Пишачи уз ветар пишу писма!

ЧИТАЈ ПРЕТХОДНИ ТЕКСТ: ДАЋУ МУ ПАРЕ СУТРА!

Страшна несрећа се догодила у Бронксу када је у једној згради за неколико минута изгорело осморо деце. Пожари су велика и стална опасност за поједине делове Њујорка, поготово ван Менхетна. Куће и зграде су углавном од дрвета, сувог и лакираног, спојене су једна са другом због штедње на простору, све имају доводе гаса и резервоаре са нафтом у подрумима - зато кад пожар букне он се за пар минута прошири. Та јадна деца нису имала никаквих шанси.

*

У сваком случају, много је јадне деце у Америци а поготову у Њујорку. Не знају одакле им прети већа опасност: од пожара, дилера дрогом или перверзних болесника и манијака. Ових дана је откривена и ухапшена организована група педофила у Њујорку која је успела да се увуче, систематски и годинама, на радна места возача школских аутобуса; (којих овде заиста има много и који доста добро и квалитетно превозе искључиво децу у школу и назад кући. Свако дете се оставља испред врата своје зграде или куће). Овде заиста не треба коментара.

*

Американци се баве стварима које доносе профит не удубљујући се превише у саму филозофију и суштину свега тога. Али, да би знали шта им доноси профит они наравно испитују шта се тражи. И не расправљају о укусима кад је профит у питању. Не интересује их ни уметнички ниво, нити стил. Само профит. Профит пак доводи до упослења људи, а упослени људи тргују, плаћају порез, итд.

Код нас у Србији прво има да се расправља месецима је ли то добро (немамо ни добро, ни лоше), је ли морално (углавном о томе причају највећи лопови) и је ли, бога-ти, на уметничком и културном нивоу. Стотине назови стручњака има да ''млати празну сламу'' и да једе од тога ''леба без мотике''. 

      Тако је било и у случају такозваног ''турбо-фолка''. Уместо, кад се већ видело да ту има пара, да се они охрабре и погурају па да се што више људи упосли у свему томе и самим тим нахрани што више деце, и наплати што више пореза за школе и болнице, па и за културу - ми смо се расправљали и томе са становишта културног и социолошког феномена. Па наравно да у томе нема уметничке вредности. Кога брига за то?! То је бизнис. Ако има профита биће за сваког по нешто. Каквих сам ја овде видео одевних комада и обуће - да Бог сачува. Тај врхунац неукуса се не може мерити са ничим нашим. Али шта брига за то произвођача, транспортера, трговца и порезника - кад се то тражи и доноси паре.

*

У New Yor Post-у од 14. марта преузет је текст Ричарда Холбрука (сећате се тога лика, наравно, за њега Ћосић каже да је ''вулгаран тип и каубојски простак који презире интелигенцију и национално достојанство Срба'') из The Washington Post-а у коме овај ''врли'' човек пише следеће:

Под насловом ''Руски тест на Косову'' он почиње филозофски и са дозом поетичког шмека: ''сећате ли се Косова?'', то је, даље вели, велика прича из 1999. године и 78 дана америчког и НАТО бомбардовања Србије јер су тај албански регион (мисли на Косово, баш ћеш свашта од њега да чујеш) српске снаге држале под репресијом (гле курца?!). Даље пише о томе како ће Ахтисари предати коначни предлог решења 26. марта Савету безбедности и да је тај план добар је ''остварује независност Косова али и даје јаке гаранције Србима''. 

      Треба подсетити да су Холбрук и Ахтисари добри пријатељи и да заједно роваре у такозваној Међународној кризној групи коју финансира још већа вуцибатина по имену Сорош. Међутим, јада се даље Холбрук у својим писанијима, Срби се противе томе плану јер полажу историјско право на ту територију где живи 90% Албанаца. Каже он: ''треба рећи Србима истину - Косово је заувек отишло из Србије а за то је крив диктатор Слободан Милошевић''. 

     Српска је будућност у Европској унији а сад их само историјске заблуде коче у томе. И Русија својим ставовима. Председник Путин је обећао Србима подршку и вето у Савету безбедности. У ствари, Русија жели тим ветом да створи хаос на Косову како би ојачала своје позиције према западу. Неће им успети, тврди овај ''филозоф''. ''Ово је интернационални тест за Владимира Путина''. 

      Иначе се у и у овако кратком чланку примећује који је степен интелигенције дотичног писца и са колико очигледне муке је успео да напабирчи ових неколико реченица. На крају текста, онако курвински и из потаје, како само они умеју, између редова износи он и ''План Б'', јер они су решили да одвоје Космет од Србије те их не занима ни право ни правда. Ево како ће то изгледати: уколико Русија уложи вето на Ахтисаријев план (а то ће се већ знати пре него ова књига буде штампана) и то блокира садашњи ток догађаја и планове, онда ће после месец-два Шиптари и тамо некој њиховој скупштини прогласити независност а заинтересовани ће редом почев од Американца да признају ту нову државу. На тај начин ће се прескочити и Русија и Уједињене нације (које ионако а што би рекао покојни Михиз ''не вреде ни по'  пичке ладне воде'').

Тако пише Хол(брука).

*

И док ме српске креатуре развлаче на све стране, свако јутро један Американац дође колима до зграде у којој живим, одведе ме до другог Американца па онда сви заједно идемо колима на посао. Кад кажем ''да је то заиста превише'' они ми одговарају ''ма дај, ти си писац, не иде да се потуцаш по возовима''. А не читају ни америчке а камоли српске писце. Него више онако осећају да треба тако. 

*

''Све је срање осим пишања а и пишање уз ветар је срање''. Ову епохалну мисао уличне српске филозофије треба узети као мото и најближу дефиницију суштине  живота у Америци. Јер није у питању само срање и само обично срање већ понекад, доста ретко, и пишање уз ветар. Мало је правих ''пишача уз ветар'', самим тим мало је и скоро занемарљиво и индивидуалаца (у правом и дословном смислу речи - стваралачких и харизматичних индивидуалаца). Зато је и овде пишање уз ветар више срање него на другим местима, поготово у Србији где јесте такође срање али такво да врло често може да се пређе преко њега.

*

Од Мићка:

Опрости што ти се неко време нисам јављао (парадоксално је да си ти у Америци далеко ажурнији него ја овде) и баш кад сам одлучио ти ми се јављаш и шаљеш ''Разне величине''. Радујем се твом дару и из ових стопа приступам читању. Као да си знао да ја између ова два јављања интензивно размишљам о неком тексту који је довољно интригантан и једноставан за реализацију. У том смислу сетио сам се неких својих текстова и озбиљно узео у разматрање један за који готово ништа није потребно, осим пет костима и нешто реквизита. Чак сам поново ишчитавао антологију руске фантастике, али ништа занимљиво у том смислу нисам нашао. Сценарио ''Молитва у зору'' (а то је текст о коме размишљам) има редуковани простор (војвођанску равницу), али ми је скоро пало на памет да бих могао да га снимим у амбијенту претходног филма, да војвођанску равницу заменим за шумадијски крајолик - готово цео у простору напуштене куће у шуми...

И ако ми не тражиш шаљем ти тај текст без неке посебне обавезе: уколико стигнеш прочитај га. Сасвим случајно, дуго након његовог настанка, прочитао сам Борхесову критику (а до тада нисам ни знао да се бавио и филмом) за ''Окамењену шуму'' Арчи Меја, једном старом филму из 1935. За тај филм Борхес каже да је у њему све погрешно, од избора глумаца до погрешно цитираних Елиотових стихова, али филм има нешто што је он крстио као ''магично приближавање смрти''. Тек тада сам схватио да и тај мој текст представља управо оно што је Борхес тако једноставно и сликовито дефинисао...

ПС

Начео сам ''Разне величине'' и установио да би ти се, бар судећи по структури можда више допало нешто што сам писао програмски 2000. године, желећи да направим синтезу изгубљених година у некој пригодној драмској форми. Дуго сам веровао да је текст ''Људи, звери, анђели'' са променама изгубио актуелност. Међутим, после неколико година од настанка сам га поново прочитао, и не без изненађења, установио да је можда актуелнији данас него у оно време када је настао (на жалост)...''.

*

Писмо наставници мога сина:
     Поштована госпођице Метс!

непријатно сам изненађен чињеницом коју ми је презентовао мој син да је на Вашем часу где сте обрађивали историју Првог светског рата долазило до смеха међу ученицима када су се помињале српске жртве и српска борба у том рату од стране мога сина а да Ви на то нисте  реаговали.

Свака људска жртва у било којем рату је за жаљење тако да не видим разлога за било какав смех. Уз то бих Вас ипак подсетио и на следеће: Србија је у том рату била на страни Америке, Енглеске, Француске и осталог (тада) прогресивног света; Србија је у том рату веома пострадaла, сваки други становник је погинуо или умро; и на крају, Србија је извојевала прве савезничке победе у том рату на Церу и Колубари.

Србија је и у Другом светском рату била на страни антифашистичке борбе и у том рату је после Јевреја и Руса процентуално највише изгинула.

Искрено сам зачуђен, јер сам доласком у Америку и поверавајући образовање свога сина америчком школском систему сматрао да сам доспео у једно демократско друштво где нема националних нетрпељивости. Као човек који је на свом језику и у својој земљи написао неколико књига и који је као сваки писац склон да верује у напредне принципе: непријатно сам изненађен.

Надам се да ћете до краја ове школске године успети да објасните деци да је смрт било којег народа за било које циљеве страшна и да то није тема за смејање.

С поштовањем,

Игор М. Ђурић

*

Својевремено сам морао у Србији, после избеглиштва, да пишем и оваква писма:

''Поштована госпођо/господине,

непријатно сам изненађен чињеницом да се на Вашем часу десио инцидент на коме су поједини ученици мога сина називали ''шиптаром'', остали се смејали а Ви нисте реаговали.

Само да Вас подсетим да смо управо од тих Шиптара натерани под претњом смрћу морали да напустимо свој родни дом и да се потуцамо као избеглице, да су многи наши рођаци и суграђани побијени од стране појединих Шиптара те и данас носимо отворене ране или болне ожиљке.

Надам се да ћете до краја школске године научити децу да спознају свој национални идентитет, да буду макар солидарни са својим пострадалим сународницима и да схвате да није никаква увреда бити Шиптар (као што није ни бити Немац, Енглез или Србин), увреда је оспоравати на примитиван начин некоме да буде Србин, Шиптар, Немац, Енглез.......

С поштовањем,

Игор М. Ђурић

*

Да сам неким случајем данас на Космету, вероватно бих морао да напишем нешто сличне садржине:

''Поштовани представниче УНМИК-а ,

непријатно сам изненађен чињеницом да се у току Вашег предавања у оквиру ''Отворене радионице за Отворено друштво на Косову'' десио инцидент у коме су поједини оспоравали право моме сину да живи на Космету иако је ту рођен, да учествује на предавању називајући га ''геноцидним дететом'' и претили му да ако не оде ''неће се наносити геноцидне главе'' а да Ви нисте реаговали. Појединци су мога сина називали погрдним шиптарским називом за Србина ''shkavell'' остали су се смејали а Ви сте ћутали.

Ако је демократско друштво које Ви градите на Космету такво да се некоме оспорава право не да живи негде него да уопште живи, ако је то друштво у коме се може са фашистичких позиција наступати некажњено, онда је и добро што до писања оваквог писма, бар што се моје породице тиче, никада неће ни доћи. Мислим да су за једну просечну српску породицу и она два претходна савим довољна.

Надам се да ћете до краја ове календарске године отићи ''до ђавола'' одакле сте уосталом и дошли и где Вам је реално и место.

Без икаквог поштовања,

Игор М. Ђурић

Из ова три писма може се извући пресек стања и позиције једне просечне српске породице у једном просечном историјском и временском контексту која се као билијарска кугла одбија од мартинеле до мартинеле ако пре тога није већ гурнута у рупу тј. јаму.

*

Писма се пишу а живот пролази.

ЧИТАЈ СЛЕДЕЋИ ТЕКСТ: ДВЕ ЖЕНЕ - ЧЕТИРИ СИСЕ!

О(р)ални кабинет!

Фото: Игор Ђурић

-----------------------------

ЧИТАЈ ПРЕТХОДНИ ТЕКСТ: GLORY

Био сам у великој заблуди када сам стизао на ову страну по питању односа на послу. Амерички мит о раду је доминантан код људи ''источно-европско-комунистичке'' провенијенције. Тај мит се отприлике састоји у следећем: у Америци се много ради (што је тачно), уз много рада временом се може нешто и зарадити (што је донекле тачно јер нико не рачуна колико је зарађеног оставио овде) и најзад ако много, добро, поштено и пожртвовано радиш: напредоваћеш на послу (е, то је већ заблуда која се у мени укоренила и овде расплинула, другим речима ''дозвао'' сам се памети). Овде, као и у Србији, радити можеш и тако и онако (само што овде не можеш дуго радити ''онако'' него само ''тако'', другим речима овде ти се зна минимум испод којег не можеш што није случај Србијом). Али ако хоћеш да напредујеш на послу мораш бити полтрон, улизица, лажов, провокатор, цинкарош.... и мораш радити много, добро и поштено. Верујте ми, знам шта причам. 

*

Не сањам уопште Лазаревац. Само Исток и то сваке ноћи. Људе из Њујорка сањам у Истоку. А размишљам углавном о Лазаревцу и Београду.

*

Много тога ми је сметало док сам живео у Србији. Између осталог и скоро највише то што углавном владају и о нечем се питају сељачине. И то на свим нивоима: месне заједнице, општине, библиотеке, предузећа, државе. А онда сам дошао овде и схватио да је све исто осим што су овдашње сељачине веће по самим карактеристикама сељаштва (у духовном смислу) од наших домаћих. Није ни чудо већа је држава, силна сила. И што су овде у питању сељачине са свих страна света, интернационалне, за разлику од тамошњих искључиво српских гегула.

*

Набавио пиратски ДВД са филмом Саше Коена Борат. Једно тотално лудо остварење једног полулудог, ипак: уметника. У филму Казахстанци живе у Румунији а причају Пољски али то нема везе осим што сада сви туже аутора. Музика у филму је позајмљена од Горан Бреговића (опет он) и то она из Дома за вешање. Скинуо је разне слојеве Американаца тако тачно и прецизно да понегде та јасноћа и голотиња слике боли. Невероватно је како је успео да их у потпуности и истинито одслика само снимајући их и постављајући им банална питања. Он на родеу виче како ће Американци убијати жене и децу, публика му отпоздравља, они заправо и не слушају шта прича, њима се може говорити све и свашта и они ће механички понављати. Он тражи од продавца оружја најбољи пиштољ ''за Јевреје'' а продавац му објашњава, озбиљан и  ''професионалан'', који да узме.

Није све ово важно за моју поенту, то помињем успут, важно је да сам купио пиратски диск и да сам за неколико долара по комаду могао да набавим скоро све актуелне хитове. И то врло високог квалитета. Зато би неке персоне требало да престану са кукањем тамо код нас како уметност у Србији не може да живи због пиратерије. И да је пиратерија само код нас присутна јер смо забога заостали и затуцани. Нико више у свету не живи од продаје дискова: ни музичари, ни филмаџије. А као што видите пиратерије има свуда. Треба ''напунити'' филм спонзорима и рекламама а затим филмом напунити биоскопе широм света. Треба напунити концертне дворане. Треба имати јаке телевизије које ће продуцирати пројекте због јаких рекламних уговора итд. Поједини назови ''уметници'' у Србији још и треба да буду захвални пиратерији јер на други начин и не би стигли до публике која се брзо покаје у већини случајева и за тих пар десетина датих динара за пиратско издање.

Е, сад, ваљда и они под утиском Коеновог филма и чињенице да је користио наведену музику која се може крстити и као наша, и свим тим галиматијасом на релацији Казахстан - Румунија - Америка, техничари са CNN-а монтирајући промотивни спот о Србији који су касније и емитовали на истој телевизији утурили су у позадини уместо српске неку казахстанску националну песму. Да скандал буде већи, утурили и једну румунску цркву. Грешка је убрзо исправљена, CNN се извинуo и поклониo Србији двоструко више емитовања од плаћених. Хвала Казахстану и Румунији...

ПС

Већ првог викенда приказивања у биоскопима филм Спајдермен 3 зарадио је око 146 милиона долара. Првог понедељка након тог првог викенда ја сам у свом стану гледао пиратску верзију. О Пиратима са Кариба - 3 нећу ни трошити речи, мада и не би требало да ме негде не ''намирише'' ФБИ  јер су ово ипак федерални прекршаји.

*

Између Пете и Медисон јутрос ми је процветала једна Жеља. Развила се у снажну и разнобојну Жудњу.

*

Читам у једном магазину текст који је настао као последица  истраживачког пројекта дотичног новинара а који је узрок забринутости јавног мњења и власти услед чињенице да њујоршки ватрогасци на својим ормарићима за пресвлачење (locker) углавном више не држе америчке заставе. Како то да ''хероји 9/11'', како их овде сви зову, немају потребу да се на месту где се свлаче и облаче легитимишу националном  заставом? Чак се и градоначелник Блумберг огласио поводом тога. ''Шта није у реду?!?'', питају се сви. Јер они америчку заставу стављају свуда: од бакалница, бензинских пумпи и секси шопова, до рукава на униформи сметлара (или да се изразим једним социјалистички-самоуправним плеоназмом: радника градске чистоће). Код нас у Србији кад негде, не дај Боже, и окачиш нашу државну заставу прогласе те таквим примитивцем и затуцаним националистом да те више не могу опрати ни Дунав а богами ни (Св.) Сава. 

*

Првог фебруарског викенда већина жена у Америци може на одмор. Нико их неће хтети, нико их неће чак ни погледати. Игра се Super bowl у Мајамију између чикашких Bears-а и Colts-а из Индијанополиса. 41-и по реду. У недељу ће све мушке очи бити упрте у тај догађај. Појешће се небројена пилећа крилца и попити океан пива. Како ће само сви бити нервозни у понедељак после оваквог опуштања?!

ПС

Победили су ''колтси''. Постављени су неки преседани: ''тач даун'' (touchdown) у првој минути и први тренер афроамериканац (како они овде воле да се фемкају) који је узео ''супербол''.

*

Од Шпање:

''........Шта да ти кажем, код мене нема ништа посебно. Био сам у Француској на изложби и све је био ОК. Тренутно ми је изложба у Београду, НУ ''Божидар Аџија'' и траје до краја овог месеца. Онда одмор и ловна сезона......''.

*

Сенаторица Њујорка Хилари Клинтон започињући своју председничку кампању у странци ватрено се залаже за повлачење трупа из Ирака и иступа као огорчени противник рата, мал'не к'о неки пацифиста, боже ми прости. Жестоко критикује актуелног председника. Исто толико жестоко колико се и ономад залагала да се Србија затре и сравни са бомбама. Звала је свог мужа из Африке а у сред афере Левински - Овални кабинет и дословце му казала: ''Или бомбардуј Србију и скрени пажњу са афере или спреми папире и паре за развод''. Тако је ''стигла демократија'' на Косово. А Монику брига за демократију: она још чува своју кошуљу на којој су трагови сперме једног америчког  председника.

Кад већ помињемо Клинтона и његове ''љубавне јаде'' (па 'ајде да до краја будемо прецизни: и његову сперму) он је опет у жижи интересовања јавног мњења због ново откривеног скандала. Наиме процуреле су информације од неких чланова обезбеђења па је то неко после турио и у књигу да је Клинтон у Овалном кабинету доста често ''поваљивао'' богаташицу и донаторку Демократске странке Дениз Рич. Није јој замерити иако јој је муж милијардер тај дека ипак има око осам банки. Па се Били ту нашао да припомогне. Па тај је изгледа овејани јебач. Питање је само ако Хилари победи на председничким изборима: како ће она користити тај сада већ познати сексуални храм под називом Овални кабинет. Са Вилијемом сигурно неће.

*

Желим да кроз прозор видим нехармонично и несиметрично пободену бандеру у комшијском дворишту преко пута за коју је привезана коза којој свакога дана отпусте по мало конопца тако да равномерно и редно пасе траву... 

*

Ахтисари, тај чова са лицем ''доброг комшије'' који је својевремено претио да ће сравнити Београд са земљом и који је један од активнијих чланова Међународне кризне групе Холбрука, Олбрајтове и остале белосветске балавурдије, најзад је изашао са својим ''генијалним'' планом за Косово а за који су сви упућенији знали како ће изгледати још пре пет година. Тако је тај ''мислилац'' предложио да Косово добије фактичку независност али да се то нигде јавно не помене у документу. 

      Ја сам давно изгубио илузију да међународном политиком владају људи од памети. Знам да се туда крећу углавном подмитљиве и арогантне барабе али се увек понадам да ће се ипак некад и негде појавити неки изузетак, тек да разбије монотонију. И никада се то не деси. Елем, тај документ је фактички и правно документ независности. И наравно противречан је због дугогодишњег талога пристрасности, лицемерја, непринципијелности и још којечега, дакле у то кало се заглибио и ћопави Скандинавац: наиме он нас уверава да ће Косово бити бити једна мултиетничка заједница у којој ће се на највишем нивоу поштовати људска права и примењивати европски закони а са друге стране предлаже да се верски објекти малтене опашу бодљикавом жицом и тако очувају. 

      Господине, ако на Космету  створите друштво онако како тврдите да ће бити чему онда мере обезбеђења? Да ли се и код вас у Финској  културни и историјски споменици чувају тенковима и жицом? Чему то кад сте ''донели'' на Космет мир, благостање и равноправност? То је зато што ни Марти нити било ко на свету искрено не верује да ће се тамо постићи икакав напредак и да ће Шиптари поштовати макар и минимум било којег закона. Космет никада неће бити никаква независна демократска држава већ једино балканска Колумбија и европски Авганистан. Најзад, документ је непотпун и ступидан и зато што ни на једном месту није наведен нити један пример или преседан у целокупној светској историји а који би макар сличио овоме што нуди Марти Мистерија. 

      И држава Србија мора да се отрезни и схвати да су сви рокови прошли, све наде у макар мало добре воље страних сила су потопљене. Готово је. Рат мора да почне. Рат који ће бити неконвенционалан и коме мора претходити ужурбано тражење савезника. Дипломатски рат. Културни рат. Медијски рат. Не смемо више ништа и од никога очекивати но оно што желимо мораћемо за то својски да се помучимо.

Овамо, исто као и пре...

''Њујорк тајмс''  (The New York Times) је нешто зуцкао о подели Косова из пера једног активнијих учесника то јест саветника још у Рамбујеу, сада неког предавача или шта већ. Мислим ипак да су ти текстови у служби ''амортизације'' предстојећих одлука које ће  бити дебело на штету Србије.

''Вашингтон пост'' (The Washington post) са друге стране чврсто заговара и пропагира независност, само веле да се некако премости ''крути став Руса'' а између редова се може прочитати да их баш брига за став Срба. И он је крут, ама ништа.

Званични Пентагон је поздравио Ахтисаријев план ''као фер и избалансиран''. После њихових бомби заиста све изгледа фер и избалансирано. Званични Пентагон и Бела Кућа познати су по својој ''демократској опредељености'' кроз своју историју. Тако им није сметало да и поред тога што је Франко тада био једини фашистички диктатор на кугли земаљској инсталирају војне базе у Шпанији 1953. Годину дана пре тога примили су и Португал у НАТО иако је тада том земљом такође диктаторски владао Антонио де Оливера Салазар. Није им сметало нити што их је као један од ретких тада у свету у вијетнамском рату подржавао лично диктатор Филипина Маркос. Па су доводили у Њујорк 1957 Нго Дин Диема који је тада свакако био недемократски председник Јужног Вијетнама. Ни да подржавају Батисту који је био већи диктатор на Куби чак и од Кастра. Нити да свог дојучерашњег пријатеља Шаха Резу Пахлавија руше уз помоћ Хомеинија. Нити је било срамота да Никсон посећује Мао Це Дунга. И тако даље и тако даље. Тако им и данас не смета да подржавају албанске терористе и да стварају прву терористичку државу у Европи као што им у време није сметало да то раде са Талибанима стварајући терористичку државу у Азији.

ЧИТАЈ СЛЕДЕЋИ ТЕКСТ: Barnes&Noble, или: мостови!

Mister Hynkl

Фото: Игор Ђурић

-----------------------------

ЧИТАЈ ПРЕТХОДНИ ТЕКСТ: Ridgewood

Mister Hynkl-а су насилно иселили из 4Г. Зајебавао се много, није никога и ич'  јебавао, пијан је заборавио да искључи воду у купатилу па је тако поплавио спратове испод себе, тако пијан и ко од мајке рођен го и мокар падао је на ''супера'' и на крају, што му се пише као највећи грех, није плаћао нити кирију, нити надокнаду за почињену штету. И тако стигао до суда. Развлачило се то месецима, било пар покушаја милом или силом, и најзад стигла правоснажна пресуда са решењем и ето Мистер Хинкла напоље.

Мистер Хинкл има црни повез преко једног ока (као гусар), има преко 150 кила живе ваге, не одваја се од једне џукеле (то су они дугачки и ниски, мислим да су енглески, са тужним и набораним лицем и огромним шупком, једног таквог је водао са собом и Шерлок Холмс) и стално у руци, ма где ишао у куд се кретао, носи шољу пуну вискија (држим да је вероватно у питању ирски виски). Мистер Хинкл је Ирац а пије као Рус и Ирац заједно. Срби му по том питању нису ни примирисати. Срби се облочу па после бљују и болују, Ирци јок, Мистер Хинкл јок: он пије по цео дан и једино пијан понекад заборави да искључи воду у купатилу или да плати рачун.

Мистер Хинкл је важан човек у једној издавачкој кући. Оде ми шанса испред носа. Могао сам преко њега да доспем на америчко тржиште а посредно и на ирско и руско. Можда и на српско. (Интересантно је да не кажем ''читалиште'' него ''тржиште'', то је утицај америчке животне и културне филозофије на мене).

Па шта ако компанији дугује бедних петнаестак хиљада долара?!! (''Компанијама'' су се некада називале банде плаћених војника, у средњем веку, које су за новац ратовале за властелу која да више златника а када су биле без ''ангажмана'' ратовале су и пљачкале за свој рачун а на штету становништва где би се задесили. Нису много по својој симболици одмакле од првобитног значења осим што су се промениле методе и средства). Могли су прво да сачекају да ја и он завршимо то око моје књиге па после нека га терају. Овако ништа. Пропаде ми прилика ничим изазвана.

Био прво шериф (са све звездом и пиштољем), па онда агенција за исељавање, све црнци од по сто и кусур килограма. Најзад изашао и Мистер Хинкл, наравно са шољом вискија у руци, кучетом на повоцу и новом кошуљом и повезом преко ока у жељи да ваљда покаже пркос, понос и Ирцима својствену дрчност.

*

Јовану:

''...Никако да уграбим време и да ти напишем пар речи. Њујоршки темпо живота је почео да ме меље а ти знаш да ми то никако не може пријати јер ја сам по природи успорен тип. У ствари ја више по темпу личим на неког Лалу него на јужњака. Али шта ћеш, човека углавном допадају ствари које му се мало или никако не допадају...''.

*

Људске карактере, особине, нарави, устројства, стремљења, настраности, афинитете, душевности, непродуховљености итд. можеш оценити и одгонетнути (ући у суштину илити срж) на основу и према смећу које остављају пред својим вратима односно на основу садржаја њихових канти за ђубре. (Најзад нешто мало опет из моје нове струке, тако да се ова књига полако претвара у ''суву'' стручну литературу). Ко је какав  можеш схватити ако им вирнеш у контејнер.

Емотивно и духовно јалове и празне особе остављају увек чисте пластичне тањириће наручене хране, допијене флашице разних  бућкуриша, уредно сложену и сортирану рециклажу и много празних кутија од разне робе наручене преко интернета. Своју унутрашњу празнину покушавају испунити куповином а потребу да се изразе педантношћу и цепидлачењем. Таква им је и душа: без сенке, набора и увек досадно и предвидљиво иста.

Интелектуалци остављају много новина испред врата и пуно празних флаша вина.

Јапији оставе по коју празну флашу од шампањца попијену искључиво петком увече, непрочитане примерке ''Wool street journal –a'' које морају да купују због директиве послодаваца а које и не отварају - и по који диск од ''PC''-ја.

Музичари оставе празне пивске флаше, ''беле носеве'', а уметници поред свега и по које прљаве гаће.

Снобови остављају фирмиране картонске кесе од купљене гардеробе и ципела, по којег парфема или комада накита.

Затечени  станари, а то су они које закон штити и које не можеш ни да избациш, нити да им повећаш ренту, све док ти плаћају редовно или не умру (док сам тражио стан за себе и породицу један станодавац ми је дословно рекао: ''Па ако можете да сачекате који дан имаћу и двособне, наиме станарка из 2Б само што није умрла, мислим да неће саставити ову недељу''), оставе и по коју буву, старо и похабано ћебе где им је издахнуо кућни љубимац или зарђалу шерпу.

Менаџер ''реп'' састава остави и по који недопушени (или ''недодувани'') џоинт а странци на привременом дипломатском или бизнис раду у Њујорку углавном остављају пред вратима непријатне мирисе својих завичаја и носталгично недоједене кости пернатих, често недефинисаних, створова.

''Анимир даме'' високе класе које себи могу приуштити боравак у оваквим зградама, оставе по који део секси доњег веша, ваљда их то забавља, имам већ малу колекцијицу, можда извирују кроз кључаоницу и гледају моје реакције (или ја то себи без икаквих повода и основа дајем на важности, а може ми се моја је књига).

Педер са другог улаза оставља гомиле геј порно часописа  (вероватно и он извирује и очекује реакцију) па сам морао да му кажем:

''Mister, I am new guy bat I am not new gay''.

Сикофанти остављају долар на отирачу (и они извирују) да виде хоћеш ли га узети а не би ли те пријавили.

''Стар младе'' и уседелице, којих је пола зграде, као случајно и овлаш изгубе испред врата своју слику из младости.

По неки човек ''на свом месту'' остави обзире на прагу али те остави на миру са глупом куртоазијом.

Ту и тамо по нека џукела не може да се притрпи од масне хране па ти остави псеће говно али о псећим карактерима нећу овде.

Ја испред сваког прага оставим по део своје илузије да сам на правом месту у право време и да радим праве ствари. Тако је лакше: без илузија!!!

То је моје смеће: илузије.

That is my garbage: illusion.

*

Осама Бин Ладен, по писању америчке штампе, има неколико десетина синова. Један је, по тој истој штампи, управо преузео команду над ''Ал Каидом''. Може му се кад човек има више синова него Пентагон генерала.

Новине су пуне међусобно сличних наслова типа:

''Satan’s son!!!''.

или:

''Bin Laden boy new war chief!!!''.

Не треба искључити могућност да многи Арапи, поготову Ирачани који су доживели, а многи нису преживели, бомбардовање Ирака почетком деведесетих да садашњег председника Америке зову ''сатаниним сином'' или ''сатаном јуниором''.

*

“I am not an anti-Semite”

                                Mel Gibson

Уби се човек понављајући, ама џаба, развлаче ли га: развлаче.

*

''The New York Sun'' у свом подлиску ''Arts'' дао је текст о глумцу Еролу Флину (Errol Flynn). Боже, како сам волео да гледам на телевизији Робина Худа у његовој интерпретацији недељом у рано после подне осамдесетих година у тамо некој Србији у тамо неком Истоку кад сам био клинац (а клинци су углавном срећни!!!).

*

Американци су иначе врло ''скромни'' као нација гледано онако у целини. Сва своја спортска такмичења и лиге називају кратко и јасно: WORLD CHAMPIONSHIP?!?

ЧИТАЈ СЛЕДЕЋИ ТЕКСТ: ЦИА, снајка...