Поздрав из ''масонске Америке''.

Фото: Игор Ђурић

ЧИТАЈ ПРЕТХОДНИ ТЕКСТ: ПЕТА АВЕНИЈА

Најгора ствар! Доћи у Америку и ту покушавати да глумиш, одглумљујеш, импровизујеш и спроводиш српски начин живота, исхране, обичаје... Киселити купус у јесен и спремати барену паприку, наручивати шљивовицу из Србије, пити само препржену турску кафу, куповати само производе из отаџбине и све то редом. Рашта си долазио?!

A propo наведеног, сећам се једне приче Моме Капора о првом доласку у Америку. Дочекали су га неки земљаци на аеродрому и онако уморног хтели одмах да почасте ручком. Казали су му: ''Водимо те у један ресторан где се служи најбољи српски пасуљ''. Он им је одговорио: ''Ја сам управо дошао са српског пасуља, водите ме негде на јело које још нисам  пробао''. Наравно, ја сам ово парафразирао али суштина је иста. Не кажем да се треба одрећи свог идентитета али каква вајда од идентитета кад те кисели купус чека где год се окренеш и на коју год страну света одеш?! На крају крајева расоница зна да протера па ћеш се наћи у неприлици кад слушаш Њујоршки симфонијски оркестар у Медисон сквер гардену или гледаш Пакасова платна у Метрополитен музеју.

Ипак, треба живети у земљи, ко може и коме се свиђа (не инсистирам), где се на телевизијама највише рекламирају аутомобили и егзотична летовања. Јебеш Србију где највећи број реклама у ударним терминима заузимају рекламе за женске улошке (и то у земљи где још преко педесет посто женске популације користи вату и старе крпе за дотичне радње). Човек са стране који гледа српске телевизије стекне утисак да се у Србији ништа друго не дешава  него само ''цури'' код жена. Сад, можда тај утисак и није далеко од истине али не морамо баш свима да дајемо на знање.

*

Купио са књигу Аircraft Recognition Guide. 20 долара платио ја. А све не би ли освежио памћење и сећање (што му отприлике дође на исто). Некада сам знао све о авионима (ово све треба схватити као реторичку закачку). Поготово сам много знао (сад се већ исправљам) о борбеним авионима. Имао сам хиљаде слика, стотине књига, десетине албума и неколико макета. Тада није било компјутера и интернета да се све поскида притиском дугмета него се годинама скупљало, исецало, фотокопирало, понекад и крало (сећам се да сам из једне библиотеке у Београду као питомац Војне гимназије док су ми другови ''држали'' стражу подерао неколико страница неке војне енциклопедије са сликама авиона). Ја сам и похађао Војну гимназију само да бих конкурисао касније на Ваздухопловну академију. А испоставило се на крају да ми је мука од летења. И да се бојим ''по мало''. ''По много'' се не бојим зато што сам довољно интелигентан да то потиснем. Цело време лета кажем себи:''...ма кад се ове лепе стјуардесе, заносне путнице и богати путници не боје зашто бих убоги ја?''.

Па шта и ако се по мало бојим – и Бетовен је био глув.

Па ипак...

 *

Читао сам неку књигу о масонима. Не знам је ли и колико је истинита тврдња да је Америка остварени пројекат Слободних зидара. Неки кажу да јесте и то је врло близу истине. Можда су само дефиниције дискутабилне, то јест: ''ко шта'' и ''под киме'' подразумева. Суштина је пак иста. Али једно знам сигурно: савремена Србија је дело и пројекат Слободних свињара.

Драгану:

''Листајући по неким папирима нашао сам податак да је у масонску ложу ''Војводина'' из Петровграда (данашњи Зрењанин) 1932 године примљен и извесни Владислав Радић. Можда ти је неки род?

Поздрав од Игора из ''масонске Америке''.

*

Од Драгана:

''Мој деда Милета Радић, је из Лике, ''трбухом за крухом'' отишао у Америку. 1915 се, као добровољац, вратио и прошао целу ратну Голготу све до Крфа. После тога је добио земљу у Војводини.

''Брат'' Владислав нам није рођак мада сам га и ја констатовао (имам Ненезићеву књигу и у њој се налази списак чланова ложе ''Војводина'').

Да случајно ниси и ти ''подигао ногавицу''?

Иначе, видим да си одмах схватио где се налазиш (Америка и јесте њихов пројекат од самог оснивања).

Ненад и ја се припремамо за велике напоре који нас очекују на предстојећим ''Данима пива'' и очекујемо да добијемо титуле ''Витезова Реда Пуне Кригле и Празне Главе''.

*

Синоћ сам типично амерички, у петак вече, искапио једну флашу Jack Daniel’s –а. И не би ми ништа боље од тога. Чак ме ујутро ни глава није болела. Не ваља ми посао кад ми ни алкохол више не прија нити шкоди, наравно све у своје време (мислим на ''пријање'': увече, и ''шкођење'': ујутро). Мораћу да пробам са неким другим вискијем (јер, што би рекао Пекић пре једне трибине, негде на југу Србије, богу иза ногу: ''...извините, али ја пијем само виски...'', правдајући се што ће потрошити организатора а већ је тада био највећи српски писац, и што је најгоре, у то време сваки локални партијски апаратчик је могао у било којој кафани као од шале да наручи десет флаша вискија ''на репрезентацију'').

*

Чарлс Буковски (Charles Bukowski) који је такође доста пио и писао, додуше, лошије од мене писао а боље пио (а, да, још једна сличност између нас двојице, ''по сунцу ја иш'о'', обоје смо радили неко време у пошти), а кога смо волели да читамо у Студењаку (и да поклањамо његове књиге за рођендане, мада је по том питању неприкосновен био Иво Андрић са ''Знаковима поред пута''  и у једном тренутку сам имао можда седам или осам књига ''Знакови поред пута'' јер су ми за рођендан сви куповали њу, а и ја сам другима, да не грешим душу) у својим текстовима се врло често поспрдно и са дозом презривог хумора односи према Пољацима. Ја не знам колико их је било тада у Њујорку, али их је сада пун град. Одмах и препознаш и схватиш због чега је Буковски тако писао о њима и што је толике вицеве измислио (или није?!). Као мрави су (да не кажем: ко Шиптари или Кинези), кад почну да насељавају део града не престају док све остале не иселе, јесу солидарни међусобно али врло често на штету других, 'оће подло и из потаје ''да потегну'' а да се после праве као да ништа није било, итд.

У иначе јаком Синдикату ''сервиса и одржавања'' званични језици су енглески, шпански, пољски и албански. Управо сам видео један месечник те ''јуније'' на сва четири наведена језика. У ствари, тамо ће врло брзо Американцима требати преводиоц.

Први део о Пољацима на први поглед нема никакве везе са другим делом о Синдикату, уистину, врло су повезани.

*

Оно што нису могле скупе и компликоване дијете успела је Америка за свега пар месеци: смршао сам петнаест килограма. Овдашњи људи кажу: кад почнеш поново да враћаш килограме значи да си се адаптирао на овдашњи начин живота. Кад се вратиш на килажу са којом си дошао, а још си у Америци, то значи да ћеш у њој и остати. Ако пак до повратка килограма не дође него наставиш да мршавиш то значи да ћеш овде оставити своје кости врло брзо.

*

Не дај Боже да вам се присере у Њујорку! Срати немате где. А обавезно вам дође. А наш народ не каже забадава: велика нужда. Или: ''тамо где краљ иде пешке''.

Најгоре је у Метро-у. Обично се у тим тренуцима воз заглави негде у тунелу а и да није тако ви из њега не можете изаћи док стоји а и ако изађете напоље ви не знате куд би са својим проблемом то јест куда би сте поради себе. Једини спас можете потражити у неком Мек Доналдсу или ако на време успете да стигнете до свог посла.

Кад видите у возу некога ко седи укочено, да не мрда чак ни очима, да му грашке зноја падају са чела и да је блед ко крпа - знајте: тај је до гуше у говнима. Срао би а нема где и не зна колико још може да се уздржава. У возу је, сат времена далеко од куће и исто толико далеко од посла.

Узгред, јавних клозета у Њујорку а поготово у Метро -у једноставно нема. Могло би се рећи из сасвим оправданих разлога јер кажу да док их је било није могло у њих да се уђе од наркомана, скитница и понеког леша.

Савет: једите лаку храну пред путовања а путујете скоро сваког дана, опустите се по мало за викенд, држите се грађевина јер ту можете да ускочите у неку зграду која се ради или да се сакријете иза ограде, трудите се да не мислите о томе и онда кад вам се сере до бола и обавезно са собом носите два канапа како би сте у случају катастрофе макар привезали ногавице.

ЧИТАЈ СЛЕДЕЋИ ТЕКСТ: Сулуди крсташи

Locker room

Фото: Игор Ђурић

--------------------------------

ЧИТАЈ ПРЕТХОДНИ ТЕКСТ: Американци

Због релативно честих промена боравишта, ево у задњих неколико година већ други пут мењам живот из корена, прво сам из Истока побегао у Лазаревац а после тога из Лазаревца (заиста без разлога) утекао у Америку, по мало сам почео да губим нити свог ''психолошко-домицилног'' идентитета. И сад, кад ме ухвати носталгија, кад ми је тешко и кад маштам о завичају и устаљеним навикама које ми највише недостају, уосталом као и свакоме ко жали за завичајем, интересантно је: не мислим о Истоку него размишљам о Лазаревцу. Знам, кад бих се сутра вратио у Лазаревац објекат моје чежње постао би поново Исток. То је још један од доказа да је човек проклета животиња којој је скоро немогуће удовољити. Зато је ваљда Бог и протерао Адама и Еву из Раја: желели су нешто друго а нису били задовољни оним што имају па макар то био и Рај.

*

“You work very hard. I watch you.“

Каже ми прсата плавуша у лифту зграде у којој живи а у којој ја радим. Каже ми сажаљиво, не обраћа и се као мушкарцу, не привлачи је моје знојем орошено мишићаво тело (сад га баш и ја претерах). Не (!!!), видим ја, она ми се обраћа као убогом емигранту из тамо неке балканске вукојебине. Моја срећа те се не сети да ми гурне и неки долар у џеп од кошуље и тако ме понизи и убије ''у појам'' до краја. (Узео бих долар, шта ћу, да је не увредим и останем без посла, сад кад ми је овако ''сјајно'' кренуло).

Гледа ме, каже, посматра.

Посматрам и ја тебе, мислим се  ја, ама џаба.

Посматра ме, каже, гледа ме.

Мислим се ја...

Ниси ти мене видела кад је имало шта да се види. Сад можеш да причаш шта хоћеш тако прсата и успијена. Ниси ме видела док сам био жив. Док сам био мушко, јер сада сам у бесполном емигрантском статусу. Кад сам био писац. Ниси ме видела на ''Сајму књига'' неког октобра у Београду када је иначе Београд најлепши поред осталих једанаест месеци када је исто најлепши. Док сам тамо потписивао и сликао се. Док су ме београдске интелектуалке посматрале са приметним аспирацијама према мојим динарским капацитетима увијеним у лалинску мирноћу и шумадијску проницљивост, другим речима: када су још чуле да сам из Метохије. Ниси ме ти видела када сам се 1999-е тукао и гањао са овим твојима и имао сам извиђачку црвену беретку на глави. Ниси ме, најзад, видела док сам се удварао једној Гоци у коју сам се заљубио па ме још и данас држи (тако да твоје сисе на мене остављају утисак само као визуелни ефекат и куриозитет попут на пример ''Empire state building''-а). На крају, ниси видела ни ту Гоцу, јер да си њу видела знала би са киме имаш посла и знала би да тај никако није за жаљење. Више је за избегавање.

Хвала Богу те се не сети да ми тутне пар долара у џеп од кошуље... 

*

Еркондишн својим издувавањем помера лево - десно лепљиву траку окачену о таваницу и пуну угинулих мува. На грубом и необрађеном зиду окачене су укусно урамљене репродукције и фотографије за које није тешко погодити да су некада припадале некима од станара зграде у којој радим и да су у једном тренутку ''страдале'' и постале сувишне после неког од многобројних декорисања и преуређења станова (којима су веома склони на задовољно трљање руку превараната званих ''унутрашњи декоратери''). (Јеби га, мења се мода).

Редом сложене те слике и репродукције:

- прво, неко цвеће Ендија Ворхола (Andy Warhol, Flowers, 1970);

- па онда неки млинови и амбари у ''амиш'' стилу, изграђени неком мобом, испод којих пише: Historic East  Hampton - Long Island, 1992;

- и на крају Џемс Дин на мотору испод ''Бруклинског моста'' што на крају крајева и пише на самој слици: James Dean, Brooklyn nights.

Затим су ту ормари, они метални и вазда прљави, чију смо лошију варијанту у ЈНА звали ''касетама'', за гардеробу и скривање прљавих чарапа и гаћа. Ту је и један подоста чист клозет (чист обзиром да га нико не чисти да га сви издашно употребљавају), велики фрижидер у коме се налази једна огромна ћурка за коју нико не зна колико је дуго ту а понајмање чија је, микроталасна (микровална - за хрватски превод ове књиге, видећете зашто ово додајем), онај сат на коме се откуцавају картице, пар столица и столова и једна похабана али кожна фотеља на којој седим ја. На паузи сам за ручак у ''locker room''-у.

Када се пауза завршила (5 минута пре времена у нади да ће неко од претпостављених то приметити и да ћу то, наравно, касније, материјализовати у своју корист) срећем на тротоару средовечну Бразилку која ради у истој згради као дадиља и кућна помоћница. На моје изненађење пита ме на српском (за који она тврди да је хрватски и да је то исто ''али да ме она пита на хрватском''):

''Како си?''.

Видим да не разуме шта јој одговарам и да је реченицу научила напамет врло вероватно и несвесна њеног пуног значења.

На обостраном лошем енглеском објашњава ми да је имала дечка Црногорца али да ју је бештија оставила чим је средила папире и заждила ко зна где са неком млађом, вероватно. Једино што јој је остало од њега то су ове две речи. Од кога је?- доста је и то. Отада из ината ''говори'' хрватски а не српски (или не дај боже црногорски).

Саосећајно јој климам главом одмеравајући је и констатујући да се доста добро држи за своје године. То је тај бразилски ген препун еротског набоја и жеље да се живи пуним плућима у неким топлим  пријатним крајевима где ти не треба ни много гардеробе, нити виле и палате, него само мало ритма и доброг секса у свим могућим варијантама.

А онда пали цигарету па каже:

''To want mi karaljo''.

Ајде, ово прво некако и схватих: нешто јој треба. За друго нисам сигуран мада по изразу њеног лица док изговара ту реч по мало и наслућујем.

Питам је:

''What is karaljo?''.

А она објашњава: то је оно што имате ви мушкарци и што можете да пружите нама женама. Ми жене имамо једно, ви имате друго. Е па то што имате ви мушкарци али ми треба велико!!!  Велико?! Фали ми велико.

''Big karaljo!!!''.

Па пали другу цигарету.

Имам утисак да је ово ''big'' сувишно и да би само ''karaljo'' био довољан.

Нек ти је богом просто бразилска сестро. Надам се да ћеш испунити своје снове. И ако су мали и предвидљиви а уједно и величанствено лепи. Можда и најлепши.

*

Данас ми је један чичица (није уопште важно у овој књизи шта подразумевам под ''данас'', или ''први пут'', или ''када сам нешто видео'', нека књига буде ванвременска и чисто филозофска по питању поимања времена а да се концентришемо само на простор и догађаје) типично америчког изгледа, са плавом голф мајицом, шареним памучним прслуком и белим ''борсалино'' шеширом, са штаповима за голф и белим ципелама после моје ситне помоћи око истовара горе поменутих штапова тутнуо у руку два долара.

Нисам знао шта да радим?! Био сам у потпуности затечен. Најрађе бих у земљу пропао. Шта да ме сада виде моји читаоци?! Ајде, ово са радом и могу некако да им објасним: није срамота радити било који посао, ово је једно ново искуство за мене, пишем књигу о мом боравку овде па морам да се упознам са свим могућим варијантама итд. Али напојнице?! Како то да им објасним ја који са цео живот паламудио о достојанству?!

Тако сам збуњен држао две новчанице у руци и бленуо у чичу. Ни 'фала нисам рекао.

А није да нисам добијао ''tip'' (као овде то називају). Само то је било давно, био сам млад и приличило ми је. На крају крајева био сам у свом родном месту а не по белом свету. Радио сам као средњошколац у једном кафићу, касније држао сопствену бакалницу (која је неславно завршила јер су муштерије варале мене уместо ја њих), а радио богами и у пошти (као Чарлс Буковски). Пуно пута сам у својој младости добијао напојнице; илити што би рекли Турци: бакшиш; илити што би рекли ми Срби: част. Али ме данас би срамота. Ваљда што сам матор, што сам у туђој земљи и што се већ и без тога осећам врло бедно и довољно лоше па и понижено (понекад).

Не обрадовах се. А кад погледаш: ја сам овде ваљда дошао због новца. Па онда нешто није у реду са мном.

''Чичица је хтео да ти плати услугу а никако да те понизи'' - каже у мени глас половине савести и свести, онај део материјалистички и приземни.

''Ко је, бре, он!!! Ти си за њега нешто недостижно а он теби тако понижавајуће ''клизећи'' улази са обе ноге''' - каже друга половина мојих савести и свести (и чега год хоћете још) онај моралистички и духовни али у пракси ничим поткрепљен део.

''Ко сам ја уопште?'' - питам ја себе заокупљен искреном дилемом шта да радим са ова два долара (тада већ у џепу).

ЧИТАЈ СЛЕДЕЋИ ТЕКСТ: Que Passa Amigo?