Фото: Игор Ђурић
--------------------------------
Има свега и свачега ''за видети'' у Њујорку. Треба само касно
ноћу или рано ујутро (а то је моја тренутна судба) ићи метро-ом па само
посматрати и чудом се чудити. У то време се кући враћају пијанци из барова,
курве свих полова (а овде их има више од два, верујте ми) са посла, криминалци
крећу на посао, клошари ''бију'' најтврђи сан, млади се враћају из провода по
мало надувани или ''по добро'' нафиксани.
Сад скоро сам
видео нешто ипак први пут тако експлицитно те умало нисам повратио а знам да то
није нормално. Није нормално ни да повратим, ни да ми повраћа од тога а није
нормално ни то што сам видео. То је можда и најбоља дефиниција Њујорка: ништа
није нормално. Мислим да ће други пут бити лакше: к'о кад ти одузимају невиност,
први пут мало боли после је већ све ствар рутине. Могло би се и упоредити са
летењем авионом.
Два млада, лепо
однегована и обучена хомосексуалца (дајгуза) су се љубила на станици метроа.
Гурали су језике једно другоме у уста,
миловали један другоме гениталије и све редно и како требује. Матер им јебем
(ипак матер) нисам могао да доручкујем због њих. Гледам бре ове ''Хозе-е'' око
мене, што се потуцају по Њујорку без папира, далеко од своје земље, својих
породица и жена, они би бубрег дали за добру пичку, па схватим како космичка
неправда учини да оно двоје гурају своје ствари у погрешне рупе а ''Хозе-и''
би класично али немају с ким а курве
су скупе за њихових седам-осам долара на сат.
*
Увелико се врше
припреме за предстојећи hallowenday. Ките се куће и зграде, на улазима се стављају тикве
са изрезаним очима, устима и по којим носом. Обично је унутра сијалица која се
пали. Већина тих тикава је додуше пластична и електрифицирана, и кад погледаш
тако је и боље. Они прави заљубљеници у ову светковину ипак купују природне
бундеве којих сада има на све стране. Деца спремају костиме, тржни центри су
препуни маски, слаткиша, бундева.
У Војводини деца коринђају, код нас у Метохији за Божић деца полазе а за Покладе су се некада наши стари прерушавали
(тада су били млади) и тако прерушени (обично огрнути са по којом овнујском
кожом и роговима) ишли од куће до куће, певали покладске песме испред кућа
и добијали поклоне - што год.
А што се тиче
тикава и о томе имам сећања и успомена. Најпре би у Истоку изабрали најмрачнију
улицу или ћошак (што уопште није било тешко јер су све улице углавном биле
мрачне осим оне испред комитета и зграде где је живео председник општине)
па би онда очистили једну добру праву
тикву, изрезали би јој очи, уста и нос а унутра би ставили свећу. Тикву би онда
ставили на неки зид и чекали пролазнике а не би ли их уплашили. Успеха је било
врло мало: пијанци којих је било највише не би ни приметили или би пијани
јуришали на неман (јер они су у
својим алкохолним испарењима имали много горе демоне испред себе па су излазили
на крај са њима), већина је знала за јадац а свећа се стално гасила због
перманентног источког ветра. Ипак, било је забавно да се и један уплаши а обично
би то била нека девојка или жена, можда и неки гост из великог града. Договор
за акцију је по правилу био веома кратак и ефикасан: ''Ајде вечерас ''да плашимо''''.
*
Што више имам
прилике да изблиза посматрам америчку економску елиту то ми је све више
одвратнија и делује ми врло прост(ачки)о. Типично су амерички арогантни,
необразовани и поприлично примитивни. Ови примитивци у скупим оделима немају
пре свега кућевнога васпитања јер су углавном деца из разведених бракова или не
знају ко им је заиста отац (за мајке су поприлично сигурни). Немају манире који
су већ мисаони појам за њих. Наиме, они не знају много простије ствари: да отпатке
треба бацати у канте (дакле Суперхик је у великој заблуди), да се после срања пушта вода а руке перу, да и кад
опереш руке треба искључити воду а папир са којим се (ако си) обрисао руке
треба склонити у контејнер, ту тик поред. Не осећају да поред њихових прохтева
и њих самих постоји још неко, ту поред њих, са својим сопствима и прохтевима.
Ипак, најпримитивнији су кад осете храну
и пиће за џабалука (а веровали или не тога овде има на претек). Тада су гори од
комунистичких функционера и деце Етиопије: заједно. После њих остане само пустош,
храна разбацана по поду и по које сломљено ребро.
*
Зашто никада,
скоро никада, помињући 11. септембар, не помињу авион који су терористи (или
борци за слободу, зависи са које се стране посматра на проблем) обрушили
на Пентагон? Да ли Пентагон
сматрају регуларним војним циљем или је нешто друго у питању? Зашто се на
снимцима зграде Пентагона после удара уопште не виде остаци авиона?
*
Од Мићка:
''Драги мој Игоре!
Немаш појма колико си ме обрадовао. Наши људи поседују
колоквијални шарм али га тешко испољавају у писаној форми. Али са тобом је
нешто другачије: на малом простору постижеш велику јединицу смеха. Од свих које
помињеш то је случај само са Пекићем. И знам да ће ти бити тешко јер носиш
четири хендикепа: ниси Јевреј, хомосексуалац, породичан си човек а притом си још
и Србин. У данашњем свету то је неопростиво. Па још ако си виши од 160
сантиметара и мислиш својом главом твој случај то чини немогућим.
Што се мене тиче изгледам себи као неки од Бекетових
јунака: стално сам у неком послу петљам,
трчим, радим а чини ми се да се не померам. По некад мислим да се ствари око
мене не крећу. Постоји неки спољни динамизам ствари али суштински изнутра све
остаје мртво, упрложено, онако како памтим бар 200 година уназад...''.
*
Мићку:
''Драги Пријатељу,
пре пар дана добих писмо од тебе и видех те.
Писмо није баш право писмо, нема мрља од мастила, нема
поштанскога жига и масних трагова поштаревих прстију и његовог доручка. И поред
свега тога ипак је то писмо јер је мисао јасна а емоција осетна.
Видех те на снимку који је Пелин направио оних дана
кад се ''догађао Исток'' а којег ми је Златко послао. Ја и ти нешто причамо испред Етнографског музеја после пројекције филма, необавезно, успут, као да ћемо
причати и сутра и прекосутра, кад год нам се прохте. И видиш: то ми највише
недостаје, та необавезна и паметна прича у овом сурово конкретном и јалово
нестваралачком свету. Овде људи не причају међу собом ПРИЧЕ РАДИ, не
филозофирају ''за џабе'', не ''млате празну сламу'' (како је дивно то радити),
него, замисли, овде причају само и искључиво КАД ЖЕЛЕ НЕШТО ДА КАЖУ ЈЕДАН
ДРУГОМЕ. Чак и кад се свађају и вређају чине то без емоције, са неколико фраза
и псују се сасвим без маште. Није ни чудо: овде је све лажно. Анархисти се
ваљају у џакузијима, рокери живе у вилама иако пропагирају бунт, ''деца цвећа''
живе здравим начином живота и врло су агресивни, филмаџије раде само на
компјутерима а писци су им трезвењаци и шкртице.
Али ти се сада парничиш и зато свака филозофија и
емоција ни теби није тренутно потребна. А парничиш се по српским судовима што је
додатно отежавајућа околност. Српски судови су места где ''фиоке једу предмете''.
Можда знаш ону Пекићеву причу ''о човеку који је јео смрт'' а коју је он позајмио (најблаже речено
и чист еуфемизам) из мотива неке анегдоте или јаве из времена Француске револуције
када се дневно изрицало, заводило и потписивало на стотине смртних пресуда (све
док на ред нису стигли и они који су их највише изрицали). Један чиновник који
је заводио пресуде и прослеђивао их извршитељима издвајао је из тог мноштва
папира случајним узорком по неку и не смејући да их изнесе или запали
ЈЕДНОСТАВНО ИХ ЈЕ ЈЕО. Свака поједена пресуда значила је једну смрт мање. Е,
видиш која је разлика између земље у којој се десила буржоаска револуција и
земље у којој се још није завршила СВИЊАРСКА. Дакле, за српске судове није ти
потребно 150 куцаних страница, нису ти потребна акта и право – ТАМО ТРЕБА ИЋИ
СА КУБУРОМ ако желиш да правду истераш. Јер и сам реч доста говори: свуда се
правда тражи и спроводи једино се код нас Срба ТЕРА И ИСТЕРУЈЕ.
Што се тиче филма о Дражи нешто си ми о томе помињао у
Београду. Овде близу у Патерсону, Њу Џерзи, такође постоји једна ''четничка''
колонија али су то већ старци од којих не треба очекивати много. Али, ако могу
шта да ти помогнем: јави ми. Нисмо стигли да разговарамо о томе: ја сам
познавао Дражиног сина Бранка и он је био код мене у Истоку. Врло мало смо
разговарали о Дражи јер је он то нерадо чинио. Када је свраћао у Исток били смо
пре тога у Пећкој патријаршији где смо са Патријархом Павлом провели дивно
поподне. Пре тога је Бранко насамо од Патријарха тражио благослов да подигне цркву
покајницу и НИЈЕ ГА ДОБИО. Бранко се најрадије сећао недељних одлазака са оцем
у цркву и очеве љубави према коњима. Брата који је погинуо на Зеленгори није помињао.
Много бремена на плећима је држао тај човек и ако то није заслужио. Писаћу ти
још, погледаћу и нешто литературе. Не знам ко ради сценарио али то треба
одрадити одговорно, комплексно и без
емоција. Има шта да се каже ако се избегну идеолошке странпутице. Поздрав за
тебе и твоју породицу. Да, писаћу ти још и опет''.
*
Овде се треба
веома брижно и опрезно чувати од ''конфекцијске идиотије'', то јест, мора се
пазити да околина и време не учине од тебе ''конфекцијског идиота'' (чему су
иначе веома склони, мисли се на околину). Не верујем да на свету постоји нација
која се ружније облачи од Американаца а поготово од придошлица са свих страна
света који су пристигли овде, а поготову од придошлица из земаља Латинске
Америке. Што је најгоре, униформисани су у свом неукусу.
Одмах на улици
препознајеш Европљанина који то жели и да остане. То је човек укусно обучен,
некад и класично, али то још више доприноси шмеку, са складно изнијансираним бојама
и привлачним материјалима. Жене које нису одавде и немају намере да остају дуже,
носе квалитетну али неупадљиву обућу и не можеш их видети, као овдашње, у
скупом и фирмираном комплету са све патикама на ногама. Жена из Европе претрпеће
зарад своје лепоте. Жена из Америке неће, скинуће патике и обути ''штиклу'' тек
кад уђе у канцеларију.
Ако ''им се
пустиш'' после одређеног времена постанеш ''конфекцијски идиот'': не разликујеш
се по свом неукусу од осталих на улици, не представљаш више свој карактер,
афинитете, став и духовни статус кроз своје одевање јер више ниси личност него
си кретен па је самим тим и небитно како се облачиш. Да, то тако у круг иде.
Нема коментара:
Постави коментар