Крај: Питајте нас где смо били!

ЧИТАЈ ПРЕТХОДНИ ТЕКСТ: МАШАЛА, ИШАЛА

24. јун 2007.  

То је то. Прошла је година. Брзо, врло брзо. Тако углавном прође и живот. Мислимо да ће доћи неко време када ћемо бити свесни да је то управо живот - несвесни да је живот оно што проживљавамо свакога дана. Старе су ово опсервације. Мислим да не треба много тога сада још причати: све је речено и ништа речено није.

Купили смо карте за Србију.

На пинзгауеру мог вода за време рата 1999. године неко је спрејом написао: ''Питајте нас где смо били!''.

На крају ове приповести, ''спрејом мојих недоумица'' ја ћу написати: ''Ништа ме не питајте, све што сам имао да кажем прочитали сте овде''.

*

Нешто као закључак:

''Свега има - само среће нема''.

То је дефиниција за којом сам трагао, коју сам већ поменуо и коју сам пронашао кроз потрагу у овој приповести. Тешко ћете овде пронаћи себе ако вас још нешто осим новца интересује. А ни новац нећете лако наћи. Уосталом, већ сам овде написао, тешко ћете се пронаћи овде ако себе већ нисте пронашли пре тога.

Све што сам овде написао или описао виђено је или доживљено. Ако је коментар у питању - онда је коментар управо онакав каквим сам га осећао у датом тренутку. Писма су део мога бивствовања овде, она су део моје личности, мојих односа и мислим да им је место овде. Неко ће приметити да је можда рано за објављивање преписке, ја ћу им одговорити као малочас: живот живимо сваког дана. Уколико нешто од поменутог није више актуелно најмање сам ја за то крив. Криво је време које неумитно протиче и односи у земљи Србији где ни један посао не можеш да завршиш на време и поштено.

Наравно да ја овде говорим о свету у коме сам се кретао, који сам гледао. Ипак је тај свет доминантан у досељеничком корпусу. Овде има мало речи о елити, осим индиректно, о онима који живе на високој нози далеко од већине света, о онима који се крећу у пробраним круговима и живе у ексклузивним квартовима. То је један други Њујорк. Тај свет живи од сурове експлоатације других људи и почесто је недодирљив за осталу већину. Нисам овде ни помињао, а ни сретао, ни ''наше'' људе који овде добро живе и ''сналазе се''. Поготово оне који су овамо пристигли задњих година. То су углавном лопови који су се у Србији накрали а овде глуме некакав напредан свет или су послали децу да се овамо школују и живе.

Ако питате за савет, ево вам га: Америку прво пронађите у себи. Америку у смислу дефинисања властитог сна и остваривања истог. Снови нису јава - и кад мислите да сте их остварили све је фикција у вашој глави. Ако нисте били срећни у Србији, међу своје људе, међу своје прве љубави - тешко да ћете овде бити срећни. Нећете наћи ни бољи живот - само ћете имати нешто квалитетније услове за одмор од напорног рада и још напорнијег бесмисла.

Треба доћи само орочено: и ни дана дуже од ороченог остати.

Људи овде глуме живот. Глуме да су Американци. Глуме да су Срби. Глуме да су испунили своје снове. Глуме да су срећни. Неко се и обогати и верујте они након тога не знају куд би са својим парама. Управо у то време схвате да им је живот прошао и да је време за нека друга путовања. Прво зарадите новац у Србији па тек онда дођите у Америку. Тако можда и видите нешто што вам се на крају допадне.

И заиста има много више истине него симболике у чињеници да су први досељеници у Америку били робијаши који су после довели робове и данашњег начина живота овдашњег. И данас је права казна за сваког Европљанина грађанске опције да живи овде. Много је овде измешаних култура (односно некултура) да би сте имали било каквих духовних користи од њих. Нећете овде видети свет - можда полусвет само. Тако измешане те навике нису успеле да остану у домену речи ''култура''. Еклектика је нажалост успевала само у негативним конотацијама.

Ако желите да живите овде - морате се одрећи љубави. Нећете имати времена за то. Данима не можете виђати вољену особу и таман кад пронађете слободан дан испостави се да објекат чежње тога дана није слободан.

Не можете много времена посветити ни свом детету. Као, радите због њега, а онда га гурнете већ са петнаест година на неки посао. То је као добро за њега. Нека се навикава. Нека сам зарађује и сличне глупости. Како може бити добро једном младом створењу да се одмах упрегне у тежак рад? Уместо да тада учи'како се воли: ви га терате да ради.

Треба размислити о следећем: мале су шансе да сачувате и одржите породицу по нашим и овдашњим мерилима. После одређеног времена а под утицајем средине, темпа и начина живота започиње растакање породице. Прве жртве су деца, одмах затим следи брак.

Овде добијеш гомилу апарата који су у Србији статусни симбол а овде су средство да ти се узму паре. И у том зачараном кругу никада не стигнеш да одахнеш и уживаш у томе. Таман си отплатио неколико хиљада долара скупу ''плазму'' а она је већ демоде. И деца и познаници те гледају попреко: забога како можеш да држиш такву старудију у кући?!

Овде само желе да им не рушите систем који су направили. Суштина тог система да само мали, заиста мали проценат људи размишља и одлучује док је огромној већини већ самим тим системом физички и правно онемогућено било шта друго осим непрестаног рада и спавања и по којег опијања викендом. Ако сте се пак задужили код банке за кола или кућу онда нема ни тог викенда.

Амерички начин живота који се оличава у прерасподели добара подсећа на средњевековне гозбе и баханалије. На челу стола је моћник са свитом и како се од тога чела удаљујете све сте ниже у хијерархији али се и даље по нешто захвати са астала. Најзад остају они који уопште нису за столом и они хватају оно што моћници недоједено бацају. И ухвати се ту понекад и тек начето парче меса, можда само пар пута загрижено. Наравно треба да сте јаки за то. Оним слабијима остану кости али увек довољно масне да се не умре од глади. Већина код своје куће, тамо негде далеко, није имала ни те кости па су и те како задовољни. Овде јесу тањири пуни (некад ''начетог меса'', некад  ''костију'') али се срећа не мери величином порције. По тој логици свиње су најсрећније.

Песник Блез Сандрар, рођен у Швајцарској, написао је 1912. године песму Ускрс у Њујорку чији један део гласи:

''Гомилу сиромаха за које сте Жртву принели,

Овде су у склоништа збили, уторили, сапели.

Огромне црне лађе са свих страна света долазе,

Путници, збрда-здола, на понтонске мостове прелазе.

Има Талијана, Грка и Шпањолаца,

Руса, Бугара, Монгола, Персијанаца.

То су циркуске животиње што прескачу меридијане,

Комад црног меса им бацају као да псе гладне хране.

Срећни су због те хране над којом се муве јате,

Господе, смилујте се народима који пате''.

То је, дакле, то.

Најбесмисленије у свем бесмислу је бесмисленост послова који вам овде по правилу западају. Некима само на почетку - некима до краја. Амерички писац Хенри Милер написао је на једном месту: ''Бејаше то типичан поглед с дворишног прозора у Бронксу: дрвене ограде, сохе, конопци за рубље, бедне тратинице, типске стамбене зграде, лестве за спасавање и тако даље. Сподобе су тумарале амо-тамо поред прозора у свакојакој одећи. Спремали су се да пођу на починак како би сутрадан прошли исту бесмислену рутину. Можда ће један од стотину хиљада њих измакнути заједничкој судбини; што се тиче осталих, било би најбоље да им неко ноћу, док спавају, префикари вратове. Пука је лудост веровати да би те јадне жртве биле у стању да створе нови свет''.

Ово је земља потуљене диктатуре и ''нељудских права''. Официјелно сви имају иста права, у пракси количина ваших права зависи од количине новца који поседујете. И од тога да ли сте нека од ''мањина'' или сте нормалан човек. Ваше право да не волите животиње или педере овде не уважавају. Ваше право на рад губи се зарад ових ''не-права''. Кад добијте упитник, апликацију за посао, чик напишите да не волите животиње, педере или америчку колонијалну политику: можете се ''сликати'' са својим запошљењем и поред прокламоване слободе говора. О Јеврејима нећу ни да причам.

Овде никада нећете имати паре. Бар не на свом располагању. И колико год имали у банци њихови токови су углавном усмерени и не зависе од вас. У Америку дођите само ако хоћете да штедите. Ако желите да трошите останите у Србији. Аутомобил имате да би банка зарадила на томе. Кућу или стан имате да би банка зарадила на томе. Кредитну картицу имате да би банка зарадила на томе.

Нема овде слободе. Нема овде демократије. Нико не поштује ваша људска и грађанска права: ако нисте богати. Овде вас неће угњетавати политичари (као код нас) овде ће вас угњетавати сви остали. Највише ће вас угњетавати императив да добијете чек сваке недеље.

Проблем је што се сувише мало узме доброга и лепога у односу на ружно доживљено и добијено.

У Америци је велика потражња према слабијима. Сви на свим нивоима  у сваком облику траже слабијег да би били јачи и ''ради даље употребе''.

Оно што ће мени недостајати из Америке јесте свакако Jack Daniel’s и њихов јавни превоз. Поред тога стари вестерни суботом пре подне и неколико људи. Знате, за Америку није ни то мало.

Ако пак кренете овамо, никада се не одвајајте од пара са којима можете купити авионску карту ''за назад'' кад год вам се прохте. Уколико не одвојите тај новац може вам се десити да управо следећих десет година радите за ту карту а на крају и останете онда кад вам паре већ нису проблем. Обашка што су још мотивисанији да вам загорчавају живот ако осете да немате ни за ту карту.

И док је у Србији понекад заиста живот ''пролазио поред вас'' и нисте могли да утичете на његове токове овде изгубите године а да га не видите ни ''поред вас''. Једноставно се негде погуби а ви немате времена да га тражите. Није ни поред вас, ни у вама - углавном је иза вас а ви бивствујете у заблуди да је пред вама. Само да завршите неке послове па ћете се поново ''спојити'' са својим животом. Углавном је на крају касно за било шта осим за опраштање од истог.

                                                            Њујорк , јунија месеца, 2007 

ЧИТАЈ ПРВИ ТЕКСТ ОВЕ КЊИГЕ: У ЊУЈОРКУ!

Поздрав из ''масонске Америке''.

Фото: Игор Ђурић

ЧИТАЈ ПРЕТХОДНИ ТЕКСТ: ПЕТА АВЕНИЈА

Најгора ствар! Доћи у Америку и ту покушавати да глумиш, одглумљујеш, импровизујеш и спроводиш српски начин живота, исхране, обичаје... Киселити купус у јесен и спремати барену паприку, наручивати шљивовицу из Србије, пити само препржену турску кафу, куповати само производе из отаџбине и све то редом. Рашта си долазио?!

A propo наведеног, сећам се једне приче Моме Капора о првом доласку у Америку. Дочекали су га неки земљаци на аеродрому и онако уморног хтели одмах да почасте ручком. Казали су му: ''Водимо те у један ресторан где се служи најбољи српски пасуљ''. Он им је одговорио: ''Ја сам управо дошао са српског пасуља, водите ме негде на јело које још нисам  пробао''. Наравно, ја сам ово парафразирао али суштина је иста. Не кажем да се треба одрећи свог идентитета али каква вајда од идентитета кад те кисели купус чека где год се окренеш и на коју год страну света одеш?! На крају крајева расоница зна да протера па ћеш се наћи у неприлици кад слушаш Њујоршки симфонијски оркестар у Медисон сквер гардену или гледаш Пакасова платна у Метрополитен музеју.

Ипак, треба живети у земљи, ко може и коме се свиђа (не инсистирам), где се на телевизијама највише рекламирају аутомобили и егзотична летовања. Јебеш Србију где највећи број реклама у ударним терминима заузимају рекламе за женске улошке (и то у земљи где још преко педесет посто женске популације користи вату и старе крпе за дотичне радње). Човек са стране који гледа српске телевизије стекне утисак да се у Србији ништа друго не дешава  него само ''цури'' код жена. Сад, можда тај утисак и није далеко од истине али не морамо баш свима да дајемо на знање.

*

Купио са књигу Аircraft Recognition Guide. 20 долара платио ја. А све не би ли освежио памћење и сећање (што му отприлике дође на исто). Некада сам знао све о авионима (ово све треба схватити као реторичку закачку). Поготово сам много знао (сад се већ исправљам) о борбеним авионима. Имао сам хиљаде слика, стотине књига, десетине албума и неколико макета. Тада није било компјутера и интернета да се све поскида притиском дугмета него се годинама скупљало, исецало, фотокопирало, понекад и крало (сећам се да сам из једне библиотеке у Београду као питомац Војне гимназије док су ми другови ''држали'' стражу подерао неколико страница неке војне енциклопедије са сликама авиона). Ја сам и похађао Војну гимназију само да бих конкурисао касније на Ваздухопловну академију. А испоставило се на крају да ми је мука од летења. И да се бојим ''по мало''. ''По много'' се не бојим зато што сам довољно интелигентан да то потиснем. Цело време лета кажем себи:''...ма кад се ове лепе стјуардесе, заносне путнице и богати путници не боје зашто бих убоги ја?''.

Па шта и ако се по мало бојим – и Бетовен је био глув.

Па ипак...

 *

Читао сам неку књигу о масонима. Не знам је ли и колико је истинита тврдња да је Америка остварени пројекат Слободних зидара. Неки кажу да јесте и то је врло близу истине. Можда су само дефиниције дискутабилне, то јест: ''ко шта'' и ''под киме'' подразумева. Суштина је пак иста. Али једно знам сигурно: савремена Србија је дело и пројекат Слободних свињара.

Драгану:

''Листајући по неким папирима нашао сам податак да је у масонску ложу ''Војводина'' из Петровграда (данашњи Зрењанин) 1932 године примљен и извесни Владислав Радић. Можда ти је неки род?

Поздрав од Игора из ''масонске Америке''.

*

Од Драгана:

''Мој деда Милета Радић, је из Лике, ''трбухом за крухом'' отишао у Америку. 1915 се, као добровољац, вратио и прошао целу ратну Голготу све до Крфа. После тога је добио земљу у Војводини.

''Брат'' Владислав нам није рођак мада сам га и ја констатовао (имам Ненезићеву књигу и у њој се налази списак чланова ложе ''Војводина'').

Да случајно ниси и ти ''подигао ногавицу''?

Иначе, видим да си одмах схватио где се налазиш (Америка и јесте њихов пројекат од самог оснивања).

Ненад и ја се припремамо за велике напоре који нас очекују на предстојећим ''Данима пива'' и очекујемо да добијемо титуле ''Витезова Реда Пуне Кригле и Празне Главе''.

*

Синоћ сам типично амерички, у петак вече, искапио једну флашу Jack Daniel’s –а. И не би ми ништа боље од тога. Чак ме ујутро ни глава није болела. Не ваља ми посао кад ми ни алкохол више не прија нити шкоди, наравно све у своје време (мислим на ''пријање'': увече, и ''шкођење'': ујутро). Мораћу да пробам са неким другим вискијем (јер, што би рекао Пекић пре једне трибине, негде на југу Србије, богу иза ногу: ''...извините, али ја пијем само виски...'', правдајући се што ће потрошити организатора а већ је тада био највећи српски писац, и што је најгоре, у то време сваки локални партијски апаратчик је могао у било којој кафани као од шале да наручи десет флаша вискија ''на репрезентацију'').

*

Чарлс Буковски (Charles Bukowski) који је такође доста пио и писао, додуше, лошије од мене писао а боље пио (а, да, још једна сличност између нас двојице, ''по сунцу ја иш'о'', обоје смо радили неко време у пошти), а кога смо волели да читамо у Студењаку (и да поклањамо његове књиге за рођендане, мада је по том питању неприкосновен био Иво Андрић са ''Знаковима поред пута''  и у једном тренутку сам имао можда седам или осам књига ''Знакови поред пута'' јер су ми за рођендан сви куповали њу, а и ја сам другима, да не грешим душу) у својим текстовима се врло често поспрдно и са дозом презривог хумора односи према Пољацима. Ја не знам колико их је било тада у Њујорку, али их је сада пун град. Одмах и препознаш и схватиш због чега је Буковски тако писао о њима и што је толике вицеве измислио (или није?!). Као мрави су (да не кажем: ко Шиптари или Кинези), кад почну да насељавају део града не престају док све остале не иселе, јесу солидарни међусобно али врло често на штету других, 'оће подло и из потаје ''да потегну'' а да се после праве као да ништа није било, итд.

У иначе јаком Синдикату ''сервиса и одржавања'' званични језици су енглески, шпански, пољски и албански. Управо сам видео један месечник те ''јуније'' на сва четири наведена језика. У ствари, тамо ће врло брзо Американцима требати преводиоц.

Први део о Пољацима на први поглед нема никакве везе са другим делом о Синдикату, уистину, врло су повезани.

*

Оно што нису могле скупе и компликоване дијете успела је Америка за свега пар месеци: смршао сам петнаест килограма. Овдашњи људи кажу: кад почнеш поново да враћаш килограме значи да си се адаптирао на овдашњи начин живота. Кад се вратиш на килажу са којом си дошао, а још си у Америци, то значи да ћеш у њој и остати. Ако пак до повратка килограма не дође него наставиш да мршавиш то значи да ћеш овде оставити своје кости врло брзо.

*

Не дај Боже да вам се присере у Њујорку! Срати немате где. А обавезно вам дође. А наш народ не каже забадава: велика нужда. Или: ''тамо где краљ иде пешке''.

Најгоре је у Метро-у. Обично се у тим тренуцима воз заглави негде у тунелу а и да није тако ви из њега не можете изаћи док стоји а и ако изађете напоље ви не знате куд би са својим проблемом то јест куда би сте поради себе. Једини спас можете потражити у неком Мек Доналдсу или ако на време успете да стигнете до свог посла.

Кад видите у возу некога ко седи укочено, да не мрда чак ни очима, да му грашке зноја падају са чела и да је блед ко крпа - знајте: тај је до гуше у говнима. Срао би а нема где и не зна колико још може да се уздржава. У возу је, сат времена далеко од куће и исто толико далеко од посла.

Узгред, јавних клозета у Њујорку а поготово у Метро -у једноставно нема. Могло би се рећи из сасвим оправданих разлога јер кажу да док их је било није могло у њих да се уђе од наркомана, скитница и понеког леша.

Савет: једите лаку храну пред путовања а путујете скоро сваког дана, опустите се по мало за викенд, држите се грађевина јер ту можете да ускочите у неку зграду која се ради или да се сакријете иза ограде, трудите се да не мислите о томе и онда кад вам се сере до бола и обавезно са собом носите два канапа како би сте у случају катастрофе макар привезали ногавице.

ЧИТАЈ СЛЕДЕЋИ ТЕКСТ: Сулуди крсташи