Стаза слонова

ЧИТАЈ ПРЕТХОДНИ ТЕКСТ: ДВЕ ЖЕНЕ - ЧЕТИРИ СИСЕ!

Завршио са читањем обимне књиге Вила Дуранта Животи и мишљења великих филозофа. Пријемчива књига. Лака за читање и кристално јасним стилом писана. Таман онолико колико треба да вам филозофија не досади. Добио сам је од друштва у Лазаревцу оног дана када су ми приредили опроштајни банкет  кафани на пијаци.

Читам посвету:

Лазаревац

18. јун 2006.

''Код Мирка'' у 17 часова

''Драги Пријатељу Игоре!

Уз данашње дружење са нашег најчешћег састајалишта желимо теби и твојој породици на растанку сваку срећу у нади да ћемо и даље бити заједно у истој ''Колони''.

Нама, овој дружини, била је привилегија дружити се са тобом и твојима.

Срећно, у нове победе,

желе ти:

Аца, Воја, Миомир, Слоба, Ђале, Ђоле, Гаја, Јања и Ивко''.

Не стигох ни да се захвалим људима како треба.

*

Прича ми познаник да oдавно није био у Бронксу. Није нешто ни раније одлазио често, није то баш крај пријатан за шетњу људи беле боје коже. Међутим, каже, сада су се ствари нешто промениле: Албанци масовно купују станове или се досељавају у Бронкс. Каже да је видео чудну ситуацију: у појединим улицама црнци ходају једном страном улице а Албанци другом. Мислим се, познато ми је то. Сваки корзо на Космету је изгледао тако у градовима где су заједно живели Срби и Албанци. Почело је и овде значи. Вала, кад су у стању и црнцима у Бронксу ''да дођу главе'', онда није ни чудо што су то успели са нама на Косову кад нас је било тако мало у односу на њих и кад смо куд и камо неотпорнији од црнаца.

*

Харизматични и врло утицајни радио водитељ Дон Ајмус изјавио је ''у етар'' за кошаркашице једног универзитета из Њу Џерзија да су ''кудраве курве'' и тако навукао на себе гнев феминисткиња и црнаца (јер је асоцијација више него    очигледна). Да вам право кажем бољи  спортски коментар одавно нисам чуо и волео бих да га неко некад примени и на неке наше српске умишљене спортске величине.

*

Од Луке:

''Велики поздрав за New Yorkera из Истока!!!

Круже неке гласине да ћеш да помутиш славу Доналда Трампа, најпознатијег предузимача у New York-u, и ја верујем и надам се у то.

By the wau, дипломирао сам у октобру али још нисам нашао посао у струци.

Како напредује писање? Јел спремаш неки пројекат за многобројни српски живаљ у том New York-u? И имаш ли времена за то?

Велики поздрав.

ПС

Поздрави селу TNT групу (ако још ниси ступио у контакт са њима, ШТА ЧЕКАШ?!)''.

*

На сајту једне ''мондијалистичке'' телевизије у Србији појавио се један идилични текст о Њујорку писан пре бих рекао од стране једне напаљене туристкиње него озбиљног новинара или путописца. ''Те како је дивно, улице чисте, храна здрава и укусна, Менхетн предиван и гостољубив, људи срдачни и опуштени...''. Мед и млеко, рек'о би свако ко прочита текст. И ако ми то није манир морао сам да напишем нешто и прокоментаришем, отприлике овако:

''Види се да ауторка не живи у New York-u нити ради на Manhatn-у иначе ништа лепо не би видела да се свакога дана ломата у рану зору по препуним возовима, да рмба десет сати, да у тим истим возовима препуним знојавих и уморних упосленика иде кући на спавање. Волео бих да је видим како се аутомобилом или таксијем креће када се загуши саобраћај а о прљавим латиносима и још прљавијим ресторанима у којима раде не бих ни трошио речи. О музејима, галеријама и концертима има право само што запослен човек у Њујорку нема времена да иде тамо. Ал' о томе како су Њујорчани опуштени то заиста сада први пут чујем јер нисам осетио а живим у Њујорку. Све у свему један безвезан текст који се могао написати а да се и не крочи ван Београда. Укуцати на Google-у и добити сва та имена улица и зграда. Ја радим на 5. Авенији поред самог Централ парка, и верујте, смучи ми се сад само и кад помислим да ујутро идем тамо а о опуштености нећу ни да говорим. Три месеца сам планирао да бих успео да обиђем The Metropolitan Museum of Art  и тамо се заиста има шта видети али је потребно неколико дана да би се све обишло: значи следећих годину дана планирања. Њујорк је леп и пријатан само за промил становника који живи од крви и зноја осталих 99% људи који раде и стварају енормне профите за њих. Нема сврхе, треба овде живети и бити искрен....''.

А онда је кренула лавина коментара ''младе и паметне Србије'', мондијалистичких пионира, на мој коментар: ''те, ако ти није добро што се не вратиш у Београд у којем све смрди и аутобуси немају клима уређаје, у коме нема људских права и демократије, у коме су плате 200 евра, у коме су Срби смрдљивији и прљавији од латиноса, те како сам ја примитивни Балканац са расистичким погледима на свет и сви једнодушно закључују а нема боље и лепше земље од Америке и бољег и лепшег града од Њујорка''.

Морао сам поново, додуше кратко, јер немам баш времена да се надлајавам са том балавурдијом, да ''отпоздравим'':

''Све сте помешали - уосталом као по обичају. Нигде ја нисам написао да је у Београду боље, једноставно сам коментарисао текст са аспекта човека који овде живи и ради. Текст није добар јер га је писао неко ко о Њујорку не зна много. Све остало стоји: нико ме не присиљава да седим овде али ја седим јер је мој избор да осетим што више ''градских смрадова'' у свету како бих знао да оценим које је ''тежине'' и ''каквоће'' онај наш у Београду. Само се тако може говорити о компетентности некога да говори о томе који путници у ком градском превозу ''се више осећају''. Ја само желим да поручим млађој генерацији, јер сам управо прошлог лета сусрео много студената из Србије, да не идеализују превише ни запад ни Америку него да пробају да пре него крену овамо стекну што реалнију слику о томе како је овде и шта их чека''.

О другој лавини одговора како они у Београду боље знају од мене овде ''како је овде'': нећу. Нек им је са срећом.

*

Датумски се поклопили грегоријански и јулијански Ускрс тако да смо и ми ''најисправнији на свету'' имали слободне дане овде у белом свету где смо кобајаги због бољег живота. Све бисмо добро у овом свету, а то ''све'' се манифестује у виду  пара, али никада не пропустимо прилику да презремо све око себе и да понизимо земљу која нас је примила да у њој живимо и радимо (ма каква да је). Па тако и ово: да се нису поклопили датуми већина би са ниподаштавајућим осмехом на лицу   казала: ''ма није ово мој Ускрс али кад је слободан а плаћен дан - ко им јебе мајку''. 

*

На Техничком универзитету у држави Virginia  у ''кампусу'' (што је еквивалент за наш Студенски град) наоружани младић је убио 32 људи  и на крају је самоубиством укупан број мртвих заокружио на 33. Ово је наjтежи напад ове врсте у иначе богатој историји оваквих догађаја у САД.

Треба се упитати и размислити зашто су та и таква масовна убиства карактеристична за Америку?! Шта је то специфично за Америку што доводи до таквих психичких ломова код људи?!

Ако jе отуђеност, тежак рад, неизвесна будућност и осећај неважности, ако је константни стрес - па по томе су карактеристичне и све остале индустријски развијене земље. Али се тако нешто ретко или уопште не дешава у Немачкој или Јапану.

За једну другу велику нацију: Руску, карактеристично је пак да њихове масовне убице ''раде'' сасвим другачије. Убијају једну по једну жртву у различитим временским периодима, на различитим местима, крију своје трагове, убиства најчешће изводе брутално хладним оружјем уз обавезно масакрирање и касапљење, сакривају лешеве: типично словенски и  источњачки. И наравно, из сасвим других разлога и узрока.

Убица је Кореанац који није рођен у Америци али је овде растао, васпитавао се и стасавао. Било би сада крајње ''монти-пајтоновски'' у свој овој трагедији, али верујте не и немогуће, да рецимо New York Tames објави причу о томе како је дотични као мало дете много гледао на телевизији о ратовима на Балкану па је зато сада доживео трауме од тога.

У ствари, вероватно се ради о поремећеној особи са психичким проблемима. Оставио је видео поруку где се одмах види да му није све потаман. Наоружан пиштољима и са ножем за пасом он између осталог каже:

''Сатерали сте ме у угао и дали сте ми само једну могућност...... одлука је била ваша сада имате крв на вашим рукама коју никада нећете опрати... напали сте моје срце, силовали моју душу и уништавали моју савест ... хвала вам што сам умро као Исус Христ који је инспирисао генерације на буђење за заштиту незаштићених... ваши ''мерцедеси'' нису били довољни ''ви багро'', ваше златне наруквице нису биле довољне ''ви снобови'', ваш капитал и ваша наследства нису била довољна... итд ''.

Кад погледаш, можда је овим реченицама он и дао одговоре на моја питања и моје дилеме. И то можда врло прецизне и тачне одговоре. И не само на моја, него и на многа друга питања.

Иначе је све на видео поруци, реченице, гестикулација, махање оружјем, доследно и верно преузео из кореанског филма Oldboy који у свом садржају такође има за тему масовно убиство инспирисано осветом.

Рекох да је ово најтежи злочин овакве врсте. Листа је дугачка и ја ћу овде навести неке познатије:

- Killen, Texas, 1991, 23 мртва и на крају је убица убио  себе, (ово је до сада био најтежи масакр али се није десио у школи или универзитету, следећи набројани тицаће се само маскара на факултетима или школама);

- Универзитет Texas at Austin, 1966, 16 мртвих и на крају је убица извршио самоубиство скочивши са 28 спрата;

- Columbine, Colorado, средња школа, 1999, 12 мртвих ученика;

- Kent State, Ohio, 1970, четири мртва студента;

- University of Iowa, 1991, убијена су пет радника универзитета пре него се убица и сам убио;

- Amish schoolhouse, 2006, пет мртвих ученица а потом и самоубиство убице, (ово је за нашега вакта и то смо већ помињали као и масакр оног несретног младића из Босне).

Зашто овдашње потенцијалне самоубице имају потребу да прво убију неколико десетина недужних људи па тек онда да остваре свој наум?! Кад су већ погођени нечим (а очигледно је да јесу): системом или појединцем, зашто своју освету не окрену према извору своје патње па ударе на систем или појединца него се окрећу аморфној и недефинисаној маси и убијају насумице чинећи читаву ствар апсурднијом него што је иначе?!

*

Од Зорана:

''Хвала ти за нову причу. Претходном си, ''Прави филм је бајка'', доста њих развеселио. ''Ова ти је прича освежење  (суморног, моја примедба) часописа''– говорили су''.

*

Тај већ овде много помињани The New York Times у једном априлском издању прогласио је нашег писца Зорана Живковића ''кандидатом за новог Борхеса''.

Ваљда ће сада мање пљувати по земљи ''новог Борхеса'' (макар он био и у статусу ''кандидата'').

*

На WC шољи док зора свиће

Човек снове о срећи снева

И жеља из снова испуниће

Слободан простор од празних црева.

*

У Америци су сви нешто друго него што сада јесу (у том, овом, тренутку). (Ја сам најбољи пример за то: радим као сметлар, физикалац и лифтбој а представљам се лажно и са тенденцијом: писцем). Сви нешто чекају. Чекају да се догоди чудо па да престану да буду то што јесу: конобарице ће постати глумице, разносачи пица сликари, возачи бизнисмени, младе девојке ће се удати за богате старце који ће ускоро умрети и оставити им све паре а... а... а сметлари ће писати књиге. 

*

Рано, рано ујутро (напољу је још мрак а нормалан и пристојан свет још увек спава, и још дуго ће) док се још онако буновни и сањиви пресвлачимо у своја смешна радна одела, моје доста старије колеге (неки већ пред пензијом, дакле, овејани ''хигијеничари'') живо и на моју велику жалост веома бучно расправљају о животињском царству. Тема: која је звер најкрволочнија или најопаснија? Сви имају своје фаворите: тигрове, крокодиле, анаконде... Образлажу једни другима аргументујући, рекло би се чак: препиру се. Најзад се Џо Бразилијан досетио па каже: ''слон је врло зајебан, ако га удариш док је још мали памти то цео живот и врати ти после дваје'с година''. Слушајући га како прича ову до бола упроштену варијанту о ''стази слонова'' неупућени слушалац може помислити како се овај свакодневно сусреће са слоновима. Ја их онако нервозан и буновно осетљив на јутарњу буку, празан и недефинисан временом и простором мога бивствовања слушам и сам себи кажем - ''јеботе, шта је ово: скривена камера или Twin Peaks?!''.

ЧИТАЈ СЛЕДЕЋИ ТЕКСТ: СРЕТНЕ БУДАЛЕ!

Пишачи уз ветар пишу писма!

ЧИТАЈ ПРЕТХОДНИ ТЕКСТ: ДАЋУ МУ ПАРЕ СУТРА!

Страшна несрећа се догодила у Бронксу када је у једној згради за неколико минута изгорело осморо деце. Пожари су велика и стална опасност за поједине делове Њујорка, поготово ван Менхетна. Куће и зграде су углавном од дрвета, сувог и лакираног, спојене су једна са другом због штедње на простору, све имају доводе гаса и резервоаре са нафтом у подрумима - зато кад пожар букне он се за пар минута прошири. Та јадна деца нису имала никаквих шанси.

*

У сваком случају, много је јадне деце у Америци а поготову у Њујорку. Не знају одакле им прети већа опасност: од пожара, дилера дрогом или перверзних болесника и манијака. Ових дана је откривена и ухапшена организована група педофила у Њујорку која је успела да се увуче, систематски и годинама, на радна места возача школских аутобуса; (којих овде заиста има много и који доста добро и квалитетно превозе искључиво децу у школу и назад кући. Свако дете се оставља испред врата своје зграде или куће). Овде заиста не треба коментара.

*

Американци се баве стварима које доносе профит не удубљујући се превише у саму филозофију и суштину свега тога. Али, да би знали шта им доноси профит они наравно испитују шта се тражи. И не расправљају о укусима кад је профит у питању. Не интересује их ни уметнички ниво, нити стил. Само профит. Профит пак доводи до упослења људи, а упослени људи тргују, плаћају порез, итд.

Код нас у Србији прво има да се расправља месецима је ли то добро (немамо ни добро, ни лоше), је ли морално (углавном о томе причају највећи лопови) и је ли, бога-ти, на уметничком и културном нивоу. Стотине назови стручњака има да ''млати празну сламу'' и да једе од тога ''леба без мотике''. 

      Тако је било и у случају такозваног ''турбо-фолка''. Уместо, кад се већ видело да ту има пара, да се они охрабре и погурају па да се што више људи упосли у свему томе и самим тим нахрани што више деце, и наплати што више пореза за школе и болнице, па и за културу - ми смо се расправљали и томе са становишта културног и социолошког феномена. Па наравно да у томе нема уметничке вредности. Кога брига за то?! То је бизнис. Ако има профита биће за сваког по нешто. Каквих сам ја овде видео одевних комада и обуће - да Бог сачува. Тај врхунац неукуса се не може мерити са ничим нашим. Али шта брига за то произвођача, транспортера, трговца и порезника - кад се то тражи и доноси паре.

*

У New Yor Post-у од 14. марта преузет је текст Ричарда Холбрука (сећате се тога лика, наравно, за њега Ћосић каже да је ''вулгаран тип и каубојски простак који презире интелигенцију и национално достојанство Срба'') из The Washington Post-а у коме овај ''врли'' човек пише следеће:

Под насловом ''Руски тест на Косову'' он почиње филозофски и са дозом поетичког шмека: ''сећате ли се Косова?'', то је, даље вели, велика прича из 1999. године и 78 дана америчког и НАТО бомбардовања Србије јер су тај албански регион (мисли на Косово, баш ћеш свашта од њега да чујеш) српске снаге држале под репресијом (гле курца?!). Даље пише о томе како ће Ахтисари предати коначни предлог решења 26. марта Савету безбедности и да је тај план добар је ''остварује независност Косова али и даје јаке гаранције Србима''. 

      Треба подсетити да су Холбрук и Ахтисари добри пријатељи и да заједно роваре у такозваној Међународној кризној групи коју финансира још већа вуцибатина по имену Сорош. Међутим, јада се даље Холбрук у својим писанијима, Срби се противе томе плану јер полажу историјско право на ту територију где живи 90% Албанаца. Каже он: ''треба рећи Србима истину - Косово је заувек отишло из Србије а за то је крив диктатор Слободан Милошевић''. 

     Српска је будућност у Европској унији а сад их само историјске заблуде коче у томе. И Русија својим ставовима. Председник Путин је обећао Србима подршку и вето у Савету безбедности. У ствари, Русија жели тим ветом да створи хаос на Косову како би ојачала своје позиције према западу. Неће им успети, тврди овај ''филозоф''. ''Ово је интернационални тест за Владимира Путина''. 

      Иначе се у и у овако кратком чланку примећује који је степен интелигенције дотичног писца и са колико очигледне муке је успео да напабирчи ових неколико реченица. На крају текста, онако курвински и из потаје, како само они умеју, између редова износи он и ''План Б'', јер они су решили да одвоје Космет од Србије те их не занима ни право ни правда. Ево како ће то изгледати: уколико Русија уложи вето на Ахтисаријев план (а то ће се већ знати пре него ова књига буде штампана) и то блокира садашњи ток догађаја и планове, онда ће после месец-два Шиптари и тамо некој њиховој скупштини прогласити независност а заинтересовани ће редом почев од Американца да признају ту нову државу. На тај начин ће се прескочити и Русија и Уједињене нације (које ионако а што би рекао покојни Михиз ''не вреде ни по'  пичке ладне воде'').

Тако пише Хол(брука).

*

И док ме српске креатуре развлаче на све стране, свако јутро један Американац дође колима до зграде у којој живим, одведе ме до другог Американца па онда сви заједно идемо колима на посао. Кад кажем ''да је то заиста превише'' они ми одговарају ''ма дај, ти си писац, не иде да се потуцаш по возовима''. А не читају ни америчке а камоли српске писце. Него више онако осећају да треба тако. 

*

''Све је срање осим пишања а и пишање уз ветар је срање''. Ову епохалну мисао уличне српске филозофије треба узети као мото и најближу дефиницију суштине  живота у Америци. Јер није у питању само срање и само обично срање већ понекад, доста ретко, и пишање уз ветар. Мало је правих ''пишача уз ветар'', самим тим мало је и скоро занемарљиво и индивидуалаца (у правом и дословном смислу речи - стваралачких и харизматичних индивидуалаца). Зато је и овде пишање уз ветар више срање него на другим местима, поготово у Србији где јесте такође срање али такво да врло често може да се пређе преко њега.

*

Од Мићка:

Опрости што ти се неко време нисам јављао (парадоксално је да си ти у Америци далеко ажурнији него ја овде) и баш кад сам одлучио ти ми се јављаш и шаљеш ''Разне величине''. Радујем се твом дару и из ових стопа приступам читању. Као да си знао да ја између ова два јављања интензивно размишљам о неком тексту који је довољно интригантан и једноставан за реализацију. У том смислу сетио сам се неких својих текстова и озбиљно узео у разматрање један за који готово ништа није потребно, осим пет костима и нешто реквизита. Чак сам поново ишчитавао антологију руске фантастике, али ништа занимљиво у том смислу нисам нашао. Сценарио ''Молитва у зору'' (а то је текст о коме размишљам) има редуковани простор (војвођанску равницу), али ми је скоро пало на памет да бих могао да га снимим у амбијенту претходног филма, да војвођанску равницу заменим за шумадијски крајолик - готово цео у простору напуштене куће у шуми...

И ако ми не тражиш шаљем ти тај текст без неке посебне обавезе: уколико стигнеш прочитај га. Сасвим случајно, дуго након његовог настанка, прочитао сам Борхесову критику (а до тада нисам ни знао да се бавио и филмом) за ''Окамењену шуму'' Арчи Меја, једном старом филму из 1935. За тај филм Борхес каже да је у њему све погрешно, од избора глумаца до погрешно цитираних Елиотових стихова, али филм има нешто што је он крстио као ''магично приближавање смрти''. Тек тада сам схватио да и тај мој текст представља управо оно што је Борхес тако једноставно и сликовито дефинисао...

ПС

Начео сам ''Разне величине'' и установио да би ти се, бар судећи по структури можда више допало нешто што сам писао програмски 2000. године, желећи да направим синтезу изгубљених година у некој пригодној драмској форми. Дуго сам веровао да је текст ''Људи, звери, анђели'' са променама изгубио актуелност. Међутим, после неколико година од настанка сам га поново прочитао, и не без изненађења, установио да је можда актуелнији данас него у оно време када је настао (на жалост)...''.

*

Писмо наставници мога сина:
     Поштована госпођице Метс!

непријатно сам изненађен чињеницом коју ми је презентовао мој син да је на Вашем часу где сте обрађивали историју Првог светског рата долазило до смеха међу ученицима када су се помињале српске жртве и српска борба у том рату од стране мога сина а да Ви на то нисте  реаговали.

Свака људска жртва у било којем рату је за жаљење тако да не видим разлога за било какав смех. Уз то бих Вас ипак подсетио и на следеће: Србија је у том рату била на страни Америке, Енглеске, Француске и осталог (тада) прогресивног света; Србија је у том рату веома пострадaла, сваки други становник је погинуо или умро; и на крају, Србија је извојевала прве савезничке победе у том рату на Церу и Колубари.

Србија је и у Другом светском рату била на страни антифашистичке борбе и у том рату је после Јевреја и Руса процентуално највише изгинула.

Искрено сам зачуђен, јер сам доласком у Америку и поверавајући образовање свога сина америчком школском систему сматрао да сам доспео у једно демократско друштво где нема националних нетрпељивости. Као човек који је на свом језику и у својој земљи написао неколико књига и који је као сваки писац склон да верује у напредне принципе: непријатно сам изненађен.

Надам се да ћете до краја ове школске године успети да објасните деци да је смрт било којег народа за било које циљеве страшна и да то није тема за смејање.

С поштовањем,

Игор М. Ђурић

*

Својевремено сам морао у Србији, после избеглиштва, да пишем и оваква писма:

''Поштована госпођо/господине,

непријатно сам изненађен чињеницом да се на Вашем часу десио инцидент на коме су поједини ученици мога сина називали ''шиптаром'', остали се смејали а Ви нисте реаговали.

Само да Вас подсетим да смо управо од тих Шиптара натерани под претњом смрћу морали да напустимо свој родни дом и да се потуцамо као избеглице, да су многи наши рођаци и суграђани побијени од стране појединих Шиптара те и данас носимо отворене ране или болне ожиљке.

Надам се да ћете до краја школске године научити децу да спознају свој национални идентитет, да буду макар солидарни са својим пострадалим сународницима и да схвате да није никаква увреда бити Шиптар (као што није ни бити Немац, Енглез или Србин), увреда је оспоравати на примитиван начин некоме да буде Србин, Шиптар, Немац, Енглез.......

С поштовањем,

Игор М. Ђурић

*

Да сам неким случајем данас на Космету, вероватно бих морао да напишем нешто сличне садржине:

''Поштовани представниче УНМИК-а ,

непријатно сам изненађен чињеницом да се у току Вашег предавања у оквиру ''Отворене радионице за Отворено друштво на Косову'' десио инцидент у коме су поједини оспоравали право моме сину да живи на Космету иако је ту рођен, да учествује на предавању називајући га ''геноцидним дететом'' и претили му да ако не оде ''неће се наносити геноцидне главе'' а да Ви нисте реаговали. Појединци су мога сина називали погрдним шиптарским називом за Србина ''shkavell'' остали су се смејали а Ви сте ћутали.

Ако је демократско друштво које Ви градите на Космету такво да се некоме оспорава право не да живи негде него да уопште живи, ако је то друштво у коме се може са фашистичких позиција наступати некажњено, онда је и добро што до писања оваквог писма, бар што се моје породице тиче, никада неће ни доћи. Мислим да су за једну просечну српску породицу и она два претходна савим довољна.

Надам се да ћете до краја ове календарске године отићи ''до ђавола'' одакле сте уосталом и дошли и где Вам је реално и место.

Без икаквог поштовања,

Игор М. Ђурић

Из ова три писма може се извући пресек стања и позиције једне просечне српске породице у једном просечном историјском и временском контексту која се као билијарска кугла одбија од мартинеле до мартинеле ако пре тога није већ гурнута у рупу тј. јаму.

*

Писма се пишу а живот пролази.

ЧИТАЈ СЛЕДЕЋИ ТЕКСТ: ДВЕ ЖЕНЕ - ЧЕТИРИ СИСЕ!

Ни тамо - ни амо!

ЧИТАЈ ПРЕТХОДНИ ТЕКСТ: МОСТОВИ

Није најтеже у туђини непосредно чим се стигне. Не! - ти први дани и поред изузетне компликованости нису и најтежи период. Једноставно се тада нађете у таквом шоку да вам све физиолошке и психолошке функције добију сасвим другачије форме. И нисте способни да патите или да се премишљате. Гледате само како да се снађете и преживите у тој огромној урбаној џунгли. Најтеже је између шестог и осмог месеца. Нисте више на почетку, мало се све стабилизовало, богами се почело о по нечему и размишљати. А опет, још нисте довољно дуго овде да би се извукло неко искуство из тога и да би се добиле макар назнаке шта се може очекивати даље. То је период, што би рек'о наш (понекад) паметни народ: ''ни тамо - ни тамо''. 

*

Данас се једна Амбиција смежурала у пусто Ишчекивање.

Пусто Ишчекивање се преточило у болесну Чежњу.

Болесна Чежња је кап по кап искапала у Безнађе.

У Безнађу сам тражио излаз из грешне жеље да будем Слободан у Својим Мислима.

*

Најзад имао прилике и времена да одгледам Дракулу са Белом Лугошијем из 1931. године после дуже времена и целог. Наиме у Србији је скоро немогуће понекад макар видети и старе а добре филмове. Уживао сам гледајући патетичне гегове од којих су се ондашњим гледаоцима по мрачним биоскопским дворанама тресле гаће од страха. У односу на данашње филмске ''потоке крви'' ово ми је била једна релаксирајућа филмска викенд новела. О слици, кадру, светлости и глуми, ипак нећу говорити - то је уметност.

*

И шта се рачуна богатством у тој богатој Америци, у богатим компанијама, њиховим зградама, код њихових великих кућа? Не сигурно најновији системи присмотре, аутомобили или компјутери. После пар месеци они нису најсавременији и од овдашњих богаташа бивају замењени. Није богатство ни висина ни дужина зграде - данас јесте сутра није, падну акције и готово. Вредан је само по неки стари мајстор на зиду и стварни или измишљени родослов. Уосталом као и свуда на свету.

*

Почео сам да враћам килограме. Време је да се полако почне са паковањем.

*

Jack Daniel’s-у из Tennessee-а

Пијан ко спашен  

Заливен ко умивен  

Сравњен ко  слављен

Убијен ко рођен  

Налокан и облокан  

Наждрокан и смотан  

Заливађен и забрађен  

Накривљен омиљеним  

Мортус ко corpus  

Треска ко delicti  

Бетон за бонтон  

Риголето за повраћето

Лево и десно  

Од горе ка доле

До WC шоље

Дно чаше ми прија само ако има још до дна флаше.

И на дну чаше (или флаше) ја не тражим истину, утеху и спас. Не тражим ништа осим: четрдесет процената у води и три до четири истих у крви.

*

Ако до краја ове књиге (која је, као што вам је познато, орочена на 365 дана у Њујорку) сретнем срећног човека или жену (изворно срећног, са есенцијом среће која му се види на лицу, задовољног самим собом и својим животом) онда остајем у Америци. У супротном ћу размислити: наиме, мале су шансе да ја будем први срећник.

*

Поново Sotheby’s, аукција крајем фебруара у Њујорку под називом Contemporary art (и поново моје несмотрено завиривање по каталозима на столовима). Између осталих у понуди и Енди Ворхол (Andy Warhol) и то углавном његове литографије, водене бојице или разни материјали лепљени за папир, другим речима ''ајде још то што је остало да се распрода''. Најскупље понуђени ''папир'': Untitled (Red Cat), чија је почетна цена 40.000 долара.

*

Нису лађе потонуле. Оне нису могле да плове. Па ни да тону. Насукане у свом смислу бесмислене су идеје.

*

Ако ништа друго  а оно сам се за ово време проведено у Америци нагледао добрих, старих вестерна, класичних вестерна, вестерна без икаквих претензија. Наше телевизије су одавно изгубиле манир да пронађу понекад неки термин и за филмску класику. А термини су познати из времена нашег детињства када смо имали једну али вредну телевизију. Вестерн најлепше ''легне'' у недељу, отприлике око десет ујутро – ако је црно-бели, или: у недељу послеподне око пет – ако је у колору. 

*

Амерички писац Норман Мајлер као безнадежни кандидат за градоначелника Њујорка, на питање бирача како, ако победи, мисли уклањати снег са улица, надахнуто је одговорио: ''Пишаћемо по њему''.  

Ала га ми најебавамо у фирму кад почне да пада снег. И ја и Ђура. Ем је ладно, ем нас ''кецу'' и све остало. Ни да пишамо немамо времена кад пада снег. Али овде не сме остати снега на тротоарима и платоима. Казне су велике а тужбе од оних који поломе по који екстремитет: изгледне. Да се не би ''прејебавали'' са њима они нас ''зајебавају'' са чишћењем. Гледам бре временске прогнозе ''ко озебо сунце'' и чекам кад ће више јебено пролеће.

*

Благо се отровао од амонијака на послу па цео дан ''бљујем'' крв. Тако ми и треба: 'тео сам да видим света.

*

''После пичке, после вина – најслађа је домовина''.

Овај најискренији родољубиви стих волела је често да ''раби'' једна моја цимерка из Студењака. И била је у праву. Само није знала оно што ја сада знам: само све заједно, сва три наведена елемента, чине стих философски убедљивим и теоријски тачним. Није она то знала. Али је увек тражила пасош од мене када сам хтео ноћу, по мраку, да пређем из мог у њен кревет. Од тада ми је остала навика да спавам са пасошем под јастуком (из Истока ми је остала навика да спавам са пиштољем под јастуком а из Лазаревца ми је остала навика да спавам са јастуком међу ногама). Тако ми се и омакло да сам се сањив, уместо да се латим пиштоља и растерам све оне које су ме убеђивали да ће ми бити овде боље, дохватио пасоша и долутао овамо а да се нисам поштено ни расанио. Кад сам се пробудио већ је било касно. Сад ми није ни до пичке, ни до вина, ако са мном није домовина. И никада нисам био убеђенији да ми је пасош под јастуком потребнији него икад ако имам намере да спашавам шта се да спасити.

*

New York Post од 23. фебруара поново о српском  здравству:

''Two Serbian doctors got into an argument during a routine appendectomy and decided to stop the operation to step outside.

Surgeon Spasoje Radulovic was performing the operation when Dragan Vukanic walked in and made a disparaging remark that sparked the fight.

“At one moment Vukanic pulled the ear of the operating doctor, slapped him in the face and walked out”, the anesthesiologist on duty said.

They then walked outside and exchanged blows''.

Хвала Богу те је пацијент био под анестезијом.

*

Мора да ти се нешто свиђа у Њујорку?!

Да, сигурно. Само што ја нисам уопште имао времена да видим, обиђем и доживим то што би ми се свидело овде. А  свидело би ми се сигурно.

Мора да ти се нешто, ипак, свиђа у Њујорку?!

Да, мора?! Свиђа ми се, понекад, ветар који скоро увек дува. И кад је хладно, и кад направи штету (јер ме за овдашњу штету, право да вам кажем баш и заболе). Подсети ме на неке дане, на неке топлине. Најлепша и најтоплија је топлина породичног кутка кад зимски ветар удара у зидове и ћошкове, стварајући музику која је у позадини нанесеног снега. Права слика и музика. Уметност. И здрав сан.

*

Гари Купер се прво разрачуна са бандитима па тек онда баци значку у прашину и оде. Не можеш отићи пре свршеног посла: тако Американци схватају свој однос према животу и раду.

*

Пошто је у свему ''нај'' Њујорк је, наравно, и најпрљавији град на свету. Иако се велики број људи труди да га одржи у каквој таквој хигијени то им никад у потпуности не успева. Али је Њујорк прљав град и у детаљима а не само глобално. Јавни објекти, ресторани, чекаонице, продавнице, и све остало и слично, су на таком ниском нивоу хигијене да је то невероватно и несхватљиво. Каквих сам се прчварница нагледао, поготово изван Менхетна, то је за не веровати. Ма свака наша сеоска продавница у Србији је чистија и адекватније опремљенија од таквих сметлишта. Па сад замислите како је. Можда је то зато да би се дошљаци са свих страна света ''осећали као код куће''. Можда?!

*

Треба свакако видети нешто од ''белог света'' али се увек вратити кући непосредно пре него и сами постанете део тог света. То што си ''видео'' свет може ти значити нешто само уколико се вратиш – јер си само у своме селу а са тим искуством: ''светски човек''. Не можеш бити у туђем и великом свету то. 

*

Од Вељка:

''....... Видећемо да издамо један број Форумског листа ускоро. Као да се заокружи ова година. Ићи ће у твојој колумни онај текст који си послао за Недељник 7, а негде за почетак наредне ћемо очекивати нешто слично, нека иде ова тема са Крстићем. Навикао си нас на јединствене и лепе извештаје из Њујорка. Било је похвала на рачун твог писања у Недељнику од стране неких нових чланова Форума који су ме питали ко је писао те чланке... Дао сам и твоју књигу на читање једном другу. А прошле недеље сам претраживао електронски каталог градске библиотеке у Београду, па сам нашао тамо и тебе са Колоном, било ми је баш драго.....''. 

*

Свакаквих сам се глупости овде нагледао. Да се не понављам: свуда је она иста. Гледао сам, вала, глупост и од ње свашта доживео, и то овде у Америци, а то може да се мери само са најцрњим данима мог политичког и егзистенцијалног прогона када су ми ударали на достојанство и опстанак, у време тешких година у Србији. И док у Србији имаш шансу да се бориш и преживиш овде си после првог нокдауна готов. Кад овде паднеш више се не придижеш. Такав је систем, изгази те стампедо.

Многи су ми говорили: ''кад одеш у другу земљу, клони се наших људи тамо, имаћеш само неприлике, никад добро...''. Мислио сам тада: ето опет наше приче, наше кукање над злом судбом подељености на добре и лоше Србе, наше мазохистичко уверење да не ваљамо ништа, итд. А онда у пракси схватиш да у фрази и флоскули има највише истине. Невероватно је како су Срби свуда исти. Било где у свету да га сретнеш, не знам после колико година: он исти као оног дана кад је назуо опанке, увио печено пиле у новинску хартију и кренуо у свет да потражи 'леба поред тог печеног пилета. Многи од њих додуше данас не ''набадају'' опанце него носе нешто скупљу (али много неукуснију) обућу али у том и горе по њих. Што-шта им се може опростити у опанцима што је неприхватљиво и неопростиво у скупим ципелама. У глави си или ниси... а не по томе шта си натукао на ноге. Нешто мало промењених навика и незграпно употребљених манира али верујете: исти су. Где год се окренем - прате ме. То је моја судба.

ЧИТАЈ СЛЕДЕЋИ ТЕКСТ: ДАЋУ МУ ПАРЕ СУТРА!