Страшна несрећа
се догодила у Бронксу када је у једној згради за неколико минута изгорело
осморо деце. Пожари су велика и стална опасност за поједине делове Њујорка,
поготово ван Менхетна. Куће и зграде су углавном од дрвета, сувог и лакираног,
спојене су једна са другом због штедње на простору, све имају доводе гаса и резервоаре
са нафтом у подрумима - зато кад пожар букне он се за пар минута прошири. Та
јадна деца нису имала никаквих шанси.
*
У сваком случају,
много је јадне деце у Америци а поготову у Њујорку. Не знају одакле им прети
већа опасност: од пожара, дилера дрогом или перверзних болесника и манијака.
Ових дана је откривена и ухапшена организована група педофила у Њујорку која је
успела да се увуче, систематски и годинама, на радна места возача школских
аутобуса; (којих овде заиста има много и који доста добро и квалитетно
превозе искључиво децу у школу и назад кући. Свако дете се оставља испред врата
своје зграде или куће). Овде заиста не треба коментара.
*
Американци се
баве стварима које доносе профит не удубљујући се превише у саму филозофију и
суштину свега тога. Али, да би знали
шта им доноси профит они наравно испитују шта се тражи. И не расправљају о
укусима кад је профит у питању. Не интересује их ни уметнички ниво, нити стил.
Само профит. Профит пак доводи до упослења људи, а упослени људи тргују,
плаћају порез, итд.
Код нас у Србији
прво има да се расправља месецима је ли то добро (немамо ни добро, ни лоше), је
ли морално (углавном о томе причају највећи лопови) и је ли, бога-ти, на
уметничком и културном нивоу. Стотине назови стручњака има да ''млати празну
сламу'' и да једе од тога ''леба без мотике''.
Тако је било и у случају такозваног
''турбо-фолка''. Уместо, кад се већ видело да ту има пара, да се они охрабре и
погурају па да се што више људи упосли у свему томе и самим тим нахрани што
више деце, и наплати што више пореза за школе и болнице, па и за културу - ми
смо се расправљали и томе са становишта културног и социолошког феномена. Па
наравно да у томе нема уметничке вредности. Кога брига за то?! То је бизнис.
Ако има профита биће за сваког по нешто. Каквих сам ја овде видео одевних
комада и обуће - да Бог сачува. Тај врхунац неукуса се не може мерити са ничим
нашим. Али шта брига за то произвођача, транспортера, трговца и порезника - кад
се то тражи и доноси паре.
*
У New Yor Post-у од 14. марта преузет је текст Ричарда Холбрука
(сећате се тога лика, наравно, за њега Ћосић каже да је ''вулгаран тип и каубојски простак који презире интелигенцију и
национално достојанство Срба'') из The Washington Post-а у коме овај ''врли'' човек пише следеће:
Под насловом ''Руски тест на Косову'' он почиње
филозофски и са дозом поетичког шмека: ''сећате
ли се Косова?'', то је, даље вели,
велика прича из 1999. године и 78 дана америчког и НАТО бомбардовања Србије јер
су тај албански регион (мисли на Косово, баш ћеш свашта од њега да чујеш) српске
снаге држале под репресијом (гле курца?!). Даље пише о томе како ће Ахтисари
предати коначни предлог решења 26. марта Савету
безбедности и да је тај план добар је ''остварује
независност Косова али и даје јаке гаранције Србима''.
Треба подсетити да
су Холбрук и Ахтисари добри пријатељи и да заједно роваре у такозваној Међународној кризној групи коју
финансира још већа вуцибатина по имену Сорош. Међутим, јада се даље Холбрук у
својим писанијима, Срби се противе томе плану јер полажу историјско право на ту
територију где живи 90% Албанаца. Каже он: ''треба
рећи Србима истину - Косово је заувек отишло из Србије а за то је крив диктатор
Слободан Милошевић''.
Српска је будућност у Европској унији а сад их само историјске заблуде коче у томе. И
Русија својим ставовима. Председник Путин је обећао Србима подршку и вето у Савету безбедности. У ствари, Русија
жели тим ветом да створи хаос на Косову како би ојачала своје позиције према
западу. Неће им успети, тврди овај ''филозоф''. ''Ово је интернационални тест за Владимира Путина''.
Иначе се у и у
овако кратком чланку примећује који је степен интелигенције дотичног писца и са
колико очигледне муке је успео да напабирчи ових неколико реченица. На крају
текста, онако курвински и из потаје, како само они умеју, између редова износи
он и ''План Б'', јер они су решили да одвоје Космет од Србије те их не занима
ни право ни правда. Ево како ће то изгледати: уколико Русија уложи вето на
Ахтисаријев план (а то ће се већ знати пре него ова књига буде штампана) и то
блокира садашњи ток догађаја и планове, онда ће после месец-два Шиптари и тамо
некој њиховој скупштини прогласити независност а заинтересовани ће редом почев
од Американца да признају ту нову државу. На тај начин ће се прескочити и
Русија и Уједињене нације (које ионако а што би рекао покојни Михиз ''не
вреде ни по' пичке ладне воде'').
Тако пише
Хол(брука).
*
И док ме српске
креатуре развлаче на све стране, свако јутро један Американац дође колима до
зграде у којој живим, одведе ме до другог Американца па онда сви заједно идемо
колима на посао. Кад кажем ''да је то
заиста превише'' они ми одговарају ''ма
дај, ти си писац, не иде да се потуцаш по возовима''. А не читају ни
америчке а камоли српске писце. Него више онако осећају да треба тако.
*
''Све је срање
осим пишања а и пишање уз ветар је срање''. Ову епохалну мисао уличне српске филозофије треба
узети као мото и најближу дефиницију суштине
живота у Америци. Јер није у питању само срање и само обично срање већ
понекад, доста ретко, и пишање уз ветар. Мало је правих ''пишача уз ветар'',
самим тим мало је и скоро занемарљиво и индивидуалаца (у правом и дословном
смислу речи - стваралачких и харизматичних индивидуалаца). Зато је и овде пишање
уз ветар више срање него на другим местима, поготово у Србији где јесте такође
срање али такво да врло често може да се пређе преко њега.
*
Од Мићка:
Опрости што ти се неко време нисам јављао (парадоксално
је да си ти у Америци далеко ажурнији него ја овде) и баш кад сам одлучио ти ми
се јављаш и шаљеш ''Разне величине''. Радујем се твом дару и из ових стопа
приступам читању. Као да си знао да ја између ова два јављања интензивно
размишљам о неком тексту који је довољно интригантан и једноставан за
реализацију. У том смислу сетио сам се неких својих текстова и озбиљно узео у
разматрање један за који готово ништа није потребно, осим пет костима и нешто
реквизита. Чак сам поново ишчитавао антологију руске фантастике, али ништа занимљиво
у том смислу нисам нашао. Сценарио ''Молитва у зору'' (а то је текст о коме
размишљам) има редуковани простор (војвођанску равницу), али ми је скоро пало
на памет да бих могао да га снимим у амбијенту претходног филма, да војвођанску
равницу заменим за шумадијски крајолик - готово цео у простору напуштене куће у
шуми...
И ако ми не тражиш шаљем ти тај текст без неке посебне
обавезе: уколико стигнеш прочитај га. Сасвим случајно, дуго након његовог
настанка, прочитао сам Борхесову критику (а до тада нисам ни знао да се бавио и
филмом) за ''Окамењену шуму'' Арчи Меја, једном старом филму из 1935. За тај
филм Борхес каже да је у њему све погрешно, од избора глумаца до погрешно
цитираних Елиотових стихова, али филм има нешто што је он крстио као ''магично
приближавање смрти''. Тек тада сам схватио да и тај мој текст представља управо
оно што је Борхес тако једноставно и сликовито дефинисао...
ПС
Начео сам ''Разне величине'' и установио да би ти се,
бар судећи по структури можда више допало нешто што сам писао програмски 2000.
године, желећи да направим синтезу изгубљених година у некој пригодној драмској
форми. Дуго сам веровао да је текст ''Људи, звери, анђели'' са променама
изгубио актуелност. Међутим, после неколико година од настанка сам га поново
прочитао, и не без изненађења, установио да је можда актуелнији данас него у
оно време када је настао (на жалост)...''.
*
Писмо наставници мога сина:
Поштована госпођице Метс!
Поштована госпођице Метс!
непријатно сам изненађен чињеницом коју ми је
презентовао мој син да је на Вашем часу где сте обрађивали историју Првог
светског рата долазило до смеха међу ученицима када су се помињале српске жртве
и српска борба у том рату од стране мога сина а да Ви на то нисте реаговали.
Свака људска жртва у било којем рату је за жаљење тако
да не видим разлога за било какав смех. Уз то бих Вас ипак подсетио и на
следеће: Србија је у том рату била на страни Америке, Енглеске, Француске и осталог
(тада) прогресивног света; Србија је у том рату веома пострадaла, сваки други становник је погинуо или умро; и на крају,
Србија је извојевала прве савезничке победе у том рату на Церу и Колубари.
Србија је и у Другом светском рату била на страни антифашистичке
борбе и у том рату је после Јевреја и Руса процентуално највише изгинула.
Искрено сам зачуђен, јер сам доласком у Америку и
поверавајући образовање свога сина америчком школском систему сматрао да сам
доспео у једно демократско друштво где нема националних нетрпељивости. Као
човек који је на свом језику и у својој земљи написао неколико књига и који је
као сваки писац склон да верује у напредне принципе: непријатно сам изненађен.
Надам се да ћете до краја ове школске године успети да
објасните деци да је смрт било којег народа за било које циљеве страшна и да то
није тема за смејање.
С поштовањем,
Игор М. Ђурић
*
Својевремено сам морао у Србији,
после избеглиштва, да пишем и оваква писма:
''Поштована госпођо/господине,
непријатно сам изненађен чињеницом да се на Вашем часу
десио инцидент на коме су поједини ученици мога сина називали ''шиптаром'',
остали се смејали а Ви нисте реаговали.
Само да Вас подсетим да смо управо од тих Шиптара
натерани под претњом смрћу морали да напустимо свој родни дом и да се потуцамо
као избеглице, да су многи наши рођаци и суграђани побијени од стране појединих
Шиптара те и данас носимо отворене ране или болне ожиљке.
Надам се да ћете до краја школске године научити децу да
спознају свој национални идентитет, да буду макар солидарни са својим
пострадалим сународницима и да схвате да није никаква увреда бити Шиптар (као
што није ни бити Немац, Енглез или Србин), увреда је оспоравати на примитиван
начин некоме да буде Србин, Шиптар, Немац, Енглез.......
С поштовањем,
Игор М. Ђурић
*
Да сам неким случајем данас на
Космету, вероватно бих морао да напишем нешто сличне садржине:
''Поштовани представниче УНМИК-а ,
непријатно сам изненађен чињеницом да се у току Вашег
предавања у оквиру ''Отворене радионице за Отворено друштво на Косову'' десио
инцидент у коме су поједини оспоравали право моме сину да живи на Космету иако
је ту рођен, да учествује на предавању називајући га ''геноцидним дететом'' и
претили му да ако не оде ''неће се наносити геноцидне главе'' а да Ви нисте реаговали.
Појединци су мога сина називали погрдним шиптарским називом за Србина ''shkavell'' остали су се смејали а Ви сте ћутали.
Ако је демократско друштво које Ви градите на Космету
такво да се некоме оспорава право не да живи негде него да уопште живи, ако је
то друштво у коме се може са фашистичких позиција наступати некажњено, онда је
и добро што до писања оваквог писма, бар што се моје породице тиче, никада неће
ни доћи. Мислим да су за једну просечну српску породицу и она два претходна
савим довољна.
Надам се да ћете до краја ове календарске године отићи
''до ђавола'' одакле сте уосталом и дошли и где Вам је реално и место.
Без икаквог поштовања,
Игор М. Ђурић
Из ова три писма
може се извући пресек стања и позиције једне просечне српске породице у једном
просечном историјском и временском контексту која се као билијарска кугла
одбија од мартинеле до мартинеле ако пре тога није већ гурнута у рупу тј. јаму.
*
Писма се пишу а
живот пролази.
Нема коментара:
Постави коментар