Gibson Les Paul

Фото: Игор Ђурић

----------------------------------

ЧИТАЈ ПРЕТХОДНИ ТЕКСТ: Амерички сан

У Америци, посебно у Њујорку, посебно на Менхетну,  људи, мушкарци и жене, не знају да достојанствено и уздржано носе своју старост. Покушавају да зауставе време, не желе да признају своје године. И све то врло често изгледа смешно, некад гротескно, најчешће жалосно.

Видео сам пре неки дан бабу која има добрих седамдесет година обучену у ''хипи'' маниру, са касетофоном у руци и у друштву неке латино вуцибатине једно педесет година млађе од ње. Страшно и одвратно су изгледали. Можда и ''фелинијевски'' смешно. Чак и по аршинима ортодоксних егзистенцијалиста неуверљиво и дефинисано. Чак и по схватању либералних интелектуалаца: неукусно.

Ружно је не признавати старост, желећи да се у седамдесетој понашаш као да ти је тридесет. Још нисам видео на Менхетну баку која шета унуче и ужива у томе. Кучиће шетају, унучиће: не. Нисам додуше на Менхетну видео ни мајку која шета своје дете (кучиће шетају, децу: не), већ то раде ''бебиситерке'' па тако половина америчке деце на Менхетну боље говори шпански него енглески (que pasa...).

(Мистер Вулф (Woolf) са седмог спрата, и поред својих година, макар само гледа порно филмове у своме стану, много их наручује, брзо изгустира и баца, тако да по нешто остане и за нас).

Узгред речено, ни наши, балкански и српски, стари људи не знају да ''старе'' у Њујорку. Срећем их по сиромашним деловима града како се укрућено крећу улицама свесни своје неприродне ситуације и ''не-свог'' окружења. Дошли из различитих разлога а сада углавном не могу да се врате а сви су несрећни овде. Неки су ту због последњих ратова а неки због ''гладне'' деце којој представљају јефтину кућну послугу и знатне олакшице за ''рађење'' таксе а самим тим и већи повраћај новца. Са свезаним марамама и береткама на глави, у тренеркама и патикама шетају унучиће. Они који су их довели заиста су им одузели право да достојанствено проведу крај живота. Ако је за утеху, они макар шетају унучиће за разлику од првих. Мада су евидентни покушаји одређених сељачина да својим родитељима увале и по неку џукелу. А ови су, видиш, навикли да имају посла са ''џукелама''.

*

Три су ми љубави у животу душу засенчиле.

Једна је прва, друга је највећа и трећа је неузвраћена.

Прва љубав је Гоца.

Највећа љубав је мој син.

Неузвраћена љубав је уметност.

*

Купио сам Gibson гитару. Прву у животу. Не прву гитару, наравно, него првог Gibsona. Ово ми је иначе шеста по реду гитара, од којих је само она акустична у Лазаревцу, коју сам купио у Београду, нешто вредела. Једну су ми украли на радној акцији у Пироту неки гелиптери, једну сам поклонио рођаку, једна је остала у Студењаку (та је била преправљана да ради ако електрична али никад није функционисала) једна је са кућом изгорела у Истоку (или служи као ''ћефтелија'' неком Руговцу). Ову задњу сам купио у Букурешту у време Николаја Чаушеског и жене му Елене за пола бокса црвеног Ронхила од једног архитекте Румуна (интересантно да је у то време било доста Румуна у Букурешту). Црвени Ронхил није била лоша цигарета, подсећао их је изгледом на Данхил али ипак пола бокса за гитару?! Такво је време било.

Са ''џибсоном'' са купио и мало појачало, кућно. Сто чуда сам добио уз гитару: електронску штималицу (ја то боље радим ''на слух''), ремен са оним познатим ''џибсон'' знаком, торбу за гитару, комплет жица, комплет ''џибсонових'' трзалица, алат за притезање, диск са часовима гитаре и још којечега.

Ипак, јеби га, већина људи овде може себи да приушти неког јефтинијег ''џибсона'' или ''фендера''. Кад бих одмах могао у Србију са њиме е то би већ било нешто!

ПС.

У међувремену сам купио и седму, једну врло добру акустичну гитару са сталком. Није фирмирана али има изванредан звук. Америка, баће мој, мож' да купујеш гитаре колико ти воља, ама немаш коме да свираш осим оној работи са којом пишаш (а за друго ти овде и не служи). 

*

Мој син је почео да пише књигу: на енглеском! У старту је већ превазишао и зајебао (да се српски изразим) оца. Ја који себе словим за писца и уметника а радим најтеже послове у Америци управо зато што ми је енглески очајно лош а мој син са тринаест година пише књигу на енглеском. Уз већ разумљиве почетничке пропусте својствене његовим годинама и мане које су карактеристичне за сваки почетак али са доста ентузијазма, који је и најважнији јер већина књига се не прочита него остаје као духовна и морална сатисфакција ономе који ју је писао, почетак је следећи:

                      

''My school days in Serbia and U.S.A''

I started to write this book cause I thought it would be interesting to wake up my memories on the old and good, probably best days of my life. First I lived in Kosovo and Metohija in not so famous but very pretty and nice city. The name of that city was Istok. Everybody In that town knew eachother. In that town you were like a neighboor to everybody . Its not that it was small but it was peaceful. It was like that until the war began. That’s not the theme of this book so I wont talk about that right now. When I left Istok I moved to a town named Lazarevac. When I turned seven I started first grade in school “Knez Lazar”.

It was a new experience to me and it was great. I met a lot of friend`s and I spent six wonderfull years with them. When I started first grade I met my teacher and after that I started to study interesting things. I studied about Serbian history, and Serbian nature. I was too small when I started first grade so my mother walked me to school my first year. After that I learned to go to school by myself. First thing we learned at school is writing and drawing. We learned Serbian letters called: ”Cirilica”. They are pretty easy but when you start a new experience it is a little hard for you. We all learned them in about two or three months. Afer that, until the end of the year we had many difficult tests. Right now I`m talking about first grade so now you can see how schools in Serbia are hard. When we learned the letters we also started to learn reading. I knew how to read before school so I was the best in my class. Soon we finished the first semester and I passed with all A’s. My teacher and my parents were proud of me and because of that i was very happy. After that the second semester...

*

Добитника ЛОТО премије од 5 милиона евра у Француској убила капија која се срушила у његовом властитом дворишту негде у Србији, читам у новинама. Срећа је дакле релативна ствар и варљива дефиниција. И овде и у Србији. Дал' би имао толику капију да није добио на лутрији?!

ПС.

У хладно зимско јутро неки човек идући својим послом угледа на друму промрзлу и већ допола мртву птичицу. Она скоро и да није давала знаке живота и минути су били у питању када ће издахнути. Не желећи да је тако остави а журећи за својим послом човек узе птичицу и стави је у врућу крављу балегу коју угледа на путу. После неког времена птичица се од топлоте балеге поврати у живот, па скоро и скроз приздрави те на крају од среће и зацвркута. Њен цвркут чу лисица која је била у близини, скочи на њу и поједе је.

Наравоученије:

Није ти увек злотвор онај који те гура у говна нити ти је увек доброчинитељ онај који те из гована вади.

ПС.1

И, ако се питате какве везе има ова прича са мојим боравком у Америци грдно се варате ако дате себи одговор: да нема.

*

Немачки писац и нобеловац Гинтер Грас ''признао'' да је за време Другог светског рата био припадник СС јединице и тиме ''увеселио'' и ''упослио'' америчке медије који су ових дана били мало уморни са Гибсоновим ''антисемитизмом'' и ратом на Блиском истоку, празни и без информација. Гибсон може да одахне сад је други на реду за развлачење. Мени квари расположење чињеница да је Грас био један од ретких западних интелектуалаца од реномеа који је деведесетих имао по коју лепу реч за Србе (макар не много ружну).

Да ме јебеш, не могу да на крају формулишем наравоученије ове скаске. Мада оно са говнима не би било  лоше.

На крају, и актуелни Папа се нешто вртео око нациста пред крај рата као деран па њега нико не дира. Али то је већ и онако позната чињеница, мислим на очијукање Ватикана са ''фашисоидима''.

*

Неки дан ''рече ми један чо'ек ''у жељи да ме ''посаветује'': ''У Америци треба сваки дан да мењаш гаће''.

Е, јебеш ми матер ако свет око мене није луд. Па шта бре они мисле, одакле ја долазим и са киме имају посла?! Да се не дате збунити, тај што је рекао ову епохалну мисао је ''наше горе лист''. То је оно типа: ''лево вам је врућа вода'' или ''да вам покажем слику моје куће на Бабином Куку'', или ''обавезно се туширам увече и ујутро, тако сам навикла још од детињства, у нашој кући се никада није гасио бојлер''. То су они исти што и када се обогате и пређу да живе на Менхетн никад не забораве да се изују и уредно сложе ципеле у ходнику кад год уђу у стан. То су најзад и они што мисле да беле чарапе у комбинацији са ципелама и штрафтастим оделом одају склоност ка чистоћи дотичне особе.

Да се не лажемо, дешавало се да заноћим у једни гаћама и да сутра проведем цео дан у њима али се дешавало и да у једном дану променим два пара гаћа тако да сам статистички и у Србији мењао гаће сваки дан. Оне јесу ту и тамо биле бушне али увек српско домаћински чисте.

Сетих се: некада су нас старији дечаци у завичају подучавали да највећи јебачи никада нису носили гаће. Ваљда да не би кубурили са дилемом: јесу ли чисте или нису. И заиста, најчешће сам мењао гаће као пубертетлија и адолесцент, по неколико пари дневно, а све из предострожности да не улетим у највећу сексуалну авантуру свога живота а она ми пропадне кад дотична локална ''секси бомба'' схвати да су ми гаће прљаве.

ЧИТАЈ СЛЕДЕЋИ ТЕКСТ: ПЕТА АВЕНИЈА