Jedna godina u Njujorku  
 

У Њујорку...




Фото Игор Ђурић
---------------------------------


„Послеподне био Драган Бабић који у Њујорку живи са славном шведском глумицом Лив Улман. Драган је бистар, обдарен, силовит човек. Имам утисак да је несрећан, покошен носталгијом за Београдом. Из његовог угла и с осматрачнице тог слоја људи са којима се он дружи и живи, Америка опет личи на слику коју смо и ми о њој успели да добијемо. Мере и вредности у овој земљи, са свим оградама које интелигентан човек поставља пред сопствене судове, неприхватљиве су за духовно биће Европљанина. За Америку ми само можемо да кажемо: Дођи, види и иди“.
Мића Поповић, Дневник из Њујорка, 15. јануар 1981. године
*
 „Много је беспомоћних људи који живе од мрва са туђих столова. Личе на жртве, лешеве жртава неких борби и победа америчког духа и стила... Како је овде јалова и бесмислена једна врста памети и мишљења... Непогрешиви су у практичним стварима... Велика снага и велико богатство – а инфантилна свест. То је то. Како су богато награђени да не мисле. Мишљење, осећање – они су заиста непријатељи савремене цивилизације. Америка у томе надмоћно води“.
Душан Радовић, Дневник из Њујорка, 1981. године
 *
2006, јуни месец
СМС порука непосредно пре полетања за New York са београдског аеродрома ‘'Никола Тесла'',  послата од Златка:
''А шта да кажем?!
Нека врлина у теби има свог витеза а мисао стреми највећим дубинама.
Срећан ти лет соколе''.
Није обичај да се своја и властита књига почиње туђим мислима али шта ћу кад су ове ''туђе'' мисли лепше од мојих (о мени), ласкају ми и дотичу најтананије жице сујете.
Хвала ти пријатељу.
*
А онда сам слетео на JFK, авионом још из времена аустроугарске монархије, сав преплашен и чврсто убеђен да више нећу летети макар се никада не вратио за Србију. Турбуленције су ми негде на средини океана пожелеле добродошлицу у ''високи свет'' који путује искључиво авионима. Ја сам у мах пожелео да се спустим доле, међу ''ниски свет'' и нормалне људе. Одмах сам сео да напишем ове речи, пишем их док још имам времена и воље да прибележим нешто. Нисам ја за ''бели свет''. Ја волим да пишем и читам, да идем у кафану и да трошим више него што имам. Волим да се срећем са људима, да се са њима мирим и свађам, да их оговарам куд стигнем и још више и више што су ми ближи и ближи. Затим, плашим се летења и не волим промене. Мрзим реч * ''демократија'' и не волим новац који лично зарадим.
Ово ће бити књига.
 * демократија
(Од свих речи које често чујем или изговорим реч демократија је најбесмисленије лицемерна).
''Када су на Шумској скупштини зечеви затражили за све животиње иста права лавови су одговорили:
-У реду, али где су ваше шапе?''.
*
Друго јутро у овој земљи. (Може ли се ово чудо уопште назвати земљом? Ово је континент). Један америчко-континентални голуб поприлично олињао и неухрањен а који живи ту тик поред Атланског океана је управо слетео на прозор. По њему се види да се уопште не плаши и да ''ич не зарезива'' једног ''отоич'' придошлог српског досељеника то јест е(р)мигранта, мада ни његов изглед не одаје неки репрезентативни узорак који би ме убедио да сам стигао на право место: у обећану земљу. (Када се деведесетих ''дешавао народ'' на Космету омиљена парола ''спонтано'' окупљене масе на митинзима била је ''ермиргранти напоље!'', после испаде ''ми напоље'' а емиграната (са р'овима или без њих) још више унутра и на крају ''ја емигрант'').
Ми покушавамо по нешто да схватимо. А не иде нам. Све је исто и све различито. Све је велико и непојмљиво. И што је најгоре сви нам прете већ сада тешким животом (''видећете ви како се овде ради, немаш времена ни да спаваш а о трошењу новца нема ни говора, и нема разоноде, читања и писања књига него само да се ради и ради, Америка је ово бреее!''). А ми смо као овде дошли да пронађемо бољи живот?! Брзо, нагло а да се пре тога нисмо приупитали да можда већ нисмо имали ''бољи живот'' тамо код куће?! Ишли смо по инерцији, као ћурке у магли, зато што смо чули од других да тако треба. Душко Радовић је говорио: ''Пре него кренете да тражите срећу проверите - можда сте већ срећни'', или је тако некако говорио. Зато ми, заузврат, свима претимо својим ћутањем које наводи на тоталну недефинисаност наших мисли и намера. А мислимо и намеравамо, то тек да се зна.
Хтења су нешто друго. Хтења нису битна све до оног трена док се нека намера не оствари и оживи. Све док се не остваре, хтења су, у ствари, снови – а, о сновима треба опрезно пре него се њима ''изађе на црту''. Ако се то уради прерано: прогласе те занесеном будалом; ако пак изађеш са својим сном прекасно: онда те прогласе за пропалог човека.
Оно, мисли и намере су нам непознате иако су властите и личне. Али ми то не морамо да обелоданимо. Можемо се претварати да су наше, да их имамо и да су нашом вољом апсолутно дефинисане и што је најважније остварљиве. Па кад се деси нешто добро и повољно да се каже: да, то сам хтео и знао сам да ће тако бити.
Толико сам збуњен да нисам јуче стигао да тугујем за ближњима и отаџбином. Можда је и рано, а кад погледаш тај ''луксуз'' ми и није баш неопходан. И на крају крајева: докле бре више туговања за неким или нечим?!? Ја сам овде дошао да постанем светски човек а не провинцијски тугованко. (И да ми пође за руком, а неће никада, нећу пристати на то, претходна мисао је чисто реторичке природе).
Ево га поново њујоршки ''летећи пацов'' на прозору моје собе. Почећу ''обрачун'' са околином управо са њим: време је да почне да ме се плаши а самим тим и поштује ме.
*
Кад бих бар могао да се претварам да сам Пекић. Лакше би било. У сваком погледу. Кад се искрено претвараш онда је и осећај искрен и самим тим врло сензуалан, такорећи осетљив.
Зашто?
Кад погледаш, он се није много патио по туђини. Седео је у неком делу Лондона и писао. Није се много бринуо око хонорара и њиховог хроничног кашњења јер је његова супруга Љиљана сваке недеље уредно доносила чек са свог посла у некој лондонској општини где је радила као архитекта. Молим лепо, одлична позиција. У белом си свету а не мораш да чистиш контејнере да би од тога живео и плаћао рачуне да би после тога писао јер сматраш да си писац и волиш то да радиш, у мисији си (јер обрнуто је свакако немогуће, па може се рећи и по мало бесмислено, не можеш писати и од тога живети а из разоноде и хобија поподне чистити контејнере јер то волиш и то је твоја мисија).
Седео би он тако и писао, с времена на време примио би коју посету из драге нам отаџбине. Да те Бог види. Кад би могао макар само да се претварам, не мора изистински. Не, не могу се претварати да сам Пекић. Он никада није престајао да буде писац и није га интересовала цена тога наума. Самим тим никада није пристајао на труле компромисе ни са ким. Зато је ''зарадио'' бесмртност и сад му се може како хоће. Писац никада не сме да заборави у каквој се позицији налази и која му је мисија. Ако је прави писац. Ако је писар, онда може свакако. (На једном месту Кир Симеон у ''Златном руну'' каже овако: ''Ако не умеш да пцујеш, караш и кудиш, ниси писац него писар'').
Слава Богу.
Извини Пекићу.
*
Прва вожња метро-ом. Прва посета Менхетну. Прво разгледање стана за изнајмљивање. (Био сам сав важан и озбиљан у разгледању и преговарању иако без долара у џепу и једног јединог радног дана у Америци).
Први договори око посла. Мој потенцијални послодавац никада није чуо за Спинозу али има јеврејских манира иако је чистокрвни Балканац. Обично је тако: неко ''зна'' филозофију и филозофе а да не прочита ни ретка. Зато је он послодавац а ја потенцијална експлоатисана страна.
Прва самостална трговина (рачун приложен, паре остале од продаје компјутера у Лазаревцу). Купио њихове чувене крофне и још неке слаткарије. Дошао сам да остварим ''слатке снове'', зар не?!
*
Службеница у Социјалном где смо отишли по свој ''Социјални број'', који је у Америци ''све и свја'' за сваку  индивидуу, спавала је за столом док смо чекали свој ред (број се иначе добије са компјутера тако да није потребна будност дотичне). И не само што је спавала него је и поприлично  хркала. Моје представе о америчком начину рада су прилично пољуљане мада знам да су ово издвојени случајеви, и да мене неће запасти да понекад одспавам на послу. Неће ми запасти ни такав посао. Али то је друга прича. Нека бар неко ужива. На крају крајева та иста службеница, када се пробудила, није уопште била нервозна што је иначе карактеристично за већину људи непосредно после прекида сна. Била је врло љубазна и предусретљива. Наши службеници у Србији не спавају за радним столом (не умарају се на послу, долазе испавани и  чили) али су зато сви одреда нељубазни као да сте их све редом управо пробудили и што је нагоре стално им то исто чините.
Србија је Србија.
''Пит , и то је Америка''.
*
Не пада ми на памет да напишем да је данас Видовдан. Кога је још брига овде за то?! Кога је још брига у Србији за то?!

ЧИТАЈ СЛЕДЕЋИ ТЕКСТ: Manhattan

Нема коментара:

Постави коментар

©Igor M. Djuric
copyright 2010 by ©Igor M. Djuric Upotreba sadržaja ove web stranice
podrazumeva obavezujuce prihvatanje copyright -a

www.djuricigor.net , e-knjige i blogovi

counter for blog

Игор М. Ђурић - Једна година у Њујорку