Даћу му паре сутра!

Фото: Игор Ђурић

-----------------------------

ЧИТАЈ ПРЕТХОДНИ ТЕКСТ: НИ ТАМО - НИ АМО!

Ако желите да снимите филм, било какав, треба пре тога обавити низ предрадњи тако да сама реализација и не испадне најтежи део посла. Као прво, смислити идеју, па написати сценарио, па наћи паре, па саставити екипу. Да би се снимио документарни филм који би покушао да проникне у срж истине о томе шта су заправо Американци такође је потребно много тога само није потребан никакав сценарио нити књига снимања. Само треба изаћи на улицу, снимати их и натерати их да говоре. Све што испадне од тога употребљиво је и веродостојно јер, верујте, управо су такви какви су се својим понашањем и својом причом приказали. Нема никаквих нијанси.

*

Српска дијаспора у Америци настајала је током дугог низа година (као и свака друга дијаспора, уосталом). Надолазили су Срби овамо у разним периодима и ако се као први озбиљнији талас досељеника може узети период од краја 19. века до почетка Првог светског рата, онда се од тог периода па до данас може дефинисати неколико карактеристичних генерација и групација досељеника. У том периоду на нови континент су пристигли можда и најзначајнији Срби у Америци: Михајло Пупин 1874. године и Никола Тесла 1884. године. Управо тада је утемељена и прва српска црква у Америци. У Џексону, Калифорнија, 1894. године подигнута је црква Св. Саве.

Нама најпознатија је она емиграција, после рата, познатија као ''четничка''. То су људи који су утекли од сигурне смрти коју су им припремали комунисти, шаролика скупина различитог образовног и социјалног профила. Главни животни мото у периоду који је наступио био им је мржња према комунистима која се год многих током времена претворила у несимпатије према сопственом народу и сопственој земљи.

После њих је нахрлила ''шездесетих'' и ''седамдесетих'' средња генерација која је пристизала као класична гастарбајтерија. Њих је интересовало како да што пре зараде за кућу у селу у које се никада више неће вратити. Долазили су на годишње одморе у кошуљама кратких рукава, са широким и кратким шареним краватама, незаобилазним зулуфима и поклањали нам пластичне упаљаче. Неки мало широкогрудији и кутију цигарета или лименку кока-коле (коју смо после дуго држали у витринама за украс). Добијали су и први, и други, и трећи, децу која су временом постајала ''инстант Американци''. Помешаш са водом и промућкаш. Али ти инстант напици, као што знате, никада нису ни налик оригиналу. Покушавали су да живе дуплим животом па тако нису научили ништа ни од једног, ни од другог.

Најзад, пристигли су: избеглице, дезертери, ''младост Србије'', нешто школованих људи, још један полуталас гастарбајтера и ми који смо хтели да учинимо нешто више од својих живота, као да човек може да утиче на то. Углавном смо учинили ''нешто мање од живота'' али то сада не желимо да признамо онима који нам неосновано завиде на бољем животу.

''Трећа душа патничка била је опет једног старца. До половине живота спремао се за старост: трпео, скупљао, трудио се. Од половине живота мислио је само на младост, а гле, што је главно, чинила му се она пуна занимљивих доживљаја и уживања. Умро је кад се доцрпео; а расплакао се тек на путу од гробља до раја''.

Вељко Петровић

*

Велика је разлика, и суштинска, између Србије и Америке у следећем: у Србији већ у недељу предвече бивате нервозни због понедељка. У Америци нервоза због понедељка почиње у петак одмах после посла. 

*

Кад се све ово заврши, а ако да Бог и моја Срећна звезда - хоће, чим довршим ово писаније, требаће ми добрих пола године да регенеришем своје грађанске навике и манире и да попуним моје истрошене духовне капацитете. Те капацитете сам додуше овде трошио искључиво да се спасим од лудила. Не никако на неки креативан начин.

*

Државни подсекретар САД Николас Барнс, преиспољни мамлаз иначе, оптужио је, нема томе неки дан, Србе да су деструктивни и лоши јер се не слажу да им се отме део државне територије. Колико је паметан и образован говори и чињеница да је Србе назвао ''иредентом''. Срби су иредента јер се противе да се један део њихове територије иредентистички издвоји од матице земље а Албанци нису иредента јер желе да распарчају једну суверену и вековима међународно признату државу и да је кроз уједињење припоје (што је више него очигледно јер они и не крију своје аспирације) у догледно време са осталим земљама где живе Албанци?! Ајд', шта сутра и како објаснити таквом човеку, како га убедити неким аргументима шта је истина?! Ја нисам паметан то да схватим а ви помагајте ако јесте... 

*

Ана Никол Смит, прсата порно звезда која се удала за деведесетогодишњег милијардера, који је убрзо умро а није написао тестамент, па се тужила са његовом децом који су све од реда шездесетогодишњаци, и којој се син предрогирао и умро, која се скоро породила али се није знало ко је отац детета и сама се ових дана ''оверила'' и отишла на ''онај свет''. Медији данима само о томе говоре. Међутим, кренуо је и судски процес о томе коме ће припасти дете и леш. Два мушкарца су на суђењу које је директно преношено на телевизијама доказивали да су управо они очеви детета. И тако су пролазили дани а жена није могла бити сахрањена. После неколика дана наслови у новинама су били оваквог типа: ''Залеђена краљица'' или ''Смрзнута лепотица'', алудирајући тиме да се тело Смитове налази још у фрижидеру неке капеле. Толико (опет) о осећању укуса и мере ''демократских медија''.

*

Десет минута ми је нешто причао и објашњавао оним типичним јужњачким нагласком (''певаћемо јужњачке песме и јести печену прасетину док нам се не смучи''). Ја сам све време климао главом и понекад изговорио: ОК. Кад је отишао очигледно задовољан што ми је испричао нешто интересантно, гледајући га како замиче, рекох за себе а ипак гласно: ''Јеби ми оца очињега, ако сам те шта разумео''.

*

И не ваља овде још нешто поред свега осталог. Кад ти дођу гости (који ти иначе никада не долазе, нити ти идеш негде) па се запијеш и запушиш (што такође не можеш да урадиш а да не прекршиш једно пет, што савезних, што државних, што градских закона), и баш кад је најбоље а нестане нечега, не можеш кај у Србију да речеш: ''Сине, скокни преко пута и узми литру рубиновог и две паклице марлбора, даћу му паре сутра''.

Деца, па ни млади који још немају личну карту не могу добити никакав алкохол или цигарете (какву им то младост предодређују). Алкохола нема, ко што је Бог рек'о, у супермаркетима и бакалницама тик поред хлеба и млека, него само у посебним продавницама које се баве искључиво продајом истих. Исто тако и око продаје цигарета иде килаво: продају се на посебним местима и све коштају исто.  

      Нама су бре флаша рубиновог, два зидарска пива и бокс класика обавезни артикли кад одемо до продавнице. Коме флаша не вири из кесе тик уз перца празилука тај и није требало да креће у трговину јер није узео све потребне животне намернице. Па то су артикли који у Србији улазе и такозвану потрошачку корпу. То је као она корпа колико шта кошта од најнеопходнијих ствари за преживљавање. А овде, замисли, не можеш да пошаљеш дете да ти то купи него треба сам да се ломаташ ''богу иза ногу''. Кажу: тако спречавају ширење алкохолизма код младих. Нешто не примећујем. Кад ја крећем на посао ти млади се враћају из провода ни мало трезни. Али зато дрогу можеш купити на сваком ћошку у по бела дана без обзира на године.

О оном делу: ''даћу му паре сутра'' или ''нека упише у свеску'' овде заиста, али заиста можете само да сањате.

*

Ево шта пише у уџбенику мога сина, завршни разред основне школе у Америци, Глендале, Њујорк,  о Првом светском рату (наравно ја препричавам и по мало карикирам): рат је почео због ''национализама'' балканских народа који су гледали да сломију врат ''јадним'' империјама које су их за њихово добро угњетавале и окупирале. Наравно да је у томе предњачила Србија па су тако ''српски терористи'' убили Фердинанда у Сарајеву јер су желели да припоје Босну Србији (овде се не коментарише зашто је Аустроугарска, са којим правом и како припојила Босну себи). ''Српски терористи'' су били организовани у терористичку организацију Црна рука. Главни разлог: империјализам великих сила и тежње за новом поделом колонија они помињу успут, стидљиво и врло скромно. На карти која прати лекцију лепо се види цела Србија без икаквих тачкица која би макар и у некој аутономији ограничавале или одвајале Космет. Што променише мишљење у политици кад децу и дан данас уче другачије?!

Касније током лекције више не помињу Србију и њену борбу и жртве претрпљене ратујући на страни Енглеске, Француске и Америке. То није важно више за њих. Не помињу ни Цер, ни Колубару, прве савезничке победе у том рату. Зато је мој син све то поменуо у есеју који ради на ту тему. Оцена коју ће евентуално добити због тога нам уопште није важна. На крају лекције стиже коњица, Американци се мешају у рат и доводе ствари на своје место.

*

Бивши шеф кабинета Дика Чејнија, Луис Либи, проглашен је кривим по четири тачке оптужнице и чега га пресуда. Тај високи функционер Беле куће је лагао под заклетвом и ометао истрагу. То је нека афера око цурења информација из Беле куће новинарима. Неважно за наше прилике. Ја само овде повлачим паралелу са нашим схватањима ''слободе штампе''. Везано за овај случај новинарка Њујорк тајмса Џудит Милер је 85 дана провела у затвору док није пристала да ода свој ''извор''.  А...а...а?! Америка куме а новинари у затвору - и нико се претерано не тангира због тога. Али зато кад код нас стану да ''кокодачу'' о правима и слободи штампе и како треба да се угледамо на демократије на западу: да побелиш од муке.

*

Комшије изнад мене су гласно и страсно водиле љубав цело јутро. Стварно им то није требало ништа поготово у овом периоду. Обзиром на материјале од којих се праве овдашње куће (читај: шкртарење и крпљење даскама) имао сам утисак да су ми у соби. Јел' неко помињао скоро свингере?!

*

Купио две енциклопедије о ловачким авионима и бомбардерима кроз историју, од почетака до данашњих дана. Пошто сам их прелистао приметио сам најмање две ствари везане за Србе:

- кад пишу о ултра-модерном бомбардеру Б-2 (B-2 Spirit) кажу да је прву борбену употребу имао 24. марта 1999. године када је у маратонској мисији која је трајала 31 сат бомбардовао стратешки најважније српске циљеве. Ови авиони су полетали из Америке и враћали се назад, нису се служили пистама неких других земаља. Ови авиони су уништили све значајније српске циљеве већ прве недеље бомбардовања. Касније, пошто је понестало српских циљева погодили су и кинеску амбасаду. Ово задње наравно не пише али су управо ти авиони гађали и погодили кинеску амбасаду у Београду. Авион кошта тричаву 1,2 милијарду долара;

и (овде ћу пренети текст у оригиналу):

- “In March 24, 1999, F-117As led the NATO Operation Allied Force air strikes against Yugoslavia. During the  campaign, one F-117 was los, having being tracked by virtually antique Russian long wavelength radars. Normally the only time the aircraft’s stealthiness can be compromised is when it gets very wet or opens its bomb bays”.

ЧИТАЈ СЛЕДЕЋИ ТЕКСТ: ПИШАЧИ УЗ ВЕТАР!

О(р)ални кабинет!

Фото: Игор Ђурић

-----------------------------

ЧИТАЈ ПРЕТХОДНИ ТЕКСТ: GLORY

Био сам у великој заблуди када сам стизао на ову страну по питању односа на послу. Амерички мит о раду је доминантан код људи ''источно-европско-комунистичке'' провенијенције. Тај мит се отприлике састоји у следећем: у Америци се много ради (што је тачно), уз много рада временом се може нешто и зарадити (што је донекле тачно јер нико не рачуна колико је зарађеног оставио овде) и најзад ако много, добро, поштено и пожртвовано радиш: напредоваћеш на послу (е, то је већ заблуда која се у мени укоренила и овде расплинула, другим речима ''дозвао'' сам се памети). Овде, као и у Србији, радити можеш и тако и онако (само што овде не можеш дуго радити ''онако'' него само ''тако'', другим речима овде ти се зна минимум испод којег не можеш што није случај Србијом). Али ако хоћеш да напредујеш на послу мораш бити полтрон, улизица, лажов, провокатор, цинкарош.... и мораш радити много, добро и поштено. Верујте ми, знам шта причам. 

*

Не сањам уопште Лазаревац. Само Исток и то сваке ноћи. Људе из Њујорка сањам у Истоку. А размишљам углавном о Лазаревцу и Београду.

*

Много тога ми је сметало док сам живео у Србији. Између осталог и скоро највише то што углавном владају и о нечем се питају сељачине. И то на свим нивоима: месне заједнице, општине, библиотеке, предузећа, државе. А онда сам дошао овде и схватио да је све исто осим што су овдашње сељачине веће по самим карактеристикама сељаштва (у духовном смислу) од наших домаћих. Није ни чудо већа је држава, силна сила. И што су овде у питању сељачине са свих страна света, интернационалне, за разлику од тамошњих искључиво српских гегула.

*

Набавио пиратски ДВД са филмом Саше Коена Борат. Једно тотално лудо остварење једног полулудог, ипак: уметника. У филму Казахстанци живе у Румунији а причају Пољски али то нема везе осим што сада сви туже аутора. Музика у филму је позајмљена од Горан Бреговића (опет он) и то она из Дома за вешање. Скинуо је разне слојеве Американаца тако тачно и прецизно да понегде та јасноћа и голотиња слике боли. Невероватно је како је успео да их у потпуности и истинито одслика само снимајући их и постављајући им банална питања. Он на родеу виче како ће Американци убијати жене и децу, публика му отпоздравља, они заправо и не слушају шта прича, њима се може говорити све и свашта и они ће механички понављати. Он тражи од продавца оружја најбољи пиштољ ''за Јевреје'' а продавац му објашњава, озбиљан и  ''професионалан'', који да узме.

Није све ово важно за моју поенту, то помињем успут, важно је да сам купио пиратски диск и да сам за неколико долара по комаду могао да набавим скоро све актуелне хитове. И то врло високог квалитета. Зато би неке персоне требало да престану са кукањем тамо код нас како уметност у Србији не може да живи због пиратерије. И да је пиратерија само код нас присутна јер смо забога заостали и затуцани. Нико више у свету не живи од продаје дискова: ни музичари, ни филмаџије. А као што видите пиратерије има свуда. Треба ''напунити'' филм спонзорима и рекламама а затим филмом напунити биоскопе широм света. Треба напунити концертне дворане. Треба имати јаке телевизије које ће продуцирати пројекте због јаких рекламних уговора итд. Поједини назови ''уметници'' у Србији још и треба да буду захвални пиратерији јер на други начин и не би стигли до публике која се брзо покаје у већини случајева и за тих пар десетина датих динара за пиратско издање.

Е, сад, ваљда и они под утиском Коеновог филма и чињенице да је користио наведену музику која се може крстити и као наша, и свим тим галиматијасом на релацији Казахстан - Румунија - Америка, техничари са CNN-а монтирајући промотивни спот о Србији који су касније и емитовали на истој телевизији утурили су у позадини уместо српске неку казахстанску националну песму. Да скандал буде већи, утурили и једну румунску цркву. Грешка је убрзо исправљена, CNN се извинуo и поклониo Србији двоструко више емитовања од плаћених. Хвала Казахстану и Румунији...

ПС

Већ првог викенда приказивања у биоскопима филм Спајдермен 3 зарадио је око 146 милиона долара. Првог понедељка након тог првог викенда ја сам у свом стану гледао пиратску верзију. О Пиратима са Кариба - 3 нећу ни трошити речи, мада и не би требало да ме негде не ''намирише'' ФБИ  јер су ово ипак федерални прекршаји.

*

Између Пете и Медисон јутрос ми је процветала једна Жеља. Развила се у снажну и разнобојну Жудњу.

*

Читам у једном магазину текст који је настао као последица  истраживачког пројекта дотичног новинара а који је узрок забринутости јавног мњења и власти услед чињенице да њујоршки ватрогасци на својим ормарићима за пресвлачење (locker) углавном више не држе америчке заставе. Како то да ''хероји 9/11'', како их овде сви зову, немају потребу да се на месту где се свлаче и облаче легитимишу националном  заставом? Чак се и градоначелник Блумберг огласио поводом тога. ''Шта није у реду?!?'', питају се сви. Јер они америчку заставу стављају свуда: од бакалница, бензинских пумпи и секси шопова, до рукава на униформи сметлара (или да се изразим једним социјалистички-самоуправним плеоназмом: радника градске чистоће). Код нас у Србији кад негде, не дај Боже, и окачиш нашу државну заставу прогласе те таквим примитивцем и затуцаним националистом да те више не могу опрати ни Дунав а богами ни (Св.) Сава. 

*

Првог фебруарског викенда већина жена у Америци може на одмор. Нико их неће хтети, нико их неће чак ни погледати. Игра се Super bowl у Мајамију између чикашких Bears-а и Colts-а из Индијанополиса. 41-и по реду. У недељу ће све мушке очи бити упрте у тај догађај. Појешће се небројена пилећа крилца и попити океан пива. Како ће само сви бити нервозни у понедељак после оваквог опуштања?!

ПС

Победили су ''колтси''. Постављени су неки преседани: ''тач даун'' (touchdown) у првој минути и први тренер афроамериканац (како они овде воле да се фемкају) који је узео ''супербол''.

*

Од Шпање:

''........Шта да ти кажем, код мене нема ништа посебно. Био сам у Француској на изложби и све је био ОК. Тренутно ми је изложба у Београду, НУ ''Божидар Аџија'' и траје до краја овог месеца. Онда одмор и ловна сезона......''.

*

Сенаторица Њујорка Хилари Клинтон започињући своју председничку кампању у странци ватрено се залаже за повлачење трупа из Ирака и иступа као огорчени противник рата, мал'не к'о неки пацифиста, боже ми прости. Жестоко критикује актуелног председника. Исто толико жестоко колико се и ономад залагала да се Србија затре и сравни са бомбама. Звала је свог мужа из Африке а у сред афере Левински - Овални кабинет и дословце му казала: ''Или бомбардуј Србију и скрени пажњу са афере или спреми папире и паре за развод''. Тако је ''стигла демократија'' на Косово. А Монику брига за демократију: она још чува своју кошуљу на којој су трагови сперме једног америчког  председника.

Кад већ помињемо Клинтона и његове ''љубавне јаде'' (па 'ајде да до краја будемо прецизни: и његову сперму) он је опет у жижи интересовања јавног мњења због ново откривеног скандала. Наиме процуреле су информације од неких чланова обезбеђења па је то неко после турио и у књигу да је Клинтон у Овалном кабинету доста често ''поваљивао'' богаташицу и донаторку Демократске странке Дениз Рич. Није јој замерити иако јој је муж милијардер тај дека ипак има око осам банки. Па се Били ту нашао да припомогне. Па тај је изгледа овејани јебач. Питање је само ако Хилари победи на председничким изборима: како ће она користити тај сада већ познати сексуални храм под називом Овални кабинет. Са Вилијемом сигурно неће.

*

Желим да кроз прозор видим нехармонично и несиметрично пободену бандеру у комшијском дворишту преко пута за коју је привезана коза којој свакога дана отпусте по мало конопца тако да равномерно и редно пасе траву... 

*

Ахтисари, тај чова са лицем ''доброг комшије'' који је својевремено претио да ће сравнити Београд са земљом и који је један од активнијих чланова Међународне кризне групе Холбрука, Олбрајтове и остале белосветске балавурдије, најзад је изашао са својим ''генијалним'' планом за Косово а за који су сви упућенији знали како ће изгледати још пре пет година. Тако је тај ''мислилац'' предложио да Косово добије фактичку независност али да се то нигде јавно не помене у документу. 

      Ја сам давно изгубио илузију да међународном политиком владају људи од памети. Знам да се туда крећу углавном подмитљиве и арогантне барабе али се увек понадам да ће се ипак некад и негде појавити неки изузетак, тек да разбије монотонију. И никада се то не деси. Елем, тај документ је фактички и правно документ независности. И наравно противречан је због дугогодишњег талога пристрасности, лицемерја, непринципијелности и још којечега, дакле у то кало се заглибио и ћопави Скандинавац: наиме он нас уверава да ће Косово бити бити једна мултиетничка заједница у којој ће се на највишем нивоу поштовати људска права и примењивати европски закони а са друге стране предлаже да се верски објекти малтене опашу бодљикавом жицом и тако очувају. 

      Господине, ако на Космету  створите друштво онако како тврдите да ће бити чему онда мере обезбеђења? Да ли се и код вас у Финској  културни и историјски споменици чувају тенковима и жицом? Чему то кад сте ''донели'' на Космет мир, благостање и равноправност? То је зато што ни Марти нити било ко на свету искрено не верује да ће се тамо постићи икакав напредак и да ће Шиптари поштовати макар и минимум било којег закона. Космет никада неће бити никаква независна демократска држава већ једино балканска Колумбија и европски Авганистан. Најзад, документ је непотпун и ступидан и зато што ни на једном месту није наведен нити један пример или преседан у целокупној светској историји а који би макар сличио овоме што нуди Марти Мистерија. 

      И држава Србија мора да се отрезни и схвати да су сви рокови прошли, све наде у макар мало добре воље страних сила су потопљене. Готово је. Рат мора да почне. Рат који ће бити неконвенционалан и коме мора претходити ужурбано тражење савезника. Дипломатски рат. Културни рат. Медијски рат. Не смемо више ништа и од никога очекивати но оно што желимо мораћемо за то својски да се помучимо.

Овамо, исто као и пре...

''Њујорк тајмс''  (The New York Times) је нешто зуцкао о подели Косова из пера једног активнијих учесника то јест саветника још у Рамбујеу, сада неког предавача или шта већ. Мислим ипак да су ти текстови у служби ''амортизације'' предстојећих одлука које ће  бити дебело на штету Србије.

''Вашингтон пост'' (The Washington post) са друге стране чврсто заговара и пропагира независност, само веле да се некако премости ''крути став Руса'' а између редова се може прочитати да их баш брига за став Срба. И он је крут, ама ништа.

Званични Пентагон је поздравио Ахтисаријев план ''као фер и избалансиран''. После њихових бомби заиста све изгледа фер и избалансирано. Званични Пентагон и Бела Кућа познати су по својој ''демократској опредељености'' кроз своју историју. Тако им није сметало да и поред тога што је Франко тада био једини фашистички диктатор на кугли земаљској инсталирају војне базе у Шпанији 1953. Годину дана пре тога примили су и Португал у НАТО иако је тада том земљом такође диктаторски владао Антонио де Оливера Салазар. Није им сметало нити што их је као један од ретких тада у свету у вијетнамском рату подржавао лично диктатор Филипина Маркос. Па су доводили у Њујорк 1957 Нго Дин Диема који је тада свакако био недемократски председник Јужног Вијетнама. Ни да подржавају Батисту који је био већи диктатор на Куби чак и од Кастра. Нити да свог дојучерашњег пријатеља Шаха Резу Пахлавија руше уз помоћ Хомеинија. Нити је било срамота да Никсон посећује Мао Це Дунга. И тако даље и тако даље. Тако им и данас не смета да подржавају албанске терористе и да стварају прву терористичку државу у Европи као што им у време није сметало да то раде са Талибанима стварајући терористичку државу у Азији.

ЧИТАЈ СЛЕДЕЋИ ТЕКСТ: Barnes&Noble, или: мостови!

KING OF SWING

ЧИТАЈ ПРЕТХОДНИ ТЕКСТ: GOOD JOB

О њиховој примењеној креативности и практичној уметности? И успешности у томе?

Треба снимити хиљаде и хиљаде серија, филмова и песама месечно да би се заситило гладно тржиште ко зна колико медија, ко зна колико конзумената, не само у Америци већ и у целом свету и на крају стотине хиљада потенцијалних спонзора којима треба реклама више него ''озеблом сунце''. Треба насликати милионе слика, или направити исто толико фотографија, да би се декорисали сви пословни простори по Америци, све куће и станови. Зато се занат мора радити беспрекорно али се нема времена за умирање у уметности, јер се стално тражи нешто ново и нешто више. Читави тимови људи фабрикују тако ''уметност'' - мора им се признати веома  успешно. Да не говорим о рекламама и рекламном материјалу који се већ и не може измерити по својој обимности. И укус се осећа према дубини џепа послодавца. Што је џеп дубљи то ви у декорацији, реклами или било чему сличном осећате укус, лепоту понекад и праву не банализовану и непрактичну уметност. ''Колико пара толико и укуса'' - могла би се и тако дефинисати. Или: ''колико пара толико и уметничког''. Мада нису имуни ни на кич али су то ретки случајеви јер углавном те послове препуштају професионалцима.

*

Поруке подршке Срба из Америке политичарима у Србији пред предстојеће парламентарне изборе:

''Брате ... само реци летећемо као NETS-i'';

''Ој ... само рекни хитаћемо као YENKY-i'';

''... напред јеси за тобом смо као JETS-i'';

''Ти ... само врисни јурићемо као KNICKS-i''.

*

Најзад су амерички медији, поготово електронски, после подужег информативног и пре свега сензационалистичког ''поста'' дочекали својих пет минута  глобалне ексклузивности. Погубљен је Садам Хусеин. Убрзано, брутално, малтене без права на жалбу. На америчким телевизијама је проглашена ''узбуна првог степена'' или како они воле да кажу ''узбуна ....па нека боја''. Кренуо је шоу програм. Стари снимци, разни ''назови'' стручњаци и наравно много, много, много реклама. Није богохулно да посумњам да су баш медијски лобији прижељкивали погубљење у петак вече, пред Нову годину, када је гледаност телевизија највећа. И заиста, погубљење се некако поклопило у ударном времену, у ударном викенду када су рекламе најскупље а гледаност енормна. Американци су стигли кући расположени, петак је вече и пред њима је продужени викенд због Нове године. Завршили су оброк и седају пред телевизију. То је идеално време да им се преко реклама ували нешто јер још нису почели да пију а за неколико сати почеће и то, и: онда је касно.

Бољи али ни морбиднији поклон Американци нису могли добити у новогодишњем програму од Великог брата (наравно при овоме мислим на Орвеловог Великог брата и оно што та синтагма симболизује а не на онај ступидни телевизијски шоу који је и са једне и са друге стране намењен искључиво дебилима: и они који учествују и они који гледају). Јер они заиста воле да им с' времена на време кутија која им значи све у животу, коју највише воле и којој све верују ''проспе'' и по мало праве крви а не само оне филмске и холивудске.

Ирачка телевизија је приказала снимке где се види како Садаму намичу омчу. Био је видно уплашен али не толико да му се доза пркоса не примети. Чаушеску, којег сам такође гледао на телевизији пред стрељање, био је срчанији и одлучнији пред смрт. Садам се мало погубио.

Касније се испоставило, а то се видело на другим снимцима начињеним мобилним телефоном, да су егзекутори малтретирали погубљеника, да су га вређали и да су ликовали пред његову смрт. То оставља још горчине у устима и доказује колико је америчка ''правда'' заиста правда. Шта би тек телевизије дале за такве снимке? Или не би? Овде и те како постоји аутоцензура, много више него што би ико необавештен помислио.

Штампани медији су били још морбиднији и неукуснији у својим извештајима. Тако сам у једним новинама на насловној страни видео слику Хусеина на вешалима са пропратним текстом: KING OF SWING.

*

Обишао чувену јелку испред Рокфелер центра (Rockefeller center), видео и чуо исто тако чувену САКС-ову (SAKS) зграду која светли и ''пева'' и разгледао архитектонски интересантну и монументалну катедралу Св. Патрика (St. Patrick’s Cathedral). Све је то део пакета Божићног и новогодишњег доживљаја.

*

Пре неколико дана је преминуо бивши амерички председник Џералд Форд (Gerald Ford). Каријеру професионалног играча америчког фудбала заменио је каријером политичара. Председник је постао игром случаја јер је наследио импичментом (impeachment) смењеног Никсона. Американци су га испратили са поштовањем и достојанствено. Они поштују своје бивше председнике. Скоро све телевизије су преносиле церемонију испраћаја. Војска је изводила до најситнијих детаља устаљену и увежбану кореографију. Са бајонетима на пушкама све време су ''чували'' свог мртвог  бившег председника. Њих не интересује колико који бивши председник има крви на рукама ако сматрају да је ту крв проливао другим народима за добробит америчке државе. Форд је свакако био један од оних који је чинио најмање зла по свету али то не мења ствар – и да је би одговоран за смрт неколико стотина хиљада људи негде у свету Американци би га са истим поштовањем испратили. 

*

Када почнеш да радиш у Америци, поготову после наших српских искустава, заиста је тешко на почетку. Треба се свикнути на темпо, на захтевност послодаваца, на дисциплину и енормну норму коју ти задају. Али временом се навикнеш и бива лакше него на почетку. Научиш да понекад и ''уватиш кривину'', ретко али може. Науче се ''цаке'' и трикови, упознају се шефови и њихове навике. Ноћна смена понекад и дремне, зависи од посла и места. Али! - на две ствари треба заборавити када радиш у Америци: да пијеш алкохол на радном месту или да одеш пре времена са посла. То јест, можеш да их радиш док те не ухвате. А, ухвате те веома брзо и истог разлога као и овде: увек се нађе неко ко ће те цинкарити и углавном тај цинкарош није Американац.

*

''Лепо је то што пишеш књиге, ето боље и то него да идеш по кафанама или да се курваш. Али ипак, држи се ти ''посла'', то ти је сигурно, уђи у ''јунију'' то је добра ствар, а кад имаш времена слободно пиши, мада би ти било боље кад би могао да нађеш и други посао. Ко ради два посла тај много добро живи''. - (''добронамерни'' савети људи који нису у животу прочитали до краја ни једно упутство на артиклима које купе) 

*

О ''младој'', ''паметној'' и ''лепој'' Србији која је напустила отаџбину задњих година и коју ''рабе'' медији и политичари код нас  а коју срећем овде, немам пуно чега рећи, понајпре не много лепог. Додуше ни ружног. Најрелевантнија чињеница у целој причи јесте да су заиста неки од њих млади, па и лепи, мада око тога колико сам паметних срео могло би се и дискутовати.

Углавном су то људи без идентитета и икакве визије, са сумњивим моралним и људским квалитетима. Једина им је жеља да остану овде и буду што даље од Србије, својих корена и својих ближњих. И док су тамо ''кукали'' на све и свја, овде пристају на много горе ствари: на најгоре по њих компромисе кад су у питању њихова људска и грађанска права, њихов статус и када су у питању послови које овде раде. Овде они немају никаквих права, поготово у почетку када дођу ''без папира'' и зато раде најтеже и најлошије плаћене послове. Али се не јадају као у Србији која их је скоро бесплатно школовала, лечила, поправљала зубе и спортски образовала. Остају најчешће на две варијанте: женидбом и удајом ''за папире'' или се уписују у неке сумњиве школе па онда на тај начин максимално продужавају боравак. Приче о политичком азилу им више не пролазе мада су раније највише на тај начин остајали.

Наравно, срео сам и изванредних људи у сваком погледу: образованих, паметних, поштених. Такав је мој пријатељ Бранко који је завршио факултет и жели сам и без ичије помоћи да успе у Америци, такви су били студенти који су радили летос па се вратили али у глобалу та извикана ''младост Србије'' коју обилато у својим демагошким говорима користе поједини политичари у Србији и која се сада шета и ради по Америци ништа доброга не би донела Србији и да је остала тамо. Све су то углавном саможиви егоисти који мисле само на себе и којима је новац и овдашња ''потрошачка идиотарија'' и мајка и отац и отаџбина. Они зато и остају овде: јер се изванредно осећају у овом безосећајном друштву. Они су у систему без емоција какав је Амерички систем ''као риба у води''. Нису они до краја криви за то. Родили су се и стасавали у најтеже време, били су под утицајем разних догађања и сведоци тоталног пада система вредности у Србији. И сад се не могу мењати. Верујте ми: сви су на своме месту и зато не треба позивати никога да се врати тамо где се не осећа добро и где то не осећа као своје.

ЧИТАЈ СЛЕДЕЋИ ТЕКСТ: Прејеба ме, док си рек'о пиксла

Sexy shop

ЧИТАЈ ПРЕТХОДНИ ТЕКСТ: ПИЋКА, ПИЋКА!

НЕ, НЕ ДАМ!!!

Нећу допустити, пре свега као писац јер другачије и не могу, да ниједан јунак ове приповести живи несретно, или не дај Боже умре на крају приче. Напротив, кад ми је већ у руке дата судбина мојих јунака да их кроз књижевну имагинацију водим судбински онда сам одлучио следеће: живеће сви срећно и дуговечно. Чак и онај бенгалски тигар.

*

При повратку са посла, са колегама који су ме возили свратимо у ''секси шоп'' (sexy shop) да они купе божићне поклоне својим женама, девојкама и љубавницама. Нисам никада раније залазио у такве продавнице па сам ношен балканском затуцаношћу помало био и нервозан. Беше ми непријатно плашећи се да ме продавац не гледа и помисли свашта о мени (да, не дај Боже, не сретне неког из мога села па му каже). 
      У продавници свега и свачега: дискова, доњег веша, контрацептивних средстава и наравно највише реквизита за секс. Има их у свим могућим бојама, варијантама и величинама. Има справа за жене, мушкарце и за оне који још нису начисто шта су. За половину помагала и поред моје бујне стваралачке маште нисам могао да докучим чему служе и како се употребљавају и на крају која им је сврха иако сам се својски трудио да проникнем у суштину. Можда ми машта и није тако бујна?! Или сам се превише закопао у традиционалне и класичне методе. 
      Нека, остајем ја ту где јесам. А овима нека је са срећом. Успут ме питају јесам ли некад био на свингерској журци? На мој одречан одговор кажу ми да обавезно то пробам јер је права ствар. Нека..., мислим се, нека... Најзад, под притиском, правим компромис и пристајем на по мени најмекшу варијанту: да једног петка поподне одем са њима у ''стриптиз клуб'' и то у неки где може и да се пипа. Инсистирају да одемо тамо где су девојке из Доминиканске Републике, кажу: ''за нашег новог пријатеља само најбоље''.

ПС

Када смо уприличили ту акцију, ја нисам чак ни пипао. Не зато што сам имун, или зато што ће ово прочитати моја супруга већ из простог разлога који је у следећем: када сам видео ко их све и каквим рукама додирује једноставно нисам имао снаге. Нисам хипохондар али што је много - много је. Гурнуо сам само пар долара у доњи веш са пристојне удаљености и посегао за дезинфекционим средством у виду Џони Вокера са црном етикетом.

*

Често  ми се у задње време дешавају déjà vu сцене. Говорио сам о томе да ми се причињавају неки ликови који сигурно нису овде нити ће икада бити. Међутим сада и нешто ново - стојим у ходнику, два спрата под земљом и осетим у    себи: ''ово сам већ доживео''.

*

Актуелна мис Америке, (чије име заиста не знам и нећу се трудити да га пронађем), једна лепушкаста плавуша типично америчког изгледа (који говори отприлике: ''види како сам лепа и ништа не знам и савршено ми одговара да је тако'') има проблема са алкохолом и лаким дрогама. Сви медији су се обрушили на њу критикујући је и предлажући да јој се титула отме. ''Она мора бити узор младима'', настављају исти, ''она треба да симболише здраву, јаку и лепу Америку''. Она плаче и извињава се. Каже да неће више. А посебно моли родитеље да јој опросте. Не моли их међутим да јој опросте што се спрема  чим прође избор за Мис Универзум да за добре паре покаже интимне делове тела целом свету. Све у свему, добар маркетинг. Поново се нашла на ударним вестима и на првим странама. То је и хтела.

*

Приближавају се Божићни празници.

Од једне фирме у згради добијем божићни поклон: мајицу са логом фирме и флашу вина. Бих лепо изненађен. Сутрадан добијем од ''билдинг менаџера'' (building manager) и сто долара као божићни бонус. Није лоше, други нису ни толико. Најзад, истога дана највеће изненађење: од два рођена Американца       (пићка, пићка!), познаника и колега (можда и пријатеља али то ћу знати онога дана кад завршим ову књигу) добијем на поклон флашу српске шљивовице у богатој и скупој амбалажи. Бих затечен и пријатно изненађен.

Затечен: ја њима нисам ништа купио а ипак је ово њихов Божић.

Пријатно изненађен: мора да сам оставио неки позитиван утисак на њих чим су се потрудили да у Њујорку нађу и купе српску шљивовицу. Ипак су морали да се помуче. Друго, научили су од мене нешто о Србији па макар то било и национално пиће. Боље је што ће у будуће кад неко помене Србију помислити на шљивовицу, и евентуално на ''пићку'', пре него на рат, паљевине, етничка чишћења и убиства. Треће и најважније, сматрали су да вреди једном Србину купити божићни поклон. Кад би сваки од наших политичара и јавних делатника придобио за себе а самим тим и за српску ствар само по два Американца имали ли би куд и камо јачу подршку у америчком јавном мњењу. Јер са та два нова познаника ланац се не прекида (опет, сетите се случаја под кодним називом горе поменутим ''пићка-пићка''). Ипак и они комуницирају са неким и све тако редом. Ја сам макар на овај начин поправио слику о  Србији. Неки ће рећи да је мало, ја ћу рећи: ''боље ишта него ништа''.

*

Америка је све мање ''бела земља''. Не постаје ни скроз црна али свакако значајније тамнија. Ваљда то космичка правда и Аристотелов ''непокретни покретач'' враћају бумеранг освете за оно што је учињено црвеним домороцима и црним робовима. Шта по том питању мисле и раде планери који су дугорочним стратегијама већ уредили добар део света по својој мери – то не знам. Али да су оманули у свом дворишту то је више него очигледно. Веома брзо ће се суочити са чињеницом да су белци у Америци мањина. На божићном ''партију'' у фирми било је свега пар нас белих. Није додуше било ни много скроз црних али је зато било највише оних полубелих то јест полу црних – латиноса. Енглески се није причао на том ''партију'' као што се уосталом не прича нити у фирми, нити на улици. Говорило се углавном шпански.

*

После равно пола године бављења у овој џунгли од урбане вукојебине имао сам прву дужу и самосталну вожњу аутом и то у петак поподне уочи Божића у време шпица. Не бих то препоручио никоме да у наречено време покушава уколико код себе нема седатива или макар двадесетогодишњег возачког искуства из Србије. Ја сам имао и једно и друго. Па сам опет једва стигао. Није овде само проблем у великим гужвама, које јесу заиста евидентне али су ипак улице широке а сигнализација је веома добро постављена и функционише. Највећи проблем у саобраћају овде представља што сви возе и уз то возе веома лоше. Ма из ког краја света стигли, чак и из оних крајева где се волујска запрега сматра врхунским луксузом, чим стигну одмах се сви 'ватају за волан. И мушко и женско. И ту је највећи проблем. Кад сви ти приучени, неписмени и без искуства возачи крену да крстаре улицама Њујорка онда се чувај ако успеш да идентификујеш са које ти стране прети опасност.

*

Кад већ сумирамо резултате, а ред је и треба јер ових дана се навршило пола године од како смо овде, онда да кажем и ово: моја њујоршка библиотека после пола године броји 127 наслова, што на српском - што на енглеском (на крају је бројала преко три стотине наслова од којих је добрих 200 остало у стану кад смо селили јер нисмо могли да их понесемо). У Лазаревцу је она главна: и по броју и по насловима (заиста сам се трудио да купујем само квалитетне наслове јер сам стално кубурио са новцем за књиге па нисам хтео да трошим за свашта а друго морао сам да надокнађујем губитак своје библиотеке у Истоку па сам унапред знао шта ми треба, нисам куповао насумице) и по вредности (као избеглица сам за неколико година, док су други куповали технику и плацеве, дао неколико хиљада евра само за књиге због чега ме је околина гледала са презиром и олајавала на пасја уста). Библиотека из Истока, која је такође била обимна и вредна, је изгорела.

*

О правим Американцима и њиховом духу каубојштине?

Добар део правих Американаца има у себи усађен тај дух: дух каубојштине и вестерн легенди. Тај манир је заступљен и у функционисању друштва. По томе, они воде рачуна ко ће први ''да потегне''. Има неке фер игре у томе. Мораш да чекаш да твој противник први потегне а да онда ти будеш бржи од њега. У томе има и практичних момената: ако се докаже да си тако урадио и кад ''убијеш'' неког не одговараш јер си то учинио у самоодбрани. Зато треба бити брз и по могућству, да се атлетски изразим, ''ући у пуцањ''. Хоће они и игру ''један на један'', хоће фер надметање, такав им је уосталом и спорт, таква им је економија, школство, тако су и добављали земљу за себе на ''дивљем западу'' (сви у равној линији, чека се пуцањ као знак за старт па ко први стигне тај и бира или караваном у дивљину па шта ти Бог да), хоће да учине подвиг, да без икаквог разлога помогну другоме. Хоће и све супротно од овога али ко то неће?! На жалост о том духу ''каубојштине'' и њиховог поимања надметања у маниру ''један на један'' ништа не знају латиноси, Индуси, Балканци, Пољаци, Арапи, Кинези и сви остали, па најчешће можеш да очекујеш ''нож у леђа'' и ''десет на једнога кад се најмање надаш''.

То поимање су, што због капиталистичког и тржишног схватања профита и квалитета (јер где нема квалитета нема ни профита), што и због самог уметничког квалитета (где нема уметности нема ни уметности) пренели и на уметност. Код њих се и за највеће позоришне или филмске спектакле, уопште за уметничке ангажмане, и даље организују праве и поштене аудиције где се стварно бирају најбољи. Преко реда се евентуално одабере главни глумац који ће донети профит и који је већ доказан квалитетом али за осталу екипу мора се проћи некакав тест на аудицији. Уметници одлазе на аудиције, показују своје знање и таленат и тако бар имају теоретских шанси да од потпуних анонимуса успеју, то јест да буду виђени. Код нас је битније ко ти је отац или стрина, само тако ћеш добити улогу. Или којој партији припадаш, односно не  припадаш.

Књижевност је нешто друго: писање је индивидуални чин стварања као примаран и ту је профит на првом месту тако да нема можда уметничке утакмице али тржишне свакако има, па се бар знају правила што је у неку руку такође поштено. Не мораш да припадаш лобијима као код нас и да подмићујеш разне протуве (такође: као код нас). Јер иако су издавачке куће у Србији данас углавном приватне оне највећи део новца намакну личним и политичким везама из буџета, донација и откупа, тако да их је брига какав је квалитет: брину се ко ће победити на изборима и кад да мењају страну.

*

Прича за себе је како и колико глуматају љубав према животињама. Поготово досељеничка и тек пристигла боранија. То су они који су до јуче вукове сматрали домаћим животињама а краве су им биле једине и најбоље другарице. Чули су од некога да тако треба, да су то цивилизацијске норме (мада они то баш не дефинишу на овај начин), да је ''ин'' и да је то одраз културе. Па онда: ''удри у љубави''. Тепају, хвале и мазе туђе псе на улици. Најгори су ипак кад себи набаве пекинезере и пудлице. Тада разни типови и ''типице'' из ''трећег света'' водају на скупим повоцима џукеле иако су њихову сабраћу колико до јуче тамо негде у далекој домовини јели, шутирали по блатњавим сокацима и које нису хранили чак ни оглодалим коскама.

ЧИТАЈ СЛЕДЕЋИ ТЕКСТ: Good job!