Glory!?

Фото: Игор Ђурић

----------------------------

ЧИТАЈ ПРЕТХОДНИ ТЕКСТ: ПРЕЈЕБА МЕ...

Много ме нервира њихова раздраганост, и усиљено, а ипак искрено добро расположење петком. За тај један дан живе шест осталих. Мало је то за добар живот: мало је један дан недељно.

*

Американци свих сталежа, социјалних слојева и интелектуалних нивоа воле да ''ришкају'' по ђубришту и носе кући ствари за које мисле да ће им требати а које је неко бацио. Оне им тако стоје месецима и годинама по подрумима и оставама а онда их после неког великог спремања и они једног јутра оставе ђубретарима на улици. Неретко се деси да баш у том периоду прође неко коме ће баш те ствари ''затребати''.

*

Морам признати да ми кафана врло често недостаје. Права српска кафана. Институција кафане. Филозофска позадина кафане. Кафана као смисао. Кафана као уметничка вокација и локација.

Ја сам човек кафане. Праве кафане. Простора који ти не значи само као место где се пије или једе, већ где се разговара, преговара, ствара, љути или воли. Где се живи. Кафана, баш кафана. Мене не интересују места где ћеш бити услужен пићем и јелом. Интересује ме место где ћу проводити своје време са разлогом. Недостаје ми да немам довољно пара за пиће а пије ми се. Што више пара у џепу имам то ми се мање пије. И супротно.

Недостаје ми српска кафана у Америци. Недостају ми људи из кафане у Америци. Друштво са којим се ''ваташ за гушу'' око плаћања, они људи који највише плаћају а не улазе у кафану ако немају да плате. Недостају ми досадни пијанци са суседног стола који малтретирају све присутне својим пијаним трабуњањима.

*

Амерички председник Буш обратио се нацији, а мој син  је добио домаћи задатак да чује шта је говорио па сутра да то преприча у школи баш онако како смо ми морали да препричавамо ''вечерњи дневник'' на јутарњој смотри у војсци. Обратио се не би ли образложио нацији ''нови приступ'' ирачком проблему који је толико погоршан (и ''проблем'' а богами и ''приступ'') да ни најцрњи песимисти нису рачунали са оваквом варијантом. Мир није успостављен, ни трага о оружју за масовно уништење, Садама Хусеина су обесили у маниру најбољих и најбржих линчова дивљег запада, десетине мртвих свакога дана, што Американаца што Ирачана, беда, сиромаштво и глад у једној од најбогатијој ресурсима енергената земљи. И какав је ''нови'' и ''генијални'' план и приступ??Врло ''оригиналан'' и примерен интелигенцији и говорника и оних којима се говори: Буш је затражио још пара и додатних ''дваестину 'иљада'' војника. Како је само успео да се сети и то смисли: свака му част.

*

CNN емитује у својим ексклузивним терминима (а скоро су сви ексклузивни, верујте ми на реч) промотивне спотове о Србији. Видите, за пола милиона долара не смета им таман да је све и истина да смо геноцидна држава па самим тим и народ. Шта ли су онда спремни да прикажу за много, много, веће паре?! Па скоро све оно што су говорили о Србима и Србији деведесетих година. То је одговор - то раде за много више пара.

*

The Oxford companion to American Literaturе by James Hart, 1956.

Цијена: права ситница.

*

Једна ме Хрватица, на послу, сестрински послуживала и нуткала доручком. Стекао сам утисак да негде далеко, тамо према нашим крајевима, има она неког свог и рођеног и да се ужелела да му пружи мало пажње и љубави. Могла је она изабрати и неког другог да јој буде медијум али је желела да своју пажњу према некоме преточи у речи на свом језику. Није јој сметало што је она говорила хрватски а ја сам је слушао на српском. Било је битно да се разумемо.

*

Ишао да се учланим у ''јунију'' после свих законских рокова које сам морао да прођем то јест да проведем на послу. То је доста важна ствар у Америци због бенефиција које се састоје у могућности лечења, плаћеним годишњим одморима, слободним данима и празницима (такође плаћеним) и на крају као  једна правна и остала сигурност у односима послодавац - радник, где се синдикат појављује (бар на папиру) као заштитник права својих чланова.

Међу људима у Америци влада мишљење да ''јунија'' заиста штити интересе радника. Ја мислим да није до краја тако. Наравно, говорим о финесама а не генерално. Синдикат је једна специфична компанија која се бави инвестицијама и ко зна још са чиме. Врло добро је позната прича о настанку синдиката, о томе које касније преузео контролу над њима и верујте то је и истина и није се много променила до данас. Наравно да су се форме промениле али су владари из сенке исти. 

     Може се такође рећи за ''јунију'' да је политички фактор, нешто као ''трећа'' америчка партија. Ипак, те бенефиције су и те како важне и оне колико толико олакшавају живот човека у Америци а богами понекад и спасу по који. Деведесет процената грађана не би могло да подмири медицинске трошкове да нису обухваћени тим програмима заштите, највише од стране синдиката. Али и неким другим социјалним програмима. Разболети се овде без права на здравствену заштиту а при томе бити обичан грађанин који живи од свог (мукотрпног) рада значи исто што да си препуштен  Богу и самом себи да некако победиш болест. Или да даш све (под условом да имаш, наравно) што си деценијама одвајао од уста а не би ли нешто уштедео за само неколико прегледа и интервенција мањег обима.

Ипак, био сам у пар наврата сведок када је синдикат стајао у заштиту радника и био веома ефикасан. Најбитније је да радник није прекршио ни једно правило. Синдикат онда шаље своје опуномоћенике и адвокате. Чак су мог пријатеља после тога данима звали да провере да га неко од менаџера не малтретира и да ли је и даље на свом радном месту.

*

Прејебаше и мене за неке паре на послу, има неки дан. Сад знам како се осећао Ђура ономад.

*

Момак са којим проводим највише времена на послу и који ми се доста ''нашао'' Мет Мор, (п.... а!!!, п...а!!!), је рођен истог датума кад и ја: 26. јануара. Додуше пар година касније. Он каже: ''свет је мали'', а ја не могу да му кварим филозофску инспирацију чињеницом да сам ту реченицу и мисао већ искористио у  књизи. Па нека се и поновим због њега. Још ме саветује да преведем неку своју књигу на енглески и тако зарадим силне паре овде у Америци: ''Видиш колико се обогатила она жентурача са Харијем Потером?!'', саветује ме питањем. Ја му одговарам да ''пишем искључиво за славу а не за новац''. Он онда љутито одмахује руком и одлази. Чујем како за себе и са чуђењем понавља: ''glory!?, glory!?''. 

*

Ти овде не можеш ''сам изађи пред бандите''. Јер да би то урадио мораш узети слободан дан који ти нико неће дати и који немаш. Овде си ''нико и ништа'' па немаш право да изиграваш хероја. Ако га пак и узмеш, мисли се на тај дан, онда немаш пара за кирију и за храну. А немаш снаге ни за обрачун после свих перипетија и понижавања око тог посла. Овде можеш бити или мрцина или криминалац, ако си фукара. Трећег нема, не можеш бити човек на свом месту, усправан и достојанствен. Богати су већ нешто друго.

*

Добио од Марка за рођендан предивну и скупу монографију Pompeii. 

*

На антиратним демонстрацијама у Вашингтону учесници су ''цупкали'' уз музику Горана Бреговића и његовог хита ''Месечина, месечина''. Демонстранти су захтевали да се не шаљу додатне трупе у Ирак као и да се постојеће повуку из Ирака. Песма је свирана уживо, додуше у трубе су дували Американци а не Цигани и верујем да већина демонстраната није знала да су управо Американци бомбардовали земљу из које потиче та песма и њен аутор. Ако ћемо право: и једну и другу земљу.

*

Пре свега због мешовитости култура (мада би прикладније било рећи: некултура), због негативне стране америчких  каубој манира и у последње време доминантно латино-елемента на свим старосним границама, свим  социјалним групама и нивоима друштва влада неписано а у пракси обилато коришћено правило: да јачи треба обавезно да кињи слабијега, ма шта се и под којом формом подразумевало под појмовима ''јачи'' и ''слабији''. И тако од школских дана: најјачи грубијан у одељењу удара ћушке коме стигне а највише оним најслабијим. 

      ''Најслабији'' онда заврши школе па под комплексима из детињства кињи све слабије позициониране у хијерархији компаније (или чега већ) где ради. Неко ће рећи: ''па тако је свуда, тако и код нас'', и биће само делимично у праву јер код нас с времена на време прискочи по који старији брат или ујак па очита лекцију грубијану док код њих свако гледа своја посла па макар био и род рођени. Овде се више цени братство ''по шприцу'' и ''по банди'' него оно право. Оно што подразумевају под ''сестринством'' не смем овде ни да поменем. На сасвим супротној страни је она карактеристика каубојштине о којој сам раније говорио. И скоро да нема ништа између.

ЧИТАЈ СЛЕДЕЋИ ТЕКСТ: О(Р)АЛНИ КАБИНЕТ

Поздрав из ''масонске Америке''.

Фото: Игор Ђурић

ЧИТАЈ ПРЕТХОДНИ ТЕКСТ: ПЕТА АВЕНИЈА

Најгора ствар! Доћи у Америку и ту покушавати да глумиш, одглумљујеш, импровизујеш и спроводиш српски начин живота, исхране, обичаје... Киселити купус у јесен и спремати барену паприку, наручивати шљивовицу из Србије, пити само препржену турску кафу, куповати само производе из отаџбине и све то редом. Рашта си долазио?!

A propo наведеног, сећам се једне приче Моме Капора о првом доласку у Америку. Дочекали су га неки земљаци на аеродрому и онако уморног хтели одмах да почасте ручком. Казали су му: ''Водимо те у један ресторан где се служи најбољи српски пасуљ''. Он им је одговорио: ''Ја сам управо дошао са српског пасуља, водите ме негде на јело које још нисам  пробао''. Наравно, ја сам ово парафразирао али суштина је иста. Не кажем да се треба одрећи свог идентитета али каква вајда од идентитета кад те кисели купус чека где год се окренеш и на коју год страну света одеш?! На крају крајева расоница зна да протера па ћеш се наћи у неприлици кад слушаш Њујоршки симфонијски оркестар у Медисон сквер гардену или гледаш Пакасова платна у Метрополитен музеју.

Ипак, треба живети у земљи, ко може и коме се свиђа (не инсистирам), где се на телевизијама највише рекламирају аутомобили и егзотична летовања. Јебеш Србију где највећи број реклама у ударним терминима заузимају рекламе за женске улошке (и то у земљи где још преко педесет посто женске популације користи вату и старе крпе за дотичне радње). Човек са стране који гледа српске телевизије стекне утисак да се у Србији ништа друго не дешава  него само ''цури'' код жена. Сад, можда тај утисак и није далеко од истине али не морамо баш свима да дајемо на знање.

*

Купио са књигу Аircraft Recognition Guide. 20 долара платио ја. А све не би ли освежио памћење и сећање (што му отприлике дође на исто). Некада сам знао све о авионима (ово све треба схватити као реторичку закачку). Поготово сам много знао (сад се већ исправљам) о борбеним авионима. Имао сам хиљаде слика, стотине књига, десетине албума и неколико макета. Тада није било компјутера и интернета да се све поскида притиском дугмета него се годинама скупљало, исецало, фотокопирало, понекад и крало (сећам се да сам из једне библиотеке у Београду као питомац Војне гимназије док су ми другови ''држали'' стражу подерао неколико страница неке војне енциклопедије са сликама авиона). Ја сам и похађао Војну гимназију само да бих конкурисао касније на Ваздухопловну академију. А испоставило се на крају да ми је мука од летења. И да се бојим ''по мало''. ''По много'' се не бојим зато што сам довољно интелигентан да то потиснем. Цело време лета кажем себи:''...ма кад се ове лепе стјуардесе, заносне путнице и богати путници не боје зашто бих убоги ја?''.

Па шта и ако се по мало бојим – и Бетовен је био глув.

Па ипак...

 *

Читао сам неку књигу о масонима. Не знам је ли и колико је истинита тврдња да је Америка остварени пројекат Слободних зидара. Неки кажу да јесте и то је врло близу истине. Можда су само дефиниције дискутабилне, то јест: ''ко шта'' и ''под киме'' подразумева. Суштина је пак иста. Али једно знам сигурно: савремена Србија је дело и пројекат Слободних свињара.

Драгану:

''Листајући по неким папирима нашао сам податак да је у масонску ложу ''Војводина'' из Петровграда (данашњи Зрењанин) 1932 године примљен и извесни Владислав Радић. Можда ти је неки род?

Поздрав од Игора из ''масонске Америке''.

*

Од Драгана:

''Мој деда Милета Радић, је из Лике, ''трбухом за крухом'' отишао у Америку. 1915 се, као добровољац, вратио и прошао целу ратну Голготу све до Крфа. После тога је добио земљу у Војводини.

''Брат'' Владислав нам није рођак мада сам га и ја констатовао (имам Ненезићеву књигу и у њој се налази списак чланова ложе ''Војводина'').

Да случајно ниси и ти ''подигао ногавицу''?

Иначе, видим да си одмах схватио где се налазиш (Америка и јесте њихов пројекат од самог оснивања).

Ненад и ја се припремамо за велике напоре који нас очекују на предстојећим ''Данима пива'' и очекујемо да добијемо титуле ''Витезова Реда Пуне Кригле и Празне Главе''.

*

Синоћ сам типично амерички, у петак вече, искапио једну флашу Jack Daniel’s –а. И не би ми ништа боље од тога. Чак ме ујутро ни глава није болела. Не ваља ми посао кад ми ни алкохол више не прија нити шкоди, наравно све у своје време (мислим на ''пријање'': увече, и ''шкођење'': ујутро). Мораћу да пробам са неким другим вискијем (јер, што би рекао Пекић пре једне трибине, негде на југу Србије, богу иза ногу: ''...извините, али ја пијем само виски...'', правдајући се што ће потрошити организатора а већ је тада био највећи српски писац, и што је најгоре, у то време сваки локални партијски апаратчик је могао у било којој кафани као од шале да наручи десет флаша вискија ''на репрезентацију'').

*

Чарлс Буковски (Charles Bukowski) који је такође доста пио и писао, додуше, лошије од мене писао а боље пио (а, да, још једна сличност између нас двојице, ''по сунцу ја иш'о'', обоје смо радили неко време у пошти), а кога смо волели да читамо у Студењаку (и да поклањамо његове књиге за рођендане, мада је по том питању неприкосновен био Иво Андрић са ''Знаковима поред пута''  и у једном тренутку сам имао можда седам или осам књига ''Знакови поред пута'' јер су ми за рођендан сви куповали њу, а и ја сам другима, да не грешим душу) у својим текстовима се врло често поспрдно и са дозом презривог хумора односи према Пољацима. Ја не знам колико их је било тада у Њујорку, али их је сада пун град. Одмах и препознаш и схватиш због чега је Буковски тако писао о њима и што је толике вицеве измислио (или није?!). Као мрави су (да не кажем: ко Шиптари или Кинези), кад почну да насељавају део града не престају док све остале не иселе, јесу солидарни међусобно али врло често на штету других, 'оће подло и из потаје ''да потегну'' а да се после праве као да ништа није било, итд.

У иначе јаком Синдикату ''сервиса и одржавања'' званични језици су енглески, шпански, пољски и албански. Управо сам видео један месечник те ''јуније'' на сва четири наведена језика. У ствари, тамо ће врло брзо Американцима требати преводиоц.

Први део о Пољацима на први поглед нема никакве везе са другим делом о Синдикату, уистину, врло су повезани.

*

Оно што нису могле скупе и компликоване дијете успела је Америка за свега пар месеци: смршао сам петнаест килограма. Овдашњи људи кажу: кад почнеш поново да враћаш килограме значи да си се адаптирао на овдашњи начин живота. Кад се вратиш на килажу са којом си дошао, а још си у Америци, то значи да ћеш у њој и остати. Ако пак до повратка килограма не дође него наставиш да мршавиш то значи да ћеш овде оставити своје кости врло брзо.

*

Не дај Боже да вам се присере у Њујорку! Срати немате где. А обавезно вам дође. А наш народ не каже забадава: велика нужда. Или: ''тамо где краљ иде пешке''.

Најгоре је у Метро-у. Обично се у тим тренуцима воз заглави негде у тунелу а и да није тако ви из њега не можете изаћи док стоји а и ако изађете напоље ви не знате куд би са својим проблемом то јест куда би сте поради себе. Једини спас можете потражити у неком Мек Доналдсу или ако на време успете да стигнете до свог посла.

Кад видите у возу некога ко седи укочено, да не мрда чак ни очима, да му грашке зноја падају са чела и да је блед ко крпа - знајте: тај је до гуше у говнима. Срао би а нема где и не зна колико још може да се уздржава. У возу је, сат времена далеко од куће и исто толико далеко од посла.

Узгред, јавних клозета у Њујорку а поготово у Метро -у једноставно нема. Могло би се рећи из сасвим оправданих разлога јер кажу да док их је било није могло у њих да се уђе од наркомана, скитница и понеког леша.

Савет: једите лаку храну пред путовања а путујете скоро сваког дана, опустите се по мало за викенд, држите се грађевина јер ту можете да ускочите у неку зграду која се ради или да се сакријете иза ограде, трудите се да не мислите о томе и онда кад вам се сере до бола и обавезно са собом носите два канапа како би сте у случају катастрофе макар привезали ногавице.

ЧИТАЈ СЛЕДЕЋИ ТЕКСТ: Сулуди крсташи