О капетане! Мој капетане!

Фото: Игор Ђурић

----------------------------

ЧИТАЈ ПРЕТХОДНИ ТЕКСТ: Конфекцијски идиот

Columbus day.

Данас Америка слави дан када је Кристофор Колумбо 1492. године случајно дошао у Нови Свет и тако га ''открио''. Они и не рачунају да не може бити откривено нешто што је већ постојало а поготову ''нешто'' где је неко већ живео. По њима Америка није ни постојала пре ове године и овог датума. Индијанци су тако постали ''колатерална штета'' и ''статистичка грешка''. Монументални градови Маја и Инка (и њихове цивилизације) почели су да постоје тек кад су ''откривени''.

New World. Christopher Columbus. Графит на антиамеричким демонстрацијама у Београду за време бомбардовања: ''Колумбо, јебем те радозналог!''.

*

Стао сам пред њих .

Питали су ме ''шта умем да радим?!".

''Ја сам писац'' – рекох - ''умем да састављам приче, да нижем стихове, да натерам мртве ствари да проговоре, да јаву претварам у сан и да снове чиним опипљивим. Знам да словима ''намалам'' људски карактер, да прогунђам о души и бескрају, да спојим лава и срну у истом леглу, да натерам корњачу да победи зеца у трчању, да оставим лију гладном. Умем да напишем лепе говоре кад се неко жени или, не дај боже, умре, да саставим лепо љубавно писмо гарантујући успех и складан брак, умем да преправим тужне крајеве у срећне завршетке и да пустим сузе онима који су ''тврди'' на истим. Могу својим сонетом да заведем коју год хоћу жену на свету, могу у свом дневнику да ''спавам'' са којом год пожелим. Ја сам писац....'' - рекох и заврших.

Одмах су ми увалили метлу у руке и потурили џак на леђа. Чак до краја нису били сигурни ни да ли и то заслужујем. 

*

Како описати и дефинисати америчку економију са становишта економског лаика? Можда је мисао Франсиса Бекона најближа тој лаичкој дефиницији: ''Новац је као ђубре: он доноси корист само ако је раздељен''.

Американци су својим системом приморани да га разбацују на све стране и да га троше колико га год имају. Измишљено је стотину послова и услуга које не можеш сам урадити иако то уистину можеш (иако су просте услуге) него их мораш наручити и наплатити некоме другоме. А тај други за неке друге ствари мора платити неком трећем, а трећи четвртом а четврти првоме. Најзад ту је и усађени дух ''потрошачког менталитета''. Америчка економија јесте ''див на стакленим ногама''. Њу у животу одржава само уверење људи да је јака и неуништива, порески систем и поштовање закона. Није ни то мало. Али када се буде први пут озбиљно посумњало и поверење се пољуља: настаће хаос. Кад овде настане хаос онда ће последице тога хаоса погодити и најзабитије стадо оваца у Африци. Осетиће по грбачи цео свет. Зато ни заклети амерички непријатељи не би требало да прижељкују да до тога дође.

*

Добра већина овдашњих људи сања о томе да им нешто падне на главу или да сломе ногу због неочишћеног снега испред неке богатије компаније. Не воле да се баш скроз оштете али су спремни да претрпе мало боли.

Зашто?!

Знате већ и сами. То је најлакши пут да се ''узме леба без мотике''. Зато су свуда постављена упозорења за све и свашта. Просто се човек некада упита па зар су толики дебили па да на картонској чаши од кафе пише: ''Пазите да се не опечете од вруће кафе!''. Не, нису по том питању дебили, само желе сви од свакога да се обезбеде. На крају крајева, то чине, мисли се на обезбеђивање леђа и кад се жене и удају. Прво им адвокати саставе предбрачне уговоре па се тек онда ''деца заволе''.

*

У холу најбогатије зграде у Њујорку пришла ми је однегована дама средњих година и онако стојећи изнад мене док сам гланцао мермер казала:

''I would like to have you in my house''.

''Желела бих да те имам у кући''.

Не знам је ли мислила на чишћење када је ово изговарала или је мислила и на нешто друго. Можда на комбинацију чишћења, кувања и јебања.

Можда је време да издам оглас и да направим визит карте:

''Ђурић Игор

чисти, кува и јебе по кућама,

искључиво конвенционалним методама,

искључиво за богату клијентелу,

позвати на телефон.........''

*

Када се један мали авиончић закуца у неку њујоршку зграду и при томе погине један од бејзбола играча Јенкија и инструктор летења онда за пет минута читав свет бруји о томе. Са друге стране кад рецимо у Кини у једном трену погине пар стотина рудара онда се то пропрати само као агенцијска вест, колико да се попуни време у информативним програмима. Мали авион типа Cirrus SR 20 улетео је у двадесети спрат облакодера у Јорк авенији. Одмах су се повратиле трауме 11. септембра и колективни комплекси изазвани тим догађајем. Појавио се страх и паника код грађанства али се приметила такође ефикасност и организованост служби. Очевици тврде да су ватрогасци и полицајци стигли на ''лице места'' за свега пар минута. ''Цирус'' је релативно нов спортски авиончић доста популаран код богаташа. То је авион који је почео да лети деведесетих и сматра се једним од безбеднијих. Поседује чак и падобран са којим може релативно безбедно да се спусти на отвореним теренима али не и у Менхетну.

*

Школовани су им необразовани. Образованих имају врло мало. Имају доста ''примењено'' образованих али врло мало универзално-класично образованих. Необразованих и нешколованих имају највише и они не знају скоро ништа што излази из домена њихових послова и онога што могу видети на телевизији. Телевизија је заиста за њих врховни ауторитет по питању образовања и информисања и слепо верују свему што на телевизијским програмима виде. Када говоре о уметности, они што сами себе слове као образоване, помињу искључиво тираже и зараду. Нешто што не доноси профит за њих не постоји па тако ни уметност која не зарађује није никаква уметност.

*

Мићку:

''Драги Пријатељу,

користим ретке тренутке кућевнога мира да позавршавам послове око рукописа, средим папире (и  себе) и најзад доведем у ред своју коресподенцију. Та преписка и није у потпуности достојна једног будућег великана и мораће да се поради на одабиру када се буду спремала ''Сабрана дела'' јер се крећу у опсегу информација у вези књижевности, разговора о уметности и пројектима па до зимнице и цене паприка на кванташу. Твоја писма ће свакако ући у та поменута дела а нека од њих богами и у нову књигу (што ће изнудити нова рочишта око ауторских права и недозвољеног стављања у промет туђе интелектуалне својине и у којима ћеш ти бити у предности јер имаш искуства у суђењима а ја ћу бити још у већој предности јер ћу имати пара да подмитим судије).

Јуче сам добио писмо од тебе и би ми драго због тога. Немам других објашњења и разјашњења, једноставно ми је драго. Ма шта да си написао, опет би ми било драго. Видим тебе и мене у кишовитој и магловитој ноћи, тамо негде у Африци, на обали Средоземног мора у граду који се слови именом Казабланка како један другоме (није важно ко коме) каже(мо):

''Мислим да је ово почетак једног великог пријатељства''.

''I think this is a beginning of a beautiful friendship''.

Кад смо већ код Казабланке и Другог светског рата и познатих битака у пустињи када је генерал Ромел звани ''Пустињска лисица'' ударао пацке савезницима (чијим?!) и дуго би их ударао да као појачања није добио Италијане којима и није било до ратовања, сад сам скоро упознао његовог праунука, именом Џона, који живи у Америци, ту је и рођен и који је завршио ''Вест поинт''. Управо се зато и питам ко је коме у овоме свету ''савезник''. Момак је иначе сјајан тип, либералних схватања и противник америчке експанзионистичке спољне политике. Ето.....

Такође сам јуче најзад стигао да остварим дуго планирану посету Метрополитен музеју (The Metropolitan museum of art) за коју је највише ''крив'' мој млади и паметни пријатељ Бранко. За мене тај дан иако је био петак 13-ти није имао симболику лошег предсказања већ се може рећи да је то мој ''први дан'' у Америци. Морам тамо да идем макар једном месечно. Можда на крају и успем да видим  све. 

      Ишао сам специјално да погледам поставку ''Cezame to Picasso'' али сам обишао и све остало. Видео сам платна Пикаса, Рембранта, Ван Гога, Сезана, Ел Грека, Монеа, Веласкеза, Реноара, Писара и скоро свих познатих сликара у историји човечанства. Видео сам скулптуре Микеланђела, грчке вајаре и њихове кипове, видео сам вазе са Крита и вазе свих могућих кинеских династија (знаш и сам да сви неоригинални и лоши филмски сценарији имају бар по једно ''ломљење'' вазе из династије Минг и искључиво династије Минг). Видео сам мумије у саркофазима и пренесене делове пирамида, сфингу, афричке  статуице од дрвета посвећене плодности и Мајци земљи, изрезбарене слоновске кљове - најзад ме је заболела глава од све те лепоте и раскоши као и од спознаје колико смо ми мали а мислимо да нешто значимо у свету. Када помињемо старост наших плотова у односу на америчку историју заборављамо да њима историја и уметност кроз историју и нису потребне јер све што је вредело они су попљачкали из целог света и донели овде. А, и, за плотове их баш брига.

Тако сам један дан побегао из америчке стварности у свет уметности, видео нешто што ме чини испуњенијим и срећнијим и сада сам растерећен потребе да читам о историји уметности тако сазнајући нешто о највећим сликарима света: па ја сам их видео, видео сам њихових руку дела и од сада идем само да гледам, доста је било читања.

Остало телеграфски: све по старом. Напорна радна недеља у којој ја покушавам макар сат, два дневно да будем писац што ми за сада не полази за руком онако како бих ја желео, мада рукопис добро напредује, а за финије радње и финиширање мораћу да узмем слободне месеце када за то дође време. Трудим се да што мање духовне и било какве енергије трошим на послу али ми и то не полази за руком. Најзад увече породица као једино уточиште за изморену звер и коју покушавам свим силама да сачувам одупирајући се беспоштедној борби за новцем (''желите ли да останете прековремено?'' - ''не, идем да видим своју породицу'' - и њихово потпуно несхватање мога става). Поприлично сам физички исцрпљен и може се рећи пред једним осредњим колапсом али сам доста самоуверен да могу још оволико ако затреба. Када ме буду будили у ''Ургентном центру'' после поменутог колапса прве речи ће ми бити: ''Има ли још шта да се заврши пре него што кренем кући?''

Тако, реч по реч, богами се одужи ово. Треба да се јавим још по некоме, да видим где су јефтиније паприке у Србији па да имам о чему да причам кад вечерас одем у ''Српски клуб'' на пиво. Да затражим рецепт за кишељење купуса од родитеља и напишем још коју генијалну реченицу у мојој књизи. На крају ће се памтити само какав је био купус и које је боје била расоница...

ПС

Молим те ако се сетиш напиши ми реплику из филма ''Друштво мртвих песника'' данима разбијам главу да се сетим и никако не могу''.

(Касније сам је случајно и сам нашао док сам читао Волта Витмена у жељи да што боље схватим дух Америке и Њујорка:

''О капетане! Мој капетане! Пловидба

страшна прође,

Пребродили смо буре све, добили плен

такође...''

*

Оно кад ветар удара  у незамандаљени прозор

на чијим стаклима клизе капљице воде од кише у јесен.  

То ми недостаје.  

И по мало више гласови познатих  

који уливају спокој специфичан за ''твој'' крај.  

Недостаје ми и пролеће али јесен повише и подуже.  

Чика Овај и тетка Она,

и мргудни комшија што извирује на врата

кад год неко степеницама прође

и опањкава те на пасја уста.

И то ми недостаје.

Прозор и капљице ипак...

И оне измаглице јутарње,

ми недостаје,

што се после спусти до земље

и тромо се креће према новом дану.

Јесење, предзимске  измаглице

оне што миришу на изрезана дрва и печене паприке,

што се познаје по трагу ловачких паса

и исечене сланинице са луком на пању.

То ми недостаје...

ЧИТАЈ СЛЕДЕЋИ ТЕКСТ: Џо Хозе Ресто, Том Конвеј и Бразлијан Џо

Американци

Фото: Игор Ђурић

-----------------------------------

ЧИТАЈ ПРЕТХОДНИ ТЕКСТ: Big Apple

''A propo'' мојих претходних размишљања о стању српске заједнице овде у крају упитах познаника:

''А што нема бифеа ''Шумадија'' или кафеа ''Београд''? Ајде да их ми отворимо, овде има доста Срба, било би посла''.

''Не може'' - каже он: ''одмах би разбили стакла или подметнули пожар''.

''Ко?'' - питам га ја, по мало наивно.

''Сви ови други што већ имају своје локале са својим именима''.

Није ми јасно, мајку му, ја сам све време мислио и дошао овамо са ''убеђењем'' да смо ми ''агресори'' па самим тим и агресивни. Не бих ја тако мислио сам од себе и што волим но сам слушао шта други говоре, шта поједини медији и личности по Србији забалављених уста помињу већ годинама.

Кад оно 'оћеш?!?

Ови ''угњетени'' испадоше баш зајебани.

Да вам кажем у поверењу: тако је било и тамо и онда. Само немојте никоме да кажете. Ради сигурности да не бисте били разбијени и попаљени.

*

У згради где тренутно радим, а где је реч ''рад'' благи израз илити еуфемизам за најсуровију експлоатацију у традицији јужњачких плантажа, живи и педесетак паса и мачака (што мачака, што паса, нисам их баш прецизно побројав'о). Живе боље него већина људи у добром делу света, поготово оном неразвијеном делу. Чиме су заслужили тај статус? - верујте, не знам. Можда тиме што су научили, додуше свакога дана у исто време, кад их изведу напоље да се исеру и испишају по асфалту или у парку а да њихови власници или плаћени водичи после уредно покупе говно са улице (јер су казне велике и примењују се ако не ''покупиш'' за својим љубимцем). Ако их не изведете, међутим, нису научили да се притрпе. Ето, ни толико.

*

Компактор је најсмрдљивије и најпрљавије место у коме повремено боравим у циљу да га испразним пре него га они опет напуне. Кроз отворе на зиду они убацују своје остатке од хране, прљаве гаће и још штошта па све то кроз тунелчић стигне до компактора.

Боже, како су прљави?!

Боже, како смрдљиву храну једу?!

Шта им све не уваљују, по папреним ценама, оријенталци у виду недефинисане хране и не знам ни ја чега?!

Најгоре је што ми руше  мит о америчком сну. Рашта се богатити и живети на Менхетну ако мораш да једеш тако смрдљиву и одвратну храну, у таквом брлогу живети (чекати једном недељно спремачицу која ће те спасити од већ извесне епидемије неке заразне болести) и где мораш свако јутро у 5 сати да изводиш свог љубимца јер ни после толико година и квалитетног живота није научио да се притрпи. А требало би: конзерве разне хране које једу (које такође ја избацујем) мање смрде од наручене хране њихових власника. Поставља се логично питање: ко ту у ствари треба да се притрпи?

*

Добар део Квинса већ трећи дан нема струју. Изгорели неки каблови под земљом па оправка иде тешко. Општа паника и хаос. Повећане мере обезбеђења, полиција даноноћно контролише улице. Градски оци и сви њихови службеници два дана се не скидају са телевизије: извињавају се, обећавају брзу оправку. Телевизије прате рад екипа на терену, грађани исказују своје мишљење, већ се процењују штете, већ се процењује чије ће главе да одлете, и најзад, ко ће платити све то.

Е, да су живели у Србији деведесетих видели би шта значи немати струје (или да живе сада на Космету). Овде се за три пишљива дана дигла цела држава само зато што један мали део сиромашне општине нема струју. Један од градских отаца се синоћ на телевизији захвалио Богу јер неће бити великих врућина тако да ''климе'' неће бити неопходне. Код нас цела земља (осим Дедиња) није имала струју месецима и годинама па не само што се нису извињавали него су нас убеђивали да је тако боље за нас: мањи ће нам бити рачуни за струју па ћемо тако приштедети а и збићемо редове у хладноћи па ће и наталитет да скочи. Са корењем за јело које су нам такође обећавали и том уштедом на храни могли смо и да се   обогатимо.

Могли смо - а ето, нисмо.

*

Американци (прави Американци, ма шта то значило и шта се под тиме подразумевало) су по природи врло ексцентрични и дефинисљиви(?!?). Или су врло љубазни или су крајње примитивни. Или су скроз глупи или су заиста генијални. Скоро је немогуће наићи на неку средњу и нормалну варијанту (опет, ма шта се под тиме мислило и подразумевало, итд ). Једино у чему су сви исти, врло препознатљиви, врло енергични (итд) јесте: долар. Ако им дирнеш у долар или то покушаш, или пак пробаш да задреш у неко право које су стекли доларом (јер се овде права стичу доларима, што више имаш долара утолико више имаш и права) онда постају дивље звери, врло су храбри и одлучни да одбране свој долар по сваку цену ''не жалећи да у тој борби дају и твој живот''.

(Када смо полагали заклетву у војсци сви смо се служили истим триком: када дође део заклетве да се каже ''не жалећи да у тој борби дам и СВОЈ живот'', ми смо сви говорили: ''не жалећи да у твој борби дам и ТВОЈ живот''. На крају је испало управо тако: у ратовима на простору бивше Југославије ми бивши припадници бивше ЈНА на СВИМ сукобљеним странама углавном смо у борби давали туђе животе на рачун својих, најчешће, погрешних и трулих идеала).

Дивљи су у одбрани долара сви: и љубазни, и  примитивни, и образовани, и глупи, и лепи, и ружни, и богати, и сиромашни, и мали, и велики, - сви, сви, сви...

Амерички, а већ помињани, песник Витмен је мане америчког човека овако набројао и поређао: похлепност, ексцентричност, фриволност, одсуство моралне савести, ексцеси индивидуализма...

 *

Свако јутро ми је овде исто, са истим дилемама, истим питањима. Најчешће непосредно након буђења помислим да је све сан и да ћу се пробудити нешто касније у своме кревету у Србији, да ћу после тога полагано устати, обући се и сести за радни сто где ћу радити неколико сати а онда се увући у одело и кренути у град по новине и цигарете, да ћу свратити у своју кафаницу на пијаци где ћу са друштвом отпити неколико Рубинових вињака са све киселом водом и нешто набости на чачкалицу, па после кући на поподневну дремку и увече поново за радни сто где ћу стварати ''ремек дела''.

Свако јутро ми је исто овде: заиста се пробудим. Видим да не сањам: значи иде све по реду, журба, возови, нервозни путници, још нервознији шефови, после назад кући, уморан и прљав, поново возови и исти они путници само још нервознији, најзад ''кући'', туш, ручак и у кревет назад по своје снове (које често немаш времена ни да започнеш а камоли да завршиш јер кратко спаваш).

Свако јутро устанем одем до купатила погледам се у огледало и сам себе приупитам: ''који ћу ја курац овде?!?''.

Не траје много дилема, нема се времена, жури се да се стигне и ако знаш да никада нећеш стићи јер јуриш у круг а јуриш себе.

*

И јутрос сам се исто питао. Да се не понављам више, свако јутро се питају сви овде: и они што су дошли и они што никада нису ни одлазили одавде (а свесни су да су требали).

А јуче сам разговарао:

Он: ''I am Albenian from Macedonia''– енглески.

Ја: ''Qushe ki emri ?''– албански.

Он: ''Агрон, а ти си сигурно са Kосова чим знаш албански? Како си? Шта радиш?''– српски.

Тако. Проговорисмо. Кад нисмо хтели тамо на своме, него смо једни другима оспoравали право да је онај други на своме: ето овде проговорисмо у белом свету, на туђој земљи која никада неће бити ни моја ни његова. Овде проговорисмо, и проговорисмо лепо, на разним језицима не срамећи се да их употребимо. И би нам мило што смо налетели један на другога богами ко да смо срели неког свог  овде у Њујорку на углу 81. и 80., ту баш на Ист Енд Евенији, кажем опет: у врло туђем свету. А онда... свако на своју страну... ипак осврћући се у намери да се уверимо да нас неко од сународника, од ''наших'', није случајно видео.

ЧИТАЈ СЛЕДЕЋИ ТЕКСТ: Locker room

Manhattan

Фото Игор Ђурић

------------------------------------

ЧИТАЈ ПРЕТХОДНИ ТЕКСТ: У ЊУЈОРКУ

Први (све нешто ''прво'' ових дана) самостални одлазак у (то јест на) Manhattan. (Да, управо правог изненађења за све нас, па ми не живимо на Менхетну!?!). (Рашта смо долазили овде ако није тако?!?). (И стварно је то истина). (У Њујорку вреди живети само ако то чиниш управо на Менхетну). (Једино се ту осећа дух ове метрополе који сви тако добро познајемо и осећамо јер смо прегледали стотине и хиљаде филмова о томе и прочитали пуно редова (како ко?!)). Менхетен има чудесну моћ и непревазиђену драж. То је острво у које се одмах заљубљујеш и хоћеш да останеш ту до краја живота или га одмах замрзнеш и желиш да побегнеш што пре од њега. Мрзиш га од оног тренутка кад спознаш чињеницу да не можеш живети ту. Тако је и највећи амерички песник (бар по њиховом мишљењу) Волт Витмен (Walt Whitman) који је рођен на Лонг Ајленду а одрастао у Бруклину углавном у својим песмама помињао Менхетен: ''Волт Витмен, тај космос, син Менхетна''.

Елем, нисам се изгубио. Није тешко. Све је математички прецизно постављено. Авеније и улице. И све је под правим углом. (Мало је компликованије у ''downtown''-у, али није страшно. Такође треба рећи да и ''Бродвеј авенија'' по мало ремети тај правоугаони блоковски систем својим по мало укосим пресецањем Менхетна на неких 47 километара колико је наиме дуга та авенија). Задовољан сам постигнутим. До јуче сам се редовно аутомобилом и пешице губио по Београду (мада је тамо све хаотично нематематички непрецизно постављено) а сада сам по највећем граду на свету и крећем се ''као риба по води''. Једино је центар Краљева у Србији за какав такав пример и тамо сам се добро сналазио али је тај Центар величине омањег тржног центра у Њујорку тако да није за упоређивање.

Кога интересује да од ''Форест авеније'' у Риџвуду, општина Квинс, оде на Менхетен то изгледа отприлике овако:

Чекаш М на ''Forest ave'' па са њиме идеш до ''Chambers st'', ту сачекаш воз број 6 који иде горе доле по Менхетну. И најважније је да запамтиш идеш ли горе или доле (up-down). Онда је све остало једноставно. Гледаш мапу (којих има свуда по метроу и возу) где ћеш сићи и после тога пратиш бројеве.

Менхетн је једна велика стена која је временом и људском руком натрпавана са земљом. Чврстина те стене омогућава да се овде праве велики солитери и то напоредно један уз другога. Менхетн је сада и једна велика финансијска стена: кад неки брокер прдне на Менхетну педесет великих фирми по Азији и Европи пропадне или се обогати преко ноћи. Економија целог света зависти управо од прдежа са Менхетна.

*

Наш генијални а уједно и подли и уз то и неуспешни план да на лутрији добијемо 23 милиона долара и тако прибавимо себи повратну карту за Србију није успео. Није успео из више разлога а највећи је: промили вероватноће који су математички доказиво били против нас. Све смо добро смислили, купили срећку да нам Бог не пребацује ко Пироћанцу, али... ето. Изгледа да ћемо ипак морати да радимо па макар и за ту карту (наиме, нисмо донели из Србије толико кеша да би имали за карте назад ако се предомислимо и то не из разлога што смо неодговорни и необазриви већ зато што тај новац нисмо имали. Због ове чињенице, чињенице да немају новаца да се врате, многи остану цео живот овде).

*

На јутарњем ТВ програму гледао сам рекламу у којој се рекламира (рекламе се праве да би се нешто рекламирало) неки производ који се користи за повећање стражњица код жена (држим да су им циљне групе потенцијалних купаца жене мада у Америци ништа није немогуће па ни то да и неки мушкарци желе да повећају своја дупета илити гузице – леп и стари српски назив за педера: дајгуз). Хвала Богу!!! (Боже ми прости!!!). Већ су ми досадиле европске мере и стандарди у којима је све мало и што је најгоре сви се труде да буде све мање и мање. Те стандарде су нам управо наметнули модни хомосексуални лобији који су се потрудили да истакну  форму лепоте где ће жене све више и више личити на мушкарце: равне ко даске и спреда и згуза (згуза – још једна лепа српска реч, ''koitusu a tergo''). Тако је браћо Американци: хоћемо велике стражњице и позамашна попрсја. Хоћемо да имамо одакле да се подојимо и за шта да се ухватимо ''кад нам дође''. Све то нас враћа у детињство и буди у нама заборављене ''фројдовске'' дилеме чак и код оних који никада нису чули за Фројда а да не говоримо да су омирисали који лист његових књига.

*

Ришкајући... (све реч до речи, глагол ришкати се пре свега односи на свиње и њихово ришкање. То је оно кад свиње њушком копају по земљи. Да не би правиле велике штете сељаци су им кроз брњицу пробадали жицу коју су називали брњушка и тако их спречавали у ришкању - а ово разјашњавам за оне који ће се свакако претварати да не знају о чему  је реч, по правилу о онима  којима празилук најдуже вири из дупета, јер кад су Срби у питању свима штрчи, само некима дуже а некима краће, на крају, некима тако природно стоји да се и не примећује, док се највише види онима који упорно покушавају да то сакрију. Што тврдим да свима вири? Па краљеве смо или побили, или су помрли, а и Турци су нас годинама држали за рају набијајући нам у задњице уместо празилука омашћене, некад и не, кочеве, тако да нам се аристократија није запатила  а господу су комунисти побили после рата док је мањи део побегао у иностранство где више нису били господа. Па и ако се који и одржао ми га и данас јуримо ко што су вештице јурили у средњем веку. Ко велим, да и мени неко тури жицу да не ришкам више него да се окренем нормалном животу а не уметничком копању од којег нико нема користи)... дакле, ришкајући тако по неким ормарима налетим на књигу која је печаћена још давне 1916-те године и коју је, па не може се рећи написао него пре прикупио Chedo Mijatovich (штоно рече Вук: ''читај како је написано'' а овај се баш овако потписао што и није чудно јер је књига штампана у Америци и на енглеском језику). 

      Био је у своје време један од школованијих Срба. Министровао је у разним владама, био секретар краља Милана, оснивач је Напредне странке, председник Краљевске академије наука и бавио се дипломатијом. Књига је насловљена именом ''Servia of te Servians''. Свега и свачега у њој. Обојена је патриотизмом и пред југословенским романтизмом специфичним за период пред стварање те несрећне творевине Југославије у коју смо ми Срби унели све што смо имали и скупо плаћену победу а остали су унели све што до тада нису имали, свој пораз из рата и потуљену жељу да нам се кад тад освете за тај пораз. Почео је човек од Немањића, па преко Краљевић Марка стигао до незаобилазних десетераца. Вероватно је прилагодио грађу времену и потенцијалним читаоцима. Ко зна колико је тадашњих америчких Срба уопште знало да чита и пише (поготову на енглеском)?! 

      Мене је пак заинтересовао један сасвим споредан детаљ при самом крају књиге где се износе више статистички подаци везани за Србију. У Србији је 1905 године живело (пре него су заклане или превезене скелом преко Саве) 875.517 свиња - pigs (и све су ришкале) и 3.066.444 оваца - sheep. Ко ли само стиже да тако прецизно попише свиње и овце у земљи у којој се до тада није извршио ваљани попис становништва?! И на крају крајева ко поједе то силно месо кад ''Ибарска магистрала'' са својим кафанама још није постојала?!

Можда је аутор мало импровизовао у недостатку довољно материјала, пре ће бити да је то учино прерађивач и издавач. Тако је на неколико места утурио слике руских војника као српске, док неке жене у ношњама заиста нисам могао да дефинишем. Једно је сигурно: Српкиње нису сигурно. Па сад ајд' му веруј за онај број оваца и свиња. Није ни чудо што је Јован Скерлић написао за њега: ''Чедо Мијатовић је мучио и себе и нас састављајући прашњаве, археолошке и музејске приче''. Тако ја прочитах прву књигу на енглеском од када сам у Америци и нисам много ћарио (ћарити прибавити корист - ћар из неке трансакције, другим речима зарадити 'леба без мотике) са њом. Свиње и овце су за једење, бре, а не за пребројавање.

*

Опет и још један безуспешан покушај да се боравак у Америци заврши пре него је и почео. Купио сам срећку WIN FOR LIFE. Кажу, ако те извуку, примаш плату до краја живота а не мораш ништа да радиш. Људи да се не лажемо: овде сви долазе само због новца (са мотиком или без ње). Па тако не мене није брига хоћу ли до тог новца доћи играјући лутрију или ћу га крваво зарађивати (ипак, ако је до мене и мог избора ја сам сасвим искрено за прву варијанту). Сасвим нам је свеједно, само желимо да купимо много хране (са пуно адитива) и неколико пари патика  (које су прављене негде по буџацима азијским од нејаких дечијих руку за мале паре, тако да за тај новац та деца не могу купити себи те исте патике). Ми хоћемо да будемо експлоататори те јадне деце. Ми желимо да уживамо у ниској цени њихове несреће, у благодетима које нам нуди нови економски империјализам а, боже мој, ми смо у Америци па зашто то не искористити. Ми желимо да будемо експлоататори иако смо и сами сурово експлоатисани. Ми желимо да изгледамо срећни, да будемо срећнији од те деце а толико смо глупи да не можемо да схватимо или да се досетимо да не можеш бити срећнији од некога ко има 15-16 година и управо се спрема да се први пут заљуби. На крају, ми само желимо да добијемо могућност да максимално зајебавамо родбину и пријатеље кад дођемо у Србију на одмор реченицом: ''Ма не знате ви ништа, овде нико ништа не ради''.

*

Кад се помене мој потенцијални посао и његов почетак остваривања сви ме подозриво и испод ока погледају. Мисле: ''неће тај да ради, навикло то само да седи, да се шета и кобајаги да нешто пише, чудна ми чуда, као да ми не бисмо знали да пишемо само кад би хтели и имали времена''. А онда се загонетно насмеју. Тај смешак ме онеспокојава као да ми говори да они нешто знају што ја не знам и слатко се због тога науживаше. Нека, нека, дочекаћу и ја својих пет минута чим се докопам неког новопридошлог усељеника, чим не будем више најмлађи придошли и новајлија.

(На крају се испоставило да је рад један од мањих проблема америчког начина живот. Највећи проблем јесте: шта са собом после тога рада???).

ЧИТАЈ СЛЕДЕЋИ ТЕКСТ: Mayflower