Џо Хозе Ресто, Том Конвеј и Бразлијан Џо

Фото: Игор Ђурић

--------------------------------

ЧИТАЈ ПРЕТХОДНИ ТЕКСТ: Метрополитан музеј

Џо Хозе Ресто се родио 1961. године у Харлему. И првог дана живота сликао се са Џоном Кенедијем. Дошао председник САД да се слика са једином до тада белом бебом рођеном у тој болници (а Хозе и није баш скроз бео). Хозе не зна када се родила следећа бела беба у том крају. Не зна тачно ни када је Кенеди убијен а понајмање зна што је убијен. (А највероватније је убијен зато што није имао другог посла него је обилазио црначке квартове и градио станове за црнце). Ипак, слику има и дан данас. Заиста ретка реликвија.

*

Један Индус што продаје кафу и крофне на углу Медисон и 59-те већ неколико јутара док купујем кафу у папирну кесу стави и једну крофну (иако је ја не тражим) а онда извири кроз прозор и оним специфичним индијским нагласком (као Абу из Симпсонових) каже ми:

''Forrrr you my frrrrend''.

*

Велике бубе које овде зову ''кокороће'' (cockroaches) и којих има посвуда стварају велике проблеме власницима станова и пословног простора. Не можеш да се окренеш а да не налетиш на миша или ''кокороћу''. Ипак, ове бубе су већи проблем од мишева. Брзе су и веома отпорне. Трују их и намамљују на лепак. Људи који се баве уништавањем ових инсеката и мишева овде се зову екстерминатори. Дошао тако један пре неки дан на послу па пита:

''Има ли овде кокороћа?''.

А један од запослених, заваљен на столицу у лакер-руму на паузи за ручак, каже му:

''Има, има много, има ''кокороћа'' из Порторика, Србије, Бразила, има и из Америке....''.

Ми који се пресвлачимо за посао знамо да је у праву.

*

Каже ми колега:

''Кад се овде убијеш од посла они ти чак неће доћи ни на сахрану нити ће послати цвеће или телеграм него ће брже боље тражити замену за тебе. Зато чувај себе''.

Thank you Papiculo. 

*

Немојте по Њујорку и овдашњим облакодерима тражити у лифтовима дугме за тринаести спрат. Нећете га наћи и остаћете необављенога посла. Зато тражите или 12А или идите одмах на 14-и знајући при томе да је то у ствари тај тринаести који ви желите. Рече ми један Кинез у лифту, неки  дан, да у Хонг Конгу нема нигде дугмета са бројем 4 у лифтовима. У Србији немојте тражити исправан лифт, нећете га наћи. За бројеве који недостају ћете лако уколико вам се посрећи.

*

У антикварници на 59-тој улици купио доста добру монографију о Моне-у, (Manet), штампану у Лондону 1988-е и мало скромнију књигу о Ван Гогу.

*

Понекад ми се учини да на улици угледам неког познатог, најчешће неког из Лазаревца, неког са киме сам се дружио или којег сам само овлаш познавао. Несвестан тог тренутка где сам, обрадујем се и заустим да викнем име. Радост, као и опсена, трају веома кратко, можда једну секунду, а онда се вратим у реалност. 

*

Сретнем земљака у лифту компаније (предузећа, фирме, комуне, корпорације, задруге....). Упознамо се редно, разменимо основне податке. Озлојеђен је и несрећан, одмах ми даје до знања. Кука: шта ће он овде, у Србији је лепше, овде ништа не ваља, итд. На крају критика на мој рачун: шта ћу ја овде, што сам долазио, нисам имао паметнија посла, ваљало је у Србији остати.... Онда каже како је овде већ пет година и даље мрзи све овдашње, не може да се привикне, сваку ноћ сања Србију. Кад га ја питам ''што се он не врати кад већ мене саветује то?'', само спусти главу и каже ми:

''Није то исто...''.

*

У неким ексклузивним њујоршким продавницама (FAO schwarz) прве муштерије ујутро (којих увек има пред вратима ''тушта и тма'') свакога дана дочекују са црвеним тепихом и шпалиром запослених који аплаудирају док потенцијални купци улазе. То је вероватно део неког старог ритуала и традиције који говори о томе колико су овде трговци предани профиту па самим тим и пуни поштовања према људима од којих треба да узму новац.

Оно чега се ја сећам из српских трговина јесу бркате продавачице у неком пропалом дисконту које ме прате у стопу буквално спроводећи инструкције свога шефа (који већ одавно води своју приватну фирму а овде је само да покраде ако се да још шта украсти) да припазе да се не изнесе штогод. Кад их нешто питаш, љутито ти одговарају: ''јес' море, сад треба и то да радим за никакву плату...''. 

*

3:18 је ујутро. Прохладно октобарско јутро са карактеристичним њујоршким ветром. Стојим на метро станици Fresh Pound Road  и чекам воз који ће ме одвести до другог воза који ће ме одвести до трећег воза који ће ме одвести до четвртог воза са којим стижем до посла. По шинама трчкарају јутарње раздрагани гојни пацови. Један пијанац тетура се по станици са видним аспирацијама да се сурдукне под воз. Испред мене на плочнику: летећи пацов. Ова метро станица, као и већина других по Квинсу се налази изнад земље. Онај исти голуб. По очима му видим да је исти. У очима му читам и реченицу:

''Јесам ли ти рекао још оног дана...''.

Нешто касније у возу N који је у те ситне сате због крајева по којима се креће обично пун младежи која се весело враћа из провода, уморних конобара и још уморнијих курви, у вагону где седим три девојке весело и раздрагано разгледају слике на дигиталном апарату очигледно те вечери направљене на некој журци. Смеју се на српском. И причају истим језиком. Пар станица затим улази у вагон лепушкасти младић, можда мало припит и надуван али неагресиван, комуникативан и  симпатичан. Одмах успоставља контакт са девојкама, изводи гегове, оне се смеју. Пита их ''одакле су ?''.

''From Serbia''.

Ја излазим на следећој станици, при изласку подигнем три прста и викнем девојкама:

''Србијо, чувај се Србијо!''.

Оне се смеју и машу ми а надувани младић викне из свег гласа а на изненађење свих нас:

''Жифела Србија!''.

Не верујем да се после свега завршило тако што су сви отишли тамо где су кренули. После оваквог упознавања дружење је морало негде да се настави. Ја сам, пак, морао на посао.  И матор сам већ. Олињалим маторим рокерима и младим писцима (јер писац је млад док не умре) није место међу насмејану младеж. Могу само да покваре. А за ''кварење омладине'' зна се казна још од старих Грка.

*

''Кроз ноћ и влагу

дивље се гуске селе југу

и болно кричу.

Осећам жељу да мутну неку

напишем причу:

како односе оне са собом

на крила своја бела два

из душе моје драго нешто,

а не знам куда,

и не знам шта''.

Десанка Максимовић (из збирке песама коју је Миомир послао Ђурађу).

 *

Бразилијан Џо ми се јутрос у пет сати жали како су му ''мајстори за струју'' јуче узели 300 долара за сат времена посла. Око подне Бразилијан Џо жали се Тому Конвеју како су му ''мајстори за струју'' јуче узели 500 долара за сат времена посла. До краја радног времена Бразилијан Џо ће се неком пожалити како су му јуче ''мајстори за струју'' узели 800 долара за сат времена посла - што ће ипак бити ''прескупо'' чак и за Бразилијан Џоа.

*

Можда у причи о Њујорку нема места ''цртицама'' о чежњи и носталгији јер се овај град не може похвалити неком енергијом осећајности. Ипак, морам да прибележим, ради аутентичности слике и моје жеље да не варам читаоце у овој књизи: јутрос ме је душа болела за родитељима. Хтео сам, желео сам да их видим, да будем са њима. (Отуд и моја необазривост на послу: седим у нечијој фотељи и пишем). Љубав према властитој деци понекад отупи пажњу према родитељима и амортизује осећања. Није то ништа ново: то је стари круг. Не изводи се лапот само убиством - већ пре свега заборавом! У томе је симболика и корен мита о лапоту: у забораву. Кад стигну твоја деца заборавиш да си и сам нечије дете.

Душа ме боли колико јутрос, по мраку, желим да видим своје родитеље.

ЧИТАЈ СЛЕДЕЋИ ТЕКСТ: Срби су добри војници.

Конфекцијски идиот

Фото: Игор Ђурић

--------------------------------

ЧИТАЈ ПРЕТХОДНИ ТЕКСТ: Myrtle

Има свега и свачега  ''за видети'' у Њујорку. Треба само касно ноћу или рано ујутро (а то је моја тренутна судба) ићи метро-ом па само посматрати и чудом се чудити. У то време се кући враћају пијанци из барова, курве свих полова (а овде их има више од два, верујте ми) са посла, криминалци крећу на посао, клошари ''бију'' најтврђи сан, млади се враћају из провода по мало надувани или ''по добро'' нафиксани.

Сад скоро сам видео нешто ипак први пут тако експлицитно те умало нисам повратио а знам да то није нормално. Није нормално ни да повратим, ни да ми повраћа од тога а није нормално ни то што сам видео. То је можда и најбоља дефиниција Њујорка: ништа није нормално. Мислим да ће други пут бити лакше: к'о кад ти одузимају невиност, први пут мало боли после је већ све ствар рутине. Могло би се и упоредити са летењем авионом.

Два млада, лепо однегована и обучена хомосексуалца (дајгуза) су се љубила на станици метроа. Гурали су језике једно другоме у уста, миловали један другоме гениталије и све редно и како требује. Матер им јебем (ипак матер) нисам могао да доручкујем због њих. Гледам бре ове ''Хозе-е'' око мене, што се потуцају по Њујорку без папира, далеко од своје земље, својих породица и жена, они би бубрег дали за добру пичку, па схватим како космичка неправда учини да оно двоје гурају своје ствари у погрешне рупе а ''Хозе-и'' би  класично али немају с ким а курве су скупе за њихових седам-осам долара на сат.

*

Увелико се врше припреме за предстојећи hallowenday. Ките се куће и зграде, на улазима се стављају тикве са изрезаним очима, устима и по којим носом. Обично је унутра сијалица која се пали. Већина тих тикава је додуше пластична и електрифицирана, и кад погледаш тако је и боље. Они прави заљубљеници у ову светковину ипак купују природне бундеве којих сада има на све стране. Деца спремају костиме, тржни центри су препуни маски, слаткиша, бундева.

У Војводини деца коринђају, код нас у Метохији за Божић деца полазе а за Покладе су се некада наши стари прерушавали (тада су били млади) и тако прерушени (обично огрнути са по којом овнујском кожом и роговима) ишли од куће до куће, певали покладске песме испред кућа и добијали поклоне - што год.

А што се тиче тикава и о томе имам сећања и успомена. Најпре би у Истоку изабрали најмрачнију улицу или ћошак (што уопште није било тешко јер су све улице углавном биле мрачне осим оне испред комитета и зграде где је живео председник општине) па  би онда очистили једну добру праву тикву, изрезали би јој очи, уста и нос а унутра би ставили свећу. Тикву би онда ставили на неки зид и чекали пролазнике а не би ли их уплашили. Успеха је било врло мало: пијанци којих је било највише не би ни приметили или би пијани јуришали на неман (јер они су у својим алкохолним испарењима имали много горе демоне испред себе па су излазили на крај са њима), већина је знала за јадац а свећа се стално гасила због перманентног источког ветра. Ипак, било је забавно да се и један уплаши а обично би то била нека девојка или жена, можда и неки гост из великог града. Договор за акцију је по правилу био веома кратак и ефикасан: ''Ајде вечерас ''да плашимо''''.

*

Што више имам прилике да изблиза посматрам америчку економску елиту то ми је све више одвратнија и делује ми врло прост(ачки)о. Типично су амерички арогантни, необразовани и поприлично примитивни. Ови примитивци у скупим оделима немају пре свега кућевнога васпитања јер су углавном деца из разведених бракова или не знају ко им је заиста отац (за мајке су поприлично сигурни). Немају манире који су већ мисаони појам за њих. Наиме, они не знају много простије ствари: да отпатке треба бацати у канте (дакле Суперхик је у великој заблуди), да се после срања пушта вода а руке перу, да и кад опереш руке треба искључити воду а папир са којим се (ако си) обрисао руке треба склонити у контејнер, ту тик поред. Не осећају да поред њихових прохтева и њих самих постоји још неко, ту поред њих, са својим сопствима и прохтевима. Ипак, најпримитивнији су кад  осете храну и пиће за џабалука (а веровали или не тога овде има на претек). Тада су гори од комунистичких функционера и деце Етиопије: заједно. После њих остане само пустош, храна разбацана по поду и по које сломљено ребро.

*

Зашто никада, скоро никада, помињући 11. септембар, не помињу авион који су терористи (или борци за слободу, зависи са које се стране посматра на проблем) обрушили на Пентагон? Да ли Пентагон сматрају регуларним војним циљем или је нешто друго у питању? Зашто се на снимцима зграде Пентагона после удара уопште не виде остаци авиона? 

*

Од Мићка:

''Драги мој Игоре!

Немаш појма колико си ме обрадовао. Наши људи поседују колоквијални шарм али га тешко испољавају у писаној форми. Али са тобом је нешто другачије: на малом простору постижеш велику јединицу смеха. Од свих које помињеш то је случај само са Пекићем. И знам да ће ти бити тешко јер носиш четири хендикепа: ниси Јевреј, хомосексуалац, породичан си човек а притом си још и Србин. У данашњем свету то је неопростиво. Па још ако си виши од 160 сантиметара и мислиш својом главом твој случај то чини немогућим.

Што се мене тиче изгледам себи као неки од Бекетових јунака: стално сам у неком послу  петљам, трчим, радим а чини ми се да се не померам. По некад мислим да се ствари око мене не крећу. Постоји неки спољни динамизам ствари али суштински изнутра све остаје мртво, упрложено, онако како памтим бар 200 година уназад...''.

*

Мићку:

''Драги Пријатељу,

пре пар дана добих писмо од тебе и видех те.

Писмо није баш право писмо, нема мрља од мастила, нема поштанскога жига и масних трагова поштаревих прстију и његовог доручка. И поред свега тога ипак је то писмо јер је мисао јасна а емоција осетна.

Видех те на снимку који је Пелин направио оних дана кад се ''догађао Исток'' а којег ми је Златко послао. Ја и ти нешто причамо испред Етнографског музеја после пројекције филма, необавезно, успут, као да ћемо причати и сутра и прекосутра, кад год нам се прохте. И видиш: то ми највише недостаје, та необавезна и паметна прича у овом сурово конкретном и јалово нестваралачком свету. Овде људи не причају међу собом ПРИЧЕ РАДИ, не филозофирају ''за џабе'', не ''млате празну сламу'' (како је дивно то радити), него, замисли, овде причају само и искључиво КАД ЖЕЛЕ НЕШТО ДА КАЖУ ЈЕДАН ДРУГОМЕ. Чак и кад се свађају и вређају чине то без емоције, са неколико фраза и псују се сасвим без маште. Није ни чудо: овде је све лажно. Анархисти се ваљају у џакузијима, рокери живе у вилама иако пропагирају бунт, ''деца цвећа'' живе здравим начином живота и врло су агресивни, филмаџије раде само на компјутерима а писци су им трезвењаци и шкртице.

Али ти се сада парничиш и зато свака филозофија и емоција ни теби није тренутно потребна. А парничиш се по српским судовима што је додатно отежавајућа околност. Српски судови су места где ''фиоке једу предмете''. Можда знаш ону Пекићеву причу ''о човеку који је јео смрт'' а коју је он позајмио (најблаже речено и чист еуфемизам) из мотива неке анегдоте или јаве из времена Француске револуције када се дневно изрицало, заводило и потписивало на стотине смртних пресуда (све док на ред нису стигли и они који су их највише изрицали). Један чиновник који је заводио пресуде и прослеђивао их извршитељима издвајао је из тог мноштва папира случајним узорком по неку и не смејући да их изнесе или запали ЈЕДНОСТАВНО ИХ ЈЕ ЈЕО. Свака поједена пресуда значила је једну смрт мање. Е, видиш која је разлика између земље у којој се десила буржоаска револуција и земље у којој се још није завршила СВИЊАРСКА. Дакле, за српске судове није ти потребно 150 куцаних страница, нису ти потребна акта и право – ТАМО ТРЕБА ИЋИ СА КУБУРОМ ако желиш да правду истераш. Јер и сам реч доста говори: свуда се правда тражи и спроводи једино се код нас Срба ТЕРА И ИСТЕРУЈЕ.

Што се тиче филма о Дражи нешто си ми о томе помињао у Београду. Овде близу у Патерсону, Њу Џерзи, такође постоји једна ''четничка'' колонија али су то већ старци од којих не треба очекивати много. Али, ако могу шта да ти помогнем: јави ми. Нисмо стигли да разговарамо о томе: ја сам познавао Дражиног сина Бранка и он је био код мене у Истоку. Врло мало смо разговарали о Дражи јер је он то нерадо чинио. Када је свраћао у Исток били смо пре тога у Пећкој патријаршији где смо са Патријархом Павлом провели дивно поподне. Пре тога је Бранко насамо од Патријарха тражио благослов да подигне цркву покајницу и НИЈЕ ГА ДОБИО. Бранко се најрадије сећао недељних одлазака са оцем у цркву и очеве љубави према коњима. Брата који је погинуо на Зеленгори није помињао. Много бремена на плећима је држао тај човек и ако то није заслужио. Писаћу ти још, погледаћу и нешто литературе. Не знам ко ради сценарио али то треба одрадити одговорно, комплексно и без емоција. Има шта да се каже ако се избегну идеолошке странпутице. Поздрав за тебе и твоју породицу. Да, писаћу ти још и опет''.

*

Овде се треба веома брижно и опрезно чувати од ''конфекцијске идиотије'', то јест, мора се пазити да околина и време не учине од тебе ''конфекцијског идиота'' (чему су иначе веома склони, мисли се на околину). Не верујем да на свету постоји нација која се ружније облачи од Американаца а поготово од придошлица са свих страна света који су пристигли овде, а поготову од придошлица из земаља Латинске Америке. Што је најгоре, униформисани су у свом неукусу.

Одмах на улици препознајеш Европљанина који то жели и да остане. То је човек укусно обучен, некад и класично, али то још више доприноси шмеку, са складно изнијансираним бојама и привлачним материјалима. Жене које нису одавде и немају намере да остају дуже, носе квалитетну али неупадљиву обућу и не можеш их видети, као овдашње, у скупом и фирмираном комплету са све патикама на ногама. Жена из Европе претрпеће зарад своје лепоте. Жена из Америке неће, скинуће патике и обути ''штиклу'' тек кад уђе у канцеларију.

Ако ''им се пустиш'' после одређеног времена постанеш ''конфекцијски идиот'': не разликујеш се по свом неукусу од осталих на улици, не представљаш више свој карактер, афинитете, став и духовни статус кроз своје одевање јер више ниси личност него си кретен па је самим тим и небитно како се облачиш. Да, то тако у круг иде.

ЧИТАЈ СЛЕДЕЋИ ТЕКСТ: Метрополитан музеј

СВЕГА ИМА САМО СРЕЋЕ НЕМА!

Фото: Игор Ђурић

--------------------------------

ЧИТАЈ ПРЕТХОДНИ ТЕКСТ: Планкова константа...

Данас су сви возови које сам чекао ишли у супротним смеровима мојих очекивања. Деси се то, дође такав дан. Можда зато што сам размишљао о коњима и тако размишљајући прошао своју станицу.

За време рата неко је издао наредбу да са својим водом одем у планину и тамо побијемо сву стоку на коју нађемо, а које је било у изобиљу јер је била пуштена: коње, краве, овце... Са људске и моралне стране: глупа наредба. Са војничке: сасвим оправдана. Јер са тим пуштеним животињама терористичка банда у шуми могла је да преживи месецима и годинама. Имали су  млеко, месо и транспорт.

И убијали смо. Најлакше коње, јер су тако пуштени сами почели да се скупљају у крда па су тако на гомили били лака мета. И тако данас, неког септембра у Њујорку размишљам баш о тим коњима: лепим и јаким. И убијеним.

*

Неким необјашњивим и за суштину приче небитним путевима у петак вече дошао је до мене диск са Петровићевим филмом Биће скоро пропаст света и уз Chivas Regal улепшао ми вече. Био сам сам и препуштен својим задовољствима.

Кад се пилот привредне авијације Миле Симић (којега игра Гидра Бојанић) сруши на раван Срем а учитељица га пита како је бити горе и како изгледа Земља одозго, пилот одговара: ''Земља Вам је, да извинете, као једна велика задњица, ништа на њој нема а и најчешће смрди''.

А онда сам сутра увече био на међународном аеродрому Кенеди који има димензије једног омањег града у Србији. На аеродрому сам видео четири врсте расположења: једна четвртина људи је срећна и радосна - то су они који су управо слетели; једна четвртина глуми срећу и тугу наизменично - то су они који дочекују и испраћају; једна четвртина је тужна и уплашена - то су они који тек треба да полете; и најзад, једна четвртина је потпуно равнодушна и мрзовољна то су они који раде на аеродрому или који су професионално ангажовани ту.

Сваке минуте у Њујорку по један авион слети и узлети.

*

Људи овде нису срећни и то је највећа дилема у мени кад размишљам о даљим плановима. Многи нису ни несрећни али каква је то сатисфакција кад ниси ни срећан него си равнодушно без тог осећања, и једног и другог понекад. Стварно, овде нико није срећан. Задовољних има, срећних нема. Има ситих али срећних нема. Има богатих али срећних нема. Људи се смеју или другима или на силу - не смеју се ради себе и среће. Нико није распевано и срећно расходан по улици. Сви су троми и у ходу тужни и уморни. Ни деца нису распевана и срећна: имају скупе играчке и најчешће покушавају да живот и осећања замене са њима и брдом калорија готове хране.

Па се ја питам: могу ли са својом породицом бити срећан у мору не срећних људи (''не срећних''- одвојено, у смислу одсуства среће а не присуства несреће)?

Старе жене из мог краја често су у својим наивним и безопасним сеоским оговарањима користиле фразу (мада оне никада нису чуле за термин ''фраза'' али то сад није битно) која гласи овако:

''СВЕГА ИМА САМО СРЕЋЕ НЕМА''.

Е то је дефиниција за којом трагам када хоћу да дефинишем живот у Америци: ''свега има само среће нема''.

Амерички филозоф шпанског порекла Џорџ Сантајана писао је: ''Али, откако је демократија отворила слободан приступ у арену laissez-faire – индустријализма под мотом ''само граби'', свака душа мора да муке мучи у том свету захукталога и запенушанога успињања и отимања, и ни један човек не може више да буде задовољан''.

*

Систем безбедности и све остале мере су им ''шупљи као сир'', само је срећа што су и терористи поприлично глупи у своме фанатизму па се тако допуњују једни са другима. У ствари, чини ми се да је овдашњи систем обезбеђења више осмишљен да утврди ко је одговоран кад се нешто деси него да спречи да до истог дође.

*

Желео сам да помогнем своме сину који има неких проблема са адаптацијом у школи и са неким типовима тамо, али он ми каже: ''Немој, овде се не пријављују и не тужикају код наставника''.

Поштујем његову одлуку да игра ''један на један''.

*

Поново петак увече са ''регалом''. Тек толико да се заборави бављење у пацовским јазбинама Њујорка. И нема опасности да се постане хронични алкохоличар: нема се времена, јер ако желиш да пијеш треба ти пара а ако хоћеш паре мораш да радиш а када радиш онда ти није ни до чега - једноставно и поред велике жеље да се одаш неком пороку немаш времена, снаге или новца.

*

Параноични и престрашени од тероризма обични амерички грађани, дакле већина, иначе ''лени на мозгу'', желе да им се све објасни, сликовито и са што мање речи. Тако у возовима стоји обавештење о томе како треба обавезно пријавити сумњиве ствари а најсумњивија од свих јесте остављена црна торба испод седишта у вагону. И нацртана је црна торба под седиштем. Одмах да се зове полиција или службеник Метро-а, каже даље обавештење. Шта је најинтересантније: што је на слици увек и искључиво само црна торба. Злокобна црна торба као неки црни гавран злослутник. Не дај Боже да се на неком билборду појави рецимо дечији ранац, сав у цветићима и шарен. Не!, такве торбе нису сумњиве. Само црне. А по некој логици потенцијални терориста ће бомбу ставити баш у дечији и шарени ранац а не у црни на којем већ због саме симболике и боје пише: ''ово је бомба''. Зашто само  црна торба?! Или мисле да су терористи много глупи, или сами себи постављају бомбе према потреби. Трећег заиста нема.

*

Неки дан сам размишљао у возу, док сам се враћао са посла: да ли бих стварно активирао ону ''зелену'' бомбу што сам носио за време рата у борбеном прслуку и коју сам наменио себи да не бих пао непријатељу жив у руке? Свашта човеку падне на памет кад осети самоћу а то је доминантно осећање у Њујорку и ако сте вазда окружени мноштвом људи. 

*

Поново нешто о Србима у америчкој штампи и медијима: Момчило Крајишник осуђен у Хагу на 27 година затвора за ратни злочин и геноцид. Тако су писали. Дуго нас не помињу али кад нас помену...

ЧИТАЈ СЛЕДЕЋИ ТЕКСТ: Myrtle

ПЕТА АВЕНИЈА

Фото: Игор Ђурић

----------------------------------

ЧИТАЈ ПРЕТХОДНИ ТЕКСТ: Gibson Les Paul

Вељку:

''Када се направи много погрешних корака онда је касније тешко поправљати било шта. Ако си прочитао нешто између редова из моје књиге ''Метохија и Косово'' видео си да кад ствари једном крену лоше онда се у међународним односима и политици тешко исправљају.

Овде се не може наћи душевнога мира ако га ниси имао било где друго. Човек који размишља, а у које спадамо и ја и ти, не може нигде имати душевнога мира. То је проклетство ствараоца и умника (не косовског УМНИКА, који је и онако и ''узгредбудиречено'' УНМИК а не УМНИК, него ''умника'' у смислу човека који се служи умом).

Радим на неким местима где видим свега и свачега. Сада сам у згради ''Генерал моторса'', телевизије ЦБС, козметичког магната ''Есте Лаудер'' и још многих других великих и значајних америчких и светских фирми. Велики је притисак и поред пара које се зарађују. Ипак, није толико страшно колико се прича. Књиге ће бити за остало не гарантујем. Највећи добитак из свега овога је што се веома супериорно осећам без обзира шта радим и колико пара имам. То је знак да сам на правом путу.

Поздрављам те и јави ми се. Ко зна, можда се ускоро негде и видимо, можда ... рецимо... у октобру... негде на... сајму...

*

Моја радна ''идила'' са једном америчком фирмом којој су душу удахнули Мађари, Срби, Албанци и Бангладешани, завршила се. Руку на срце, била је сувише душевна да би дуго трајала. Сада сам већ упао у плитку воду пуну гладних крокодила. У једну од највећих зграда у Њујорку, чувену ''Генерал моторс'' зграду на Петој авенији и поред самог Централ парка. Радим у фирми која је настала на темељима оствареног ''америчког сна'' две девојке из Србије. Пре петнаест година те две сестре радиле су оно што и ја радим данас а сада управљају фирмом чија се вредност мери милионима. Оне живе у раскошним кућама са базенима у елитним деловима града, купују некретнине и станове по свету.

Остварен један ''амерички сан''. Само, да ли је то мој сан?! Искрено: није. Ништа ми не значи ни један долар који сам до сада зарадио (осим као средство да подмирим рачуне) не радујем се ни оним доларима које и требало да зарадим, нити кујем планове тако карактеристичне за сваког гастарбајтера а који их (мисли се на планове) одржавају овде у животу. Само снови о томе шта ће имати кад зараде, држе ове људе овде у колико-толико стање нормалности. Није то мој сан. Ја сам уметник. Видео сам нешто у очима неких људи. Видео сам да нечега нема. Нешто фали. Нешто  што се не може купити новцем.

Не није то мој сан. Тако ''расањен'' хватам се Константиновићеве Философије паланке која ми наново може потврдити нешто што већ одавно знам: и највећи градови на свету су само збир великог броја паланки на малом простору. Ту је, можда заблуда Константиновићева: није он писао ''српску'' него ''универзалну'' истину о паланачком духу иако је имао само један циљ: да наружи Србе. Ту лежи и заблуда многих који га погрешно тумаче прихватајући тезу да је глупост и заблуда чисто српска ствар. Тако да у великим градовима има више паланке него у самим паланкама. Јер док је паланка само ''паланка'' велики град је много различитих а истих паланки (јер су све паланке исте). Да, збир великог броја паланки: паланки у простору и паланки у главама.

''...паланка није у свету, она је у духу , свуд могућа...''

*

Њујорчани живе као пацови. Сад, ако тражите симболике у овој мојој претходној реченици, нећете је наћи јер симболике нема. Написао сам баш онако како сам мислио и како ствари уистину стоје. Нема метафоре или стилских фигура у следећих пар мисли.

Њујорчани већи део свога живота проводе под земљом. Путују метроом, више и не праве мостове него реке премошћавају (подмошћавају) копајући испод њих самих, раде по просторима који су неколико спратова испод земље, или који су високо над земљом (ништа нормално и људској природи примерено).

Тако и ја: три спрата под земљом са неким изгубљеним душама, изигравамо радну снагу и кад завршимо са радом и изађемо на светлост дана (додуше само лети, зими дођеш на посао по мраку и враћаш се посла по мраку) онда рукама прикривамо лице и очи јер не можемо да поднесемо светло. Као вампири. К'о мој Методије из ''Колоне''. Или можда слепи мишеви. У Њујорку живи доста слепих мишева. Живи се по јазбинама, путује се под земљом али се доста и лети авионима и ради и спава по високим зградама. Отуд ваљда и мит о шишмишу Бетмену. (Отуд ћу касније у свом роману ''Тенци'' вампире делимично преселити и у Њујорк).

Нови шеф, Американац, врло коректан. (На крају се испоставило да ми је он постао добар пријатељ). Труди се првих дана да се што мање гледамо. Американци ко Американци, знају да мораш и требаш да урадиш то што и следује па се труде да ти не сметају. Али зато неки шефовски потрчко, који је дочекао својих пет минута у сезони годишњих одмора, иначе Србин ако је то уопште битно, данас ми је озбиљно рекао: ''Треба да се ошишате и мало скратите панталоне''. То му је била читава примедба на мој рад. Србин је, ако је то уопште битно опет велим, фуњара ма где год био. Паметније би му било да прочита нешто од онога што сам написао.

Први дан:

Он: ''Дуга Вам је коса, треба да се ошишате''.

Ја: ''У реду''.

Други дан:

Он: ''Дуге су Вам ногавице од панталона, треба да их скратите''.

Ја: ''У реду''.

Трећи дан:

Ја: ''Дугачак ми је нос, да га скратим?''.

Он: ћути.

Ја: ''Све се може скратити само се кратка памет не може продужити''.

Он: није ту док ово изговарам, толика будала ипак нисам.

*

Купио врло богато опремљену енциклопедију о оружју, војној опреми, униформама: Weapon– a visual history of arms and armor. У овој књизи су поменуте и велике битке кроз историју. Интересантно је да није поменута Косовска битка 1389. али је поменута такозвана Друга косовска битка 1448. у којој се Јанко Хуњади (Сибињанин Јанко) предводећи крсташе борио против Турака. Мислим да је разлог томе  што је ова друга војска била ''крсташка'' за разлику од оне прве Лазарове. Књига је штампана 2006. а задња поменута битка јесте ''Други рат'' против Ирака 2003. О бомбардовању Србије 1999. нема ни помена.

*

Једна од компликованијих ствари у Америци је она кад неко покушава да ти објасни које је школе завршио (или завршава). Није као код нас: грађевина, медицина, економија, математика... Не, овде је отприлике овако: ''не знам тачно како да ти кажем, прве две године је опште, бираш предмете, ја сам изабрао нешто за уметност и компјутере да радим, нешто као медицина али није медицина да лечиш људе, економију и менаџмент али не за бизнис него за...''. Једино кад ти кажу да су студирали и завршили ''право'' онда си начисто. Мада и то често кажу: ''завршио сам да будем lawyer''. Не желе да буду правници него адвокати, а богами и имају разлога за то кад сам чуо колико коштају услуге једног просечног адвоката.

*

Гротескна и смешна, по мало и жалосна, ситуација, код мене на послу: људи у белим кошуљама и црним лептир машнама, у говнима и смећу до гуше сваки дан. То је та чувена спољашња форма америчка и ''господлук'' нас гастарбајтера кад у својој домовини о годишњем одмору продајемо ''муда за бубреге''. Једно је сигурно: нећу лагати кад будем говорио да сам у Америци на послу носио белу кошуљу и лептир машну. Па то нека разуме како ко хоће.

*

Ипак нешто о Србима ових дана у америчкој штампи и медијима: ''Српска тенисерка освојила Торонто''.

*

Телевизија CBS која има студио у згради у којој радим свој јутарњи програм делимично снима и на платоу испред зграде (plaza) на импровизованој бини која се сваки дан скида а увече поставља. Када сам први дан дошао на посао ''дочекало'' ме испред зграде двадесетак гузатих и голо-гузатих тинејџерки које су кандидаткиње за неки избор нечега (пошто овде бирају ''мис'' свега и свачега, од ''мис бикинија'' до ''мис радница на бензинским пумпама'') па су учествовале у програму. Рекох себи: ''на добро си место дош'о''. После сам сишао у подрум и до увече сунца нисам видео (а нисам га видео ни увече). О гузовима нисам ни размишљао само сам мислио како да своју гузицу извучем из оног пакла доле.

ЧИТАЈ СЛЕДЕЋИ ТЕКСТ: Поздрав из ''масонске Америке''.

Ridgewood

Фото: Игор Ђурић

----------------------------------

ЧИТАЈ ПРЕТХОДНИ ТЕКСТ: Que Passa Amigo?

Млађа девојка у Метроу, Јеврејка, очитала ми (нам) је лекцију из националне али пре свега из грађанске куражи.

У купеу је атмосфера била нормална. Већина путника је имала слушалице у ушима, неки су се претварали да читају а неки су уистину спавали. Јунакиња ове причице је седела поред такође млађег човека који је на глави имао ону карактеристичну јеврејску капицу, ону што се ставља на вр' главе. (Обећао сам сину ако буде похађао елитну гимназију у јеврејском кварту једну малу шајкачицу за потиљак, колико да се не одваја од околине гологлав а толико и да не изгуби национални идентитет). Читала је неку књигу, вероватно ''Тору'' на јидишу а хебрејска слова су се попут њихових рођака арапских увијала имагинарно и за мене у несхватљивим облицима и правцима. То је моја лоша особина, кад год видим књигу у туђим рукама завирујем преко рамена да видим о чему се ради.

Вреди за причу напоменути: ових дана поново, по ко зна који пут, бесне сукоби на Блиском истоку. Израелци бомбардују Либан, ''Хезболах'' шаље ракете на Израел. На стотине мртвих. Пре пар дана је један муслиман у Сијетлу упао у Јеврејски центар и пуцао на кога је стигао. Иронија је да је баш тај Центар изабрао преко интернета што значи да им је пресела очигледно више него успешна ''веб'' презентација.

Да наставимо са описом сцене у возу:

Одједном! - девојка подиже поглед и погледа у мом правцу. И остаде тако фиксираног погледа пар минута. Мени непријатно. Бришем нос и уста, загледам према шлицу (да нисам заборавио проклетињу да затворим кад сам отоич ''пуштао сузе за Хитлера''), али видим није то. У тај мах, док ја себе још проверавам, девојка устаде и крену према мени па на крају и седе поред мене. Ја ни лево ни десно. Чујем, осећам, чачка нешто иза моје главе. Кад скупих довољно храбрости, окренем се и видим да је неко залепио папир (али га баш мушки залепио јер је морала да струже ноктима и перорезом да би га скинула) на коме је  писало:

STOP ISRAEL!!!

DEATH TO ISRAEL!!!

У возу пуном муслимана, у крају где углавном живе исти, девојка је храбро и достојанствено на очиглед свих и веома транспарентно упорно стругала папир а да није чак ни показивала мржњу или какву другу емоцију. Радила је то сасвим природно, као да помаже некој старици да пређе улицу. Деловала је чудесно мирно и врашки самоуверено. Њена станица је ''прошла''. Она није изашла. Није завршила стругање. Улазила је са сваком новом станицом све дубље и дубље у блокове где нема Јевреја а има богами муслимана. Задњи Јевреји на овом правцу су изашли још негде између ''Bedford av.'' и ''Lorimer st.''.  Од тих станица они више не улазе у возове који иду према Jamaica, ''Mitropolitan av.'' и  Canarsie. То већ  нису њихови крајеви.

Ништа! Она је и даље држала књигу у руци и гребала папир са натписом против њене постојбине. Не знам кад је завршила и докле је стигла. Ја сам сишао на ''Myrtle av''. Она је остала. Нико није смео ни да је погледа. Не знам због чега. Ваљда зато што је женско и тако то.

Рат бесни на Блиском истоку. Гину људи. Али нема везе то са овом причом: то има везе са грађанском свешћу у храброшћу. И националном патриотизму. Зато Израелци имају државу: јер имају храбре грађане било где у свету. Зато Срби немају државу: јер нема кафеа ''Шумадија'' у Ridgewood-у иако ту живи пуно Срба. Ми не смемо да напишемо ни оно што је наше а камоли да бришемо и стружемо туђе.

*

Јутром ми се по нервозној и сањивој глави јављају све неки ликови из прошлости о којима никада и не би требало да размишљам: познаници ''из виђења'', неки људи које сам сусретао у уредима, на улици, аутобусу, школи... Све ликови који су некад и негде живели у мојој близини а ја их овлаш виђао и сусретао често несвестан тих сусрета.

Ето тако сањив, нервозан и бунован ујутро у возу, на улици или на послу сетим се курира Ђоке, теткице Мире или инкасанта Боре. Некад и шинтера Јоце или неког клипана што је стално висио пред продавницом у крају и пио пиво и кога нисам видео можда и двадесет година.

Мозак је то! Не питаш се ти ништа кад је он питању, поготову неки његови тајни трезори ''џепова сећања'' који су закључани и само се сами од себе понекад откључају не питајући те при томе хоћеш ли то или нећеш.

(Узгред, никад нисам волео да пијем пиво испред продавнице иако нисам сноб. Једноставно, увек је било вруће и никад ниси имао где да седнеш а гајбица зна и те како да ти нажуља дупе а некад под теретом и да се искриви).

*

Miss Kets са петог спрата данима иде кроз зграду, јури супервајзора, менаџера и остале и виче као да држи проповед:

''Примите га за стално, никад зграда није била чистија!!!''.

И показује на мене.

А мени каже:

''Пијеш ли довољно воде, наиме, делујеш ми прилично исцрпљено''.

*

Miss Kets је опет ''проповедала'' у ходнику:

''Примите га за стално, научиће енглески, види му се на лицу да је интелигентан човек!!!''.

Ако сам ја овако дебео и задригао (по свему судећи не још дуго) слика и прилика Суперхика онда је Мис Кетс слика  прилика женске варијанте Висости Броја Један. При ходању као помагало користи оне алуминијумске сталке што се носе испред себе, нема ни један зуб у глави, стара је као Метузалем, вода куче које је вероватно њених година и изгледа да има пара. Много пара.

*

Мел Гибсон, мени иначе симпатичан глумац, је пре пар дана пијан возио, па су га тако пијаног зауставили, па је он тако пијан трабуњао свашта и тако трабуњајући пијано незгодно поменуо и Јевреје те га сада по медијима ''развлаче'' ко што је моја покојна стрина развлачила кору за питу преко стола. Сумњам да је кампања добро финансијски покривена (због ситуације на Блиском истоку по кулоарима се прича да му је све ово намештено како би показао латентни антисемитизам у свету па и у Америци) али не смем да поменем од чијих пара јер кад он славан и богат овако пролази шта би тек од мене остало. После ''развлачења'' Гибсона СNN јавља да је Фидел Кастро мртав (што се убрзо показало као нетачно) и да Америка има план како да увезе демократију на Кубу. Нек им је са срећом. И нек им је Бог којег су се одрекли у име комунизма: на помоћ! Коме Американци почну да ''увозе'' демократију томе се не пише добро. Јер демократија није артикал који се увози или извози, демократија је стање духа појединца и друштва које се годинама кроз институције гради и никада не буде савршено добро. Довољно је да буде подношљиво лоша. И то је довољно.

ЧИТАЈ СЛЕДЕЋИ ТЕКСТ: Mister Hynkl