Џо Хозе Ресто, Том Конвеј и Бразлијан Џо

Фото: Игор Ђурић

--------------------------------

ЧИТАЈ ПРЕТХОДНИ ТЕКСТ: Метрополитан музеј

Џо Хозе Ресто се родио 1961. године у Харлему. И првог дана живота сликао се са Џоном Кенедијем. Дошао председник САД да се слика са једином до тада белом бебом рођеном у тој болници (а Хозе и није баш скроз бео). Хозе не зна када се родила следећа бела беба у том крају. Не зна тачно ни када је Кенеди убијен а понајмање зна што је убијен. (А највероватније је убијен зато што није имао другог посла него је обилазио црначке квартове и градио станове за црнце). Ипак, слику има и дан данас. Заиста ретка реликвија.

*

Један Индус што продаје кафу и крофне на углу Медисон и 59-те већ неколико јутара док купујем кафу у папирну кесу стави и једну крофну (иако је ја не тражим) а онда извири кроз прозор и оним специфичним индијским нагласком (као Абу из Симпсонових) каже ми:

''Forrrr you my frrrrend''.

*

Велике бубе које овде зову ''кокороће'' (cockroaches) и којих има посвуда стварају велике проблеме власницима станова и пословног простора. Не можеш да се окренеш а да не налетиш на миша или ''кокороћу''. Ипак, ове бубе су већи проблем од мишева. Брзе су и веома отпорне. Трују их и намамљују на лепак. Људи који се баве уништавањем ових инсеката и мишева овде се зову екстерминатори. Дошао тако један пре неки дан на послу па пита:

''Има ли овде кокороћа?''.

А један од запослених, заваљен на столицу у лакер-руму на паузи за ручак, каже му:

''Има, има много, има ''кокороћа'' из Порторика, Србије, Бразила, има и из Америке....''.

Ми који се пресвлачимо за посао знамо да је у праву.

*

Каже ми колега:

''Кад се овде убијеш од посла они ти чак неће доћи ни на сахрану нити ће послати цвеће или телеграм него ће брже боље тражити замену за тебе. Зато чувај себе''.

Thank you Papiculo. 

*

Немојте по Њујорку и овдашњим облакодерима тражити у лифтовима дугме за тринаести спрат. Нећете га наћи и остаћете необављенога посла. Зато тражите или 12А или идите одмах на 14-и знајући при томе да је то у ствари тај тринаести који ви желите. Рече ми један Кинез у лифту, неки  дан, да у Хонг Конгу нема нигде дугмета са бројем 4 у лифтовима. У Србији немојте тражити исправан лифт, нећете га наћи. За бројеве који недостају ћете лако уколико вам се посрећи.

*

У антикварници на 59-тој улици купио доста добру монографију о Моне-у, (Manet), штампану у Лондону 1988-е и мало скромнију књигу о Ван Гогу.

*

Понекад ми се учини да на улици угледам неког познатог, најчешће неког из Лазаревца, неког са киме сам се дружио или којег сам само овлаш познавао. Несвестан тог тренутка где сам, обрадујем се и заустим да викнем име. Радост, као и опсена, трају веома кратко, можда једну секунду, а онда се вратим у реалност. 

*

Сретнем земљака у лифту компаније (предузећа, фирме, комуне, корпорације, задруге....). Упознамо се редно, разменимо основне податке. Озлојеђен је и несрећан, одмах ми даје до знања. Кука: шта ће он овде, у Србији је лепше, овде ништа не ваља, итд. На крају критика на мој рачун: шта ћу ја овде, што сам долазио, нисам имао паметнија посла, ваљало је у Србији остати.... Онда каже како је овде већ пет година и даље мрзи све овдашње, не може да се привикне, сваку ноћ сања Србију. Кад га ја питам ''што се он не врати кад већ мене саветује то?'', само спусти главу и каже ми:

''Није то исто...''.

*

У неким ексклузивним њујоршким продавницама (FAO schwarz) прве муштерије ујутро (којих увек има пред вратима ''тушта и тма'') свакога дана дочекују са црвеним тепихом и шпалиром запослених који аплаудирају док потенцијални купци улазе. То је вероватно део неког старог ритуала и традиције који говори о томе колико су овде трговци предани профиту па самим тим и пуни поштовања према људима од којих треба да узму новац.

Оно чега се ја сећам из српских трговина јесу бркате продавачице у неком пропалом дисконту које ме прате у стопу буквално спроводећи инструкције свога шефа (који већ одавно води своју приватну фирму а овде је само да покраде ако се да још шта украсти) да припазе да се не изнесе штогод. Кад их нешто питаш, љутито ти одговарају: ''јес' море, сад треба и то да радим за никакву плату...''. 

*

3:18 је ујутро. Прохладно октобарско јутро са карактеристичним њујоршким ветром. Стојим на метро станици Fresh Pound Road  и чекам воз који ће ме одвести до другог воза који ће ме одвести до трећег воза који ће ме одвести до четвртог воза са којим стижем до посла. По шинама трчкарају јутарње раздрагани гојни пацови. Један пијанац тетура се по станици са видним аспирацијама да се сурдукне под воз. Испред мене на плочнику: летећи пацов. Ова метро станица, као и већина других по Квинсу се налази изнад земље. Онај исти голуб. По очима му видим да је исти. У очима му читам и реченицу:

''Јесам ли ти рекао још оног дана...''.

Нешто касније у возу N који је у те ситне сате због крајева по којима се креће обично пун младежи која се весело враћа из провода, уморних конобара и још уморнијих курви, у вагону где седим три девојке весело и раздрагано разгледају слике на дигиталном апарату очигледно те вечери направљене на некој журци. Смеју се на српском. И причају истим језиком. Пар станица затим улази у вагон лепушкасти младић, можда мало припит и надуван али неагресиван, комуникативан и  симпатичан. Одмах успоставља контакт са девојкама, изводи гегове, оне се смеју. Пита их ''одакле су ?''.

''From Serbia''.

Ја излазим на следећој станици, при изласку подигнем три прста и викнем девојкама:

''Србијо, чувај се Србијо!''.

Оне се смеју и машу ми а надувани младић викне из свег гласа а на изненађење свих нас:

''Жифела Србија!''.

Не верујем да се после свега завршило тако што су сви отишли тамо где су кренули. После оваквог упознавања дружење је морало негде да се настави. Ја сам, пак, морао на посао.  И матор сам већ. Олињалим маторим рокерима и младим писцима (јер писац је млад док не умре) није место међу насмејану младеж. Могу само да покваре. А за ''кварење омладине'' зна се казна још од старих Грка.

*

''Кроз ноћ и влагу

дивље се гуске селе југу

и болно кричу.

Осећам жељу да мутну неку

напишем причу:

како односе оне са собом

на крила своја бела два

из душе моје драго нешто,

а не знам куда,

и не знам шта''.

Десанка Максимовић (из збирке песама коју је Миомир послао Ђурађу).

 *

Бразилијан Џо ми се јутрос у пет сати жали како су му ''мајстори за струју'' јуче узели 300 долара за сат времена посла. Око подне Бразилијан Џо жали се Тому Конвеју како су му ''мајстори за струју'' јуче узели 500 долара за сат времена посла. До краја радног времена Бразилијан Џо ће се неком пожалити како су му јуче ''мајстори за струју'' узели 800 долара за сат времена посла - што ће ипак бити ''прескупо'' чак и за Бразилијан Џоа.

*

Можда у причи о Њујорку нема места ''цртицама'' о чежњи и носталгији јер се овај град не може похвалити неком енергијом осећајности. Ипак, морам да прибележим, ради аутентичности слике и моје жеље да не варам читаоце у овој књизи: јутрос ме је душа болела за родитељима. Хтео сам, желео сам да их видим, да будем са њима. (Отуд и моја необазривост на послу: седим у нечијој фотељи и пишем). Љубав према властитој деци понекад отупи пажњу према родитељима и амортизује осећања. Није то ништа ново: то је стари круг. Не изводи се лапот само убиством - већ пре свега заборавом! У томе је симболика и корен мита о лапоту: у забораву. Кад стигну твоја деца заборавиш да си и сам нечије дете.

Душа ме боли колико јутрос, по мраку, желим да видим своје родитеље.

ЧИТАЈ СЛЕДЕЋИ ТЕКСТ: Срби су добри војници.

Locker room

Фото: Игор Ђурић

--------------------------------

ЧИТАЈ ПРЕТХОДНИ ТЕКСТ: Американци

Због релативно честих промена боравишта, ево у задњих неколико година већ други пут мењам живот из корена, прво сам из Истока побегао у Лазаревац а после тога из Лазаревца (заиста без разлога) утекао у Америку, по мало сам почео да губим нити свог ''психолошко-домицилног'' идентитета. И сад, кад ме ухвати носталгија, кад ми је тешко и кад маштам о завичају и устаљеним навикама које ми највише недостају, уосталом као и свакоме ко жали за завичајем, интересантно је: не мислим о Истоку него размишљам о Лазаревцу. Знам, кад бих се сутра вратио у Лазаревац објекат моје чежње постао би поново Исток. То је још један од доказа да је човек проклета животиња којој је скоро немогуће удовољити. Зато је ваљда Бог и протерао Адама и Еву из Раја: желели су нешто друго а нису били задовољни оним што имају па макар то био и Рај.

*

“You work very hard. I watch you.“

Каже ми прсата плавуша у лифту зграде у којој живи а у којој ја радим. Каже ми сажаљиво, не обраћа и се као мушкарцу, не привлачи је моје знојем орошено мишићаво тело (сад га баш и ја претерах). Не (!!!), видим ја, она ми се обраћа као убогом емигранту из тамо неке балканске вукојебине. Моја срећа те се не сети да ми гурне и неки долар у џеп од кошуље и тако ме понизи и убије ''у појам'' до краја. (Узео бих долар, шта ћу, да је не увредим и останем без посла, сад кад ми је овако ''сјајно'' кренуло).

Гледа ме, каже, посматра.

Посматрам и ја тебе, мислим се  ја, ама џаба.

Посматра ме, каже, гледа ме.

Мислим се ја...

Ниси ти мене видела кад је имало шта да се види. Сад можеш да причаш шта хоћеш тако прсата и успијена. Ниси ме видела док сам био жив. Док сам био мушко, јер сада сам у бесполном емигрантском статусу. Кад сам био писац. Ниси ме видела на ''Сајму књига'' неког октобра у Београду када је иначе Београд најлепши поред осталих једанаест месеци када је исто најлепши. Док сам тамо потписивао и сликао се. Док су ме београдске интелектуалке посматрале са приметним аспирацијама према мојим динарским капацитетима увијеним у лалинску мирноћу и шумадијску проницљивост, другим речима: када су још чуле да сам из Метохије. Ниси ме ти видела када сам се 1999-е тукао и гањао са овим твојима и имао сам извиђачку црвену беретку на глави. Ниси ме, најзад, видела док сам се удварао једној Гоци у коју сам се заљубио па ме још и данас држи (тако да твоје сисе на мене остављају утисак само као визуелни ефекат и куриозитет попут на пример ''Empire state building''-а). На крају, ниси видела ни ту Гоцу, јер да си њу видела знала би са киме имаш посла и знала би да тај никако није за жаљење. Више је за избегавање.

Хвала Богу те се не сети да ми тутне пар долара у џеп од кошуље... 

*

Еркондишн својим издувавањем помера лево - десно лепљиву траку окачену о таваницу и пуну угинулих мува. На грубом и необрађеном зиду окачене су укусно урамљене репродукције и фотографије за које није тешко погодити да су некада припадале некима од станара зграде у којој радим и да су у једном тренутку ''страдале'' и постале сувишне после неког од многобројних декорисања и преуређења станова (којима су веома склони на задовољно трљање руку превараната званих ''унутрашњи декоратери''). (Јеби га, мења се мода).

Редом сложене те слике и репродукције:

- прво, неко цвеће Ендија Ворхола (Andy Warhol, Flowers, 1970);

- па онда неки млинови и амбари у ''амиш'' стилу, изграђени неком мобом, испод којих пише: Historic East  Hampton - Long Island, 1992;

- и на крају Џемс Дин на мотору испод ''Бруклинског моста'' што на крају крајева и пише на самој слици: James Dean, Brooklyn nights.

Затим су ту ормари, они метални и вазда прљави, чију смо лошију варијанту у ЈНА звали ''касетама'', за гардеробу и скривање прљавих чарапа и гаћа. Ту је и један подоста чист клозет (чист обзиром да га нико не чисти да га сви издашно употребљавају), велики фрижидер у коме се налази једна огромна ћурка за коју нико не зна колико је дуго ту а понајмање чија је, микроталасна (микровална - за хрватски превод ове књиге, видећете зашто ово додајем), онај сат на коме се откуцавају картице, пар столица и столова и једна похабана али кожна фотеља на којој седим ја. На паузи сам за ручак у ''locker room''-у.

Када се пауза завршила (5 минута пре времена у нади да ће неко од претпостављених то приметити и да ћу то, наравно, касније, материјализовати у своју корист) срећем на тротоару средовечну Бразилку која ради у истој згради као дадиља и кућна помоћница. На моје изненађење пита ме на српском (за који она тврди да је хрватски и да је то исто ''али да ме она пита на хрватском''):

''Како си?''.

Видим да не разуме шта јој одговарам и да је реченицу научила напамет врло вероватно и несвесна њеног пуног значења.

На обостраном лошем енглеском објашњава ми да је имала дечка Црногорца али да ју је бештија оставила чим је средила папире и заждила ко зна где са неком млађом, вероватно. Једино што јој је остало од њега то су ове две речи. Од кога је?- доста је и то. Отада из ината ''говори'' хрватски а не српски (или не дај боже црногорски).

Саосећајно јој климам главом одмеравајући је и констатујући да се доста добро држи за своје године. То је тај бразилски ген препун еротског набоја и жеље да се живи пуним плућима у неким топлим  пријатним крајевима где ти не треба ни много гардеробе, нити виле и палате, него само мало ритма и доброг секса у свим могућим варијантама.

А онда пали цигарету па каже:

''To want mi karaljo''.

Ајде, ово прво некако и схватих: нешто јој треба. За друго нисам сигуран мада по изразу њеног лица док изговара ту реч по мало и наслућујем.

Питам је:

''What is karaljo?''.

А она објашњава: то је оно што имате ви мушкарци и што можете да пружите нама женама. Ми жене имамо једно, ви имате друго. Е па то што имате ви мушкарци али ми треба велико!!!  Велико?! Фали ми велико.

''Big karaljo!!!''.

Па пали другу цигарету.

Имам утисак да је ово ''big'' сувишно и да би само ''karaljo'' био довољан.

Нек ти је богом просто бразилска сестро. Надам се да ћеш испунити своје снове. И ако су мали и предвидљиви а уједно и величанствено лепи. Можда и најлепши.

*

Данас ми је један чичица (није уопште важно у овој књизи шта подразумевам под ''данас'', или ''први пут'', или ''када сам нешто видео'', нека књига буде ванвременска и чисто филозофска по питању поимања времена а да се концентришемо само на простор и догађаје) типично америчког изгледа, са плавом голф мајицом, шареним памучним прслуком и белим ''борсалино'' шеширом, са штаповима за голф и белим ципелама после моје ситне помоћи око истовара горе поменутих штапова тутнуо у руку два долара.

Нисам знао шта да радим?! Био сам у потпуности затечен. Најрађе бих у земљу пропао. Шта да ме сада виде моји читаоци?! Ајде, ово са радом и могу некако да им објасним: није срамота радити било који посао, ово је једно ново искуство за мене, пишем књигу о мом боравку овде па морам да се упознам са свим могућим варијантама итд. Али напојнице?! Како то да им објасним ја који са цео живот паламудио о достојанству?!

Тако сам збуњен држао две новчанице у руци и бленуо у чичу. Ни 'фала нисам рекао.

А није да нисам добијао ''tip'' (као овде то називају). Само то је било давно, био сам млад и приличило ми је. На крају крајева био сам у свом родном месту а не по белом свету. Радио сам као средњошколац у једном кафићу, касније држао сопствену бакалницу (која је неславно завршила јер су муштерије варале мене уместо ја њих), а радио богами и у пошти (као Чарлс Буковски). Пуно пута сам у својој младости добијао напојнице; илити што би рекли Турци: бакшиш; илити што би рекли ми Срби: част. Али ме данас би срамота. Ваљда што сам матор, што сам у туђој земљи и што се већ и без тога осећам врло бедно и довољно лоше па и понижено (понекад).

Не обрадовах се. А кад погледаш: ја сам овде ваљда дошао због новца. Па онда нешто није у реду са мном.

''Чичица је хтео да ти плати услугу а никако да те понизи'' - каже у мени глас половине савести и свести, онај део материјалистички и приземни.

''Ко је, бре, он!!! Ти си за њега нешто недостижно а он теби тако понижавајуће ''клизећи'' улази са обе ноге''' - каже друга половина мојих савести и свести (и чега год хоћете још) онај моралистички и духовни али у пракси ничим поткрепљен део.

''Ко сам ја уопште?'' - питам ја себе заокупљен искреном дилемом шта да радим са ова два долара (тада већ у џепу).

ЧИТАЈ СЛЕДЕЋИ ТЕКСТ: Que Passa Amigo?