Конфекцијски идиот

Фото: Игор Ђурић

--------------------------------

ЧИТАЈ ПРЕТХОДНИ ТЕКСТ: Myrtle

Има свега и свачега  ''за видети'' у Њујорку. Треба само касно ноћу или рано ујутро (а то је моја тренутна судба) ићи метро-ом па само посматрати и чудом се чудити. У то време се кући враћају пијанци из барова, курве свих полова (а овде их има више од два, верујте ми) са посла, криминалци крећу на посао, клошари ''бију'' најтврђи сан, млади се враћају из провода по мало надувани или ''по добро'' нафиксани.

Сад скоро сам видео нешто ипак први пут тако експлицитно те умало нисам повратио а знам да то није нормално. Није нормално ни да повратим, ни да ми повраћа од тога а није нормално ни то што сам видео. То је можда и најбоља дефиниција Њујорка: ништа није нормално. Мислим да ће други пут бити лакше: к'о кад ти одузимају невиност, први пут мало боли после је већ све ствар рутине. Могло би се и упоредити са летењем авионом.

Два млада, лепо однегована и обучена хомосексуалца (дајгуза) су се љубила на станици метроа. Гурали су језике једно другоме у уста, миловали један другоме гениталије и све редно и како требује. Матер им јебем (ипак матер) нисам могао да доручкујем због њих. Гледам бре ове ''Хозе-е'' око мене, што се потуцају по Њујорку без папира, далеко од своје земље, својих породица и жена, они би бубрег дали за добру пичку, па схватим како космичка неправда учини да оно двоје гурају своје ствари у погрешне рупе а ''Хозе-и'' би  класично али немају с ким а курве су скупе за њихових седам-осам долара на сат.

*

Увелико се врше припреме за предстојећи hallowenday. Ките се куће и зграде, на улазима се стављају тикве са изрезаним очима, устима и по којим носом. Обично је унутра сијалица која се пали. Већина тих тикава је додуше пластична и електрифицирана, и кад погледаш тако је и боље. Они прави заљубљеници у ову светковину ипак купују природне бундеве којих сада има на све стране. Деца спремају костиме, тржни центри су препуни маски, слаткиша, бундева.

У Војводини деца коринђају, код нас у Метохији за Божић деца полазе а за Покладе су се некада наши стари прерушавали (тада су били млади) и тако прерушени (обично огрнути са по којом овнујском кожом и роговима) ишли од куће до куће, певали покладске песме испред кућа и добијали поклоне - што год.

А што се тиче тикава и о томе имам сећања и успомена. Најпре би у Истоку изабрали најмрачнију улицу или ћошак (што уопште није било тешко јер су све улице углавном биле мрачне осим оне испред комитета и зграде где је живео председник општине) па  би онда очистили једну добру праву тикву, изрезали би јој очи, уста и нос а унутра би ставили свећу. Тикву би онда ставили на неки зид и чекали пролазнике а не би ли их уплашили. Успеха је било врло мало: пијанци којих је било највише не би ни приметили или би пијани јуришали на неман (јер они су у својим алкохолним испарењима имали много горе демоне испред себе па су излазили на крај са њима), већина је знала за јадац а свећа се стално гасила због перманентног источког ветра. Ипак, било је забавно да се и један уплаши а обично би то била нека девојка или жена, можда и неки гост из великог града. Договор за акцију је по правилу био веома кратак и ефикасан: ''Ајде вечерас ''да плашимо''''.

*

Што више имам прилике да изблиза посматрам америчку економску елиту то ми је све више одвратнија и делује ми врло прост(ачки)о. Типично су амерички арогантни, необразовани и поприлично примитивни. Ови примитивци у скупим оделима немају пре свега кућевнога васпитања јер су углавном деца из разведених бракова или не знају ко им је заиста отац (за мајке су поприлично сигурни). Немају манире који су већ мисаони појам за њих. Наиме, они не знају много простије ствари: да отпатке треба бацати у канте (дакле Суперхик је у великој заблуди), да се после срања пушта вода а руке перу, да и кад опереш руке треба искључити воду а папир са којим се (ако си) обрисао руке треба склонити у контејнер, ту тик поред. Не осећају да поред њихових прохтева и њих самих постоји још неко, ту поред њих, са својим сопствима и прохтевима. Ипак, најпримитивнији су кад  осете храну и пиће за џабалука (а веровали или не тога овде има на претек). Тада су гори од комунистичких функционера и деце Етиопије: заједно. После њих остане само пустош, храна разбацана по поду и по које сломљено ребро.

*

Зашто никада, скоро никада, помињући 11. септембар, не помињу авион који су терористи (или борци за слободу, зависи са које се стране посматра на проблем) обрушили на Пентагон? Да ли Пентагон сматрају регуларним војним циљем или је нешто друго у питању? Зашто се на снимцима зграде Пентагона после удара уопште не виде остаци авиона? 

*

Од Мићка:

''Драги мој Игоре!

Немаш појма колико си ме обрадовао. Наши људи поседују колоквијални шарм али га тешко испољавају у писаној форми. Али са тобом је нешто другачије: на малом простору постижеш велику јединицу смеха. Од свих које помињеш то је случај само са Пекићем. И знам да ће ти бити тешко јер носиш четири хендикепа: ниси Јевреј, хомосексуалац, породичан си човек а притом си још и Србин. У данашњем свету то је неопростиво. Па још ако си виши од 160 сантиметара и мислиш својом главом твој случај то чини немогућим.

Што се мене тиче изгледам себи као неки од Бекетових јунака: стално сам у неком послу  петљам, трчим, радим а чини ми се да се не померам. По некад мислим да се ствари око мене не крећу. Постоји неки спољни динамизам ствари али суштински изнутра све остаје мртво, упрложено, онако како памтим бар 200 година уназад...''.

*

Мићку:

''Драги Пријатељу,

пре пар дана добих писмо од тебе и видех те.

Писмо није баш право писмо, нема мрља од мастила, нема поштанскога жига и масних трагова поштаревих прстију и његовог доручка. И поред свега тога ипак је то писмо јер је мисао јасна а емоција осетна.

Видех те на снимку који је Пелин направио оних дана кад се ''догађао Исток'' а којег ми је Златко послао. Ја и ти нешто причамо испред Етнографског музеја после пројекције филма, необавезно, успут, као да ћемо причати и сутра и прекосутра, кад год нам се прохте. И видиш: то ми највише недостаје, та необавезна и паметна прича у овом сурово конкретном и јалово нестваралачком свету. Овде људи не причају међу собом ПРИЧЕ РАДИ, не филозофирају ''за џабе'', не ''млате празну сламу'' (како је дивно то радити), него, замисли, овде причају само и искључиво КАД ЖЕЛЕ НЕШТО ДА КАЖУ ЈЕДАН ДРУГОМЕ. Чак и кад се свађају и вређају чине то без емоције, са неколико фраза и псују се сасвим без маште. Није ни чудо: овде је све лажно. Анархисти се ваљају у џакузијима, рокери живе у вилама иако пропагирају бунт, ''деца цвећа'' живе здравим начином живота и врло су агресивни, филмаџије раде само на компјутерима а писци су им трезвењаци и шкртице.

Али ти се сада парничиш и зато свака филозофија и емоција ни теби није тренутно потребна. А парничиш се по српским судовима што је додатно отежавајућа околност. Српски судови су места где ''фиоке једу предмете''. Можда знаш ону Пекићеву причу ''о човеку који је јео смрт'' а коју је он позајмио (најблаже речено и чист еуфемизам) из мотива неке анегдоте или јаве из времена Француске револуције када се дневно изрицало, заводило и потписивало на стотине смртних пресуда (све док на ред нису стигли и они који су их највише изрицали). Један чиновник који је заводио пресуде и прослеђивао их извршитељима издвајао је из тог мноштва папира случајним узорком по неку и не смејући да их изнесе или запали ЈЕДНОСТАВНО ИХ ЈЕ ЈЕО. Свака поједена пресуда значила је једну смрт мање. Е, видиш која је разлика између земље у којој се десила буржоаска револуција и земље у којој се још није завршила СВИЊАРСКА. Дакле, за српске судове није ти потребно 150 куцаних страница, нису ти потребна акта и право – ТАМО ТРЕБА ИЋИ СА КУБУРОМ ако желиш да правду истераш. Јер и сам реч доста говори: свуда се правда тражи и спроводи једино се код нас Срба ТЕРА И ИСТЕРУЈЕ.

Што се тиче филма о Дражи нешто си ми о томе помињао у Београду. Овде близу у Патерсону, Њу Џерзи, такође постоји једна ''четничка'' колонија али су то већ старци од којих не треба очекивати много. Али, ако могу шта да ти помогнем: јави ми. Нисмо стигли да разговарамо о томе: ја сам познавао Дражиног сина Бранка и он је био код мене у Истоку. Врло мало смо разговарали о Дражи јер је он то нерадо чинио. Када је свраћао у Исток били смо пре тога у Пећкој патријаршији где смо са Патријархом Павлом провели дивно поподне. Пре тога је Бранко насамо од Патријарха тражио благослов да подигне цркву покајницу и НИЈЕ ГА ДОБИО. Бранко се најрадије сећао недељних одлазака са оцем у цркву и очеве љубави према коњима. Брата који је погинуо на Зеленгори није помињао. Много бремена на плећима је држао тај човек и ако то није заслужио. Писаћу ти још, погледаћу и нешто литературе. Не знам ко ради сценарио али то треба одрадити одговорно, комплексно и без емоција. Има шта да се каже ако се избегну идеолошке странпутице. Поздрав за тебе и твоју породицу. Да, писаћу ти још и опет''.

*

Овде се треба веома брижно и опрезно чувати од ''конфекцијске идиотије'', то јест, мора се пазити да околина и време не учине од тебе ''конфекцијског идиота'' (чему су иначе веома склони, мисли се на околину). Не верујем да на свету постоји нација која се ружније облачи од Американаца а поготово од придошлица са свих страна света који су пристигли овде, а поготову од придошлица из земаља Латинске Америке. Што је најгоре, униформисани су у свом неукусу.

Одмах на улици препознајеш Европљанина који то жели и да остане. То је човек укусно обучен, некад и класично, али то још више доприноси шмеку, са складно изнијансираним бојама и привлачним материјалима. Жене које нису одавде и немају намере да остају дуже, носе квалитетну али неупадљиву обућу и не можеш их видети, као овдашње, у скупом и фирмираном комплету са све патикама на ногама. Жена из Европе претрпеће зарад своје лепоте. Жена из Америке неће, скинуће патике и обути ''штиклу'' тек кад уђе у канцеларију.

Ако ''им се пустиш'' после одређеног времена постанеш ''конфекцијски идиот'': не разликујеш се по свом неукусу од осталих на улици, не представљаш више свој карактер, афинитете, став и духовни статус кроз своје одевање јер више ниси личност него си кретен па је самим тим и небитно како се облачиш. Да, то тако у круг иде.

ЧИТАЈ СЛЕДЕЋИ ТЕКСТ: Метрополитан музеј

Сулуди крсташи

Фото: Игор Ђурић

------------------------------

Читај претходни текст: Поздрав из ''масонске Америке''.

Дајана Џонстон (Diana Johnstone) се жали у својој књизи – ''Fools’ Crusade''– Yugoslava, NATO and Western Delusions:

“I am “pro-Serb” only if that means that I consider the Serbs to be human beings like everybody else, neither better nor worse”.

Књига је код нас преведена под насловом Сулуди крсташи (мада сам ја наилазио на текстове из те књиге чији је наслов у фуснотама  превођен и као Крсташки рат будала, што је мени логичније и исправније) и обавезно је прочитајте ако вам се укаже прилика. Јер ''будализам'' је универзална категорија тако да ћете се осећати ''светски а нашки'' читајући о туђим будалама а препознавати у њима и наше будалане.

*

Купио лепо упаковану монографију под насловом New Russian Art. Опет антикварница и опет по мени добар пазар, и све остало...

Руски сликар млађе генерације Никита Алексејев насликао је слику (јер се праве слике ''сликају'' а не ''цртају'',...''ти си ово сам нацртао?'' ...''јеси ли прочитао све ове књиге?!''...''јел' ово уље на платно?''...) на којој је приказана мртва риба везана канапом за циглу а изнад које пише:

''Теплие руки и пустоје серце, стерео в јаицах''.

(''Warm Hands and Empty Heart, Stereo in Eggs'').

(''Вруће руке и празно срце, стерео у мудима'').

Та ме је слика својом поруком подсетила на графит написан на вратима читаонице Другог блока Студенског града, осамдесетих година:

''Како да учим празног стомака и пуних јаја!?''.

Ја зато кажем овог петка увече (јер једино петком увече и имам жеље и снаге да кажем нешто) у Њујорку:

''Јебем ти град у коме имаш где али немаш кад да празниш своја пуна јајца!''.

Ови што имају времена и снаге за те радње, на жалост, а по мојим за овдашње прилике доста конзервативним схватањима и стандардима по тим питањима, своја јаја празне у врло блиске али погрешне рупе најчешће, по тим мојим истим схватањима, и са погрешним полом.

*

У Њујорку не можеш бити ''индивидуа'' у правом смислу те речи и тог појма. Таман помислиш да си ''неко'' а испред тебе се испречи ''нешто'' у виду већег ''неког''. У Њујорку можеш бити само део масе, део руље, наизглед доста добро организоване руље, али сигурно и само: привидне организованости. У Њујорку увек можеш наћи некога који ће својом ''индивидуалношћу'' потрети твоју умишљену индивидуалност јер је његова моћ ''умишљајности'' већа од твоје а величина те моћи мери се јачином банковног рачуна и ничим другим. И тако је до врха. А и они на врху ''индивидуалности'' опет зависе од новца (јер рекосмо да је то овде једини доказ посебности) немају времена да уживају у томе јер се свакога дана крваво боре да задрже стечене позиције пред насртајем хорди жељних јаке квази-индивидуалности. 
      Овде си индивидуалац само ако ти околина то призна, никако ако се ти уистину тако осећаш и носиш. А околина ће ти признати посебност само ако се плаши од тебе или ако зависи од тебе. Неће ни трунку поштовања показати према врхунском уметнику или научнику ако тај нема пара али ће се до земље клањати свакој фукари која је ко зна на какав начин дошла до великог новца (најчешће наслеђивањем, јер се велике паре у Америци поседују на основу давно одсањаних америчких снова у време прохибиције и буренцета од томпсона).  Прогласиће те највећим генијем века само ако ти је деда банкар или мафијаш (што му дође на исто) оставио милијарду, две долара.

*

Студенти пристигли из Србије који овде раде преко лета немају никаквих илузија према америчком начину живота. На време су дошли, зарадили неки долар својим радом и то схватили. На време ће и отићи. Нису они ''младост која бежи'' из Србије него момци који хоће нови компјутер али желе да га користе у Србији. Они се можда једног дана и врате и успеју овде - и то само из разлога што су на време видели и сазнали. Они нису дошли овде зато што им овдашња ''демократија'' омогућава да лакше и слободније физикалишу него што им овдашња економија омогућава да кроз то физикалисање зараде нешто. И ту им се завршава свака филозофија и политика. Они више не идеализују. Они не снују никакве снове. Само прерачунавају одрађене сатнице и распоређују своје снаге за следеће. И могу на крају да упореде и одлуче шта им је боље. Благо њима. (Морам поменути макар неке од њих: Бору, Дућу, Миланчета, Веселина, Димија, Зокија и Чичу; заслужују то јер су добри момци а поготово што су неки од њих ''поседовали'' црнкиње).

*

После кишовитих дана и њујоршког карактеристичног ветра освануло је једно сунчано и пријатно јутро. Нико се не радује томе. Чему?! - кад ће ускоро сви ''под земљу'' у возове или, они мало срећнији, у огромне бетонске и незастакљене тржне центре.

Пацови не воле светлост.

*

Мићку:

''Драги Пријатељу!

Два месеца смо већ у Америци а мени се чини да је вечност прошла (почео сам у духу неталентованог писца: фразом и општим местом, али писмо не би било то да није збир топоса лепо упакованих у фину фразу). Шалу на страну, стварно је много тога за ова два месеца промењено у нашим животима али ми се чини да период прилагођавања још није ни почео (то знам из простог разлога што сам већ сада свестан да што се мене тиче никада неће бити завршен). Овде је све другачије, непојмљиво нашим навикама, нашем образовању и нашем васпитању. Овде је се велико. Овде је све моћно и брзо и ништа нема нити духа нити душе... Једина корист, за сада, поред пара које немилице и у духу неиживљене деце трошимо, јесте учење и усавршавање језика и моја књига која носи радни наслов ''First years in New York''... 

      О послу који радим радије не бих да ти причам а веруј ми ни ти не желиш да знаш. Шта ће то коме? Углавном сам лошије прошао и од Андрића, Дучића, и од Црњанског, о Пекићу нећу ни да говорим а Киш је недодирљиви појам (говорим о њиховим боравцима у иностранству и о томе шта су тамо радили). Чак су се и Његош по Италији и 'роми Вук по Аустроугарској боље проводили него ја. О масону Доситеју нећу ни да трошим речи. Ракић и Нушић?– шта рећи,  кад су их ословљавали са ''екселенцијо''!? 
      Ови што данас бораве ''вани'' а слове се као неки вајни писци сасвим лепо живе од пљувања по свом народу мада ми најискреније није јасно коме се то још исплати да плаћа али није ни важно. Ја нисам такав а додуше нико ми и не нуди паре нити то тражи од мене. Вероватно немам ''капацитета''. Што се прво наведених  тиче, тако и треба да буде: сви су бољи писци од мене иако сам ја, изузимајући Његоша, физички јачи од свих њих (мада је и Црњански својевремено предавао фискултуру у Панчеву и играо фузбал по Далмацији). Што се тиче ових другопоменутих, ових пљувача, њих сам само узгред напоменуо јер они и нису писци и  могу само да сањају да достигну мој ниво (и то онај од пре десет година)... 

      Онај ''гелиптер'' Црњански је писао о ципеларима а није радио ни један једини дан но је уредно примао апанажу од избегличке Владе и енглеске такође Владе а дугове пред повратак му је подмирила комунистичка Влада. Пекић је то паметније организовао па је његова жена радила а он је писао и куповао куће. Андрић је био на платном списку свих могућих режима, прератних и поратних. Киш је волео да га слове као дисидента а добар део својих боравака у иностранству намиривао је из касе СФРЈ. Дучић се у својим ''пост-дипломатским'' данима ослањао на шарм а у дипломатским данима на државну касу, итд... 

      Да не набрајам даље... Ја, Суперхик, борац за права богатих ипак сам у једноме специфичан и најбољи: у оном подруму у друштву људских (у које и себе набрајам) и правих пацова најбољи сам писац међу чистачима и најбољи чистач међу писцима  мада се и данас говори и Исидорином претераном чистунству и педантерији, али она је чистила своју кућу)...''.

ЧИТАЈ СЛЕДЕЋИ ТЕКСТ: Планкова константа...

Поздрав из ''масонске Америке''.

Фото: Игор Ђурић

ЧИТАЈ ПРЕТХОДНИ ТЕКСТ: ПЕТА АВЕНИЈА

Најгора ствар! Доћи у Америку и ту покушавати да глумиш, одглумљујеш, импровизујеш и спроводиш српски начин живота, исхране, обичаје... Киселити купус у јесен и спремати барену паприку, наручивати шљивовицу из Србије, пити само препржену турску кафу, куповати само производе из отаџбине и све то редом. Рашта си долазио?!

A propo наведеног, сећам се једне приче Моме Капора о првом доласку у Америку. Дочекали су га неки земљаци на аеродрому и онако уморног хтели одмах да почасте ручком. Казали су му: ''Водимо те у један ресторан где се служи најбољи српски пасуљ''. Он им је одговорио: ''Ја сам управо дошао са српског пасуља, водите ме негде на јело које још нисам  пробао''. Наравно, ја сам ово парафразирао али суштина је иста. Не кажем да се треба одрећи свог идентитета али каква вајда од идентитета кад те кисели купус чека где год се окренеш и на коју год страну света одеш?! На крају крајева расоница зна да протера па ћеш се наћи у неприлици кад слушаш Њујоршки симфонијски оркестар у Медисон сквер гардену или гледаш Пакасова платна у Метрополитен музеју.

Ипак, треба живети у земљи, ко може и коме се свиђа (не инсистирам), где се на телевизијама највише рекламирају аутомобили и егзотична летовања. Јебеш Србију где највећи број реклама у ударним терминима заузимају рекламе за женске улошке (и то у земљи где још преко педесет посто женске популације користи вату и старе крпе за дотичне радње). Човек са стране који гледа српске телевизије стекне утисак да се у Србији ништа друго не дешава  него само ''цури'' код жена. Сад, можда тај утисак и није далеко од истине али не морамо баш свима да дајемо на знање.

*

Купио са књигу Аircraft Recognition Guide. 20 долара платио ја. А све не би ли освежио памћење и сећање (што му отприлике дође на исто). Некада сам знао све о авионима (ово све треба схватити као реторичку закачку). Поготово сам много знао (сад се већ исправљам) о борбеним авионима. Имао сам хиљаде слика, стотине књига, десетине албума и неколико макета. Тада није било компјутера и интернета да се све поскида притиском дугмета него се годинама скупљало, исецало, фотокопирало, понекад и крало (сећам се да сам из једне библиотеке у Београду као питомац Војне гимназије док су ми другови ''држали'' стражу подерао неколико страница неке војне енциклопедије са сликама авиона). Ја сам и похађао Војну гимназију само да бих конкурисао касније на Ваздухопловну академију. А испоставило се на крају да ми је мука од летења. И да се бојим ''по мало''. ''По много'' се не бојим зато што сам довољно интелигентан да то потиснем. Цело време лета кажем себи:''...ма кад се ове лепе стјуардесе, заносне путнице и богати путници не боје зашто бих убоги ја?''.

Па шта и ако се по мало бојим – и Бетовен је био глув.

Па ипак...

 *

Читао сам неку књигу о масонима. Не знам је ли и колико је истинита тврдња да је Америка остварени пројекат Слободних зидара. Неки кажу да јесте и то је врло близу истине. Можда су само дефиниције дискутабилне, то јест: ''ко шта'' и ''под киме'' подразумева. Суштина је пак иста. Али једно знам сигурно: савремена Србија је дело и пројекат Слободних свињара.

Драгану:

''Листајући по неким папирима нашао сам податак да је у масонску ложу ''Војводина'' из Петровграда (данашњи Зрењанин) 1932 године примљен и извесни Владислав Радић. Можда ти је неки род?

Поздрав од Игора из ''масонске Америке''.

*

Од Драгана:

''Мој деда Милета Радић, је из Лике, ''трбухом за крухом'' отишао у Америку. 1915 се, као добровољац, вратио и прошао целу ратну Голготу све до Крфа. После тога је добио земљу у Војводини.

''Брат'' Владислав нам није рођак мада сам га и ја констатовао (имам Ненезићеву књигу и у њој се налази списак чланова ложе ''Војводина'').

Да случајно ниси и ти ''подигао ногавицу''?

Иначе, видим да си одмах схватио где се налазиш (Америка и јесте њихов пројекат од самог оснивања).

Ненад и ја се припремамо за велике напоре који нас очекују на предстојећим ''Данима пива'' и очекујемо да добијемо титуле ''Витезова Реда Пуне Кригле и Празне Главе''.

*

Синоћ сам типично амерички, у петак вече, искапио једну флашу Jack Daniel’s –а. И не би ми ништа боље од тога. Чак ме ујутро ни глава није болела. Не ваља ми посао кад ми ни алкохол више не прија нити шкоди, наравно све у своје време (мислим на ''пријање'': увече, и ''шкођење'': ујутро). Мораћу да пробам са неким другим вискијем (јер, што би рекао Пекић пре једне трибине, негде на југу Србије, богу иза ногу: ''...извините, али ја пијем само виски...'', правдајући се што ће потрошити организатора а већ је тада био највећи српски писац, и што је најгоре, у то време сваки локални партијски апаратчик је могао у било којој кафани као од шале да наручи десет флаша вискија ''на репрезентацију'').

*

Чарлс Буковски (Charles Bukowski) који је такође доста пио и писао, додуше, лошије од мене писао а боље пио (а, да, још једна сличност између нас двојице, ''по сунцу ја иш'о'', обоје смо радили неко време у пошти), а кога смо волели да читамо у Студењаку (и да поклањамо његове књиге за рођендане, мада је по том питању неприкосновен био Иво Андрић са ''Знаковима поред пута''  и у једном тренутку сам имао можда седам или осам књига ''Знакови поред пута'' јер су ми за рођендан сви куповали њу, а и ја сам другима, да не грешим душу) у својим текстовима се врло често поспрдно и са дозом презривог хумора односи према Пољацима. Ја не знам колико их је било тада у Њујорку, али их је сада пун град. Одмах и препознаш и схватиш због чега је Буковски тако писао о њима и што је толике вицеве измислио (или није?!). Као мрави су (да не кажем: ко Шиптари или Кинези), кад почну да насељавају део града не престају док све остале не иселе, јесу солидарни међусобно али врло често на штету других, 'оће подло и из потаје ''да потегну'' а да се после праве као да ништа није било, итд.

У иначе јаком Синдикату ''сервиса и одржавања'' званични језици су енглески, шпански, пољски и албански. Управо сам видео један месечник те ''јуније'' на сва четири наведена језика. У ствари, тамо ће врло брзо Американцима требати преводиоц.

Први део о Пољацима на први поглед нема никакве везе са другим делом о Синдикату, уистину, врло су повезани.

*

Оно што нису могле скупе и компликоване дијете успела је Америка за свега пар месеци: смршао сам петнаест килограма. Овдашњи људи кажу: кад почнеш поново да враћаш килограме значи да си се адаптирао на овдашњи начин живота. Кад се вратиш на килажу са којом си дошао, а још си у Америци, то значи да ћеш у њој и остати. Ако пак до повратка килограма не дође него наставиш да мршавиш то значи да ћеш овде оставити своје кости врло брзо.

*

Не дај Боже да вам се присере у Њујорку! Срати немате где. А обавезно вам дође. А наш народ не каже забадава: велика нужда. Или: ''тамо где краљ иде пешке''.

Најгоре је у Метро-у. Обично се у тим тренуцима воз заглави негде у тунелу а и да није тако ви из њега не можете изаћи док стоји а и ако изађете напоље ви не знате куд би са својим проблемом то јест куда би сте поради себе. Једини спас можете потражити у неком Мек Доналдсу или ако на време успете да стигнете до свог посла.

Кад видите у возу некога ко седи укочено, да не мрда чак ни очима, да му грашке зноја падају са чела и да је блед ко крпа - знајте: тај је до гуше у говнима. Срао би а нема где и не зна колико још може да се уздржава. У возу је, сат времена далеко од куће и исто толико далеко од посла.

Узгред, јавних клозета у Њујорку а поготово у Метро -у једноставно нема. Могло би се рећи из сасвим оправданих разлога јер кажу да док их је било није могло у њих да се уђе од наркомана, скитница и понеког леша.

Савет: једите лаку храну пред путовања а путујете скоро сваког дана, опустите се по мало за викенд, држите се грађевина јер ту можете да ускочите у неку зграду која се ради или да се сакријете иза ограде, трудите се да не мислите о томе и онда кад вам се сере до бола и обавезно са собом носите два канапа како би сте у случају катастрофе макар привезали ногавице.

ЧИТАЈ СЛЕДЕЋИ ТЕКСТ: Сулуди крсташи

Амерички сан

  

Фото: Игор Ђурић

------------------------------------------

ЧИТАЈ ПРЕТХОДНИ ТЕКСТ: ЦИА, снајка...

      Што више преко дана физички радим то ми увече на ум падају све лепше и лепше мисли. Ко велим: штета што Андрића није имао ко да натера да мало физички запне, да мало физикалише и по смећу копа – ко зна какве би књиге он написао после тога. Овако, стално лагодан живот, министарске и амбасадорске фотеље, делегатски мандати, ''другови и другарице'' и тако даље.

Не кажем баш да су требали да га набију на колац - то је лепо описао и без личних искустава и емпиријских сазнања али да је требало некад да потегне, макар за време рата у неком руднику угља, то већ не би било згорег. Не због њега самог колико због литературе (чије год, јер сви говоре другачије, Андрић је, па онда: српски, хрватски, бошњачки, југословенски  писац).

Да би писац превазишао кабинетску јаловост мисли и реченица својих књига требало би да кроз живот прође кроз неку од следећих фаза:  или да дугује ''до гуше'', или да буде неко време у затвору, или да се потуца по туђини као емигрант патећи се и преживљавајући, или да учествује у рату и револуцији и при томе устрели или осуди на смрт неколицину, или да упозна ''до сржи'' кафански начин преживљавања или, макар, да буде несретно заљубљен и да тугу лечи облокавајући се већи део свога живота и то на ''рецку''.

''Писцу идеологија није потребна. Њему су потребни машта, стрпљење и разумевање. А ни добар живот није му на одмет. Мука ме хвата од теорија према којима се  само под мукама праве дела''. - Пекић

*

Ерика Јонг је у књизи ''Страх од летења'' анализирала клозетске шоље, њихов облик, прегледност и функционалност широм света. Ја се сада не сећам шта је тачно писала а немам књигу код себе да погледам па да се после овде ''правим'' како сам знао и без гледања и да имам изванредно памћење али сам једно закључио: америчке клозетске шоље су врло ефикасне. Све оде за тили час и врло темељито али се прво за секунду, можда и краће, све уздигне да се лепо види шта је у питању и онда за трен оде све без трага и гласа.

ПС.

''Страх од летења'' ... хм.. у потпуности је разумем.

ПС.1

Разумем и што јој реч ''курац'' не излази из уста то јест из пера а поготову што се плаши летења је разумем.

ПС.2

Леле си га мени, како ћу у Србију кад буде дошло  време?!

ПС.3

Леле си га мени, кад ћу ја уопште за Србију?!

*

И тако, сваки дан иста прича. Све исто. Већ ујутро почињеш да препознајеш лица и наличја на станици метроа. Све исти невољници што у исто време свакога дана чекају на исти воз, на истом месту, надајући се та ће тим свакодневним, механичким и идиотским радњама остварити свој ''амерички сан'' (Оће курац мој, ко што ћу и ја!). После месец дана већ срамежљиво климате главом једни другима да потврдите познанство ''из виђења''. После два месеца се по мало и поприча (ко зна језик). После шест месеци то су они што већ гласно и досадно, у сабајле, кокодачу у вагону на сметњу другим путницима којима није ни до чега а поготову до приче (којима је у ствари само до кревета, тишине и сна).

Гледам тако један брачни пар из Пољске. Види се да су скоро дошли. (''Како се види?''– не питај ме, немам времена за објашњавање а то је и онако очигледно). Свако јутро су на истом месту у исто време. Средњих година, што би рекли код нас, не баш идеалне доби за промене у животу, већ су формиране личности са навикама и сталним карактерним конструкцијама. Стисли се, држе се за руке, од ране зоре ћућоре нешто једно другоме на уво, ваљда се храбре, шта ли?! Можда и праве планове, ко зна можда су толико луди да и то раде. Кураже се међусобно, то је највероватније. Није им лако, и то се види без објашњавања. Рекао бих да су интелектуалци, вероватно факултетски образовани а ко зна шта сада, првих месеци у Америци, раде. Његова диплома се јасно очитава у његовом ставу, у говору тела и погледу. Нелагодно се осећа у овој неприродној ситуацији по њега. Тело механички изводи радње а поглед је укочен и у својој укочености збуњен и посрамљен уједно. Мислим да им је најгоре у свему што још увек нису начисто јесу ли на правом путу или нису.

То је љубав, видим ја свако јутро. И лојалност. И намера да се заједнички истраје у било чему. Они су заједно. Како се само предивно боре са недаћама држећи се за руке (што би рекао Бећковић: ''јединим оружјем које им је преостало'') у јутарњем сумраку на метро-станици тамо негде у туђини и то после двадесет и нешто година брака. Није важно какви су људи?! Кад имају једно другог њима нико и није потребан. Само би им покварио снове и ослабио одбрамбене механизме.

Пошто излазе на различитим станицама, прво он па после она, већ на претпоследњој његовој почну да се грле и љубе као да су почели да се забављају пре пар месеци: тако страсно, и као да се растају на годину дана: тако чежњиво. Растају се као де се неће видети за неколико сати и као да нису заједно већ неколико деценија. Она после ћути у вагону, очи су јој сузне а поглед снено далек и недокучив. Остала је сама, сада је рањива и плаши се. Нема стиска руке да је храбри.

ПС.

Јесам ли измислио ову причу да бих осликао своје тренутно стање? Нисам. И сутра ујутро ћу опет гледати те људе.

*

Много се испуњеније и лакше осећам док ових дана рмбам к'о ''задружни коњ'' него ономад кад сам писањем и приповедањем хтео да променим свет и ослободим ''свето српско Косово''. Ако сам и желео да мењам свет бавећи се писањем сада желим да мало мењам себе бавећи се неписањем.

Али се не сме заборавити и не-покушавати да се нешто лепо извуче из себе (не мора лепо али мора да буде паметно и продуховљено) и да се дадне папиру или околини. Ако не тражиш лепо или паметно у себи или уметности (у другима то нећеш никада наћи, нити други у теби, не зато што не постоји него зато што људи не желе да гледају у другима лепоту и памет) онда немаш рашта живети. Проћи ће ти живот а испод црте ћеш на крају имати једно велико ништа. Нећеш чак бити ни ''у були'' што ће бити још један сигуран доказ да си нико и ништа.

ПС.

Оглас:

Тражим два интелигентна мушкарца, старост није битна, изглед такође, која су прочитала макар по две књиге, који могу да поднесу алкохол и који пијани не мењају своје понашање, који ''лицитирају'' без резона, који се љуте кад губе и обавезно оптужују другог што су ''пали'' и поред сигурног ''пролаза'', који дају ''контре'' из ината, играју ''бетл'' са ''сувим'' кецом и обавезно на крају плате дуг: ЗА ПРЕФЕРАНС.

Шифра: ''Желим да будем ''у були'' па макар ме изули.

*

Једно сам сигуран: не бих се мењао ни са ким одавде. Не, чак и из овог смећа и ''суперхиковске'' бесперспективности напредовања. И у томе је моја предност и моја победа, која је додуше духовна и са којом нећу моћи да нахраним породицу па им зато ово и не помињем.

*

Страх од летења:

Постоји статистичка вероватноћа да је већа могућност  погинути од астероида него у авионској несрећи. Јебем ти статистику.

Веће су шансе да на лутрији у Америци добијеш 250 милиона долара него да падне авион са којим летиш. Изем ти статистику и серем ти се на утеху.

60% несрећа настаје грешком пилота или особља на аеродрому.

60% несрећа се догађа у непосредној близини аеродрома.

То није никаква утеха за 227 путника кореанског авиона који је пао 1997. године, или 229 путника швајцарског авиона што се срушио у океан 1998, или америчког ''Аирбуса 300'' који се срушио  и однео са собом 260 живота 2001. године (набрајам само неке скорије несреће са великим бројем  жртава).

Интересантно је да се у сва четири авиона од 11. септембра налазило заједно 265 путника колико је скоро исто имао и овај задњи поменути што се 2001. после само три дана од 11. септембра срушио на Квинс.

Само треба потрефити дан у коме нећеш постати статистичка грешка...

ЧИТАЈ СЛЕДЕЋИ ТЕКСТ: Gibson Les Paul

ЦИА, снајка...

Фото: Игор Ђурић

--------------------------------------

ЧИТАЈ ПРЕТХОДНИ ТЕКСТ: Mister Hynkl

      У Америци је најстроже кажњиво и права је јерес иступати са позиција расизма, јавно пропагирати или позивати на међунационалну или међурасну нетолеранцију, не дај боже мржњу. На такве се, којих ипак има, обруше и закони и јавно мњење. Сви јасно и гласно, па и ефикасно, устану против верске и расне нетрпљивости. Поготово су осетљиви на биготерију по другим крајевима света и државама далеким и нејасним за њих.

Међутим (увек има неко ''али'' што женама срећу квари) САД су једина или макар једна од ретких земаља на свету где се расизам свакодневно спроводи у пракси и то некажњено и као неписано правило којег се сви придржавају. Да, управо тако: тихи али свеприсутан и те како уочљив и од никога јавно признати расизам.

Пробајте, под условом да сте црн, чоколадни или жут, да се уселите у искључиво бели, поготово, јеврејски крај?! Можете имати милионе долара: џаба. Обашка што такву жељу нећете ни имати па ће те и ви као расиста тражити крај у коме су од ваше феле. Никада нећете моћи да купите стан или кућу у крају који не одговара вашој боји коже, раси или религији. О упису детета у школу можете само сањати: о томе се филмови снимају кад се деси штогод слично.

Говорим о богатим људима и богатим квартовима. Сиромашна и тек пристигла досељеничка и емигрантска фукара тражи најјефтиније па се самим тим и меша са овдашњом домицилном фукаром и то су једина мултиетничка и мултирасна насеља. Међутим, и ту се врши сепарација колико је год могуће, макар од зграде до зграде. Ту се додуше банде и гангови разликују по раси и боји коже, остало је мање више измешано.

Јевреји су разрадили најбољи систем. То је онај систем када највећи лопов стално виче: ''држ' те лопова !!!''. Они стално говоре о антисемитизму, о мржњи и нетолеранцији према њима а у ствари су највећи расисти и националисти, па и верски фанатици и сачињавају тотално затворен систем. Никога друге вере и боје не пуштају у своје зграде и квартове, у своје фирме, школе и болнице. Само и искључиво се међу собом жене и   удају. У црним капутима и са црним шеширима на глави они ходају Америком и тако поручују: ''ми смо свет за себе, изабрани народ, ви остали, Гоје, држите се даље од нас и будите ту само кад треба да се експлоатишете, кад треба новац да вам се узме и кад треба да радите прљаве послове уместо нас''. И заиста још нисам срео, а куну се и други да нису, Јеврејина који ради неки нормалан и тежак посао. Таквих нема. Па када бих се ја прошетао Менхетном у гуњу и са шајкачом на глави прогласили би или лудаком или опасним националистом. Они отегну кике од по пола метра и ништа, не смеш ни знатижељно да их погледаш. Одмах стану да кукају о својој угрожености.

Нису само Јевреји одвојена целина али они су најдрастичнији пример.

Ретко где, на улици, у кафани (осим на филмовима и серијама где је то неписано правило) можете видети мешовите парове или мешовита друштва. Па ни по школама. Бели су са белима, и они подељени национално и религијски, црни са црнима, једино су латиноси са свима по мало али и они највише сами са собом и најчешће непотребни и од штете другима.

Родитељи бирају школе где има што мање од оних других. У добре школе се рачунају оне где има само мало скоро никаквих нијанси, поготово колор нијанси.

Чак се различите расе различито облаче. О (не)култури нећу ни причати.

Више има црно-белих или бело-црних бракова у Београду него у Њујорку (наравно процентуално у односу на број становника и припадника једних и других). И који су се овде измешали углавном један од супружника није Американац .

Верске разлике и конфронтације су куд и камо мање изражене (осим горе поменутих Јевреја који су заиста верски фанатици и ортодоксних муслимана који су још и гори). Ипак, људи нису оптерећени религијом као у Европи, поготово на Балкану. Ту се не праве разлике, мешају се, друже се, важно је да је боја коже иста, жене се, удају се, јебу се – све редно.

Кад је пак раса, то јест боја коже у питању, е, ту је сасвим другачија ситуација. Али да се не понављам. Не мешају се по квартовима, авенијама, зградама и школама (осим ако не морају, то јест, ако су фукаре). Бели, црни, жути, црвени, чоколадни, не желе да живе једни поред других ако имају услова за то; једини услов који им омогућава те услове јесте такође у једној боји: у зеленој боји! Боја доларске новчанице. Што више имаш ''зелембаћа'' то мање имаш других боја поред себе.

Е, да, умало да заборавим, нека испитивања која су урађена показала су да у јавним кућама мушкарци у највећем проценту траже проститутке других боја: бели траже црне, црни беле, мада су и чоколадне и жуте на цени и код код белих и црних. Бар нешто.......

''.....не волим кад ме узму на нишан

дал' сам од њиних ил' баш и нисам

Словен сам, белац, слободни стрелац,

за сваки случај: још увек само свој....

                                                Балашевић

*

Купио ''Политику'', прву у Америци, мало бајату, стару пар дана, али ја је нисам ни узео да бих прочитао вести у њој него само да омиришем хартију и оловна слова са ње. ''Политика'' је породична традиција. Куповали смо је некада и на уштрб хлеба и млека. Улази у нашу кућу још од пре оног ''другог'' рата (ко ће их све пребројати?). Било је периода у скоријој прошлости када смо је само куповали и одмах бацали. Знали смо да у њој нећемо наћи ништа добро и паметно али смо је узимали свесни да ће време проћи, неки људи отићи а да ће први озбиљан српски и балкански дневни лист остати без обзира што се ''прокурвала'' и што ће се тешко одрећи свога курварлука (тешко је само први пут). Тако је било и сада: чим сам је отворио и прелистао стекао сам утисак као да нисам ни излазио из Србије и као да време стоји. Нисам требао да се ''бацам у трошак'' (4,5$), имам још ту негде ону од пре месец и по дана  коју сам купио на аеродрому у Београду (коме се неко најзад сетио да надене име по Николи Тесли) кад сам кретао. Ипак, мало је бајата: мислим на мирис хартије и оловних слова.

*

Ужасно ме нервира овдашњи обичај, који наши људи нештедимице користе као свој, да се: као прво, сви нешто петљају по кухињи и, друго, да како ко заврши са јелом поспрема иза себе, чисти сто, носи свој тањир у судоперу, по неко га чак и опере. Па добро људи јесте ли ви нормални?! Знате ли како је то снобовски-неоригинално, чак бих рекао простачки јалово?! Јеботе, зар није добар стари српски обичај да ти жена, сестра, мајка или комшиница, било која од набројаних и ненабројаних, лепо скува, принесе, однесе и опере. Твоје је само да се лепо наједеш и то је највећа награда куварици: да не остане ништа за сутра. Такође се од тебе очекује да што више ''усвињиш'' астал и да се после са цигаретом у устима извалиш на први кревет до којег успеш да стигнеш. Ништа лепше не успављује од звецкања посуђа у кухињи док ти дремаш после ручка. Наравно звецкање долази као последица прања неке од наведених женских чељадета. Па наше мајке би се озбиљно љутиле да им се петљаш по кухињи или, не дај Боже, да 'оћеш тамо нешто да переш или куваш. Знам неке које би се одмах шлогирале да виде да неко други осим њих у ЊЕНОЈ! кухињи пере судове. Још ако је тај неко други мушко, смрт би аутоматски наступила. Овде ти дођу гости и сви се одмах ''размиле'' по кухињи. Не можеш да приђеш од њих. Сви би да перу и поспремају. Боже ме сачувај!

*

Прва куповина картицом у Америци. (А, да, отворио сам рачун и добио картицу. Није било посебно компликовано. Само треба да им однесеш један чек и готова је ствар. За пар дана нам је стигла и коверта са честитком и захвалница од менаџера банке што смо баш њих изабрали. Код нас у Србији је некад требало да нађеш стотину веза да би добио картицу са којом узгред речено ниси могао скоро нигде да пазариш па си морао да тражиш још стотину веза да ти приме картицу.  Додуше, нешто се променило задњих година). Ништа  нарочито. Ручао сам на Менхетну. Додуше, имао сам благе треме непосредно пред плаћање да ми не кажу као у Србији: ''Примамо само кеш''. Срећом, не би од тога ништа.

Још ми је остало да подигнем кредит, да се задужим ''до гуше'' да бих постао прави примерак овдашњих и придошлих. Живео бих у туђој кући а носио  слику у Србију да показујем да је моја (прећуткујући колико банци дугујем за њу), возио бих туђа кола а све са илузијом да имам нешто. Оног тренутка кад после две, три године исплатиш кола која су те коштала 30.000 долара она вреде пар хиљада долара.

Али о задуживањима кад дође време. (Рецимо непосредно пред повратак у Србију).

ПС.

Можда купим кућу са баштом као и Пекић што је у Лондону, који се касније свима хвалио да је постао баштован и који је исту продао чим јој је скочила цена.

ПС.1

''Зини да ти кажем'' који ми је пин-код картице, или не дај боже социјални број. То се никоме не говори само се оставља по интернет наруџбеницама - па сви знају. Пред аутоматима за подизање новца прво се сумњичаво окренеш неколико пута и претећи погледаш ове иза себе па тек онда укуцаш пин-код. Касније по неколико пута провераваш да није можда још нешто од података остало на екрану пре него кренеш. ЦИА, снајка...

ЧИТАЈ СЛЕДЕЋИ ТЕКСТ: Амерички сан