Сретне будале!

ЧИТАЈ ПРЕТХОДНИ ТЕКСТ: СТАЗА СЛОНОВА

Од Бранка:

''Могу ти прво рећи Игоре, да сам уживао читајући Колону и правећи слике свих описаних сценарија, размишљао о тим ситуацијама, стапао се као да сам тамо и да све то посматрам, гледам и разумем.

Нисам неки критичар и коментатор али из својих ''дечијих'' очију описаћу ти како сам све то доживео. Прво што ме је Колона подсетила на школске лектире што ми је било супер јер нису лектире само лектире већ одабране књиге које се препоручују. А у свим лектирама смо препричавали писце и наставник нам је објашњавао шта је писац мислио и шта је хтео да доведе до изражаја тј. на шта се фокусирао у одређеном тренутку. Тако да ми је пре свега лепо што сам ту тежину могао да упоредим са тобом и помислио колико тога би још наставница објашњавала о Колони.

Други утисак који ми је значио јесте што си успео да изађеш из мисли људи успевши да опишеш малтене несвесна стања и мисли: мени, које су изашле из реченица и право дошле до мојих мисли и креирала осећања и размишљања људи.

Треће, верујем да је било тешко као што си рекао и да осећаш да можда ниси код неких ствари изашао до краја јер читава визија и костур приче са испуњеним детаљима (или нажалост, у овом примеру да се изразим: месом) била је тешка да се спроведе.

Верујем да је сваки читалац осетио јачину целе приче и ситуација које си описао и да му се на крају једноставно све склопило као слагалица и да је схватио као и ја: почетак, средину и крај...''.

*

Кад пристигнеш овде, Срби које затекнеш, упознаш и сусрећеш, углавном ће ти нудити услуге и помоћ које-а ти нису потребне-а (или ти је чак од штете) а које њих ништа не коштају (или су им пак од благе користи). Кад им затражиш неку праву и конкретну помоћ, теби преко потребну, они ти као по правилу одговарају: ''Жао ми је пријатељу, али зар мислиш да је нама било лако на почетку и да нам је неко помагао?! Не, све смо морали сами. Тражио си Америку, сад види како је...''.

И тако све у круг.

Још пар фраза које ћете најчешће чути:

''У Америку мора да се ради''.

''Не дружи се са нашим људима само ће зло да ти учине''.

''Нема се овде времена за проводе и дружење, друшкане''.

''Богами они у Србију боље живе, сви мобилне, сви лепо обучени, нико ништа не ради а само кукају''.

''Ти мислиш да се овде паре налазе на улицу или беру са гране, па узмеш колико ти треба''.

''А ти, ако ти није добро- нађи боље''.

''Овде нема да се бира пос'о''.

''Ми пијемо само куповну воду, али ти слободно узми ову са чесме и она је одлична''.

''Ми смо ''младост'' Србије итд. итд.''.

*

Глумац Алек Болдвин је својој једанаестогодишњој кћери, која га очито не зарезива ич и не слуша баш много, оставио поруку на телефонској секретарици где је баш добро грди и на крају је назива ''неодговорном малом свињом'' (thoughtless little pig). Његова бивша жена Ким Бесинџер, иначе мајка дотичне девојчице, не буди лења па траку са секретарице дотури медијима да покаже какав је човек Болдвин и како крши неке правничке заврзламе из бракоразводног поступка (јер му је у поједеним периодима забрањено да прилази свом детету ближе од не знам колико метара?!). Сад јадног човека развлаче новине и јавно мњење као ономад Гибсона. Свакога дана у студијима и по новинама гостују психијатри, социолози, и ко све не, објашњавајући где су проблеми и корени Болдвинове девијације. А у ствари, човек је само био љут на непослушно и размажено дериште. Можете само да замислите ментални склоп таквог детета. Можда је време за Болдвина да почне да чита Шопенхауера (за кога верујем никад није ни чуо осим ако га је глумио у некој екранизацији) а који је тврдио ''да је родитељство највеће од свих зала...''. Или можда нашег Душка Радовића који је негде рекао: ''да децу треба тући чим се примети да личе на своје родитеље''.

*

Зорану:

''Најискреније честитке поводом добијања Вукове награде''.

*

Најзад је стигло пролеће у Њујорк. Моје прво њујоршко пролеће. Централ парк је процветао у разним бојама и заиста лепо и сликовито изгледа. Што је још важније процветале су и Њујорчанке. Заиста се може видети лепих жена ових дана на Менхетну. Скинуле су зимске капуте и капе са глава, средиле фризуре и увукле се у по мало тесне сукњице и хаљинице (што им само придодаје на сексипилу). Лепе жене у Њујорку су најлепше на свету. Овде се скупила сва женска лепота из Америке и остатка света. То је зато што се у Њујорку највише исплати да будете лепа жена (или леп мушкарац). Лепота се овде најбоље уновчава. Овде се могу најскупље продати складност и младост. Нажалост, купују је је углавном стари и  богати. Каква само млохава и балава старост немоћно дахће над тим младим и складним месом?! Као по правилу ''месо'' на крају узме добар део пара. И не кривим их уопште. Свуда је тако. Ако је за утеху они наши тајкуни и богати билмези у Србији, који такође незаслужено јашу спонзоруше, су куд и камо лепши и млађи. И сировији па то може понекад у сексу и да дадне неке резултате (уколико их пре тог задовољства неко из конкурентске ''компаније'' не изрешета на семафору са све спонзорушом). Било како било, спонзоруше у Србији макар живе узбудљивије. Али нису лепше од жена у Њујорку, односно: на Менхетну.

А код мене у крају, у Риџвуду и на Глендалу, овде међу фукаром?

Жене се временом углавном подгоје, престану да размишљају о свом изгледу и можете их видети како се у памучним тренеркама лену вуку улицама или ће ''брдо сала'' пролетети поред вас у неком већ добро амортизованом теренцу који по својем изгледу у многоме подсећа на власницу која га тера. 

*

За Американца је телевизија врховни ауторитет којем се све верује и чија се веродостојност никада не доводи у питање. И спремни су да плате сваку цену, свако понижење, сваку жртву, да би се појавили макар и кратко, макар као куриозитет или жртва, на телевизији. И када их задесе највеће личне или породичне несреће они смогну снаге да стану пред камере и кажу нешто о томе.

*

На WC шољи ГМ зграде у... ОПА!!!... у 04:45АМ... 

*

Неко вече се један непозвани и ничим изазвани миш прошетао испред камера CBS телевизије у директном програму, док су вести трајале, иза леђа водитеља који није имао појма о томе. Прошетао се по неком декоративном паноу, пет пара није дао што га у том тренутку гледа неколико милиона људи. На несрећу (по нас запослене у згради) те вести је гледао и један од главнијих менаџера саме зграде. Сада смо са  свих страна окружени мишоловкама и лепком, задужени да гањамо мишеве али од нове телевизијске звезде ни трага ни гласа. Да није прешао на неку другу, не дај боже, конкурентску телевизију?

*

Александар Кожев један од најбољих тумача Хегелове филозофије каже да је човек бирајући ''амерички начин живота'' (American Way of Life) одабрао да буде ''сретна будала''. А ја се убих на пар стотина страна да кажем нешто слично.

Мада ни речи Жака Рансијера изговорене додуше у другачијем контексту нису далеко од истине:

''Ако пораст потрошачког индивидуализма изазива бес у вама, ако вам смета отупљивање образовања у име масовнијег учешћа или плитким хедонизмом савременог живота, ви вероватно само изражавате дубоко укорењену мржњу према демократији''.

Ја да мрзим демократију?! - Боже сачувај! Мени само, као што рекох, бесмислено звучи та реч. 

*

Стај'о сам на ''плази'' (то јест нисам баш стајао) забаљен својим послом кад угледах на тротоару један познати лик (ипак сам читао новине и гледао телевизију у Србији тако да сам за разлику од овдашњих био ''политички несретна будала''): један од бивших и експониранијих вођа Отпор-а. Свашта је тај чинио и говорио. Одлазио чак и у друге земље да изводи ''плишане револуције'' и ''доноси'' људима ''демократију''. 

      И тада сам мислио да не треба наседати пропаганди режима који их је називао страним плаћеницима. Жалио се тада како је младост Србије проћердана, да нема зашта куче да их уједе - колико су пропали. А сад? - шета око поднева Петом авенијом лагано према Централ парку, види се по ходу и ставу да нема проблема и потребе да се у ово време ломата на неком радном месту. Турио на главу неки скупи качкет од квалитетног енглеског штофа, нагрнуо се сомотским капутићем са неизбежном кожном крагном. Само му још лула фали (''још му фале уши и лула да пуши'') па да стекнете утисак да је већ издао сабрана дела овенчана макар са једним Нином и једним Пулицером (овај други би му свакако био дражи). Да не компликујем: види се на први поглед да му не иде лоше. 

      Сад?! - они клинци које је он водио и организовао ''у име светлих идеала демократије'', они исти клинци што су пребијани и затварани, што су лепили плакате и радили волонтерски или за сендвич и све остало - углавном сада после тих ''историјских'' промена чаме по Србији незапослени и гребу се и дан данас од родитеља за једно пиво увече у неком ћумезу. И када би хтели у Америку не би добили визе. Плаши се америчка администрација да не остану овде, да се запосле и живе од свога рада.

Не, не спорим ја њему право да буде овде, да буде успешан и остало: спорим му начин до којег је дошао овде и можда постао успешан. Спорим му то преко чијих леђа је све то остварио, спорим му морално право да револуцију у својој земљи изводи због пара које добија од друге земље, спорим му што је завео младост и лепоту на исти начин као и противници против којих је се борио, спорим му и то што је отишао из земље кад је већ ''извршио промене'' које је хтео, спорим му то што је потплаћена бараба која је махала заставом људских права и демократије.

ПС

Ако дотични икад ово види а да не помисли да сам ово ''виђење'' измислио сазнајући из медија да је овде у Америци: падао је неки фебруарски снег а он је  у друштву старије госпође прелазио ''пету'' авенију поред хотела Плаза и још нешто, није он уопште важан: егземплар сам тражио.

*

Неки од тих студената који поштено уче и раде, који имају идеале мисле да човек који пише и по нешто објављује има и неких моћи да помогне, па добијем и оваква писма:

''Поштовани,

Студент сам 4 године на Филозофском факултету у ...

одсек Историја. Имам положен курс за рад на резервацијском систему, говорим енглески и италијански, поседујем велико искуство на раду са рачунаром. Молио бих Вас ако сте у могућности да ми понудите било какав посао...''

Нисам имао срца да му било шта одговорим а понајмање да му не могу помоћи. Ово има и те како везе са претходним текстом.

*

Доста сам се нервирао на ''енглеском'' време је да се опет мало нервирам на ''српском''. 

*

У Америци  можете да ПРИЧАТЕ шта год хоћете против државе, председника и система али не смете ништа да РАДИТЕ против истих. Чак и оно прво, медији и јавне личности скоро никад не чине. 

*

Страшно! - поједине дневне новине поскупеле за 100%, са 0.25$ на 0.50$. И нико их није више куповао. После свега неколико дана враћена је стара цена уз помпезну рекламу. 

*

Чик само пробај да пронађеш нешто у Америци (а да није по среди наоружање или свемирска технологија) а да на ''том нешто'' не пише MADE IN CHINA.

*

Ипак им не могу опростити што су убили романтику и што су на добром путу да затру дух. Овде ти се може догодити свакаквијех чуда али никад романтични тренутак (а да при томе није прво плаћен а после одглумљен, значи не прави или под условом да није ''донет са собом'' при доласку у Америку).

О духовним релацијама не треба ни трошити речи. Све што није поткрепљено материјалним за њих једноставно не постоји. Иако се понекад препусте страстима мимо њиховог резона то јест и поред социјалних разлика, у емотивном смислу никада не направе такав излет и самим тим по њима: грешку.

*

Оно што овде највише вређа здрав разум (јер има доста тога) јесте заиста огромна, незамислива разлика у економском статусу људи. Појединци толико много, а при томе незаслужено, зарађују да је то неукусно и несхватљиво било којем разуму, било којој науци, било којем закону. Сви ће рећи: ''па тога има свуда, има и у Србији!'' - и ја ћу им дати за право с' тим да остајем при своме да се то не може упоредити. Та несразмерност вређа достојанство али није то најбитније - није ни морално - нико те није терао да дођеш овде, ипак, остајем при пређашњој формулацији: вређа здрав разум.

Разлика је поред тога и ненормална: физички ненормална. Мислим, то се не може описати. Човек се просто пита: откуд толики новац? Откуд оправдања и здравог економског момента за његову егзистенцију и на крају откуд се све то богатство физички остварује? Верујте ми, иако тог научно-економског оправдања ја немам, нити га знам, одговор је врло прост: све то силно богатство проистиче из сурове експлоатације већине грађана Америке и прљавих закулисних радњи а корени тога богатства сежу у не толико далеку прошлост када је мафија решила да легализује своје послове.

ЧИТАЈ СЛЕДЕЋИ ТЕКСТ: МАШАЛ, ИШАЛА!

Прејеба ме, док си рек'о пиксла'

Фото: Игор Ђурић

----------------------------

ЧИТАЈ ПРЕТХОДНИ ТЕКСТ: KING OF SWING

Нова година је поново и без грешке стигла. Кугла се поново спустила на Тајмс сквер, раздрагана маса је то поздравила као да се никада до тада тако нешто није догодило, телевизије су почеле да своде рачуне, трговине да пребројавају профит. Најопуштенија недеља у Америци, она између Божића и Нове године, управо се завршила. Сви су тужнији и уморнији него кад се кренуло у ту недељу. Ваља сада наставити по старом и сви се осећају помало прекраћеним (уистину за оно што никада нису ни имали али чији су привид стекли задњих неколико дана). Протекле недеље град је био ''пословно мртав'' а препун туриста из свих делова Америке и света. Није било карактеристичних гужви у саобраћају али су трговине биле препуне. Нико се ни на послу није претрзао. Ни шефови, ни ''боранија''. Сад је готово. Година дана је до новог Божића. И тако им прође живот.

Пошто је готово са празницима и подељени су ''божићни бонуси'' (где сам ја прошао више него симболично) сви се дакле окрећу раду и новим изазовима. На крају крајева, сада се требају покрити и минуси на кредитним картицама који су настали услед неконтролисаног трошења пред празник. А, опет, размишља се и о лету, годишњим одморима и летовањима. Свако на свој начин. Американци се распитују за туристичке аранжмане, зову агенције и резервишу егзотичне дестинације. Гастарбајтери траже најјефтиније авионске карте за своје постојбине и распитују се код рођака за цену грађевинског материјала и мајсторских дневница. По неко и за цену мермера и изградње споменика.

*

У Српском клубу на дочеку Нове године избила је туча. У албанској кафани, на истом дочеку, један мртав. Дефинитивно смо довољни сами себи. Заједно смо само ефикаснији у остваривању свог бесмисла и ништа друго.

*

После пола године боравка у Њујорку од мог америчког сна остала су само кошмарна буђења. 

*

Цео дан чекам поруку из Србије. И ако не знам ко би је и како послао, нити слутим какве би садржине могла бити. А ипак је чекам. Цео дан.

*

Купио филмску енциклопедију 1001 movies коју је сакупио и саставио Steven Jay Schneider a у којој су од наших поменути Макавејев са Мистеријама орга(ни)зма и Кустурица са Подземљем. Од кога је и ово је превише.

У једној другој књизи коју сам купио у антикварници и која носи наслов A pictorial history of sex in films коју је написао и опремио Parker Tyler још 1974. године помињу се такође Мистерије са сликом прелепе Милене Дравић.

*

Од Ђуру сам данас чуо нови ''српски бисер'' (већ помињани ''шумадијско-моравски шмек''):

''Прејеба ме, док си рек'о пиксла''.

Други би компликовали па би казали:

''Преведе ме жедног преко воде'';

или:

''Удари ми нож у леђа'';

или:

''Издаде ме кад сам се најмање надао'';

Београђани би пробали са:

''Уради ме'', што може да има друго значење које нас сада не интересује.

Ђура: јок!

Неко би написао цео есеј о томе како га је преварио онај коме је веровао или у кога се макар није надао али ни после сто страница не би достигао Ђурину јасноћу и сликовитост.

Антипод од ''прејеба ме'' јесте ''недојеба ме''; никако није ''не јеба ме''. Јер ако те неко ''не јебе'' за ништа онда и јеси нико и ништа.

Између ''прејебаног'' и ''недојебаног'' читава је филозофија људског битисања и односа међу људима у неком друштву и систему. То је читав простор у коме се дефинише стање духа и бића, система вредности - ако ћемо прецизно.

(Ђура је аутентични српски мислилац).

Разлика је и између ''кецања'' (''нема кој да пеца'') и овог другог. Кад те неко ''кеца'' ти то и очекујеш од њега, браниш се колико можеш, не вртиш дупетом, не запиреш се ни би ли му огадио и свестан си да ти то ради јер му се може (и то би њега исто ''кецо'' да можеш ако не и више).

''Прејебавање'' је нешто друго. Оно не значи да те је неко ''много јебо'' већ да уопште то није требао да чини. ''Јебање'' је физички акт, ''прејебавање'' је духовна категорија.

Ту је и ''подјебавање'' кад те неко из потаје и курвински ''ради''. Па онда ''зајебавање'' исто те ''ради'' само то јавно чини. Па онда ''прцање'' кад те ''ради'' на кашичицу. Дакле понављам, све су ово радње које немају везе са сексом. Па тако нема везе са истим и кад те неко ''измрда'' - то је кад те ''ради'' транспарентно и са благом дозом насиља.

Постоји на крају и оно ''јебе ме па ме растура'' што би била синтеза свега већ претходно наведеног и ''не јебе ме ни два посто'' што је антитеза горе поменуте синтезе.

*

Година једна. Десет дана. Пар месеци. И неколико сати. Кад све збројим. Или све спојим. Може ли стати? У ране јаде? Ил' позну мудрост? Јер ја не стојим. Само постојим. Тако се надам. У своју лудост. И ту могућност. Да можда прође? Понекад дође. Литар спокоја. Кило односа. Кубик стања. Да кући бежим. Почетак да стане. Па бацим дане. И ноћи кренем. Ја трошим туђе. И смишљам своје. Да признам победу. Уновчим пораз. Потпишем признање. Вратим одликовање. Потражим ороз. Побледим скроз. Без икаквог смисла. Ко песма сувисла. Махнем крилима. У инат живима.

*

Можете ли да замислите какво је то психичко и ментално стање (мада, можда и можете на основу претходних редова), ипак, кад у три сата ујутро, неиспаваном, уморном и нервозном до бола, не излази из главе бројалица из детињства уз коју су девојчице ''цупкале'' преко ластика (на наше задовољство због могућности да вирнемо под сукњицу, мада ми то у овом периоду слабо пада на памет) и коју мозак безброј пута понавља:

''О-мони-мони-ма

академи-физифа

физи-фа-фа-фа

копен-ха-ха-ха

уни-епе-епе-епе

уни-цепе-цепе-цепе

уни-во-во-во

Мики-мо-мо-мо''.

Пробајте себе да замислите у мрклој ноћи, у највећем граду на свету, са оваквим кошмарима у глави?!

Јесте пробали?!

Шта, не иде...

*

На улици купио књигу: History of Germany - by Frederick Kohlrausch, штампану 1864. у Њујорку од издавача D. Appleton and company.

Цена: 1 долар.

Издавачка кућа постоји и дан данас.

*

''Ен-ден-дина

сава-рака-тина

сава-рака-тика-така

бија-баја-бух''.

*

Пита ме неки Арапин који је очигледно доста дуго у Америци, пита ме дакле у клозету, онако пишајући:

''Је ли Милошевић убио много Албанаца?''.

А ја му, исто тако пишајући, одговарам:

''Не знам''.

И стварно, написао сам књигу о томе, знам приближан број убијених на обе стране а данас, после оваквих питања уопште нисам начисто: ''је ли Милошевић убио ''много'' или ''мало'' Албанаца?! Колико је то ''много''? А колико би се рачунало да је ''мало''? Не стигох да питам ни овога што ме питао: колико је по њему ''много'' а колико ''мало''?!?

Забога!, ради се о људима, о убијеним, ко год да су и на који начин су уморени. Смрт је смрт. Нема везе са тим нација, вера а поготово број. Свака смрт је индивидуална патња и бол. Индивидуално страдање. Свако индивидуално страдање због изазваног ратног безакоња јесте колективни злочин.

Ако је ''мало''- је ли требало још?

Ако је ''много''- кад је требало да стане, до које цифре ''мало'' прелази у ''много''?! На крају ме мучи и дилема: је ли Милошевић долазио викендом да лично ''убија'' Албанце или је то чинио свакодневно?! Он је ипак био човек у годинама, заузет многим обавезама па не знам како је стизао?!

Не, уопште нисам буквалиста...

*

Супервајзор пита Џерија:

''Хоћеш  ли да радиш за Мартин Лутер Кинг празник?''.

А он му одговара:

''Јеси ли нормалан, па ја сам једини прави црнац у смени!''.

*

''... нисмо имали ништа

а опет смо имали све...''

 Доли Бел – Кемал Монтено

*

''Екете-бекете

кликер-бе

абе-швабе

до-мене

еца-пеца

до-петлића

бам''.

*

Просечан Американац реч fucking за једну минуту употреби око пет пута, за један сат око триста пута а дневно је изговори око три хиљаде пута.

*

Кад год прођем поред обезбеђења зграде, црни лабрадор који је ту да намирише евентуално присуство експлозива дигне шапу у знак поздрава. Заиста.

ЧИТАЈ СЛЕДЕЋИ ТЕКСТ: glory!?

Good job!

                                                   Фото: Игор Ђурић

                                                            ---------------------------

ЧИТАЈ ПРЕТХОДНИ ТЕКСТ: Sexy shop

Увек у ово време, у време Божићних празника, а поготово ове године када сам у туђини, схватам апсурдност календарске поделе хришћана па самим тим и различитог времена када се славе или обележавају одређени датуми и празници. У општем весељу и празничном расположењу ми Срби се осећамо усамљено. Чак су и муслимани свих народности расположенији од нас јер иако их баш и није брига за Божић а оно радују се Новој години и опште празнично су опуштени и раздрагани. Ми, ако ћемо да терамо до краја као што увек то чинимо уосталом, не можемо ни то. 

      А кад погледаш, не оспоравамо много тога једни другима осим тог календара. Ми се држимо тог Јулијанског и све вичемо: ''српски!'', ''српски!''; ''Српска Нова година''; ''није ово наш Божић''. А не споримо једни другима ни Христово рођење, ни Витлејем, нити Мудраце. Само је важно како ко и по којој математици мери године од Христовог рођења. Не смета нам ни то што цео профани живот водимо по том Грегоријанском календару. Сви документи, сви рођендани, све остало, ми рачунамо овим другим. Све осим празника. Па ни у томе нисмо доследни јер кад упитате просечног Србина кад је Српска Нова година као из топа ће одговорити: 14. јануара! Дакле и то ће мерити по Грегоријанском календару. Кад питате кога кад му је Слава он такође увек говори датум ''грегоријански''. 

      Је ли у праву Папа Гргур XIII (а очито математички јесте и на крају није тај календар његово дело већ дело Кристофера Клавијуса, по једнима, а: Алоизиуса Лилиуса – по другима, а Папа је само потписао булу Inter Gravissimas којом је календар озваничен)? Или је у праву Јулије Цезар (''чистокрвни Србин'' али мало слабији астроном и математичар) чији се календар користио до 16. века и који се временски разликује од горе поменутог за тринаест дана (2100. та разлика ће износити четрнаест дана) и који је, узгред речено, настао пре Христовог рођења и који  је Клеопатра Цезару донела кад је дошла да подели са њим и римску, поред александријске постеље? Нема дакле догматских разилажења већ само математичке и астрономске разлике. Милутин Миланковић је написао: ''Суштина календарског питања је врло једноставна. Она је скуп непобитних астрономских чињеница''.

Ја се осећам усамљено, вероватно и већина Срба која то не жели да призна. Хтели би и ми да будемо део празника и празничне атмосфере овде у Америци, и уопште у ''белом свету'' али нам календар то не дозвољава па чекамо две недеље како би опет у своме слављу били усамљени. О практичним проблемима нећу ни да говорим. Неко ће рећи: ''ма славите и једне и друге'', и то је можда и најбоље. Ето, ако има добрих страна целог овог проблема онда је то ова.

*

После мог краткотрајног боравка овде и првих искустава које сам стекао живећи у ''демократији и благостању'' моје мишљење о социјализму каквог смо га ми у СФРЈ упражњавали се у корену променило. Можда под старе дане постанем и левичар. Што би било у супротности са политичким биографијама већине политичара на власти или у опозицији било где у ''цивилизованом'' свету: сви почну као пацифисти и левичари а заврше као најокорелији десничари и конзервативци. 

*

''Parliament in Belgrade: Strategic site of capital makes it “key to Balkans”''.

Књига:

''A round the worldin 1000 pictures''.

Цена: 1 долар, у антикварници.

Фото енциклопедија штампана 1954. године у Америци.

Између осталих градова и предела у свету ту је и Београд са сликом Савезне скупштине. Они су, ето, тада мислили да је Београд кључ ''балканске ветрометине''. Онда се све променило: Америком су почели да владају људи који нису читали своје старе књиге, који нису читали највероватније уопште књиге, Србијом су почели да владају људи који су читали погрешне књиге, у међувремену ''кључеви Балкана'' су се негде затурили а сви баш тада добили жељу да откључају врата. На жалост, на крају се испоставило да су та врата затварала ''балканску Пандорину кутију''. Уосталом и она прва, митска и оригинална Пандорина кутија постојала је на Балкану. Сетите се да је Пандора затворила кутију баш када је требала да из ње изађе нада коју је Зевс ставио на дно. Пре тога су већ сва зла изашла вани.

*

Нашао сам на улици 15 долара. Прво сам се осврнуо лево десно, наравно прво их обезбедивши стиском ципеле а онда сам хитро посегнуо за њима. Сутрадан, скоро на истом месту, нашао сам ручни сат Invicta вредан неколико стотина долара са покиданим каишом. Ту сам већ са искуством и ослобођен одмах посегнуо за њиме не осврћући се и тако рескирајући да га неко ћапи пре мене. Прекосутра сам отишао да заменим каиш и за ту услугу сам платио 15 долара. Мислим да је то довршен случај и да је срећна звезда, или виша сила, хтела да заокружи цео процес, то јест да ја имам комплетан сат. Сад, двоје људи су морали бити несрећни да бих се ја обрадовао али то никако није реципроцитет среће и несреће на свету. Е, куд би нам био крај, да је на овом свету однос срећних и несрећних: 1 према 2. На жалост, реципроцитет је много негативнији у односу на срећу. Можда тек на 1000 несрећних сретнемо једног сретног. Тако да ја у мом срећном проналажењу вредног сата нисам много утицао да се тај број повећа или смањи. То је само кап у мору несреће али и  среће.

*

Којег год сам земљака овде упознао или већ познатог упитао за децу: од свих сам добио скоро исти одговор. Сви ти синови и кћери, и не само они него и унуци, братанци, рођаци и тако даље, дакле сваки од њих појединачно је ''најбољи'' ђак у школи, а, и шире.

''Ал' да видите како се само снаш'о, најбољи је у школу...''.

''Наша деца су паметнија од америчке, ал' овај мој.....''.

''Звали ме из школе, так'о дете још нису видели, нуде му све могуће стипендије...''.

Све ме то подсећа на крај деведесетих и почетак двехиљадитих година кад су у Србији почели масовније да се набављају рачунари. Деца су углавном знала да их укључе и покрену игрице, а већина је компјутер искључивала уз помоћ кабла. Али су зато њихови родитељи говорили:

''Да га видиш само како ''ради'' на компјутору, растура бре... Турио слике све се види, може и колико је сати и који је датум... Ево сад ћу ти дам његов ''сајт'' (мислећи при томе на ''е-маил адресу'') па да му пишеш....''.

А амерички образовни систем је конципиран тако да ако радиш редовно домаће задатке и ни једном не избодеш наставника ножем: самим тим си добар ђак. Макар, у државним школама. 

*

Опет, са друге стране, не очекуј много од дружења и пријатељства са Американцем, то јест не уздај се увек сто посто у то: немају они развијен тај осећај превише. Окренуће ти леђа, вођен неком својом логиком а да и није свестан шта је учинио или убеђен сто посто да чини праву ствар. Оставиће те кад ти је најтеже несвестан и једног и другог: и да те је оставио и да ти је тешко. Они нису навикли да се везују превише и пријатељем те могу сматрати веома искрено али да при томе не осећају баш неку потребу да ти то доказују, плаћају или да се за нешто жртвују.

Хоће да се ''ухвате'' за новчаник. Ако се ти међутим понудиш одмах ће ти препустити плаћање. Нема оног специфично балканског и српског гурања и 'ватања за руке. Али ће колико сутра тражити прилику да се реванширају и на тај начин ''раздуже''. Веома су захвални на сваку част зато што је то овде ретка појава али није тачно да они никада не часте. Има тога на послу, највише међу колегама и по кафанама кад изађу после посла. Углавном се иде у круг тако да му на крају дође на исто али нису рецимо као неки Европљани или Словенци (тога се и лично сећам) да свако плаћа за себе. Затим, хоће да часте за учињену услугу или за евентуално учињену услугу ако сматрају да ће до тога некада доћи.

Површне сентименталности и лажне емотивности они једноставно немају у себи. (Опет морам подвући зарад јасноће ове књиге да у овим анализама говорим искључиво у правим Американцима). Углавном не осећају много али за разлику од нас углавном и не осећају лажно. Не претварају се кад су емоције у питању. Углавном су равнодушни али знају и да ''полуде'' емоционално. И никада не крију своје емоције, ма какве биле и на који начин се манифестовале.

У међусобним односима и љубавним везама (свих могућих комбинација) нема много компромиса. Свака страна тера по своме и ретко попушта другој. Екстремним изузецима се сматра попуштање у нечему и доживљава се као поклон или велики знак наклоности. Некад и као доказ неукуса. У Њујорку су везе нешто што би се могло назвати ''пословни однос ради редовног и безбедног упражњавања секса''. Њихове везе и бракови пре подсећају на неки пословни аранжман него на емоцијама прожет однос двоје људи. Да не помињем сада већ обавезне предбрачне уговоре које потписује и најситнија боранија а што је некада било специфично само за богате слојеве.

Ако кажеш ''да си болестан''- не мораш пред њима де се ''превијаш'', грчиш, изводиш ''бесне глисте'' а не би ли их уверио у то. Верују ти. Ако кажеш да ''имаш проблема'', не питају те којих али ти сто посто верују да им говориш истину. Ако кажеш да имаш ''неку обавезу'' исто тако верују и не питају. Несхватљиво им је да их лажеш за те ствари. Ипак, то их неће спречити да зарад обавеза на послу не изађу у сусрет твојим потребама. Они ће ти веровати, чак те жалити искрено али те неће пустити са посла пре времена. Друго је питање и шта они подразумевају под проблемима или обавезама. Често су то за њих и најбаналније ствари. Управо овај њихов став највише злоупотребљава гастарбајтерска каста свих нација и вера и нечесто их због тога доводе у непријатне ситуације.

Цене добар посао, поштују залагање на послу. Неретко ће вам се десити да случајни пролазници хвале ваше залагање и добро урађен посао. Најчешће користе фразу: ''good job''. На послу су заправо веома солидарни и хоће да помогну, чак и непознати ако виде да се са нечим мучите или не можете да подигнете или пренесете.

У аутобусу или возу ће већина устати, уопште се понашати културно са изузетком оних који носе панталоне на пола дупета, накривљене качкете на глави и гегају се док ходају. Они боље да вам и не устају.

ЧИТАЈ СЛЕДЕЋИ ТЕКСТ: KING OF SWING