утисак непоновљив, искусто несвакидашње. Четири ''јунака'' како какви тровачи здравог разума и нормалности су парадигма нашег простора и времена, наша реалност, нешто што бих назвао ''асимптота наше невеселе друштвене стварности''. Просто је невероватно каквом си лакоћом у приповедању ишао ''од случаја до случаја'' - иронијом и сатиром у приповести о Сетару Сетровићу, преко дилиричне и психоделичне приче о Методију, па отровноциничне о ''трговцу и тезгарошу'', закључно са шизофреном и морбидном повести о Хаљитију, ''борцу за слободу и људска права''. Таман кад сам помислио да је прва прича, о Сетару, толико луда и невероватна, да захтева још простора и нових ситуацијских каламбура, ти си ме преварио и њему се враћао још три пута, и то на најбољи могући начин. Заиста луцидно.

Учинило ми се, једино, да не би било лоше да их изукршаташ кратко, збуњујуће, на самом почетку, у виду неког увода или пролога. А онда би, у ономе што си написао, следило разјашњење. Можда би тај поступак, у драматуршком смислу, појачао доживљај и учинио да се те непоновљиве креатуре (које нас, на жалост, болно дефинишу) залепе за нас још непосредније и луђе. Можда. Волео их да видим сцену између Методија и Хаљитија у затвору (ту је апсурд доведен до крајности и пружа ти неслућене могућности). У сваком случају ствар је сјајна и може да ти служи на част.

Хвала ти што си имао довољно стрпљења и времена да се бавиш оним што сам ти послао, па да те текстове луцидно и коментаришеш (а другачије, објективно, није ни могло). У праву си када кажеш да равницу не може заменити шумадијски крајолик, а да је тако имао сам прилику да се непосредно уверим пре више од десет година када сам, припремајући један кратки филм, не без изненађења морао да констатујем да је пејзаж на Брезовици под снегом, у зимском штимунгу, био далеко питомији од војвођанске равнице, оловне и сиве, прошаране неугодним завијањем ветра...

...После силних перипетија (а то је одређење које се у правом смислу речи може увек везивати за мене) успео сам да са два пројекта конкуришем у ''Филмском центру Србије'' за кратки метар. Па и ако су ми предочили да је конкурс више формална ствар, јер су средства већ подељена одређеним групацијама, ипак сам одлучио да конкуришем са два пројекта...

...Пре десетак дана сам код уличних продаваца набавио књигу Александра Илића ''Глувне чини''. Занимљив међуратни писац са још занимљивијом биографијом. Рођен у Бечу 1899. године, завршио студије књижевности на Сорбони, радио као чиновник у државној служби у међуратом периоду. Отпуштен је из службе 1929. године. Бавио се позориштем, писањем огледа, поезије, романа. 1942. године био је професор Музичке академије. 1946. године ухапшен. Суђење му је почело 3. јануара 1947. године, осуђен на ''казну лишења слободе са принудним радом у трајању од осам година и губитак појединих политичких и грађанских права за време од пет година'', Како наводи ''Политика'' у свом извештају објављеном у броју од 8. јануара. После тога му се губи сваки траг. Пре четири године сам случајно набасао на његову кратку причу ''Сајуз-број'', заиста ефектну кратку причу у чеховљевском маниру о архивару у Министарству финансија, уплашеном, који стрепи за  посао и кога сви малтретирају, од шефова до жене. То ми се толико допало да сам је спојио са причом Венјамина Каверина ''Ревизор'' и написао сценарио за дуги филм ''Транзиција''. И ево сад поново наилазим на њега, на тог даровитог човека који је тако трагично скончао...

*

20. маја у поподневним часовима у просторијама Српског клуба у Њујорку а у организацији ''Асоцијације Срба у Њујорку'' одржана је трибина под називом ''Косово-медијске манипулације'' као покушај да се у овим данима и месецима када се врши притисак на Србе и Србију  да се одрекну Космета на неки начин огласе и Срби из овог дела света али и да се започне са неким новим активностима које до сада нису биле карактеристичне за Србе из овог дела Америке.

О овој теми су говорили Владан Ивковић испред Асоцијације Срба из Њујорка али и као човек који ради у медијима и бави се тиме и књижевник Игор Ђурић који је за основу свога обраћања користио текстове о Косову и Метохији које је објавио у часопису ''Хвосно'' а које је касније сакупио у књигу ''Метохија и Косово''.

Господин Ивковић се у уводној речи захвалио присутнима на трибини, посебно оцу Ђокану Мајсторовићу из цркве ''Свети Сава'' у Њујорку као и конзулу Србије у Њујорку господину Владимиру Жутићу.

Господин Ивковић је у уводној речи истакао ''како је ово предавање прво ове врсте одржано у Српском клубу и да се нада да ће бити успешно ако и један Србин изађе одавде са више корисних информација о овој теми него што је имао раније''.

''Предавања као ово вечерас имају за сврху да све заинтересоване Србе ближе упознају, из другачијих углова од оних које нам пласирају у дневним вјестима, са чињеницама које би нам помогле да боље схватимо шта нам се десило и да учинимо све да нам се то не понови'' – закључио је своје излагање Ивковић.

 Игор Ђурић је говорио о медијским манипулацијама везаним за припрему јавних мњења западних земаља у оправданост бомбардовања једне суверене земље у Европи.  Он је својим иступањем оспоравао уопште основаност да се данас расправља о промени статуса Космета: ''рећи ћу вам, није постојао ни један разлог утемељен у истини, праву, правди и моралу да се догоди бомбардовање и окупација Србије па самим тим не постоје никакви нити правни нити морални разлози да се данас разговара о промени статуса''. Уз мноштво цитата из тога времена, из времена најжешће сатанизације Срба а на видно изненађење присутних јер  већина њих није имала представу шта се у ствари   дешавало, господин Ђурић је скренуо пажњу на два важна момента ''косовске кампање'': на Рачак који је послужио као иницијална каписла за одлуку о бомбардовању и на наводни број убијених Албанаца који су пласирали стране дипломате и медији а који је требало да оправда ''бомбардовање као једино решење за спречавање геноцида и хуманитарне катастрофе''.

Данас када су доступни документи доказано је да је Рачак исцениран а да број убијених Косметских Албанаца не да није онолики колико је тада презентовано (неки су ишли до цифре од чак  800.000 убијених,  бечки ''Штандард'' од 7 априла 1999.) већ да је неупоредиво мањи и скоро подједнак са бројем убијених Срба а да је у Хашку оптужницу од наводних цивилних жртава пре почетка бомбардовања  укључено само оних 45 из Рачка док су све остале наводне цивилне жртве из оптужнице (око 550) страдале после 24. марта, дакле након почетка бомбардовања.  

   ''Разлози за бомбардовање Србије су сви од реда лажни то јест све су то подметнута кукавичја јаја. О томе ја говорим не оспоравајући праве жртве. Али, није било десетине хиљада мртвих, није било геноцида, није било масовног погрома док није почело бомбардовање, није било холокауста, није било организованог силовања, на крају а у ствари на почетку, није било ни стрељања цивила у Рачку него је доказано да су се ти људи борили са пушком у руци против регуларних снага једне земље.

Било је злочина и убистава, наравно, ни један рат до сада у историји човечанства није вођен а да при том није било  жртава. Чим ратом настане безакоње шљам исплива на површину. Сећате ли се какав је хаос настао у Њу Орлеансу после торнада кад је настало пљачкање, убијање и силовање због немогућности локалних власти да одржавају ред. Рат сам по себи доноси злочине, нико ту није измислио ''топлу воду''.

Али су злочини чињени са обе стране, и то сразмерно много више са албанске а процентуално немерљиво више.  (Ја чак овде ни једног тренутка не узимам у обзир преко две хиљаде  цивила погинулих у бомбардовању Србије). И злочини су настали кад је већ кривац пронађен и бомбардовањем кажњаван за њих. Дакле и Достојевски може да се преврне у гробу, Американци су поставили ствари на следећи начин: прво казна па тек онда злочин.

Суштина кампање тзв. невладиних организација, одређених јавних личности, квази политичара и одређених медија и њихових спонзора са стране јесте управо та да се скрене пажња са главног питања и проблема а о којем ја овде говорим а то је: ''је ли НАТО имао стварних разлога да нас бомбардује и окупира и да нам данас отима део територије у наставку своје акције, је ли било масовних убистава и протеривања пре бомбардовања, или је цела та конструкција око ''хуманитарне катастрофе'' лажна и имала је за циљ да оправда агресију, окупацију и одузимање дела територије?''.

 Данас са свих страна вичу: ''треба се суочити са злочинима'', из простог разлога да би се замениле тезе и да би се у подсвести српскога народа створила слика да су нас заиста бомбардовали са ваљаним и поштеним разлозима и намерама и да нам за казну  треба одузети Космет.

Хоћемо, суочићемо се са свим злочинима, али и са свим кривцима: јер највећи злочин који се десио на Космету јесте злочин стварања хаоса, безакоња и потпуног урушавања система и институција које је изазвало бомбардовање а које је довело до смрти, паљевина и свега другог. Највећи злочин је мешати се у унутрашњи сукоб једне земље помажући једној страни против друге, поготово  сепаратистичкој страни. Понајвећи злочин јесте манипулисати истином и тиме скрнавити стварне жртве'' – рекао је између осталог Ђурић.

На крају је господин Ђурић прочитао одломак из свог романа Колона а онда је приказан документарни филм Остала је реч који за тему има историју градића Истока у Метохији и судбину која га је данас задесила.

*

''Да се ја нешто питам......'' а хвала Богу не питам се ништа и мрзим кад ме ''ко шта пита'', ја бих поново увео закон у Европи да се само робијаши и осуђеници шаљу у Америку. То би било вишеструко корисно за Европу а овима веће казне не би  требало.

*

Од Мирка:

''Како смо правовремено предвидели Ваша ''Колона'' изазвала је очекивану реакцију кругова који су тематски доминантно у њој обрађени. Реакцији нисам лично присуствовао мада се игром случаја одиграла у мојој кући. Према информацијама које сам добио изгледа да је ''Колона'' посматрана доста субјективно, а да, осим личне увређености, коментатор нема нарочитих примедби на садржај и аутора''.

*

Мирку:

''Поздрав солвентној кентаурској фирми ''Ђурић'', који су: пола људи - пола Срби. Надам се да ће кратка објашњења дотичној особи бити од користи. За Вас најбоље жеље а женском делу предузећа ''Ђурић'' и рукољуб укључујући и одељак АД ''Андрић'' из Белог Града''.

(следе објашњења нерелевантна за ове списе).

*

Џери, амерички црнац са посла, је ових дана завршио некакав колеџ за Библију и сад има диплому да може да држи проповеди у цркви. То је оно кад вичу са говорнице а иза њих певају и играју дебеле црнкиње и то исто раде и сви присутни у цркви. Е, па тај Џери, се толико обрадовао што је успео да набави Библију у електронској форми, за 54$, да ја заиста ''немам срца'' а да га не поменем. Он је један од ретких људи који се овде радују и таквим ситницама и зато заслужује помињање. 

*

Њујорк пост од 30. маја опет даје кратак текст о Србији: ''Група од 200 британских жена академаца у  српском ноћном клубу попела се на галерију да би имала бољи поглед на игру мушкарца који је изводио стриптиз. Међутим, галерија се срушила али срећом нико није био повређен а особље клуба је запањио захтев жена да се настави са забавом. ''Мислили смо да ће желети да оду кући, али оне су захтевале да се шоу настави до краја''– рекао је један човек из персонала''.

*

Са интернета:

''На овом линку можете преузети књигу Игора Ђурића, препоручујем је свима, заиста.

Наталија''.

Па опет:

''Драга Наталија,

много, много ти хвала за адресу и обавештење о књизи ''Метохија и Косово''. Мислим да ћу је читати и ноћас спавати нећу - ма не могу се одвојити од текста,

Човечица''.

*

Лепо мајско јутро, које је наговештавало време од пре годину дана када смо дошли, измамило нас је једног викенда (који је продужен због прославе Memorial day, дана када се они сећају својих погинулих ратника за разлику од нас) до Централ парка. Имао сам усађену аверзију према том парку јер радим тик преко пута њега па вам је онда јасно да ме за то место могу везивати само ружне успомене. Управо због тога сам за сво ово време само пар пута тамо овлаш залазио. И погрешио сам. Додуше, пуно пута сам га гледао са врха или неких вишљих спратова ГМ зграде целог, као на длану, па сам се осећао као да га познајем одлично. Да смо стари знанци. Видети га са висине целог исто је што и видети неку жену потпуно голу и понављати то кад год ти се прохте. Са висине изгледа фасцинантно. Већина намерника и туриста нема ту привилегију, то да може да види Централ парк одједном.

Провели смо диван дан .

Кажу да се овај парк простире на преко 350 хектара и да је почео да се гради пре 150 година. Мало ко посети Њујорк а да се не прошета Петом авенијом до Централ парка.

Те мајске суботе, викенда који је трајао три дана, парк је био препун људи. Цео је засађен дрвећем (што је логично за парк, зар не?!), зеленој трави и великом броју језера. Има мноштво кипова, клупа, фонтана. Један оркестар је мајсторски свирао џез, други је држао рок концерт а један квартет је свирао озбиљну музику у једном од оних тунела које смо много пута видели на филмовима (сетите се само Косе и довољно је). Већина посетилаца је лежала на трави, било је оних који су трчали или веслали. Посетили смо и Зоолошки врт, који је много мањи од онога у Бронксу али се и ту има шта за видети. У парку има много птица, веверица. На све стране су уметници: глумци, плесачи, музичари, сликари, спортисти - који изводе своје тачке. Један пар се управо венчавао баш у парку. Зачуђујуће је колико је све на своме месту и колико сами посетиоци воде рачуна да парк буде уређен и чист. Иако је тога дана у парку било неколико стотина хиљада посетиоца нигде није било баченог папирића или лименке. Можда су у питању велике  казне, можда ипак нешто друго?! 

*

Опет Њујорк пост, овога пута у броју од 1. јуна, преноси један од својих ''епохалних'' текстова о Србији:

''Неки људи желе да дају целу фарму за већи пенис. Али у Србији људи га добијају јефтиније, дајући своју процењену краву за велики пенис. Пластична хирургија у Србији прихвата замену за своје услуге у виду краве или бика. Цена операције је око 800 долара што је скоро тачно толико колико вреди једна добра крава - рекао је доктор. Неки желе да додају и по 10 сантиметара али то је немогуће - на крају крајева, не само за једну краву''.

Морам да коментаришем. Ко је читао књигу приметио је да се Њујорк пост ''прославио'' са оваквим и сличним цртицама. У земљи где су се догађали разни културни, спортски и уметнички догађаји, па ако хоћете и политички, ови су током целе године преносили само овакве бизарне текстове. И мислим да имам одговор зашто је то тако. Неки подрепак из Београда, желећи да буде интересантан и да узме који доларчић шаље такве глупости у жељи да буде ''интересантан'' а уједно и да створи слику о Србима као варварима јер се то добро продаје. Тај неки назови Србин пљује по своме народу за шаку долара. Ајте, молим вас, па који ће наш сељак из Шумадије, Мачве или Војводине дати краву да би му се пенис повећао. Па не би то урадили ни за џабе. И друго, који би хирург у приватној болници или на ВМА баш краву узео. Можете замислите сцену, на улазу у Клинички центар ред сељака у гуњевима и са шајкачама, води краве да би их заменили за дуже курчеве. Волео бих да негде сретнем паметњаковића који шаље овакве текстове.

*

Од Добросава:

''За следећи Зборник, за који не знамо када ће изаћи јер углавном зависи од могућности плаћања трошкова штампања, напиши шта год хоћеш, што мислиш да ће било који Србин имати било какве користи. Само да није страначка политика, општа српска политика може. Текст пошаљи интернетом. Обим текста је неограничен.  Било би добро да га пошаљеш у коначном облику да га једноставно уврстимо у Зборник без икаквих измена... Имамо проблема са дозволом за локацију за споменик Стефану Немањи у Новом Пазару... Наравно не одустајемо. Поднећемо четврти захтев по реду сада комплетиран са пројектом...''.

*

Баш су се у задње време расписали о нама. Не зна човек јел' то добро или лоше?!?

Њујорк Тајмс од 8. јуна пише о хапшењу генерала Толимира и задовољству запада због тога. Зато је и Европска унија обновила разговоре са Србијом о прикључивању. Даље се у тексту изражавају наде а стигла су и уверавања са српске стране да ће ускоро бити изручен и Толимиров шеф Ратко Младић.

Овога потоњег, рек'о би', Срби држе као адут за сам пријем у Европску унију (што ће истог тренутка значити да је дотична заједница начисто пропанула). Ако пре тога у ту сврху не ''потроше'' адут звани Косово.

У истом броју, али на спортским странама опширан текст о нашим тенисеркама и њиховом успеху на Ролан Гаросу. Говори се од добрим играма, о њиховом лепом понашању и још лепшем изгледу.  На крају да би зачинили, јер ове новине не би биле то што јесу да није тако, помиње се и да је Јанковићка тренирала чак и за време бомбардовања Србије ''које је уследило као одговор на присуство српских трупа на Косову''. Могла се приметити и блага завист најчешће кроз коментар да је несхватљиво да једна мала земља са десетак милиона становника буде данас тениска велесила.

Ето како пишу ''демократски'' амерички медији чак и о спортским темама. 

У јуну смо опет постали актуелни за америчке медије, нарочито за штампане медије, пре свега око косовске кризе и руског става по том питању. ''Захватали'' су нас и конкретно и ''глобално'' у оквиру ''разрачунавања'' са новом Путиновом политиком према Америци.

Најзад, ''најзабавнији'' су били текстови о Бушовој посети Албанији и томе како му је неко тамо дрпио сат. Тако му и треба. За Србе, међутим, никако није забавно оно што је он тамо рекао а што се своди на то да ће Америка макар и на силу ''испословати'' независно Косово. Само није објаснио: због чега?!

ЧИТАЈ СЛЕДЕЋИ ТЕКСТ: ПИТАЈТЕ НАС ГДЕ СМО БИЛИ?!

Стаза слонова

ЧИТАЈ ПРЕТХОДНИ ТЕКСТ: ДВЕ ЖЕНЕ - ЧЕТИРИ СИСЕ!

Завршио са читањем обимне књиге Вила Дуранта Животи и мишљења великих филозофа. Пријемчива књига. Лака за читање и кристално јасним стилом писана. Таман онолико колико треба да вам филозофија не досади. Добио сам је од друштва у Лазаревцу оног дана када су ми приредили опроштајни банкет  кафани на пијаци.

Читам посвету:

Лазаревац

18. јун 2006.

''Код Мирка'' у 17 часова

''Драги Пријатељу Игоре!

Уз данашње дружење са нашег најчешћег састајалишта желимо теби и твојој породици на растанку сваку срећу у нади да ћемо и даље бити заједно у истој ''Колони''.

Нама, овој дружини, била је привилегија дружити се са тобом и твојима.

Срећно, у нове победе,

желе ти:

Аца, Воја, Миомир, Слоба, Ђале, Ђоле, Гаја, Јања и Ивко''.

Не стигох ни да се захвалим људима како треба.

*

Прича ми познаник да oдавно није био у Бронксу. Није нешто ни раније одлазио често, није то баш крај пријатан за шетњу људи беле боје коже. Међутим, каже, сада су се ствари нешто промениле: Албанци масовно купују станове или се досељавају у Бронкс. Каже да је видео чудну ситуацију: у појединим улицама црнци ходају једном страном улице а Албанци другом. Мислим се, познато ми је то. Сваки корзо на Космету је изгледао тако у градовима где су заједно живели Срби и Албанци. Почело је и овде значи. Вала, кад су у стању и црнцима у Бронксу ''да дођу главе'', онда није ни чудо што су то успели са нама на Косову кад нас је било тако мало у односу на њих и кад смо куд и камо неотпорнији од црнаца.

*

Харизматични и врло утицајни радио водитељ Дон Ајмус изјавио је ''у етар'' за кошаркашице једног универзитета из Њу Џерзија да су ''кудраве курве'' и тако навукао на себе гнев феминисткиња и црнаца (јер је асоцијација више него    очигледна). Да вам право кажем бољи  спортски коментар одавно нисам чуо и волео бих да га неко некад примени и на неке наше српске умишљене спортске величине.

*

Од Луке:

''Велики поздрав за New Yorkera из Истока!!!

Круже неке гласине да ћеш да помутиш славу Доналда Трампа, најпознатијег предузимача у New York-u, и ја верујем и надам се у то.

By the wau, дипломирао сам у октобру али још нисам нашао посао у струци.

Како напредује писање? Јел спремаш неки пројекат за многобројни српски живаљ у том New York-u? И имаш ли времена за то?

Велики поздрав.

ПС

Поздрави селу TNT групу (ако још ниси ступио у контакт са њима, ШТА ЧЕКАШ?!)''.

*

На сајту једне ''мондијалистичке'' телевизије у Србији појавио се један идилични текст о Њујорку писан пре бих рекао од стране једне напаљене туристкиње него озбиљног новинара или путописца. ''Те како је дивно, улице чисте, храна здрава и укусна, Менхетн предиван и гостољубив, људи срдачни и опуштени...''. Мед и млеко, рек'о би свако ко прочита текст. И ако ми то није манир морао сам да напишем нешто и прокоментаришем, отприлике овако:

''Види се да ауторка не живи у New York-u нити ради на Manhatn-у иначе ништа лепо не би видела да се свакога дана ломата у рану зору по препуним возовима, да рмба десет сати, да у тим истим возовима препуним знојавих и уморних упосленика иде кући на спавање. Волео бих да је видим како се аутомобилом или таксијем креће када се загуши саобраћај а о прљавим латиносима и још прљавијим ресторанима у којима раде не бих ни трошио речи. О музејима, галеријама и концертима има право само што запослен човек у Њујорку нема времена да иде тамо. Ал' о томе како су Њујорчани опуштени то заиста сада први пут чујем јер нисам осетио а живим у Њујорку. Све у свему један безвезан текст који се могао написати а да се и не крочи ван Београда. Укуцати на Google-у и добити сва та имена улица и зграда. Ја радим на 5. Авенији поред самог Централ парка, и верујте, смучи ми се сад само и кад помислим да ујутро идем тамо а о опуштености нећу ни да говорим. Три месеца сам планирао да бих успео да обиђем The Metropolitan Museum of Art  и тамо се заиста има шта видети али је потребно неколико дана да би се све обишло: значи следећих годину дана планирања. Њујорк је леп и пријатан само за промил становника који живи од крви и зноја осталих 99% људи који раде и стварају енормне профите за њих. Нема сврхе, треба овде живети и бити искрен....''.

А онда је кренула лавина коментара ''младе и паметне Србије'', мондијалистичких пионира, на мој коментар: ''те, ако ти није добро што се не вратиш у Београд у којем све смрди и аутобуси немају клима уређаје, у коме нема људских права и демократије, у коме су плате 200 евра, у коме су Срби смрдљивији и прљавији од латиноса, те како сам ја примитивни Балканац са расистичким погледима на свет и сви једнодушно закључују а нема боље и лепше земље од Америке и бољег и лепшег града од Њујорка''.

Морао сам поново, додуше кратко, јер немам баш времена да се надлајавам са том балавурдијом, да ''отпоздравим'':

''Све сте помешали - уосталом као по обичају. Нигде ја нисам написао да је у Београду боље, једноставно сам коментарисао текст са аспекта човека који овде живи и ради. Текст није добар јер га је писао неко ко о Њујорку не зна много. Све остало стоји: нико ме не присиљава да седим овде али ја седим јер је мој избор да осетим што више ''градских смрадова'' у свету како бих знао да оценим које је ''тежине'' и ''каквоће'' онај наш у Београду. Само се тако може говорити о компетентности некога да говори о томе који путници у ком градском превозу ''се више осећају''. Ја само желим да поручим млађој генерацији, јер сам управо прошлог лета сусрео много студената из Србије, да не идеализују превише ни запад ни Америку него да пробају да пре него крену овамо стекну што реалнију слику о томе како је овде и шта их чека''.

О другој лавини одговора како они у Београду боље знају од мене овде ''како је овде'': нећу. Нек им је са срећом.

*

Датумски се поклопили грегоријански и јулијански Ускрс тако да смо и ми ''најисправнији на свету'' имали слободне дане овде у белом свету где смо кобајаги због бољег живота. Све бисмо добро у овом свету, а то ''све'' се манифестује у виду  пара, али никада не пропустимо прилику да презремо све око себе и да понизимо земљу која нас је примила да у њој живимо и радимо (ма каква да је). Па тако и ово: да се нису поклопили датуми већина би са ниподаштавајућим осмехом на лицу   казала: ''ма није ово мој Ускрс али кад је слободан а плаћен дан - ко им јебе мајку''. 

*

На Техничком универзитету у држави Virginia  у ''кампусу'' (што је еквивалент за наш Студенски град) наоружани младић је убио 32 људи  и на крају је самоубиством укупан број мртвих заокружио на 33. Ово је наjтежи напад ове врсте у иначе богатој историји оваквих догађаја у САД.

Треба се упитати и размислити зашто су та и таква масовна убиства карактеристична за Америку?! Шта је то специфично за Америку што доводи до таквих психичких ломова код људи?!

Ако jе отуђеност, тежак рад, неизвесна будућност и осећај неважности, ако је константни стрес - па по томе су карактеристичне и све остале индустријски развијене земље. Али се тако нешто ретко или уопште не дешава у Немачкој или Јапану.

За једну другу велику нацију: Руску, карактеристично је пак да њихове масовне убице ''раде'' сасвим другачије. Убијају једну по једну жртву у различитим временским периодима, на различитим местима, крију своје трагове, убиства најчешће изводе брутално хладним оружјем уз обавезно масакрирање и касапљење, сакривају лешеве: типично словенски и  источњачки. И наравно, из сасвим других разлога и узрока.

Убица је Кореанац који није рођен у Америци али је овде растао, васпитавао се и стасавао. Било би сада крајње ''монти-пајтоновски'' у свој овој трагедији, али верујте не и немогуће, да рецимо New York Tames објави причу о томе како је дотични као мало дете много гледао на телевизији о ратовима на Балкану па је зато сада доживео трауме од тога.

У ствари, вероватно се ради о поремећеној особи са психичким проблемима. Оставио је видео поруку где се одмах види да му није све потаман. Наоружан пиштољима и са ножем за пасом он између осталог каже:

''Сатерали сте ме у угао и дали сте ми само једну могућност...... одлука је била ваша сада имате крв на вашим рукама коју никада нећете опрати... напали сте моје срце, силовали моју душу и уништавали моју савест ... хвала вам што сам умро као Исус Христ који је инспирисао генерације на буђење за заштиту незаштићених... ваши ''мерцедеси'' нису били довољни ''ви багро'', ваше златне наруквице нису биле довољне ''ви снобови'', ваш капитал и ваша наследства нису била довољна... итд ''.

Кад погледаш, можда је овим реченицама он и дао одговоре на моја питања и моје дилеме. И то можда врло прецизне и тачне одговоре. И не само на моја, него и на многа друга питања.

Иначе је све на видео поруци, реченице, гестикулација, махање оружјем, доследно и верно преузео из кореанског филма Oldboy који у свом садржају такође има за тему масовно убиство инспирисано осветом.

Рекох да је ово најтежи злочин овакве врсте. Листа је дугачка и ја ћу овде навести неке познатије:

- Killen, Texas, 1991, 23 мртва и на крају је убица убио  себе, (ово је до сада био најтежи масакр али се није десио у школи или универзитету, следећи набројани тицаће се само маскара на факултетима или школама);

- Универзитет Texas at Austin, 1966, 16 мртвих и на крају је убица извршио самоубиство скочивши са 28 спрата;

- Columbine, Colorado, средња школа, 1999, 12 мртвих ученика;

- Kent State, Ohio, 1970, четири мртва студента;

- University of Iowa, 1991, убијена су пет радника универзитета пре него се убица и сам убио;

- Amish schoolhouse, 2006, пет мртвих ученица а потом и самоубиство убице, (ово је за нашега вакта и то смо већ помињали као и масакр оног несретног младића из Босне).

Зашто овдашње потенцијалне самоубице имају потребу да прво убију неколико десетина недужних људи па тек онда да остваре свој наум?! Кад су већ погођени нечим (а очигледно је да јесу): системом или појединцем, зашто своју освету не окрену према извору своје патње па ударе на систем или појединца него се окрећу аморфној и недефинисаној маси и убијају насумице чинећи читаву ствар апсурднијом него што је иначе?!

*

Од Зорана:

''Хвала ти за нову причу. Претходном си, ''Прави филм је бајка'', доста њих развеселио. ''Ова ти је прича освежење  (суморног, моја примедба) часописа''– говорили су''.

*

Тај већ овде много помињани The New York Times у једном априлском издању прогласио је нашег писца Зорана Живковића ''кандидатом за новог Борхеса''.

Ваљда ће сада мање пљувати по земљи ''новог Борхеса'' (макар он био и у статусу ''кандидата'').

*

На WC шољи док зора свиће

Човек снове о срећи снева

И жеља из снова испуниће

Слободан простор од празних црева.

*

У Америци су сви нешто друго него што сада јесу (у том, овом, тренутку). (Ја сам најбољи пример за то: радим као сметлар, физикалац и лифтбој а представљам се лажно и са тенденцијом: писцем). Сви нешто чекају. Чекају да се догоди чудо па да престану да буду то што јесу: конобарице ће постати глумице, разносачи пица сликари, возачи бизнисмени, младе девојке ће се удати за богате старце који ће ускоро умрети и оставити им све паре а... а... а сметлари ће писати књиге. 

*

Рано, рано ујутро (напољу је још мрак а нормалан и пристојан свет још увек спава, и још дуго ће) док се још онако буновни и сањиви пресвлачимо у своја смешна радна одела, моје доста старије колеге (неки већ пред пензијом, дакле, овејани ''хигијеничари'') живо и на моју велику жалост веома бучно расправљају о животињском царству. Тема: која је звер најкрволочнија или најопаснија? Сви имају своје фаворите: тигрове, крокодиле, анаконде... Образлажу једни другима аргументујући, рекло би се чак: препиру се. Најзад се Џо Бразилијан досетио па каже: ''слон је врло зајебан, ако га удариш док је још мали памти то цео живот и врати ти после дваје'с година''. Слушајући га како прича ову до бола упроштену варијанту о ''стази слонова'' неупућени слушалац може помислити како се овај свакодневно сусреће са слоновима. Ја их онако нервозан и буновно осетљив на јутарњу буку, празан и недефинисан временом и простором мога бивствовања слушам и сам себи кажем - ''јеботе, шта је ово: скривена камера или Twin Peaks?!''.

ЧИТАЈ СЛЕДЕЋИ ТЕКСТ: СРЕТНЕ БУДАЛЕ!