Пишачи уз ветар пишу писма!

ЧИТАЈ ПРЕТХОДНИ ТЕКСТ: ДАЋУ МУ ПАРЕ СУТРА!

Страшна несрећа се догодила у Бронксу када је у једној згради за неколико минута изгорело осморо деце. Пожари су велика и стална опасност за поједине делове Њујорка, поготово ван Менхетна. Куће и зграде су углавном од дрвета, сувог и лакираног, спојене су једна са другом због штедње на простору, све имају доводе гаса и резервоаре са нафтом у подрумима - зато кад пожар букне он се за пар минута прошири. Та јадна деца нису имала никаквих шанси.

*

У сваком случају, много је јадне деце у Америци а поготову у Њујорку. Не знају одакле им прети већа опасност: од пожара, дилера дрогом или перверзних болесника и манијака. Ових дана је откривена и ухапшена организована група педофила у Њујорку која је успела да се увуче, систематски и годинама, на радна места возача школских аутобуса; (којих овде заиста има много и који доста добро и квалитетно превозе искључиво децу у школу и назад кући. Свако дете се оставља испред врата своје зграде или куће). Овде заиста не треба коментара.

*

Американци се баве стварима које доносе профит не удубљујући се превише у саму филозофију и суштину свега тога. Али, да би знали шта им доноси профит они наравно испитују шта се тражи. И не расправљају о укусима кад је профит у питању. Не интересује их ни уметнички ниво, нити стил. Само профит. Профит пак доводи до упослења људи, а упослени људи тргују, плаћају порез, итд.

Код нас у Србији прво има да се расправља месецима је ли то добро (немамо ни добро, ни лоше), је ли морално (углавном о томе причају највећи лопови) и је ли, бога-ти, на уметничком и културном нивоу. Стотине назови стручњака има да ''млати празну сламу'' и да једе од тога ''леба без мотике''. 

      Тако је било и у случају такозваног ''турбо-фолка''. Уместо, кад се већ видело да ту има пара, да се они охрабре и погурају па да се што више људи упосли у свему томе и самим тим нахрани што више деце, и наплати што више пореза за школе и болнице, па и за културу - ми смо се расправљали и томе са становишта културног и социолошког феномена. Па наравно да у томе нема уметничке вредности. Кога брига за то?! То је бизнис. Ако има профита биће за сваког по нешто. Каквих сам ја овде видео одевних комада и обуће - да Бог сачува. Тај врхунац неукуса се не може мерити са ничим нашим. Али шта брига за то произвођача, транспортера, трговца и порезника - кад се то тражи и доноси паре.

*

У New Yor Post-у од 14. марта преузет је текст Ричарда Холбрука (сећате се тога лика, наравно, за њега Ћосић каже да је ''вулгаран тип и каубојски простак који презире интелигенцију и национално достојанство Срба'') из The Washington Post-а у коме овај ''врли'' човек пише следеће:

Под насловом ''Руски тест на Косову'' он почиње филозофски и са дозом поетичког шмека: ''сећате ли се Косова?'', то је, даље вели, велика прича из 1999. године и 78 дана америчког и НАТО бомбардовања Србије јер су тај албански регион (мисли на Косово, баш ћеш свашта од њега да чујеш) српске снаге држале под репресијом (гле курца?!). Даље пише о томе како ће Ахтисари предати коначни предлог решења 26. марта Савету безбедности и да је тај план добар је ''остварује независност Косова али и даје јаке гаранције Србима''. 

      Треба подсетити да су Холбрук и Ахтисари добри пријатељи и да заједно роваре у такозваној Међународној кризној групи коју финансира још већа вуцибатина по имену Сорош. Међутим, јада се даље Холбрук у својим писанијима, Срби се противе томе плану јер полажу историјско право на ту територију где живи 90% Албанаца. Каже он: ''треба рећи Србима истину - Косово је заувек отишло из Србије а за то је крив диктатор Слободан Милошевић''. 

     Српска је будућност у Европској унији а сад их само историјске заблуде коче у томе. И Русија својим ставовима. Председник Путин је обећао Србима подршку и вето у Савету безбедности. У ствари, Русија жели тим ветом да створи хаос на Косову како би ојачала своје позиције према западу. Неће им успети, тврди овај ''филозоф''. ''Ово је интернационални тест за Владимира Путина''. 

      Иначе се у и у овако кратком чланку примећује који је степен интелигенције дотичног писца и са колико очигледне муке је успео да напабирчи ових неколико реченица. На крају текста, онако курвински и из потаје, како само они умеју, између редова износи он и ''План Б'', јер они су решили да одвоје Космет од Србије те их не занима ни право ни правда. Ево како ће то изгледати: уколико Русија уложи вето на Ахтисаријев план (а то ће се већ знати пре него ова књига буде штампана) и то блокира садашњи ток догађаја и планове, онда ће после месец-два Шиптари и тамо некој њиховој скупштини прогласити независност а заинтересовани ће редом почев од Американца да признају ту нову државу. На тај начин ће се прескочити и Русија и Уједињене нације (које ионако а што би рекао покојни Михиз ''не вреде ни по'  пичке ладне воде'').

Тако пише Хол(брука).

*

И док ме српске креатуре развлаче на све стране, свако јутро један Американац дође колима до зграде у којој живим, одведе ме до другог Американца па онда сви заједно идемо колима на посао. Кад кажем ''да је то заиста превише'' они ми одговарају ''ма дај, ти си писац, не иде да се потуцаш по возовима''. А не читају ни америчке а камоли српске писце. Него више онако осећају да треба тако. 

*

''Све је срање осим пишања а и пишање уз ветар је срање''. Ову епохалну мисао уличне српске филозофије треба узети као мото и најближу дефиницију суштине  живота у Америци. Јер није у питању само срање и само обично срање већ понекад, доста ретко, и пишање уз ветар. Мало је правих ''пишача уз ветар'', самим тим мало је и скоро занемарљиво и индивидуалаца (у правом и дословном смислу речи - стваралачких и харизматичних индивидуалаца). Зато је и овде пишање уз ветар више срање него на другим местима, поготово у Србији где јесте такође срање али такво да врло често може да се пређе преко њега.

*

Од Мићка:

Опрости што ти се неко време нисам јављао (парадоксално је да си ти у Америци далеко ажурнији него ја овде) и баш кад сам одлучио ти ми се јављаш и шаљеш ''Разне величине''. Радујем се твом дару и из ових стопа приступам читању. Као да си знао да ја између ова два јављања интензивно размишљам о неком тексту који је довољно интригантан и једноставан за реализацију. У том смислу сетио сам се неких својих текстова и озбиљно узео у разматрање један за који готово ништа није потребно, осим пет костима и нешто реквизита. Чак сам поново ишчитавао антологију руске фантастике, али ништа занимљиво у том смислу нисам нашао. Сценарио ''Молитва у зору'' (а то је текст о коме размишљам) има редуковани простор (војвођанску равницу), али ми је скоро пало на памет да бих могао да га снимим у амбијенту претходног филма, да војвођанску равницу заменим за шумадијски крајолик - готово цео у простору напуштене куће у шуми...

И ако ми не тражиш шаљем ти тај текст без неке посебне обавезе: уколико стигнеш прочитај га. Сасвим случајно, дуго након његовог настанка, прочитао сам Борхесову критику (а до тада нисам ни знао да се бавио и филмом) за ''Окамењену шуму'' Арчи Меја, једном старом филму из 1935. За тај филм Борхес каже да је у њему све погрешно, од избора глумаца до погрешно цитираних Елиотових стихова, али филм има нешто што је он крстио као ''магично приближавање смрти''. Тек тада сам схватио да и тај мој текст представља управо оно што је Борхес тако једноставно и сликовито дефинисао...

ПС

Начео сам ''Разне величине'' и установио да би ти се, бар судећи по структури можда више допало нешто што сам писао програмски 2000. године, желећи да направим синтезу изгубљених година у некој пригодној драмској форми. Дуго сам веровао да је текст ''Људи, звери, анђели'' са променама изгубио актуелност. Међутим, после неколико година од настанка сам га поново прочитао, и не без изненађења, установио да је можда актуелнији данас него у оно време када је настао (на жалост)...''.

*

Писмо наставници мога сина:
     Поштована госпођице Метс!

непријатно сам изненађен чињеницом коју ми је презентовао мој син да је на Вашем часу где сте обрађивали историју Првог светског рата долазило до смеха међу ученицима када су се помињале српске жртве и српска борба у том рату од стране мога сина а да Ви на то нисте  реаговали.

Свака људска жртва у било којем рату је за жаљење тако да не видим разлога за било какав смех. Уз то бих Вас ипак подсетио и на следеће: Србија је у том рату била на страни Америке, Енглеске, Француске и осталог (тада) прогресивног света; Србија је у том рату веома пострадaла, сваки други становник је погинуо или умро; и на крају, Србија је извојевала прве савезничке победе у том рату на Церу и Колубари.

Србија је и у Другом светском рату била на страни антифашистичке борбе и у том рату је после Јевреја и Руса процентуално највише изгинула.

Искрено сам зачуђен, јер сам доласком у Америку и поверавајући образовање свога сина америчком школском систему сматрао да сам доспео у једно демократско друштво где нема националних нетрпељивости. Као човек који је на свом језику и у својој земљи написао неколико књига и који је као сваки писац склон да верује у напредне принципе: непријатно сам изненађен.

Надам се да ћете до краја ове школске године успети да објасните деци да је смрт било којег народа за било које циљеве страшна и да то није тема за смејање.

С поштовањем,

Игор М. Ђурић

*

Својевремено сам морао у Србији, после избеглиштва, да пишем и оваква писма:

''Поштована госпођо/господине,

непријатно сам изненађен чињеницом да се на Вашем часу десио инцидент на коме су поједини ученици мога сина називали ''шиптаром'', остали се смејали а Ви нисте реаговали.

Само да Вас подсетим да смо управо од тих Шиптара натерани под претњом смрћу морали да напустимо свој родни дом и да се потуцамо као избеглице, да су многи наши рођаци и суграђани побијени од стране појединих Шиптара те и данас носимо отворене ране или болне ожиљке.

Надам се да ћете до краја школске године научити децу да спознају свој национални идентитет, да буду макар солидарни са својим пострадалим сународницима и да схвате да није никаква увреда бити Шиптар (као што није ни бити Немац, Енглез или Србин), увреда је оспоравати на примитиван начин некоме да буде Србин, Шиптар, Немац, Енглез.......

С поштовањем,

Игор М. Ђурић

*

Да сам неким случајем данас на Космету, вероватно бих морао да напишем нешто сличне садржине:

''Поштовани представниче УНМИК-а ,

непријатно сам изненађен чињеницом да се у току Вашег предавања у оквиру ''Отворене радионице за Отворено друштво на Косову'' десио инцидент у коме су поједини оспоравали право моме сину да живи на Космету иако је ту рођен, да учествује на предавању називајући га ''геноцидним дететом'' и претили му да ако не оде ''неће се наносити геноцидне главе'' а да Ви нисте реаговали. Појединци су мога сина називали погрдним шиптарским називом за Србина ''shkavell'' остали су се смејали а Ви сте ћутали.

Ако је демократско друштво које Ви градите на Космету такво да се некоме оспорава право не да живи негде него да уопште живи, ако је то друштво у коме се може са фашистичких позиција наступати некажњено, онда је и добро што до писања оваквог писма, бар што се моје породице тиче, никада неће ни доћи. Мислим да су за једну просечну српску породицу и она два претходна савим довољна.

Надам се да ћете до краја ове календарске године отићи ''до ђавола'' одакле сте уосталом и дошли и где Вам је реално и место.

Без икаквог поштовања,

Игор М. Ђурић

Из ова три писма може се извући пресек стања и позиције једне просечне српске породице у једном просечном историјском и временском контексту која се као билијарска кугла одбија од мартинеле до мартинеле ако пре тога није већ гурнута у рупу тј. јаму.

*

Писма се пишу а живот пролази.

ЧИТАЈ СЛЕДЕЋИ ТЕКСТ: ДВЕ ЖЕНЕ - ЧЕТИРИ СИСЕ!

Ни тамо - ни амо!

ЧИТАЈ ПРЕТХОДНИ ТЕКСТ: МОСТОВИ

Није најтеже у туђини непосредно чим се стигне. Не! - ти први дани и поред изузетне компликованости нису и најтежи период. Једноставно се тада нађете у таквом шоку да вам све физиолошке и психолошке функције добију сасвим другачије форме. И нисте способни да патите или да се премишљате. Гледате само како да се снађете и преживите у тој огромној урбаној џунгли. Најтеже је између шестог и осмог месеца. Нисте више на почетку, мало се све стабилизовало, богами се почело о по нечему и размишљати. А опет, још нисте довољно дуго овде да би се извукло неко искуство из тога и да би се добиле макар назнаке шта се може очекивати даље. То је период, што би рек'о наш (понекад) паметни народ: ''ни тамо - ни тамо''. 

*

Данас се једна Амбиција смежурала у пусто Ишчекивање.

Пусто Ишчекивање се преточило у болесну Чежњу.

Болесна Чежња је кап по кап искапала у Безнађе.

У Безнађу сам тражио излаз из грешне жеље да будем Слободан у Својим Мислима.

*

Најзад имао прилике и времена да одгледам Дракулу са Белом Лугошијем из 1931. године после дуже времена и целог. Наиме у Србији је скоро немогуће понекад макар видети и старе а добре филмове. Уживао сам гледајући патетичне гегове од којих су се ондашњим гледаоцима по мрачним биоскопским дворанама тресле гаће од страха. У односу на данашње филмске ''потоке крви'' ово ми је била једна релаксирајућа филмска викенд новела. О слици, кадру, светлости и глуми, ипак нећу говорити - то је уметност.

*

И шта се рачуна богатством у тој богатој Америци, у богатим компанијама, њиховим зградама, код њихових великих кућа? Не сигурно најновији системи присмотре, аутомобили или компјутери. После пар месеци они нису најсавременији и од овдашњих богаташа бивају замењени. Није богатство ни висина ни дужина зграде - данас јесте сутра није, падну акције и готово. Вредан је само по неки стари мајстор на зиду и стварни или измишљени родослов. Уосталом као и свуда на свету.

*

Почео сам да враћам килограме. Време је да се полако почне са паковањем.

*

Jack Daniel’s-у из Tennessee-а

Пијан ко спашен  

Заливен ко умивен  

Сравњен ко  слављен

Убијен ко рођен  

Налокан и облокан  

Наждрокан и смотан  

Заливађен и забрађен  

Накривљен омиљеним  

Мортус ко corpus  

Треска ко delicti  

Бетон за бонтон  

Риголето за повраћето

Лево и десно  

Од горе ка доле

До WC шоље

Дно чаше ми прија само ако има још до дна флаше.

И на дну чаше (или флаше) ја не тражим истину, утеху и спас. Не тражим ништа осим: четрдесет процената у води и три до четири истих у крви.

*

Ако до краја ове књиге (која је, као што вам је познато, орочена на 365 дана у Њујорку) сретнем срећног човека или жену (изворно срећног, са есенцијом среће која му се види на лицу, задовољног самим собом и својим животом) онда остајем у Америци. У супротном ћу размислити: наиме, мале су шансе да ја будем први срећник.

*

Поново Sotheby’s, аукција крајем фебруара у Њујорку под називом Contemporary art (и поново моје несмотрено завиривање по каталозима на столовима). Између осталих у понуди и Енди Ворхол (Andy Warhol) и то углавном његове литографије, водене бојице или разни материјали лепљени за папир, другим речима ''ајде још то што је остало да се распрода''. Најскупље понуђени ''папир'': Untitled (Red Cat), чија је почетна цена 40.000 долара.

*

Нису лађе потонуле. Оне нису могле да плове. Па ни да тону. Насукане у свом смислу бесмислене су идеје.

*

Ако ништа друго  а оно сам се за ово време проведено у Америци нагледао добрих, старих вестерна, класичних вестерна, вестерна без икаквих претензија. Наше телевизије су одавно изгубиле манир да пронађу понекад неки термин и за филмску класику. А термини су познати из времена нашег детињства када смо имали једну али вредну телевизију. Вестерн најлепше ''легне'' у недељу, отприлике око десет ујутро – ако је црно-бели, или: у недељу послеподне око пет – ако је у колору. 

*

Амерички писац Норман Мајлер као безнадежни кандидат за градоначелника Њујорка, на питање бирача како, ако победи, мисли уклањати снег са улица, надахнуто је одговорио: ''Пишаћемо по њему''.  

Ала га ми најебавамо у фирму кад почне да пада снег. И ја и Ђура. Ем је ладно, ем нас ''кецу'' и све остало. Ни да пишамо немамо времена кад пада снег. Али овде не сме остати снега на тротоарима и платоима. Казне су велике а тужбе од оних који поломе по који екстремитет: изгледне. Да се не би ''прејебавали'' са њима они нас ''зајебавају'' са чишћењем. Гледам бре временске прогнозе ''ко озебо сунце'' и чекам кад ће више јебено пролеће.

*

Благо се отровао од амонијака на послу па цео дан ''бљујем'' крв. Тако ми и треба: 'тео сам да видим света.

*

''После пичке, после вина – најслађа је домовина''.

Овај најискренији родољубиви стих волела је често да ''раби'' једна моја цимерка из Студењака. И била је у праву. Само није знала оно што ја сада знам: само све заједно, сва три наведена елемента, чине стих философски убедљивим и теоријски тачним. Није она то знала. Али је увек тражила пасош од мене када сам хтео ноћу, по мраку, да пређем из мог у њен кревет. Од тада ми је остала навика да спавам са пасошем под јастуком (из Истока ми је остала навика да спавам са пиштољем под јастуком а из Лазаревца ми је остала навика да спавам са јастуком међу ногама). Тако ми се и омакло да сам се сањив, уместо да се латим пиштоља и растерам све оне које су ме убеђивали да ће ми бити овде боље, дохватио пасоша и долутао овамо а да се нисам поштено ни расанио. Кад сам се пробудио већ је било касно. Сад ми није ни до пичке, ни до вина, ако са мном није домовина. И никада нисам био убеђенији да ми је пасош под јастуком потребнији него икад ако имам намере да спашавам шта се да спасити.

*

New York Post од 23. фебруара поново о српском  здравству:

''Two Serbian doctors got into an argument during a routine appendectomy and decided to stop the operation to step outside.

Surgeon Spasoje Radulovic was performing the operation when Dragan Vukanic walked in and made a disparaging remark that sparked the fight.

“At one moment Vukanic pulled the ear of the operating doctor, slapped him in the face and walked out”, the anesthesiologist on duty said.

They then walked outside and exchanged blows''.

Хвала Богу те је пацијент био под анестезијом.

*

Мора да ти се нешто свиђа у Њујорку?!

Да, сигурно. Само што ја нисам уопште имао времена да видим, обиђем и доживим то што би ми се свидело овде. А  свидело би ми се сигурно.

Мора да ти се нешто, ипак, свиђа у Њујорку?!

Да, мора?! Свиђа ми се, понекад, ветар који скоро увек дува. И кад је хладно, и кад направи штету (јер ме за овдашњу штету, право да вам кажем баш и заболе). Подсети ме на неке дане, на неке топлине. Најлепша и најтоплија је топлина породичног кутка кад зимски ветар удара у зидове и ћошкове, стварајући музику која је у позадини нанесеног снега. Права слика и музика. Уметност. И здрав сан.

*

Гари Купер се прво разрачуна са бандитима па тек онда баци значку у прашину и оде. Не можеш отићи пре свршеног посла: тако Американци схватају свој однос према животу и раду.

*

Пошто је у свему ''нај'' Њујорк је, наравно, и најпрљавији град на свету. Иако се велики број људи труди да га одржи у каквој таквој хигијени то им никад у потпуности не успева. Али је Њујорк прљав град и у детаљима а не само глобално. Јавни објекти, ресторани, чекаонице, продавнице, и све остало и слично, су на таком ниском нивоу хигијене да је то невероватно и несхватљиво. Каквих сам се прчварница нагледао, поготово изван Менхетна, то је за не веровати. Ма свака наша сеоска продавница у Србији је чистија и адекватније опремљенија од таквих сметлишта. Па сад замислите како је. Можда је то зато да би се дошљаци са свих страна света ''осећали као код куће''. Можда?!

*

Треба свакако видети нешто од ''белог света'' али се увек вратити кући непосредно пре него и сами постанете део тог света. То што си ''видео'' свет може ти значити нешто само уколико се вратиш – јер си само у своме селу а са тим искуством: ''светски човек''. Не можеш бити у туђем и великом свету то. 

*

Од Вељка:

''....... Видећемо да издамо један број Форумског листа ускоро. Као да се заокружи ова година. Ићи ће у твојој колумни онај текст који си послао за Недељник 7, а негде за почетак наредне ћемо очекивати нешто слично, нека иде ова тема са Крстићем. Навикао си нас на јединствене и лепе извештаје из Њујорка. Било је похвала на рачун твог писања у Недељнику од стране неких нових чланова Форума који су ме питали ко је писао те чланке... Дао сам и твоју књигу на читање једном другу. А прошле недеље сам претраживао електронски каталог градске библиотеке у Београду, па сам нашао тамо и тебе са Колоном, било ми је баш драго.....''. 

*

Свакаквих сам се глупости овде нагледао. Да се не понављам: свуда је она иста. Гледао сам, вала, глупост и од ње свашта доживео, и то овде у Америци, а то може да се мери само са најцрњим данима мог политичког и егзистенцијалног прогона када су ми ударали на достојанство и опстанак, у време тешких година у Србији. И док у Србији имаш шансу да се бориш и преживиш овде си после првог нокдауна готов. Кад овде паднеш више се не придижеш. Такав је систем, изгази те стампедо.

Многи су ми говорили: ''кад одеш у другу земљу, клони се наших људи тамо, имаћеш само неприлике, никад добро...''. Мислио сам тада: ето опет наше приче, наше кукање над злом судбом подељености на добре и лоше Србе, наше мазохистичко уверење да не ваљамо ништа, итд. А онда у пракси схватиш да у фрази и флоскули има највише истине. Невероватно је како су Срби свуда исти. Било где у свету да га сретнеш, не знам после колико година: он исти као оног дана кад је назуо опанке, увио печено пиле у новинску хартију и кренуо у свет да потражи 'леба поред тог печеног пилета. Многи од њих додуше данас не ''набадају'' опанце него носе нешто скупљу (али много неукуснију) обућу али у том и горе по њих. Што-шта им се може опростити у опанцима што је неприхватљиво и неопростиво у скупим ципелама. У глави си или ниси... а не по томе шта си натукао на ноге. Нешто мало промењених навика и незграпно употребљених манира али верујете: исти су. Где год се окренем - прате ме. То је моја судба.

ЧИТАЈ СЛЕДЕЋИ ТЕКСТ: ДАЋУ МУ ПАРЕ СУТРА!

Barnes&Noble, или: мостови!

Фото: Игор Ђурић

--------------------------------

ЧИТАЈ ПРЕТХОДНИ ТЕКСТ: О(Р)АЛНИ КАБИНЕТ

Купио солидно опремљену књигу TYRANTS – HISTORY’S 100 MOST EVIL DESPOTS & DICTATORS коју је написао неки мамлаз којега овде нећу ни да помињем. Ни књига није нешто нарочито осим опреме али је мене заинтересовала због једног детаља (погађате којег) па сам је зато и купио. 

      У друштву (међу још стотину осталих)  Александра Великог, Калигуле, Атиле, Џингис Кана, Краља Џона од Енглеске, Великог Инквизитора Торкемаде, Влада Цепеша Дракуле, Ћезара Борџије, Ивана Грозног, Катарине, Луја XVI, Максимилијана Робеспјера, Наполеона, Кајзера Вилијема, Лењина, Перона, Стаљина, Мусолинија, Чан Гај Шека, Хитлера, Франка, Мао Це Дунга, Хомеинија, Енвера Хоџе, Пиночеа, Чаушеског, Бокасе, Кастра, а између неизбежног Садама и још неизбежнијег Гадафија, нашао се и Слободан Милошевић (интересантно је да Тита нико не помиње као потенцијалног диктатора, нити као тиранина нема ни једног турског султана тако да по аутору ове књиге испада да је Отоманско царство била демократска творевина). 

      Налупао се дотични списатељ свега и свачега, оптужио Милошевића за што-шта онако обашка и уопштено. Једине бројке које је поменуо у целом тексту односе се на 200.000 Срба протераних из Хрватске (?!) па би можда било логично да у том контексту помене и Туђмана, као и 20.000 мртвих (не каже се ни где, ни кога, ни када). Колико је аутор ''обавештен'' о свему говори и детаљ из текста где каже ''да је Милошевић протерао Муслимане са Косова па је зато НАТО интервенисао''. Што се тиче наведеног друштва: па није ни лоше наћи се  поред Александра Великог и Наполеона Бонапарте.

У истој књижари купио и енциклопедију о ножевима (100 Legendary knives, као што видите овде мора све да буде округло и око стотке) у којој срећом а обзиром на саму симболику ножа не помињу ни једног Србина. Бар то.

У поменутој књижари Barnes&Noble на два спрата свега и свачега. Књиге су поређане и сортиране по одређеним тематским целинама али и поред тога тешко је снаћи се у том мноштву. Слатко тешко. А, има и слаткиша и кафе. Доста људи. Они стоје по ћошковима, седе или леже на патосу и читају. Неки донесу столове и столице на расклапање па седе и раде користећи литературу. Један је овог прохладног зимског дана слатко спавао у неком углу. Нико не обраћа пажњу на њих и чини ми се да менаџмент свесно гаји такав имиџ. Упоређивати са књижарама по Србији не могу. И по простору а поготово по понуди. И још нешто: по цени. Овде су књиге доста јефтиније и то не само упоређујући стандарде него и по самој фактичкој  цени.

*

У Америци све чините само се не разбољевајте ако немате осигурање. Па ни тада. И док се код нас пензионери, који доживљавају своје нове младости по болничким чекаоницама, буне због партиципације од десет динара мени су данас тражили за кутијицу обичних пилула против кашља (коју не покрива осигурање) целих 70 долара. Тражили су али их нису добили. Пићу врућих чајева. Још боље: пићу врућу ракију. Можда пијан лакше преболим и неке друге бољке које ме овде муче. За преглед код очног лекара и саме наочаре око 700 долара а кукао сам што морам да дам пар хиљада динара у Србији јер сам узимао само најквалитетније рамове.

*

Ипак, треба знати: Америка није Њујорк. Њујорк није посве типична Америка. Њујорк је за себе, и: по себи. Само неколико десетина миља даље од Њујорка ви срећете другу Америку. Да не причам о њиховим забитима. Научити и навикнути се на живот у Њујорку не значи да аутоматски можете живети у другим деловима Америке. Чак ни у великим градовима. Бити типичан Њујорчанин и типичан Американац - то није једно исто. Може да буде слично али не може да буде исто. Зато Њујорчане и не воле баш много у другим деловима Америке. Отуд и она чувена крилатица: ''Yenki, go home''. Другим речима: идите кући па тамо будите оно што јесте, будите Њујорчани.

У овој цртици о типичним Њујорчанима, њиховом карактеру и навикама, њиховим специфичностима, психичком и менталном склопу, наравно да нема места досељеничким хордама из задњих тридесетак година. Двадесет до тридесет година живота на Менхетну можда може да вам обезбеди улазницу за епитет: Њујорчанин.

*

Одувек су ме фасцинирали мостови. Мислио сам: ако већ фасцинирају Андрића, што не би и мене?! Можда се тако ваља да би се постало добрим списатељом?! Тако сам заволео мостове а да ни сам не знам зашто. Осим ако је довољан разлог и аргуменат ово са Андрићем.

Од источких мостова (познати Каменити мост који је неко осамдесетих година срушио да би направио једно реалсоцијалистичко чудо са косовским карактеристикама: наиме сивило је доведено до перфекције), преко београдских мостова, ето стигох да видим и њујоршке.

Мостови Њујорка као и сам Њујорк: велики и функционални. И они су на неколико спратова и нивоа. Мост је сам по себи чудо - њујоршки мостови су светска чуда. Мост је по симболици многозначан и хиперболичан: у Њујорку је мост ипак само практична ствар и служи да људи брзо и безбедно пређу са једне на другу страну.

Ево највећих:

Brooklyn Bridge је саграђен 1883.

Willis Avenue Bridge је саграђен 1901.

Williamsburg Bridge је саграђен 1903.

Manhattan Bridge је саграђен 1909.

Goethals Bridge је саграђен 1928.

George Washington Bridge је саграђен 1931.

Triborough Bridge је саграђен 1936.

Whitestone Bridge је саграђен 1939.

Tappan Zee Bridge је саграђен 1955.

Throgs Neck Bridge је саграђен 1961. 

*

Последњи пут сам се ''обрадовао'' због болести још 1986. године када сам био у војсци у Крагујевцу (касарна Радомир Путник у сред центра). Нешто су нас много ''кецали'' и ''прејебавали'' десетари тих дана, ма било неиздржљиво. И тада због сличних проблема као и данас, са симптомима јаког грипа, послат сам у стационар на лечење. Слатко сам се испавао и науживао у миру и тишини болесничке собе, далеко од касарне, устајања пре зоре и оних нездравих фискултура и марширања. Тако и овде: због вируса грипа доктор ми је преписао лекове и обавезно мировање. Уместо гужве и галаме и ГМ у устајања у 3 ујутро имао сам три дана сна у коме ме чак ни дотични грип није омео.

*

У New York Post -у од 9. фебруара 2007. текст:

''Pay up we’ll keep yor baby.

That’s wha a Serbian hospital told one mother behind on her medicar bills.

Sanija Roganovic gave birth two months ago in Belgrade, but the hospital has refused to let her take the baby home until she pays off her $8.000 bill.

Roganovic says she has no health insurance and no way to pay''.

Истог дана само у другим и много престижнијим новинама, у The New York Tames, на насловној страни викенд издања које има неколико десетина страница и пет, шест додатака, текст у коме коментатор износи забринутост због лошег стања права паса у Русији (?!). Наиме, тамо се још упражњавају борбе између џукела па се амерички ''демократски'' лист брине због тога.

И један и други текст говоре о лицемерству и хипокризији које влада овде и које се најбоље очитава у томе шта медији преносе и шта је самим тим и интересантно овдашњим људима. Као и код оне књиге коју сам већ спомињао: аутор чак није погодио ни име народа за који тврди да је пострадао.

Можда је вест из Београда по мало  чудновата, помало нестварна, не дати бебу жени док се не плате болнички трошкови. Чак бих рекао да је и мало вероватна. И док се у Србији, ако је вест тачна, макар прво дете роди па се траже паре, овде ту жену не би ни примили у болницу без осигурања или ''кредитне способности''. Као код Радована Трећег: нема порођаја док се не дају паре.

Што се тиче текста о псима, нисам сигуран да тих дана није било неких људских проблема негде у свету или Америци који би можда више заслуживали да се нађу на првој страни од овога. Али они хоће да поруче: ''овде је све идеално, ми смо се средили, за све смо се побринули како треба ето само још да урадимо да се поштују права паса у Русији''.

*

Требало би можда свести и неке финансијске рачуне, не због мене: ја их знам, него због неког читаоца који се премишља да крене овамо и заради велике новце (мулту порадз): ''па да отвори неки бизнис у Србији и Бог да га види''. Од када сам овде радим без престанка. Плаћам ренту за стан, рачуне и храну и имам на рачуну 50 долара. Немам ауто, већину намештаја сам добио за џабе. Књиге су овде јефтине. Немам мобилни телефон, користим туђи. Треба нагласити и ово: поред тога што сам непрестано радио био сам и солидно плаћен за почетника, то јест уопште нисам примао почетничке сатнице већ сам одмах узимао пуне. А да, тих педесет долара на рачуну не могу да подигнем јер је то минимум који банка тражи да би рачун функционисао. Зато их и ''имам''.

''Знате, треба ипак имати две плате за нешто бољи живот овде''.

''Знам, само и у Србији се може живети нешто боље са две плате''.

ПС

Касније је ситуацију извадио повраћај од таксе, неких 7000 долара. Ту смо се освежили и осетили важним.

*

Осамнаестогодишњи Бошњак, избеглица из Босне, је у Солт Лејк Ситију извршио типично амерички масакр. Из чиста мира је у ондашњем Тржном центру побио неколицину случајних пролазника и на крају и сам страдао од полиције. Кренуле су одмах сензационалистичке шпекулације по овдашњим   медијима: те ''сребреничке трауме'' иако је дечко млад и не може баш да се сећа тог времена, те ''окаснели џихад синдром'' иако момак није викао  ''алаху акбар'' док је пуцао него је викао типично амерички ''умрите кучкини синови!!!''.

Људска је то драма упакована у бесмисленост овдашњег живљења.

На крају, или почетку, није важно, најмање се помињу жртве. Кад су  медијски истрошили несретног момка онда су у истом догађају нашли нешто што им се још више допада: хероја! Амерички полицајац који није био на дужности и који је вечеравао у оближњем ресторану са својом супругом, потегао је пиштољ и у каубојској размени ватре убио несретног младића. Тек су се тад новине расписале...

ЧИТАЈ СЛЕДЕЋИ ТЕКСТ: НИ ТАМО - НИ АМО!