Салам има две
жене, из Јемена је, висок је 165 цм и тежак педесетак килограма. Питамо га у
шали ''како излази на крај?'' са две
жене. Од како је у Америци, каже: "никако!". Само спава и ради, евентуално суботом
са једном и то ретко, ова друга мора да попричека слободне дане. Што је
најгоре, по неким њиховим правилима оне имају право да се пожале
родбини или заједници ако он не испуњава своје обавезе у кревету. Срећом до
сада до тога није дошло пошто с времена на време ''ону'' ствар замени доларским
донацијама. А жене ко жене, некад више воле да тргују но да ''чине'' љубав са
мужем.
Када је мене први
пут видео рекао ми је ''да сам сигурно из
Саудијске Арабије''. Кад сам га питао због чега то мисли, одговорио ми је: ''висок си, дебео, имаш малу брадицу око
усана и грбав нос. А ми из Јемена смо сви мали''. Тада сам пробао да себе
замислим у оним белим чаршафима око тела и око главе и схватих да ми не би лоше
стајало. Стварно бих личио на неког шеика.
Чудило ме што је
једног дана мој друг Мет (.....а, .....а) ишао за њим и грлећи га нешто му
објашњавао и молио га. Кад касније налетим на Салама питам га ''шта хоће од тебе Мет?''.
''Ма пусти га, цео дан ме пита јесам ли кад спавао са
обе жене истовремено и тражи да му причам како је то. Шејтан један''.
После је извадио
мобилни телефон и показао ми слику: ''Ово
је ова млађа....''.
*
У 6:30 ам, на
прљавој клозетској шољи, још прљавијег клозета у ГМ згради човеку и не може
пасти нешто бог зна како паметно на ум а што би записао, ма колико се трудио.
*
И док се Европљани, поготово Срби, труде да делују паметније него што јесу, Американци
покушавају и успевају да изгледају глупљи него што су уистину. За ово друго је
потребно мање утрошене енергије а и одговорност према окружењу је мања - и то
је то.
*
У доба еуфоричног
играња игара на срећу у Србији разни назови ''стручњаци'' су се просто утркивали у томе да објасне зашто је то тако. Углавном се прича сводила на следеће: ''земља сиромашна и у кризи, Милошевић крив за све, народ је у
безизлазној ситуацији па се зато тражи сламчица спаса и у немогућим
комбинацијама''.
Е, кад би ти ''стручњаци''
видели колико се овде игра њихов ''лото'' и све остале лутрије и ''игре на срећу''
којих има ''мали милион'' онда би схватили шта је права еуфорија. Мада, имали
би они објашњење и за то: ''стандард је висок,
људи су срећни и задовољни, Милошевић је умро...''.
*
У Америци је све
претворено у сису. Женску сису. Женску велику сису (јер, да се разумемо,
постоје мале сисе и мушке сисе, а и кравље или козје на пример). Дакле, женску
сису (велику). Комада: 2. И словима: две. Све зависи од великих сиса. И са
свију страна нас притискају и гуше велике сисе. Стварају у нама неугодан осећај
клаустрофобије. Нема места за све: и за људе, и за сисе. Угрожавају нас велике
сисе и све су веће и веће (што је најгоре).
Сисе су гаранција
успеха. И што су веће то је и успех крупнији. И за оне који их носе и за оне
који се служе са њима - на завист (већу и већу) оних који их само гледају.
Сисе и само сисе.
По неки гуз или нога, чисто реда ради, по неко лице (иза кога нема карактера)
или коса (у којој нема природног сјаја) - чисто јер се без тога не може ма
колико је небитно. Па опет, обрни окрени: сисе. Толико сиса да почињу човеку да
се гаде. У реду, у почетку је било интересантно (жив сам човек). Поготово нама из сиромашнијих
и руралнијих крајева. Али се претерало. Забога, толико месишта, сала и силикона.
Осети се човек нездраво.
Сисе су у
порцијама. Сисе су у књижарама, на платнима, нотама описане, скулптурама
овековечене. Сисе потписују уговоре, сисе добијају изборе. Оне су сва овдашња памет.
Оне су израз саучешћа. Одраз господштине. Без великих сиса, у било којем својству
и увек упарених, данас у Америци немаш ни имена ни порекла.
Ако немаш велике
сисе - ниси жена.
Ако твоја жена или
љубавница нема велике сисе - ниси мушко.
За сису ћеш добити
милионе - за верност нећеш ништа.
Још је у своје
време Бора Ђорђевић стиховао:
''Америка воли
код девојке када има две велике дојке...''.
Али, када је
настајао овај стих силикони су били реткост и привилегија само најбогатијих а
данас пола чистачица са којима радим уградила је по нешто на себи. Може ли се
онда замислити размера?!
Сиса је једна али
увек иде у пару.
Због великих сиса
около заборавили смо праву, мајчинску, хранилачку симболику сисе.
Сисе на жару.
Поховане сисе. Пуњене сисе. Филети од сиса. Дупла порција сиса. Супа од сиса.
(Млеко више нико ни не помиње). Сисовача - препеченица. Сисквоч - добра
мешавина вискија.
Не помаже ти
никаква памет када потонеш у ''аргумент'' деколтеа великих сиса своје
саговорнице.
*
Без Мета у ГМ
згради све изгледа суморније него иначе.
Не чује се више ''пићка'' по ходницима и звиждук мелодије из цртане серије Штрумпфови. Мет је постао супервајзор.
*
На прљавој WC шољи итд... итд... итд...
сада у 05:02ам могу ти пасти на памет само идиотарије али и да ти долепрша понека заиста неважна успомена.
*
Мићку:
''Драги пријатељу,
понедељак је а то је најомраженији дан у Америци и тада
су сви нервозни и низашта. Управо је прошао викенд а о следећем нема ни помена
макар до четвртка. Није да сам ја нешто посебно добре воље због понедељка па ти
управо данас пишем него јуче нисам хтео да ти се јављам а нисам хтео из разлога
јер сам прво хтео да завршим са читањем твојих рукописа па да ти се после тога
јавим. Па и то не зато што желим да бог зна како анализирам шта си писао, јер
за то немам ни знања ни звања, већ сам једноставно хтео да видим ''са киме имам
посла''.
И богами ''видех'': видех и да ''имам'' и схватих ''са
киме''.
У почетку сам покушавао да упоредо са читањем
пројектујем на платно у моме мозгу како ће то изгледати на филму и на шта треба
обратити пажњу али сам после краћег времена дигао руке од тога и једноставно
''узео'' да читам књижевност. И прочитао сам у даху (ма колико тај дах зна да
буде кратак у спрези са недостатком времена и сна).
Допала си ми се оба списа веома.
Можда су ти текстови лоши сценарији - ја о томе ништа
не знам, не знам ништа о стварању филма, о техници спровођена написаног на
платно, резовима и клапама, веруј ми, ја понекад не знам ни да одгледам филм
како треба. Али кад је књижевност у питању, е, ту богами не дам за право многима
и држим да знам да осетим шта је добро а шта не ваља. Сад, дал' то има везе
једно са другим - то ћеш ти боље знати. Мени се твоја књижевност свиђа и мислим
да је добра.
И не само то...
Почетак ''Људи, звери..... '' је толико упечатљив и
добро смишљен да ће ући у антологије филма ако буде снимљен и уз то још и добро
снимљен. У дијалозима тога текста осетио сам неку притајену ''шумадијску
глембајевштину'' у најпозитивнијем смислу те синтагме (коју сам лично измислио
и веома сам поносан на то). Продуховљеност и интелектуализам некад безазлене и
наизглед баналне реплике у стилу доброг аполитичног Крлеже мени говори да ти и кад говориш о најбизарнијим
људским карактерима у тим људима са маргине не видиш по правилу ''tabula rasa''-у.
Што се тиче ''Молитве'' мислим да равницу не можеш
заменити шумадијским брдима и лепим крајоликом јер ћеш тиме у старту изгубити
депресивност слике до које ти је очито стало а коју ти без икаквих резерви нуди
равница. Једина алтернатива томе је можда Пештерска висораван али то није
најважније. Осетио сам безнађе и празнину коју си вероватно хтео да подвучеш и
стекао утисак да једино глупи див Оги има нешто мало душе у себи и колико толико
шанси да остане човек. Уз то је и одан што значи да је способан да воли.
Текстови су актуелнији него икада а поготову у време
кад су настајали зато што ће неминовно тек уследити књиге и филмови ''црног
таласа балканског синдрома'' (још једна моја доскочица). Рат није завршен што
се тиче жртава, пријатељу мој, само је престало да се пуца.
Волео бих да снимиш те филмове, поготову ''Људи, звери,
анђели'' и сигуран сам да једног дана хоћеш. Видећеш већ...
Остало: својим токовима. Садомазохистичке сеансе
одласка на посао, тамошњег рада и повратка. После тога крађа сваког минута од
одмора и сна не би ли се и штогод друго и смисленије радило. Струју и грејање
имамо, једемо редовно и обилно и купили смо нове ципеле, можда понекад само
нестане смисла за све ово али ни много већи ''смислови'' нису докучени па ни
ова наша шака јада од дилема на крају крајева није битна''.
*
Семи је радио у
згради. И примао је солидну плату, таман толико да има стан, храну и остало. Дакле,
имао је где да живи. Али је заволео баш ходнике ''билдинга''. И није данима одлазио,
но је ноћивао по згради, радио кад већ никога није било и све тако. Сами је
попут оног сокола са врха зграде хтео да се усели и живи у њој. Додуше, не на
врху него на самом дну, у подруму. Радио би све што траже од њега а све за исте
паре. Нек га плаћају осам сати а он ће ту седети и радити по цео дан. И да само
помало одспава на клупи и понекад опере веш у лавабоу клозета и сам се запере.
Нису му дали:
Семи је човек, није 'тица.
На крају су га и
отпустили. Ваљда су и они били толико паметни (?!) и свесни да нико нормалан не
жели да остане у тој згради дуже него што мора.
*
Комшије изнад мене
су већ два викенда ''мирне''. Не знам, мислим се, дал' да узмем кило' лимуна па
да се попнем горе: можда је ко-год болестан?!
*
На WC шољи... итд... итд... у
05:04 ам не могу се створити генијална дела. Држим блокче у руци а другом се
придржавам да скроз не заседнем на прљаву даску. (Остаје ми само да курцем
пишем пошто треће руке немам). Ипак, из свега закључујем да ми је ''столица''
поприлично редовна. Уредна није од синоћњег вискија.
*
Еци, пеци, пец,
ти си мали зец,
а ја мала препелица,
еци, пеци, пец.
*
На прљавој WC шољи у 5 часова 3 минута и 11 секунди, 12 секунди, 13
секунди, 14, 15, 16, 17, 18... секунди...
*
Водитељи спортске телевизије ESPN 2 ''чудили'' су се и преиспитивали јавно и у микрофон
(малтене, оптуживали нас) откуд то да ''тамо нека Србија'' има и у мушкој и у
женској тениској конкуренцији представнике међу првих десет на ATP листама?!
Кошарку нису смели ни да
помену: наиме, Србија је прва земља а Срби су најбројнија нација по броју
кошаркаша у NBA лиги после Американаца.
*
The New York Tames од 9. априла 2007. на насловној страни доноси текст
под насловом: Genocide Court Ruled for Serbia Without Seeing Full War Archive у коме се
углавном ''кука'' (и траже се узроци)
због чега Србија није осуђена за геноцид пред Међународним судом правде у Хагу. Главни ''разлог'' за то, по
њима, лежу у ''чињеници'' да суд није узео у разматрање врло важна документа из
српских архива и да су за то, обрни-окрени, поново криви Срби. Дел Понтеова је
као нешто ''петљала'' са Свилановићем (чуш, с њиме?!) па су главни и
компромитујући документи из српских ратних архива остали ''сакривени''. Зато
ове новине критикују суд и доводе јавно и гласно у питање ваљаност пресуде.
Ето,
то је демократија и то су демократски принципи: најмоћнији светски писани медиј
директно се меша у рад једног суда и негативно коментарише пресуду истог, чак
тражи и ревизију процеса иако је то, колико сам упознат, сада правно немогуће.
Тиме се и врши медијски притисак пред важне одлуке о Космету. (Читам да је и
немачки амбасадор у Београду нешто ''лупетао'' и јавно претио Војводином и Санџаком
ако не дамо Косово). Ништа није случајно. Ипак, мешати се у рад Међународног суда који је под јурисдикцијом
Уједињених нација: то је већ
нешто друго. Мислим да би поводом овог требало да се огласе ''невладине''
организације у Србији. Њима префикс ''невладина'' наиме одговара само по питању
српске Владе, што се тиче неких иностраних влада оне су и те како ''владине''
организације.
Ето, у њихову
част сам саставио и једно певание:
Јебав'о сам и био
јебан.
Локао и бивао жедан.
Волео сам да
подметнем дупе.
Од игала скривао
сам рупе.
Исправљао и
кривио Дрине.
Одлазио у три
материне.
Враћао се с'
неповратна пута.
Не враћао
задужена дуга.
Издао сам
најбољега друга.
Недостојном бивао
сам слуга.
Неверници остао
сам веран.
Ни у цркви нисам
био смеран.
Децу сам због
каријере прод'о.
Идеју сам ставио
на добош.
Потпалио
комшијину шталу.
Са кравом му
после збијо шалу.
Отаџбину ценио
сам џабе.
Говорио да су
добре Швабе.
Смејао се
историјској сенки.
Говорио: још бољи
су Јенки.
Дезертир'о у сред
бела дана.
Променио веру сам
због пара.
Успео сам најзад
у глобали.
Сада радим
НЕВЛАДИНЕ ствари.
