Планкова константа...

Фото: Игор Ђурић

-------------------------------

ЧИТАЈ ПРЕТХОДНИ ТЕКСТ: Сулуди крсташи

Зашто сам удобност свог писаћег стола заменио радничким рукавицама и контејнерима пуним смећа? Јесам ли песничку егзистенцијалну неизвесност желео да заменим извесношћу запосленог човека у потрошачком друштву? Јесам ли ја овде дошао да бих зарадио новац?

Писац, онај прави и исконски, који не мора да буде добар писац а ипак може да буде велики, не сме пристајати на компромисе. Само, одакле ти компромиси почињу, ко је тај што дефинише разграничење између чисто наше воље и компромисно наше воље?!

Ја овде нисам дошао због новца. Ја сам овде дошао да бих себи напокон показао и доказао јесам ли уметник или не. Ја овде тражим одговор на питање: јесам ли писац или не?! И наћи ћу тај одговор управо у смеђу које избацујем из контејнера.

*

Ево шта сам написао у свој дневник (у своме дневнику) тачно пре годину дана 11. септембра 2005. у Лазаревцу:

Мало зборим о свом евентуалном путешествију у Америку. К'о да ни сам не верујем да ће до њега доћи, или пак, не желим да поверујем.

Не, желим, рећи ћу овде истину без обзира шта се касније десило. Волео бих да се то није догодило. Имао бих оправдања да се није могло и био бих на своме. Овако, оправдања неће бити а ја ћу највероватније завршити своју списатељску каријеру. Постаћу гастарбајтер. Радићу и сањаћу о годишњем одмору и мојим доласцима овамо. Трудићу се да у што бољој форми представим свој нови статус, глумићу некога и нешто сво време свестан да сам нико и ништа.

А овде сам писац. Без динара у џепу али писац. Највећи живи српски писац. То није мала ствар. И није важно што српска јавност не дели ово моје мишљење. Важно је да ја знам.

Ето зато тајим о Америци. Америка је јалова и нестваралачка. Тамо нико ништа не ради из убеђења - већ само ради новца. Тамо се ништа не ради из љубави - него искључиво због користи.

Зато тајим о Америци!

Тамо ништа нећу створити, осим што ћу новац зарадити и кућу купити. А онда нећу знати шта би са кућом. Гледаћу преко ограде и безуспешно, то јест, безнадежно, чекати да ми неко назове ''добар дан'' или да ме опсује. Ништа од тога се неће догодити. Зидови ће ћутати. А ја ћу их свака три месеца фарбати у нади да ће једнога дана нешто из њих проговорити. Ни то се неће догодити.

Само ће ми се унуци лажно смешкати у нади да ће се том љубазношћу огребати који долар. Наравно, нећу им дати. Бићу шкрт и љубоморан на њихову младост и лепоту. Мрзећу и себе и њих из истих разлога.

А зидови ће ћутати.

Тако ти је то кад ниси ствараоц него си обичан, вредни, поштени радник. Данас ми и овај један зид, који и није потпуно мој, пева најлепше песме и у перо говори све моје приче. То је зато што сам свој и пишем своје ''зидне приче''.

Да, тако је то.

Зато тајим и не зборим. Нит' зборим- нит' роморим.

Само се курвам и чекам своју срећну звезду, која ме до сада није издала, да и сад дође од некуд и направи чудо''. 

*

Зграда у којој радим купљена је 2003. године за 1,4 милијарду долара.

Шта би Србији значиле те паре које су овде дате само за једну зграду у Менхетну?!

1,4 милијарда?!

*

На Fresh Pond Road-у неколико дана већ траје италијански улични фестивал и светковина. Лако им је да праве фестивале кад их има толико у Њујорку, кад су почели да долазе пре стоикусур година, кад су легализовали углавном све послове и кад су светски прваци у фудбалу. Изванредна вашарска атмосфера које се не би постидео ни Шабац. То би могао бити пандан нашим литијама (или крстима у Метохији). На централном делу улице где се се одржава манифестација је биста Богородице коју ките парама и која се у главној церемонији пронесе дуж целе улице. Тако нешто смо видели пуно пута на филмовима, наравно најупечатљивије у Куму. Што је за мене било најбитније: роштиља је било на све стране али се алкохол није точио. Ја сам највише уживао у ''живој'' свирци и ражњићима које овде зову shish-ka-bob.

*

Питам једног невољника сличног мени на послу : одакле је?

Каже по мало бојажљиво: 
       Из Иланче.

О, па то је родно место оца Милоша Црњанског (или мајке?!) а и сам Милош је често боравио тамо - рекох му.

А он мени:

Откуд знаш, јесам ли ти ја причао?!

Мислим се: ниси ми причао и није битно откуд знам. Овде то стварно није битно.

*

''Уживо'' видео нешто што сам до сада гледао само на филмовима. Нисам веровао да је то уистину и тачно. На снимању неке емисије, неке телевизије, да их не рекламирамо више, волонтери и туристи свих доба и полова, свих образовних профила и социјалних категорија, на подизање картона са разним натписима једне жене иза камера аплаудирају, смеју се, вичу ''уаааа'' или ''јеееее''. Чист дебилизам који се спроводи у дело само у нади да ће камера пар пута прошетати по публици и да ће неко од дотичних бити виђен. Један земљак ми каже да се исто овако снима и Гранд шоу. Ту смо, мислим се, па се присетим да сам већ овде говорио како су кретени свуда у свету исти баш као и они други који то нису.

*

Пошто се ближи 11. септембар а самим тим и годишњица несретних догађаја по Американце, поготово по Њујорчане, мере обезбеђења су пооштрене на свим нивоима. Само наизглед су у Метро-у незаинтересовани полицајци и наоружани радници истога. Осећам се као на ''дивљем западу''. Кад неко заборави торбу или кесу а крене према излазу сви путници јурну за њим и том несретнику прети озбиљан линч. Зато снажно стежем мој ранац да ми се не деси да га испустим и заборавим па да страдам због пара прљавих чарапа и једне исто тако прљаве кошуље (бојни отрови), једног недоједеног сендвича кућне израде (бомба кућне израде), празне флаше од воде (''ми у Америку пијемо само куповну воду''), метро–мапе и мапе града Њујорка (е, то је већ сумњиво, бира потенцијалне мете) и једног ''мп3 плејера'' (који може послужити као детонатор).

*

Моја садашња ситуација и окружење подсети ме на једну Павићеву причу из романа Предео сликан чајем. То је она прича о професору математике у Сибиру, и њему сличнима, који су крили своје праве струке и идентитете бежећи од власти него су радили као чистачи снега и слично. Па кад су их послали на курс описмењавања испало је да је на том курсу све научник до научника а да их писмености учи једна полуписмена партијска учитељица. Та прича може бити парадигма данашње позиције људи из сиромашних крајева у Америци. Само што је у Русији тада владала сила а овде влада долар. ''Учитељице'' су и у једном и у другом случају глупе и неписмене. 
      У ходницима ГМ и свих других богатих зграда са мном и контејнерима раде лекари, инжењери, професори, економисти... Учини ми се као да понекад чујем како ходницима одзвања хук: ''...Планкова константа... Планкова константа...''. А ми као Солжењицинови ''зе-кови'' бауљамо кроз ходнике под земљом. Не, ми овде нисмо утамничени судским пресудама (или без њих: голом силом), ми можемо изаћи напоље кад год хоћемо - отуд је поређење са Гулагом неумесно. Али, ако одлучимо да изађемо (и тако себи докажемо своју слободу): шта ћемо сутра јести, чиме ћемо платити рачуне и кредите, школовати децу? Тако је свуда - рећи ће неко. Не, нигде није као у Америци. 

*

Недовољно познавање финеса енглеског језика највише ми смета кад треба и хоћу са неким да се свађам или препирем. За нормалну и мирну конверзацију довољно је и неколико речи и фраза, понекад осмех који све говори. За свађу су ипак потребне финесе, потребан је већи број сликовитих речи и израза, више маште. Свађа је емотивна ствар и губи на квалитету ако се ти у одсудном тренутку премишљаш шта ћеш рећи. Лепе приче и теме можеш водити и ћутећи, само погледом, понекад. Свађати се можеш само ако добро владаш језиком.

ЧИТАЈ СЛЕДЕЋИ ТЕКСТ: СВЕГА ИМА САМО СРЕЋЕ НЕМА!

Сулуди крсташи

Фото: Игор Ђурић

------------------------------

Читај претходни текст: Поздрав из ''масонске Америке''.

Дајана Џонстон (Diana Johnstone) се жали у својој књизи – ''Fools’ Crusade''– Yugoslava, NATO and Western Delusions:

“I am “pro-Serb” only if that means that I consider the Serbs to be human beings like everybody else, neither better nor worse”.

Књига је код нас преведена под насловом Сулуди крсташи (мада сам ја наилазио на текстове из те књиге чији је наслов у фуснотама  превођен и као Крсташки рат будала, што је мени логичније и исправније) и обавезно је прочитајте ако вам се укаже прилика. Јер ''будализам'' је универзална категорија тако да ћете се осећати ''светски а нашки'' читајући о туђим будалама а препознавати у њима и наше будалане.

*

Купио лепо упаковану монографију под насловом New Russian Art. Опет антикварница и опет по мени добар пазар, и све остало...

Руски сликар млађе генерације Никита Алексејев насликао је слику (јер се праве слике ''сликају'' а не ''цртају'',...''ти си ово сам нацртао?'' ...''јеси ли прочитао све ове књиге?!''...''јел' ово уље на платно?''...) на којој је приказана мртва риба везана канапом за циглу а изнад које пише:

''Теплие руки и пустоје серце, стерео в јаицах''.

(''Warm Hands and Empty Heart, Stereo in Eggs'').

(''Вруће руке и празно срце, стерео у мудима'').

Та ме је слика својом поруком подсетила на графит написан на вратима читаонице Другог блока Студенског града, осамдесетих година:

''Како да учим празног стомака и пуних јаја!?''.

Ја зато кажем овог петка увече (јер једино петком увече и имам жеље и снаге да кажем нешто) у Њујорку:

''Јебем ти град у коме имаш где али немаш кад да празниш своја пуна јајца!''.

Ови што имају времена и снаге за те радње, на жалост, а по мојим за овдашње прилике доста конзервативним схватањима и стандардима по тим питањима, своја јаја празне у врло блиске али погрешне рупе најчешће, по тим мојим истим схватањима, и са погрешним полом.

*

У Њујорку не можеш бити ''индивидуа'' у правом смислу те речи и тог појма. Таман помислиш да си ''неко'' а испред тебе се испречи ''нешто'' у виду већег ''неког''. У Њујорку можеш бити само део масе, део руље, наизглед доста добро организоване руље, али сигурно и само: привидне организованости. У Њујорку увек можеш наћи некога који ће својом ''индивидуалношћу'' потрети твоју умишљену индивидуалност јер је његова моћ ''умишљајности'' већа од твоје а величина те моћи мери се јачином банковног рачуна и ничим другим. И тако је до врха. А и они на врху ''индивидуалности'' опет зависе од новца (јер рекосмо да је то овде једини доказ посебности) немају времена да уживају у томе јер се свакога дана крваво боре да задрже стечене позиције пред насртајем хорди жељних јаке квази-индивидуалности. 
      Овде си индивидуалац само ако ти околина то призна, никако ако се ти уистину тако осећаш и носиш. А околина ће ти признати посебност само ако се плаши од тебе или ако зависи од тебе. Неће ни трунку поштовања показати према врхунском уметнику или научнику ако тај нема пара али ће се до земље клањати свакој фукари која је ко зна на какав начин дошла до великог новца (најчешће наслеђивањем, јер се велике паре у Америци поседују на основу давно одсањаних америчких снова у време прохибиције и буренцета од томпсона).  Прогласиће те највећим генијем века само ако ти је деда банкар или мафијаш (што му дође на исто) оставио милијарду, две долара.

*

Студенти пристигли из Србије који овде раде преко лета немају никаквих илузија према америчком начину живота. На време су дошли, зарадили неки долар својим радом и то схватили. На време ће и отићи. Нису они ''младост која бежи'' из Србије него момци који хоће нови компјутер али желе да га користе у Србији. Они се можда једног дана и врате и успеју овде - и то само из разлога што су на време видели и сазнали. Они нису дошли овде зато што им овдашња ''демократија'' омогућава да лакше и слободније физикалишу него што им овдашња економија омогућава да кроз то физикалисање зараде нешто. И ту им се завршава свака филозофија и политика. Они више не идеализују. Они не снују никакве снове. Само прерачунавају одрађене сатнице и распоређују своје снаге за следеће. И могу на крају да упореде и одлуче шта им је боље. Благо њима. (Морам поменути макар неке од њих: Бору, Дућу, Миланчета, Веселина, Димија, Зокија и Чичу; заслужују то јер су добри момци а поготово што су неки од њих ''поседовали'' црнкиње).

*

После кишовитих дана и њујоршког карактеристичног ветра освануло је једно сунчано и пријатно јутро. Нико се не радује томе. Чему?! - кад ће ускоро сви ''под земљу'' у возове или, они мало срећнији, у огромне бетонске и незастакљене тржне центре.

Пацови не воле светлост.

*

Мићку:

''Драги Пријатељу!

Два месеца смо већ у Америци а мени се чини да је вечност прошла (почео сам у духу неталентованог писца: фразом и општим местом, али писмо не би било то да није збир топоса лепо упакованих у фину фразу). Шалу на страну, стварно је много тога за ова два месеца промењено у нашим животима али ми се чини да период прилагођавања још није ни почео (то знам из простог разлога што сам већ сада свестан да што се мене тиче никада неће бити завршен). Овде је све другачије, непојмљиво нашим навикама, нашем образовању и нашем васпитању. Овде је се велико. Овде је све моћно и брзо и ништа нема нити духа нити душе... Једина корист, за сада, поред пара које немилице и у духу неиживљене деце трошимо, јесте учење и усавршавање језика и моја књига која носи радни наслов ''First years in New York''... 

      О послу који радим радије не бих да ти причам а веруј ми ни ти не желиш да знаш. Шта ће то коме? Углавном сам лошије прошао и од Андрића, Дучића, и од Црњанског, о Пекићу нећу ни да говорим а Киш је недодирљиви појам (говорим о њиховим боравцима у иностранству и о томе шта су тамо радили). Чак су се и Његош по Италији и 'роми Вук по Аустроугарској боље проводили него ја. О масону Доситеју нећу ни да трошим речи. Ракић и Нушић?– шта рећи,  кад су их ословљавали са ''екселенцијо''!? 
      Ови што данас бораве ''вани'' а слове се као неки вајни писци сасвим лепо живе од пљувања по свом народу мада ми најискреније није јасно коме се то још исплати да плаћа али није ни важно. Ја нисам такав а додуше нико ми и не нуди паре нити то тражи од мене. Вероватно немам ''капацитета''. Што се прво наведених  тиче, тако и треба да буде: сви су бољи писци од мене иако сам ја, изузимајући Његоша, физички јачи од свих њих (мада је и Црњански својевремено предавао фискултуру у Панчеву и играо фузбал по Далмацији). Што се тиче ових другопоменутих, ових пљувача, њих сам само узгред напоменуо јер они и нису писци и  могу само да сањају да достигну мој ниво (и то онај од пре десет година)... 

      Онај ''гелиптер'' Црњански је писао о ципеларима а није радио ни један једини дан но је уредно примао апанажу од избегличке Владе и енглеске такође Владе а дугове пред повратак му је подмирила комунистичка Влада. Пекић је то паметније организовао па је његова жена радила а он је писао и куповао куће. Андрић је био на платном списку свих могућих режима, прератних и поратних. Киш је волео да га слове као дисидента а добар део својих боравака у иностранству намиривао је из касе СФРЈ. Дучић се у својим ''пост-дипломатским'' данима ослањао на шарм а у дипломатским данима на државну касу, итд... 

      Да не набрајам даље... Ја, Суперхик, борац за права богатих ипак сам у једноме специфичан и најбољи: у оном подруму у друштву људских (у које и себе набрајам) и правих пацова најбољи сам писац међу чистачима и најбољи чистач међу писцима  мада се и данас говори и Исидорином претераном чистунству и педантерији, али она је чистила своју кућу)...''.

ЧИТАЈ СЛЕДЕЋИ ТЕКСТ: Планкова константа...