Jedna godina u Njujorku  
 


Приказивање постова са ознаком whiskey. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком whiskey. Прикажи све постове

Даћу му паре сутра!




Фото: Игор Ђурић
-----------------------------


Ако желите да снимите филм, било какав, треба пре тога обавити низ предрадњи тако да сама реализација и не испадне најтежи део посла. Као прво, смислити идеју, па написати сценарио, па наћи паре, па саставити екипу. Да би се снимио документарни филм који би покушао да проникне у срж истине о томе шта су заправо Американци такође је потребно много тога само није потребан никакав сценарио нити књига снимања. Само треба изаћи на улицу, снимати их и натерати их да говоре. Све што испадне од тога употребљиво је и веродостојно јер, верујте, управо су такви какви су се својим понашањем и својом причом приказали. Нема никаквих нијанси.
*
Српска дијаспора у Америци настајала је током дугог низа година (као и свака друга дијаспора, уосталом). Надолазили су Срби овамо у разним периодима и ако се као први озбиљнији талас досељеника може узети период од краја 19. века до почетка Првог светског рата, онда се од тог периода па до данас може дефинисати неколико карактеристичних генерација и групација досељеника. У том периоду на нови континент су пристигли можда и најзначајнији Срби у Америци: Михајло Пупин 1874. године и Никола Тесла 1884. године. Управо тада је утемељена и прва српска црква у Америци. У Џексону, Калифорнија, 1894. године подигнута је црква Св. Саве.
Нама најпознатија је она емиграција, после рата, познатија као ''четничка''. То су људи који су утекли од сигурне смрти коју су им припремали комунисти, шаролика скупина различитог образовног и социјалног профила. Главни животни мото у периоду који је наступио био им је мржња према комунистима која се год многих током времена претворила у несимпатије према сопственом народу и сопственој земљи.
После њих је нахрлила ''шездесетих'' и ''седамдесетих'' средња генерација која је пристизала као класична гастарбајтерија. Њих је интересовало како да што пре зараде за кућу у селу у које се никада више неће вратити. Долазили су на годишње одморе у кошуљама кратких рукава, са широким и кратким шареним краватама, незаобилазним зулуфима и поклањали нам пластичне упаљаче. Неки мало широкогрудији и кутију цигарета или лименку кока-коле (коју смо после дуго држали у витринама за украс). Добијали су и први, и други, и трећи, децу која су временом постајала ''инстант Американци''. Помешаш са водом и промућкаш. Али ти инстант напици, као што знате, никада нису ни налик оригиналу. Покушавали су да живе дуплим животом па тако нису научили ништа ни од једног, ни од другог.
Најзад, пристигли су: избеглице, дезертери, ''младост Србије'', нешто школованих људи, још један полуталас гастарбајтера и ми који смо хтели да учинимо нешто више од својих живота, као да човек може да утиче на то. Углавном смо учинили ''нешто мање од живота'' али то сада не желимо да признамо онима који нам неосновано завиде на бољем животу.
''Трећа душа патничка била је опет једног старца. До половине живота спремао се за старост: трпео, скупљао, трудио се. Од половине живота мислио је само на младост, а гле, што је главно, чинила му се она пуна занимљивих доживљаја и уживања. Умро је кад се доцрпео; а расплакао се тек на путу од гробља до раја''.
Вељко Петровић
*
Велика је разлика, и суштинска, између Србије и Америке у следећем: у Србији већ у недељу предвече бивате нервозни због понедељка. У Америци нервоза због понедељка почиње у петак одмах после посла. 
*
Кад се све ово заврши, а ако да Бог и моја Срећна звезда - хоће, чим довршим ово писаније, требаће ми добрих пола године да регенеришем своје грађанске навике и манире и да попуним моје истрошене духовне капацитете. Те капацитете сам додуше овде трошио искључиво да се спасим од лудила. Не никако на неки креативан начин.
*
Државни подсекретар САД Николас Барнс, преиспољни мамлаз иначе, оптужио је, нема томе неки дан, Србе да су деструктивни и лоши јер се не слажу да им се отме део државне територије. Колико је паметан и образован говори и чињеница да је Србе назвао ''иредентом''. Срби су иредента јер се противе да се један део њихове територије иредентистички издвоји од матице земље а Албанци нису иредента јер желе да распарчају једну суверену и вековима међународно признату државу и да је кроз уједињење припоје (што је више него очигледно јер они и не крију своје аспирације) у догледно време са осталим земљама где живе Албанци?! Ајд', шта сутра и како објаснити таквом човеку, како га убедити неким аргументима шта је истина?! Ја нисам паметан то да схватим а ви помагајте ако јесте... 
*
Ана Никол Смит, прсата порно звезда која се удала за деведесетогодишњег милијардера, који је убрзо умро а није написао тестамент, па се тужила са његовом децом који су све од реда шездесетогодишњаци, и којој се син предрогирао и умро, која се скоро породила али се није знало ко је отац детета и сама се ових дана ''оверила'' и отишла на ''онај свет''. Медији данима само о томе говоре. Међутим, кренуо је и судски процес о томе коме ће припасти дете и леш. Два мушкарца су на суђењу које је директно преношено на телевизијама доказивали да су управо они очеви детета. И тако су пролазили дани а жена није могла бити сахрањена. После неколика дана наслови у новинама су били оваквог типа: ''Залеђена краљица'' или ''Смрзнута лепотица'', алудирајући тиме да се тело Смитове налази још у фрижидеру неке капеле. Толико (опет) о осећању укуса и мере ''демократских медија''.
*
Десет минута ми је нешто причао и објашњавао оним типичним јужњачким нагласком (''певаћемо јужњачке песме и јести печену прасетину док нам се не смучи''). Ја сам све време климао главом и понекад изговорио: ОК. Кад је отишао очигледно задовољан што ми је испричао нешто интересантно, гледајући га како замиче, рекох за себе а ипак гласно: ''Јеби ми оца очињега, ако сам те шта разумео''.
*
И не ваља овде још нешто поред свега осталог. Кад ти дођу гости (који ти иначе никада не долазе, нити ти идеш негде) па се запијеш и запушиш (што такође не можеш да урадиш а да не прекршиш једно пет, што савезних, што државних, што градских закона), и баш кад је најбоље а нестане нечега, не можеш кај у Србију да речеш: ''Сине, скокни преко пута и узми литру рубиновог и две паклице марлбора, даћу му паре сутра''.
Деца, па ни млади који још немају личну карту не могу добити никакав алкохол или цигарете (какву им то младост предодређују). Алкохола нема, ко што је Бог рек'о, у супермаркетима и бакалницама тик поред хлеба и млека, него само у посебним продавницама које се баве искључиво продајом истих. Исто тако и око продаје цигарета иде килаво: продају се на посебним местима и све коштају исто.  
      Нама су бре флаша рубиновог, два зидарска пива и бокс класика обавезни артикли кад одемо до продавнице. Коме флаша не вири из кесе тик уз перца празилука тај и није требало да креће у трговину јер није узео све потребне животне намернице. Па то су артикли који у Србији улазе и такозвану потрошачку корпу. То је као она корпа колико шта кошта од најнеопходнијих ствари за преживљавање. А овде, замисли, не можеш да пошаљеш дете да ти то купи него треба сам да се ломаташ ''богу иза ногу''. Кажу: тако спречавају ширење алкохолизма код младих. Нешто не примећујем. Кад ја крећем на посао ти млади се враћају из провода ни мало трезни. Али зато дрогу можеш купити на сваком ћошку у по бела дана без обзира на године.
О оном делу: ''даћу му паре сутра'' или ''нека упише у свеску'' овде заиста, али заиста можете само да сањате.
*
Ево шта пише у уџбенику мога сина, завршни разред основне школе у Америци, Глендале, Њујорк,  о Првом светском рату (наравно ја препричавам и по мало карикирам): рат је почео због ''национализама'' балканских народа који су гледали да сломију врат ''јадним'' империјама које су их за њихово добро угњетавале и окупирале. Наравно да је у томе предњачила Србија па су тако ''српски терористи'' убили Фердинанда у Сарајеву јер су желели да припоје Босну Србији (овде се не коментарише зашто је Аустроугарска, са којим правом и како припојила Босну себи). ''Српски терористи'' су били организовани у терористичку организацију Црна рука. Главни разлог: империјализам великих сила и тежње за новом поделом колонија они помињу успут, стидљиво и врло скромно. На карти која прати лекцију лепо се види цела Србија без икаквих тачкица која би макар и у некој аутономији ограничавале или одвајале Космет. Што променише мишљење у политици кад децу и дан данас уче другачије?!
Касније током лекције више не помињу Србију и њену борбу и жртве претрпљене ратујући на страни Енглеске, Француске и Америке. То није важно више за њих. Не помињу ни Цер, ни Колубару, прве савезничке победе у том рату. Зато је мој син све то поменуо у есеју који ради на ту тему. Оцена коју ће евентуално добити због тога нам уопште није важна. На крају лекције стиже коњица, Американци се мешају у рат и доводе ствари на своје место.
*
Бивши шеф кабинета Дика Чејнија, Луис Либи, проглашен је кривим по четири тачке оптужнице и чега га пресуда. Тај високи функционер Беле куће је лагао под заклетвом и ометао истрагу. То је нека афера око цурења информација из Беле куће новинарима. Неважно за наше прилике. Ја само овде повлачим паралелу са нашим схватањима ''слободе штампе''. Везано за овај случај новинарка Њујорк тајмса Џудит Милер је 85 дана провела у затвору док није пристала да ода свој ''извор''.  А...а...а?! Америка куме а новинари у затвору - и нико се претерано не тангира због тога. Али зато кад код нас стану да ''кокодачу'' о правима и слободи штампе и како треба да се угледамо на демократије на западу: да побелиш од муке.
*
Комшије изнад мене су гласно и страсно водиле љубав цело јутро. Стварно им то није требало ништа поготово у овом периоду. Обзиром на материјале од којих се праве овдашње куће (читај: шкртарење и крпљење даскама) имао сам утисак да су ми у соби. Јел' неко помињао скоро свингере?!
*
Купио две енциклопедије о ловачким авионима и бомбардерима кроз историју, од почетака до данашњих дана. Пошто сам их прелистао приметио сам најмање две ствари везане за Србе:
- кад пишу о ултра-модерном бомбардеру Б-2 (B-2 Spirit) кажу да је прву борбену употребу имао 24. марта 1999. године када је у маратонској мисији која је трајала 31 сат бомбардовао стратешки најважније српске циљеве. Ови авиони су полетали из Америке и враћали се назад, нису се служили пистама неких других земаља. Ови авиони су уништили све значајније српске циљеве већ прве недеље бомбардовања. Касније, пошто је понестало српских циљева погодили су и кинеску амбасаду. Ово задње наравно не пише али су управо ти авиони гађали и погодили кинеску амбасаду у Београду. Авион кошта тричаву 1,2 милијарду долара;
и (овде ћу пренети текст у оригиналу):
- “In March 24, 1999, F-117As led the NATO Operation Allied Force air strikes against Yugoslavia. During the  campaign, one F-117 was los, having being tracked by virtually antique Russian long wavelength radars. Normally the only time the aircraft’s stealthiness can be compromised is when it gets very wet or opens its bomb bays”.

ЧИТАЈ СЛЕДЕЋИ ТЕКСТ: ПИШАЧИ УЗ ВЕТАР!

Mister Hynkl


Фото: Игор Ђурић
-----------------------------


Mister Hynkl-а су насилно иселили из 4Г. Зајебавао се много, није никога и ич'  јебавао, пијан је заборавио да искључи воду у купатилу па је тако поплавио спратове испод себе, тако пијан и ко од мајке рођен го и мокар падао је на ''супера'' и на крају, што му се пише као највећи грех, није плаћао нити кирију, нити надокнаду за почињену штету. И тако стигао до суда. Развлачило се то месецима, било пар покушаја милом или силом, и најзад стигла правоснажна пресуда са решењем и ето Мистер Хинкла напоље.
Мистер Хинкл има црни повез преко једног ока (као гусар), има преко 150 кила живе ваге, не одваја се од једне џукеле (то су они дугачки и ниски, мислим да су енглески, са тужним и набораним лицем и огромним шупком, једног таквог је водао са собом и Шерлок Холмс) и стално у руци, ма где ишао у куд се кретао, носи шољу пуну вискија (држим да је вероватно у питању ирски виски). Мистер Хинкл је Ирац а пије као Рус и Ирац заједно. Срби му по том питању нису ни примирисати. Срби се облочу па после бљују и болују, Ирци јок, Мистер Хинкл јок: он пије по цео дан и једино пијан понекад заборави да искључи воду у купатилу или да плати рачун.
Мистер Хинкл је важан човек у једној издавачкој кући. Оде ми шанса испред носа. Могао сам преко њега да доспем на америчко тржиште а посредно и на ирско и руско. Можда и на српско. (Интересантно је да не кажем ''читалиште'' него ''тржиште'', то је утицај америчке животне и културне филозофије на мене).
Па шта ако компанији дугује бедних петнаестак хиљада долара?!! (''Компанијама'' су се некада називале банде плаћених војника, у средњем веку, које су за новац ратовале за властелу која да више златника а када су биле без ''ангажмана'' ратовале су и пљачкале за свој рачун а на штету становништва где би се задесили. Нису много по својој симболици одмакле од првобитног значења осим што су се промениле методе и средства). Могли су прво да сачекају да ја и он завршимо то око моје књиге па после нека га терају. Овако ништа. Пропаде ми прилика ничим изазвана.
Био прво шериф (са све звездом и пиштољем), па онда агенција за исељавање, све црнци од по сто и кусур килограма. Најзад изашао и Мистер Хинкл, наравно са шољом вискија у руци, кучетом на повоцу и новом кошуљом и повезом преко ока у жељи да ваљда покаже пркос, понос и Ирцима својствену дрчност.
*
Јовану:
''...Никако да уграбим време и да ти напишем пар речи. Њујоршки темпо живота је почео да ме меље а ти знаш да ми то никако не може пријати јер ја сам по природи успорен тип. У ствари ја више по темпу личим на неког Лалу него на јужњака. Али шта ћеш, човека углавном допадају ствари које му се мало или никако не допадају...''.
*
Људске карактере, особине, нарави, устројства, стремљења, настраности, афинитете, душевности, непродуховљености итд. можеш оценити и одгонетнути (ући у суштину илити срж) на основу и према смећу које остављају пред својим вратима односно на основу садржаја њихових канти за ђубре. (Најзад нешто мало опет из моје нове струке, тако да се ова књига полако претвара у ''суву'' стручну литературу). Ко је какав  можеш схватити ако им вирнеш у контејнер.
Емотивно и духовно јалове и празне особе остављају увек чисте пластичне тањириће наручене хране, допијене флашице разних  бућкуриша, уредно сложену и сортирану рециклажу и много празних кутија од разне робе наручене преко интернета. Своју унутрашњу празнину покушавају испунити куповином а потребу да се изразе педантношћу и цепидлачењем. Таква им је и душа: без сенке, набора и увек досадно и предвидљиво иста.
Интелектуалци остављају много новина испред врата и пуно празних флаша вина.
Јапији оставе по коју празну флашу од шампањца попијену искључиво петком увече, непрочитане примерке ''Wool street journal a'' које морају да купују због директиве послодаваца а које и не отварају - и по који диск од ''PC''-ја.
Музичари оставе празне пивске флаше, ''беле носеве'', а уметници поред свега и по које прљаве гаће.
Снобови остављају фирмиране картонске кесе од купљене гардеробе и ципела, по којег парфема или комада накита.
Затечени  станари, а то су они које закон штити и које не можеш ни да избациш, нити да им повећаш ренту, све док ти плаћају редовно или не умру (док сам тражио стан за себе и породицу један станодавац ми је дословно рекао: ''Па ако можете да сачекате који дан имаћу и двособне, наиме станарка из 2Б само што није умрла, мислим да неће саставити ову недељу''), оставе и по коју буву, старо и похабано ћебе где им је издахнуо кућни љубимац или зарђалу шерпу.
Менаџер ''реп'' састава остави и по који недопушени (или ''недодувани'') џоинт а странци на привременом дипломатском или бизнис раду у Њујорку углавном остављају пред вратима непријатне мирисе својих завичаја и носталгично недоједене кости пернатих, често недефинисаних, створова.
''Анимир даме'' високе класе које себи могу приуштити боравак у оваквим зградама, оставе по који део секси доњег веша, ваљда их то забавља, имам већ малу колекцијицу, можда извирују кроз кључаоницу и гледају моје реакције (или ја то себи без икаквих повода и основа дајем на важности, а може ми се моја је књига).
Педер са другог улаза оставља гомиле геј порно часописа  (вероватно и он извирује и очекује реакцију) па сам морао да му кажем:
''Mister, I am new guy bat I am not new gay''.
Сикофанти остављају долар на отирачу (и они извирују) да виде хоћеш ли га узети а не би ли те пријавили.
''Стар младе'' и уседелице, којих је пола зграде, као случајно и овлаш изгубе испред врата своју слику из младости.
По неки човек ''на свом месту'' остави обзире на прагу али те остави на миру са глупом куртоазијом.
Ту и тамо по нека џукела не може да се притрпи од масне хране па ти остави псеће говно али о псећим карактерима нећу овде.
Ја испред сваког прага оставим по део своје илузије да сам на правом месту у право време и да радим праве ствари. Тако је лакше: без илузија!!!
То је моје смеће: илузије.
That is my garbage: illusion.
*
Осама Бин Ладен, по писању америчке штампе, има неколико десетина синова. Један је, по тој истој штампи, управо преузео команду над ''Ал Каидом''. Може му се кад човек има више синова него Пентагон генерала.
Новине су пуне међусобно сличних наслова типа:
''Satan’s son!!!''.
или:
''Bin Laden boy new war chief!!!''.
Не треба искључити могућност да многи Арапи, поготову Ирачани који су доживели, а многи нису преживели, бомбардовање Ирака почетком деведесетих да садашњег председника Америке зову ''сатаниним сином'' или ''сатаном јуниором''.
*
“I am not an anti-Semite”
                                Mel Gibson
Уби се човек понављајући, ама џаба, развлаче ли га: развлаче.
*
''The New York Sun'' у свом подлиску ''Arts'' дао је текст о глумцу Еролу Флину (Errol Flynn). Боже, како сам волео да гледам на телевизији Робина Худа у његовој интерпретацији недељом у рано после подне осамдесетих година у тамо некој Србији у тамо неком Истоку кад сам био клинац (а клинци су углавном срећни!!!).
*
Американци су иначе врло ''скромни'' као нација гледано онако у целини. Сва своја спортска такмичења и лиге називају кратко и јасно: WORLD CHAMPIONSHIP?!?


©Igor M. Djuric
copyright 2010 by ©Igor M. Djuric Upotreba sadržaja ove web stranice
podrazumeva obavezujuce prihvatanje copyright -a

www.djuricigor.net , e-knjige i blogovi

counter for blog

Игор М. Ђурић - Једна година у Њујорку