Две жене - четири сисе!

ЧИТАЈ ПРЕТХОДНИ ТЕКСТ: ПИШАЧИ УЗ ВЕТАР!

Салам има две жене, из Јемена је, висок је 165 цм и тежак педесетак килограма. Питамо га у шали ''како излази на крај?'' са две жене. Од како је у Америци, каже: "никако!". Само спава и ради, евентуално суботом са једном и то ретко, ова друга мора да попричека слободне дане. Што је најгоре, по неким њиховим правилима оне имају право да се пожале родбини или заједници ако он не испуњава своје обавезе у кревету. Срећом до сада до тога није дошло пошто с времена на време ''ону'' ствар замени доларским донацијама. А жене ко жене, некад више воле да тргују но да ''чине'' љубав са мужем.

Када је мене први пут видео рекао ми је ''да сам сигурно из Саудијске Арабије''. Кад сам га питао због чега то мисли, одговорио ми је: ''висок си, дебео, имаш малу брадицу око усана и грбав нос. А ми из Јемена смо сви мали''. Тада сам пробао да себе замислим у оним белим чаршафима око тела и око главе и схватих да ми не би лоше стајало. Стварно бих личио на неког шеика.

Чудило ме што је једног дана мој друг Мет (.....а, .....а) ишао за њим и грлећи га нешто му објашњавао и молио га. Кад касније налетим на Салама питам га ''шта хоће од тебе Мет?''.

''Ма пусти га, цео дан ме пита јесам ли кад спавао са обе жене истовремено и тражи да му причам како је то. Шејтан  један''.

После је извадио мобилни телефон и показао ми слику: ''Ово је ова млађа....''.

*

У 6:30 ам, на прљавој клозетској шољи, још прљавијег клозета у ГМ згради човеку и не може пасти нешто бог зна како паметно на ум а што би записао, ма колико се трудио. 

*

И док се Европљани, поготово Срби, труде да делују паметније него што јесу, Американци покушавају и успевају да изгледају глупљи него што су уистину. За ово друго је потребно мање утрошене енергије а и одговорност према окружењу је мања - и то је то. 

*

У доба еуфоричног играња игара на срећу у Србији разни назови ''стручњаци''  су се просто утркивали у томе да објасне зашто је то тако. Углавном се прича сводила на следеће: ''земља сиромашна и у кризи, Милошевић крив за све, народ је у безизлазној ситуацији па се зато тражи сламчица спаса и у немогућим комбинацијама''.

Е, кад би ти ''стручњаци'' видели колико се овде игра њихов ''лото'' и све остале лутрије и ''игре на срећу'' којих има ''мали милион'' онда би схватили шта је права еуфорија. Мада, имали би они објашњење и за то: ''стандард је висок, људи су срећни и задовољни, Милошевић је умро...''. 

*

У Америци је све претворено у сису. Женску сису. Женску велику сису (јер, да се разумемо, постоје мале сисе и мушке сисе, а и кравље или козје на пример). Дакле, женску сису (велику). Комада: 2. И словима: две. Све зависи од великих сиса. И са свију страна нас притискају и гуше велике сисе. Стварају у нама неугодан осећај клаустрофобије. Нема места за све: и за људе, и за сисе. Угрожавају нас велике сисе и све су веће и веће (што је најгоре).

Сисе су гаранција успеха. И што су веће то је и успех крупнији. И за оне који их носе и за оне који се служе са њима - на завист (већу и већу) оних који их само гледају.

Сисе и само сисе. По неки гуз или нога, чисто реда ради, по неко лице (иза кога нема карактера) или коса (у којој нема природног сјаја) - чисто јер се без тога не може ма колико је небитно. Па опет, обрни окрени: сисе. Толико сиса да почињу човеку да се гаде. У реду, у почетку је било интересантно (жив сам човек). Поготово нама из сиромашнијих и руралнијих крајева. Али се претерало. Забога, толико месишта, сала и силикона. Осети се човек нездраво.

Сисе су у порцијама. Сисе су у књижарама, на платнима, нотама описане, скулптурама овековечене. Сисе потписују уговоре, сисе добијају изборе. Оне су сва овдашња памет. Оне су израз саучешћа. Одраз господштине. Без великих сиса, у било којем својству и увек упарених, данас у Америци немаш ни имена ни порекла.

Ако немаш велике сисе - ниси жена.

Ако твоја жена или љубавница нема велике сисе - ниси мушко.

За сису ћеш добити милионе - за верност нећеш ништа.

Још је у своје време Бора Ђорђевић стиховао:

''Америка воли код девојке када има две велике дојке...''.

Али, када је настајао овај стих силикони су били реткост и привилегија само најбогатијих а данас пола чистачица са којима радим уградила је по нешто на себи. Може ли се онда замислити размера?!

Сиса је једна али увек иде у пару.

Због великих сиса около заборавили смо праву, мајчинску, хранилачку симболику сисе.

Сисе на жару. Поховане сисе. Пуњене сисе. Филети од сиса. Дупла порција сиса. Супа од сиса. (Млеко више нико ни не помиње). Сисовача - препеченица. Сисквоч - добра мешавина вискија.

Не помаже ти никаква памет када потонеш у ''аргумент'' деколтеа великих сиса своје саговорнице.

*

Без Мета у ГМ згради све изгледа суморније него  иначе. Не чује се више ''пићка'' по ходницима и звиждук мелодије из цртане серије Штрумпфови. Мет је постао супервајзор.

*

На прљавој WC шољи итд... итд... итд... сада у 05:02ам могу ти пасти на памет само идиотарије али и да ти долепрша понека заиста неважна успомена.

*

Мићку:

''Драги пријатељу,

понедељак је а то је најомраженији дан у Америци и тада су сви нервозни и низашта. Управо је прошао викенд а о следећем нема ни помена макар до четвртка. Није да сам ја нешто посебно добре воље због понедељка па ти управо данас пишем него јуче нисам хтео да ти се јављам а нисам хтео из разлога јер сам прво хтео да завршим са читањем твојих рукописа па да ти се после тога јавим. Па и то не зато што желим да бог зна како анализирам шта си писао, јер за то немам ни знања ни звања, већ сам једноставно хтео да видим ''са киме имам посла''.

И богами ''видех'': видех и да ''имам'' и схватих ''са киме''.

У почетку сам покушавао да упоредо са читањем пројектујем на платно у моме мозгу како ће то изгледати на филму и на шта треба обратити пажњу али сам после краћег времена дигао руке од тога и једноставно ''узео'' да читам књижевност. И прочитао сам у даху (ма колико тај дах зна да буде кратак у спрези са недостатком времена и сна).

Допала си ми се оба списа веома.

Можда су ти текстови лоши сценарији - ја о томе ништа не знам, не знам ништа о стварању филма, о техници спровођена написаног на платно, резовима и клапама, веруј ми, ја понекад не знам ни да одгледам филм како треба. Али кад је књижевност у питању, е, ту богами не дам за право многима и држим да знам да осетим шта је добро а шта не ваља. Сад, дал' то има везе једно са другим - то ћеш ти боље знати. Мени се твоја књижевност свиђа и мислим да је добра.

И не само то...

Почетак ''Људи, звери..... '' је толико упечатљив и добро смишљен да ће ући у антологије филма ако буде снимљен и уз то још и добро снимљен. У дијалозима тога текста осетио сам неку притајену ''шумадијску глембајевштину'' у најпозитивнијем смислу те синтагме (коју сам лично измислио и веома сам поносан на то). Продуховљеност и интелектуализам некад безазлене и наизглед баналне реплике у стилу доброг аполитичног Крлеже мени говори да ти и кад говориш о најбизарнијим људским карактерима у тим људима са маргине не видиш по правилу ''tabula rasa''-у.

Што се тиче ''Молитве'' мислим да равницу не можеш заменити шумадијским брдима и лепим крајоликом јер ћеш тиме у старту изгубити депресивност слике до које ти је очито стало а коју ти без икаквих резерви нуди равница. Једина алтернатива томе је можда Пештерска висораван али то није најважније. Осетио сам безнађе и празнину коју си вероватно хтео да подвучеш и стекао утисак да једино глупи див Оги има нешто мало душе у себи и колико толико шанси да остане човек. Уз то је и одан што значи да је способан да воли.

Текстови су актуелнији него икада а поготову у време кад су настајали зато што ће неминовно тек уследити књиге и филмови ''црног таласа балканског синдрома'' (још једна моја доскочица). Рат није завршен што се тиче жртава, пријатељу мој, само је престало да се пуца.

Волео бих да снимиш те филмове, поготову ''Људи, звери, анђели'' и сигуран сам да једног дана хоћеш. Видећеш већ...

Остало: својим токовима. Садомазохистичке сеансе одласка на посао, тамошњег рада и повратка. После тога крађа сваког минута од одмора и сна не би ли се и штогод друго и смисленије радило. Струју и грејање имамо, једемо редовно и обилно и купили смо нове ципеле, можда понекад само нестане смисла за све ово али ни много већи ''смислови'' нису докучени па ни ова наша шака јада од дилема на крају крајева није битна''. 

*

Семи је радио у згради. И примао је солидну плату, таман толико да има стан, храну и остало. Дакле, имао је где да живи. Али је заволео баш ходнике ''билдинга''. И није данима одлазио, но је ноћивао по згради, радио кад већ никога није било и све тако. Сами је попут оног сокола са врха зграде хтео да се усели и живи у њој. Додуше, не на врху него на самом дну, у подруму. Радио би све што траже од њега а све за исте паре. Нек га плаћају осам сати а он ће ту седети и радити по цео дан. И да само помало одспава на клупи и понекад опере веш у лавабоу клозета и сам се запере.

Нису му дали: Семи је човек, није 'тица.

На крају су га и отпустили. Ваљда су и они били толико паметни (?!) и свесни да нико нормалан не жели да остане у тој згради дуже него што мора.

*

Комшије изнад мене су већ два викенда ''мирне''. Не знам, мислим се, дал' да узмем кило' лимуна па да се попнем горе: можда је ко-год болестан?! 

*

На WC шољи... итд... итд... у 05:04 ам не могу се створити генијална дела. Држим блокче у руци а другом се придржавам да скроз не заседнем на прљаву даску. (Остаје ми само да курцем пишем пошто треће руке немам). Ипак, из свега закључујем да ми је ''столица'' поприлично редовна. Уредна није од синоћњег вискија.

*

Еци, пеци, пец,

ти си мали зец,

а ја мала препелица,

еци, пеци, пец.

*

На прљавој WC шољи у 5 часова 3 минута и 11 секунди, 12 секунди, 13 секунди, 14, 15, 16, 17, 18... секунди... 

*

Водитељи  спортске телевизије ESPN 2 ''чудили'' су се и преиспитивали јавно и у микрофон (малтене, оптуживали нас) откуд то да ''тамо нека Србија'' има и у мушкој и у женској тениској конкуренцији представнике међу првих десет на ATP листама?!

Кошарку нису смели ни да помену: наиме, Србија је прва земља а Срби су најбројнија нација по броју кошаркаша у NBA лиги после Американаца. 

*

The New York Tames од 9. априла 2007. на насловној страни доноси текст под насловом: Genocide Court Ruled for Serbia Without Seeing Full War Archive у коме се углавном ''кука'' (и траже се узроци) због чега Србија није осуђена за геноцид пред Међународним судом правде у Хагу. Главни ''разлог'' за то, по њима, лежу у ''чињеници'' да суд није узео у разматрање врло важна документа из српских архива и да су за то, обрни-окрени, поново криви Срби. Дел Понтеова је као нешто ''петљала'' са Свилановићем (чуш, с њиме?!) па су главни и компромитујући документи из српских ратних архива остали ''сакривени''. Зато ове новине критикују суд и доводе јавно и гласно у питање ваљаност пресуде. 

      Ето, то је демократија и то су демократски принципи: најмоћнији светски писани медиј директно се меша у рад једног суда и негативно коментарише пресуду истог, чак тражи и ревизију процеса иако је то, колико сам упознат, сада правно немогуће. Тиме се и врши медијски притисак пред важне одлуке о Космету. (Читам да је и немачки амбасадор у Београду нешто ''лупетао'' и јавно претио Војводином и Санџаком ако не дамо Косово). Ништа није случајно. Ипак, мешати се у рад Међународног суда који је под јурисдикцијом Уједињених нација: то је већ нешто друго. Мислим да би поводом овог требало да се огласе ''невладине'' организације у Србији. Њима префикс ''невладина'' наиме одговара само по питању српске Владе, што се тиче неких иностраних влада оне су и те како ''владине'' организације.

Ето, у њихову част сам саставио и једно певание:

Јебав'о сам и био јебан.

Локао  и бивао жедан.

Волео сам да подметнем дупе.

Од игала скривао сам рупе.

Исправљао и кривио Дрине.

Одлазио у три материне.

Враћао се с' неповратна пута.

Не враћао задужена дуга.

Издао сам најбољега друга.

Недостојном бивао сам слуга.

Неверници остао сам веран.

Ни у цркви нисам био смеран.

Децу сам због каријере прод'о.

Идеју сам ставио на добош.

Потпалио комшијину шталу.

Са кравом му после збијо шалу.

Отаџбину ценио сам џабе.

Говорио да су добре Швабе.

Смејао се историјској сенки.

Говорио: још бољи су Јенки. 

Дезертир'о у сред бела дана.

Променио веру сам због  пара.

Успео сам најзад у глобали.

Сада радим НЕВЛАДИНЕ ствари.

ЧИТАЈ СЛЕДЕЋИ ТЕКСТ: СТАЗА СЛОНОВА!

Пишачи уз ветар пишу писма!

ЧИТАЈ ПРЕТХОДНИ ТЕКСТ: ДАЋУ МУ ПАРЕ СУТРА!

Страшна несрећа се догодила у Бронксу када је у једној згради за неколико минута изгорело осморо деце. Пожари су велика и стална опасност за поједине делове Њујорка, поготово ван Менхетна. Куће и зграде су углавном од дрвета, сувог и лакираног, спојене су једна са другом због штедње на простору, све имају доводе гаса и резервоаре са нафтом у подрумима - зато кад пожар букне он се за пар минута прошири. Та јадна деца нису имала никаквих шанси.

*

У сваком случају, много је јадне деце у Америци а поготову у Њујорку. Не знају одакле им прети већа опасност: од пожара, дилера дрогом или перверзних болесника и манијака. Ових дана је откривена и ухапшена организована група педофила у Њујорку која је успела да се увуче, систематски и годинама, на радна места возача школских аутобуса; (којих овде заиста има много и који доста добро и квалитетно превозе искључиво децу у школу и назад кући. Свако дете се оставља испред врата своје зграде или куће). Овде заиста не треба коментара.

*

Американци се баве стварима које доносе профит не удубљујући се превише у саму филозофију и суштину свега тога. Али, да би знали шта им доноси профит они наравно испитују шта се тражи. И не расправљају о укусима кад је профит у питању. Не интересује их ни уметнички ниво, нити стил. Само профит. Профит пак доводи до упослења људи, а упослени људи тргују, плаћају порез, итд.

Код нас у Србији прво има да се расправља месецима је ли то добро (немамо ни добро, ни лоше), је ли морално (углавном о томе причају највећи лопови) и је ли, бога-ти, на уметничком и културном нивоу. Стотине назови стручњака има да ''млати празну сламу'' и да једе од тога ''леба без мотике''. 

      Тако је било и у случају такозваног ''турбо-фолка''. Уместо, кад се већ видело да ту има пара, да се они охрабре и погурају па да се што више људи упосли у свему томе и самим тим нахрани што више деце, и наплати што више пореза за школе и болнице, па и за културу - ми смо се расправљали и томе са становишта културног и социолошког феномена. Па наравно да у томе нема уметничке вредности. Кога брига за то?! То је бизнис. Ако има профита биће за сваког по нешто. Каквих сам ја овде видео одевних комада и обуће - да Бог сачува. Тај врхунац неукуса се не може мерити са ничим нашим. Али шта брига за то произвођача, транспортера, трговца и порезника - кад се то тражи и доноси паре.

*

У New Yor Post-у од 14. марта преузет је текст Ричарда Холбрука (сећате се тога лика, наравно, за њега Ћосић каже да је ''вулгаран тип и каубојски простак који презире интелигенцију и национално достојанство Срба'') из The Washington Post-а у коме овај ''врли'' човек пише следеће:

Под насловом ''Руски тест на Косову'' он почиње филозофски и са дозом поетичког шмека: ''сећате ли се Косова?'', то је, даље вели, велика прича из 1999. године и 78 дана америчког и НАТО бомбардовања Србије јер су тај албански регион (мисли на Косово, баш ћеш свашта од њега да чујеш) српске снаге држале под репресијом (гле курца?!). Даље пише о томе како ће Ахтисари предати коначни предлог решења 26. марта Савету безбедности и да је тај план добар је ''остварује независност Косова али и даје јаке гаранције Србима''. 

      Треба подсетити да су Холбрук и Ахтисари добри пријатељи и да заједно роваре у такозваној Међународној кризној групи коју финансира још већа вуцибатина по имену Сорош. Међутим, јада се даље Холбрук у својим писанијима, Срби се противе томе плану јер полажу историјско право на ту територију где живи 90% Албанаца. Каже он: ''треба рећи Србима истину - Косово је заувек отишло из Србије а за то је крив диктатор Слободан Милошевић''. 

     Српска је будућност у Европској унији а сад их само историјске заблуде коче у томе. И Русија својим ставовима. Председник Путин је обећао Србима подршку и вето у Савету безбедности. У ствари, Русија жели тим ветом да створи хаос на Косову како би ојачала своје позиције према западу. Неће им успети, тврди овај ''филозоф''. ''Ово је интернационални тест за Владимира Путина''. 

      Иначе се у и у овако кратком чланку примећује који је степен интелигенције дотичног писца и са колико очигледне муке је успео да напабирчи ових неколико реченица. На крају текста, онако курвински и из потаје, како само они умеју, између редова износи он и ''План Б'', јер они су решили да одвоје Космет од Србије те их не занима ни право ни правда. Ево како ће то изгледати: уколико Русија уложи вето на Ахтисаријев план (а то ће се већ знати пре него ова књига буде штампана) и то блокира садашњи ток догађаја и планове, онда ће после месец-два Шиптари и тамо некој њиховој скупштини прогласити независност а заинтересовани ће редом почев од Американца да признају ту нову државу. На тај начин ће се прескочити и Русија и Уједињене нације (које ионако а што би рекао покојни Михиз ''не вреде ни по'  пичке ладне воде'').

Тако пише Хол(брука).

*

И док ме српске креатуре развлаче на све стране, свако јутро један Американац дође колима до зграде у којој живим, одведе ме до другог Американца па онда сви заједно идемо колима на посао. Кад кажем ''да је то заиста превише'' они ми одговарају ''ма дај, ти си писац, не иде да се потуцаш по возовима''. А не читају ни америчке а камоли српске писце. Него више онако осећају да треба тако. 

*

''Све је срање осим пишања а и пишање уз ветар је срање''. Ову епохалну мисао уличне српске филозофије треба узети као мото и најближу дефиницију суштине  живота у Америци. Јер није у питању само срање и само обично срање већ понекад, доста ретко, и пишање уз ветар. Мало је правих ''пишача уз ветар'', самим тим мало је и скоро занемарљиво и индивидуалаца (у правом и дословном смислу речи - стваралачких и харизматичних индивидуалаца). Зато је и овде пишање уз ветар више срање него на другим местима, поготово у Србији где јесте такође срање али такво да врло често може да се пређе преко њега.

*

Од Мићка:

Опрости што ти се неко време нисам јављао (парадоксално је да си ти у Америци далеко ажурнији него ја овде) и баш кад сам одлучио ти ми се јављаш и шаљеш ''Разне величине''. Радујем се твом дару и из ових стопа приступам читању. Као да си знао да ја између ова два јављања интензивно размишљам о неком тексту који је довољно интригантан и једноставан за реализацију. У том смислу сетио сам се неких својих текстова и озбиљно узео у разматрање један за који готово ништа није потребно, осим пет костима и нешто реквизита. Чак сам поново ишчитавао антологију руске фантастике, али ништа занимљиво у том смислу нисам нашао. Сценарио ''Молитва у зору'' (а то је текст о коме размишљам) има редуковани простор (војвођанску равницу), али ми је скоро пало на памет да бих могао да га снимим у амбијенту претходног филма, да војвођанску равницу заменим за шумадијски крајолик - готово цео у простору напуштене куће у шуми...

И ако ми не тражиш шаљем ти тај текст без неке посебне обавезе: уколико стигнеш прочитај га. Сасвим случајно, дуго након његовог настанка, прочитао сам Борхесову критику (а до тада нисам ни знао да се бавио и филмом) за ''Окамењену шуму'' Арчи Меја, једном старом филму из 1935. За тај филм Борхес каже да је у њему све погрешно, од избора глумаца до погрешно цитираних Елиотових стихова, али филм има нешто што је он крстио као ''магично приближавање смрти''. Тек тада сам схватио да и тај мој текст представља управо оно што је Борхес тако једноставно и сликовито дефинисао...

ПС

Начео сам ''Разне величине'' и установио да би ти се, бар судећи по структури можда више допало нешто што сам писао програмски 2000. године, желећи да направим синтезу изгубљених година у некој пригодној драмској форми. Дуго сам веровао да је текст ''Људи, звери, анђели'' са променама изгубио актуелност. Међутим, после неколико година од настанка сам га поново прочитао, и не без изненађења, установио да је можда актуелнији данас него у оно време када је настао (на жалост)...''.

*

Писмо наставници мога сина:
     Поштована госпођице Метс!

непријатно сам изненађен чињеницом коју ми је презентовао мој син да је на Вашем часу где сте обрађивали историју Првог светског рата долазило до смеха међу ученицима када су се помињале српске жртве и српска борба у том рату од стране мога сина а да Ви на то нисте  реаговали.

Свака људска жртва у било којем рату је за жаљење тако да не видим разлога за било какав смех. Уз то бих Вас ипак подсетио и на следеће: Србија је у том рату била на страни Америке, Енглеске, Француске и осталог (тада) прогресивног света; Србија је у том рату веома пострадaла, сваки други становник је погинуо или умро; и на крају, Србија је извојевала прве савезничке победе у том рату на Церу и Колубари.

Србија је и у Другом светском рату била на страни антифашистичке борбе и у том рату је после Јевреја и Руса процентуално највише изгинула.

Искрено сам зачуђен, јер сам доласком у Америку и поверавајући образовање свога сина америчком школском систему сматрао да сам доспео у једно демократско друштво где нема националних нетрпељивости. Као човек који је на свом језику и у својој земљи написао неколико књига и који је као сваки писац склон да верује у напредне принципе: непријатно сам изненађен.

Надам се да ћете до краја ове школске године успети да објасните деци да је смрт било којег народа за било које циљеве страшна и да то није тема за смејање.

С поштовањем,

Игор М. Ђурић

*

Својевремено сам морао у Србији, после избеглиштва, да пишем и оваква писма:

''Поштована госпођо/господине,

непријатно сам изненађен чињеницом да се на Вашем часу десио инцидент на коме су поједини ученици мога сина називали ''шиптаром'', остали се смејали а Ви нисте реаговали.

Само да Вас подсетим да смо управо од тих Шиптара натерани под претњом смрћу морали да напустимо свој родни дом и да се потуцамо као избеглице, да су многи наши рођаци и суграђани побијени од стране појединих Шиптара те и данас носимо отворене ране или болне ожиљке.

Надам се да ћете до краја школске године научити децу да спознају свој национални идентитет, да буду макар солидарни са својим пострадалим сународницима и да схвате да није никаква увреда бити Шиптар (као што није ни бити Немац, Енглез или Србин), увреда је оспоравати на примитиван начин некоме да буде Србин, Шиптар, Немац, Енглез.......

С поштовањем,

Игор М. Ђурић

*

Да сам неким случајем данас на Космету, вероватно бих морао да напишем нешто сличне садржине:

''Поштовани представниче УНМИК-а ,

непријатно сам изненађен чињеницом да се у току Вашег предавања у оквиру ''Отворене радионице за Отворено друштво на Косову'' десио инцидент у коме су поједини оспоравали право моме сину да живи на Космету иако је ту рођен, да учествује на предавању називајући га ''геноцидним дететом'' и претили му да ако не оде ''неће се наносити геноцидне главе'' а да Ви нисте реаговали. Појединци су мога сина називали погрдним шиптарским називом за Србина ''shkavell'' остали су се смејали а Ви сте ћутали.

Ако је демократско друштво које Ви градите на Космету такво да се некоме оспорава право не да живи негде него да уопште живи, ако је то друштво у коме се може са фашистичких позиција наступати некажњено, онда је и добро што до писања оваквог писма, бар што се моје породице тиче, никада неће ни доћи. Мислим да су за једну просечну српску породицу и она два претходна савим довољна.

Надам се да ћете до краја ове календарске године отићи ''до ђавола'' одакле сте уосталом и дошли и где Вам је реално и место.

Без икаквог поштовања,

Игор М. Ђурић

Из ова три писма може се извући пресек стања и позиције једне просечне српске породице у једном просечном историјском и временском контексту која се као билијарска кугла одбија од мартинеле до мартинеле ако пре тога није већ гурнута у рупу тј. јаму.

*

Писма се пишу а живот пролази.

ЧИТАЈ СЛЕДЕЋИ ТЕКСТ: ДВЕ ЖЕНЕ - ЧЕТИРИ СИСЕ!

Barnes&Noble, или: мостови!

Фото: Игор Ђурић

--------------------------------

ЧИТАЈ ПРЕТХОДНИ ТЕКСТ: О(Р)АЛНИ КАБИНЕТ

Купио солидно опремљену књигу TYRANTS – HISTORY’S 100 MOST EVIL DESPOTS & DICTATORS коју је написао неки мамлаз којега овде нећу ни да помињем. Ни књига није нешто нарочито осим опреме али је мене заинтересовала због једног детаља (погађате којег) па сам је зато и купио. 

      У друштву (међу још стотину осталих)  Александра Великог, Калигуле, Атиле, Џингис Кана, Краља Џона од Енглеске, Великог Инквизитора Торкемаде, Влада Цепеша Дракуле, Ћезара Борџије, Ивана Грозног, Катарине, Луја XVI, Максимилијана Робеспјера, Наполеона, Кајзера Вилијема, Лењина, Перона, Стаљина, Мусолинија, Чан Гај Шека, Хитлера, Франка, Мао Це Дунга, Хомеинија, Енвера Хоџе, Пиночеа, Чаушеског, Бокасе, Кастра, а између неизбежног Садама и још неизбежнијег Гадафија, нашао се и Слободан Милошевић (интересантно је да Тита нико не помиње као потенцијалног диктатора, нити као тиранина нема ни једног турског султана тако да по аутору ове књиге испада да је Отоманско царство била демократска творевина). 

      Налупао се дотични списатељ свега и свачега, оптужио Милошевића за што-шта онако обашка и уопштено. Једине бројке које је поменуо у целом тексту односе се на 200.000 Срба протераних из Хрватске (?!) па би можда било логично да у том контексту помене и Туђмана, као и 20.000 мртвих (не каже се ни где, ни кога, ни када). Колико је аутор ''обавештен'' о свему говори и детаљ из текста где каже ''да је Милошевић протерао Муслимане са Косова па је зато НАТО интервенисао''. Што се тиче наведеног друштва: па није ни лоше наћи се  поред Александра Великог и Наполеона Бонапарте.

У истој књижари купио и енциклопедију о ножевима (100 Legendary knives, као што видите овде мора све да буде округло и око стотке) у којој срећом а обзиром на саму симболику ножа не помињу ни једног Србина. Бар то.

У поменутој књижари Barnes&Noble на два спрата свега и свачега. Књиге су поређане и сортиране по одређеним тематским целинама али и поред тога тешко је снаћи се у том мноштву. Слатко тешко. А, има и слаткиша и кафе. Доста људи. Они стоје по ћошковима, седе или леже на патосу и читају. Неки донесу столове и столице на расклапање па седе и раде користећи литературу. Један је овог прохладног зимског дана слатко спавао у неком углу. Нико не обраћа пажњу на њих и чини ми се да менаџмент свесно гаји такав имиџ. Упоређивати са књижарама по Србији не могу. И по простору а поготово по понуди. И још нешто: по цени. Овде су књиге доста јефтиније и то не само упоређујући стандарде него и по самој фактичкој  цени.

*

У Америци све чините само се не разбољевајте ако немате осигурање. Па ни тада. И док се код нас пензионери, који доживљавају своје нове младости по болничким чекаоницама, буне због партиципације од десет динара мени су данас тражили за кутијицу обичних пилула против кашља (коју не покрива осигурање) целих 70 долара. Тражили су али их нису добили. Пићу врућих чајева. Још боље: пићу врућу ракију. Можда пијан лакше преболим и неке друге бољке које ме овде муче. За преглед код очног лекара и саме наочаре око 700 долара а кукао сам што морам да дам пар хиљада динара у Србији јер сам узимао само најквалитетније рамове.

*

Ипак, треба знати: Америка није Њујорк. Њујорк није посве типична Америка. Њујорк је за себе, и: по себи. Само неколико десетина миља даље од Њујорка ви срећете другу Америку. Да не причам о њиховим забитима. Научити и навикнути се на живот у Њујорку не значи да аутоматски можете живети у другим деловима Америке. Чак ни у великим градовима. Бити типичан Њујорчанин и типичан Американац - то није једно исто. Може да буде слично али не може да буде исто. Зато Њујорчане и не воле баш много у другим деловима Америке. Отуд и она чувена крилатица: ''Yenki, go home''. Другим речима: идите кући па тамо будите оно што јесте, будите Њујорчани.

У овој цртици о типичним Њујорчанима, њиховом карактеру и навикама, њиховим специфичностима, психичком и менталном склопу, наравно да нема места досељеничким хордама из задњих тридесетак година. Двадесет до тридесет година живота на Менхетну можда може да вам обезбеди улазницу за епитет: Њујорчанин.

*

Одувек су ме фасцинирали мостови. Мислио сам: ако већ фасцинирају Андрића, што не би и мене?! Можда се тако ваља да би се постало добрим списатељом?! Тако сам заволео мостове а да ни сам не знам зашто. Осим ако је довољан разлог и аргуменат ово са Андрићем.

Од источких мостова (познати Каменити мост који је неко осамдесетих година срушио да би направио једно реалсоцијалистичко чудо са косовским карактеристикама: наиме сивило је доведено до перфекције), преко београдских мостова, ето стигох да видим и њујоршке.

Мостови Њујорка као и сам Њујорк: велики и функционални. И они су на неколико спратова и нивоа. Мост је сам по себи чудо - њујоршки мостови су светска чуда. Мост је по симболици многозначан и хиперболичан: у Њујорку је мост ипак само практична ствар и служи да људи брзо и безбедно пређу са једне на другу страну.

Ево највећих:

Brooklyn Bridge је саграђен 1883.

Willis Avenue Bridge је саграђен 1901.

Williamsburg Bridge је саграђен 1903.

Manhattan Bridge је саграђен 1909.

Goethals Bridge је саграђен 1928.

George Washington Bridge је саграђен 1931.

Triborough Bridge је саграђен 1936.

Whitestone Bridge је саграђен 1939.

Tappan Zee Bridge је саграђен 1955.

Throgs Neck Bridge је саграђен 1961. 

*

Последњи пут сам се ''обрадовао'' због болести још 1986. године када сам био у војсци у Крагујевцу (касарна Радомир Путник у сред центра). Нешто су нас много ''кецали'' и ''прејебавали'' десетари тих дана, ма било неиздржљиво. И тада због сличних проблема као и данас, са симптомима јаког грипа, послат сам у стационар на лечење. Слатко сам се испавао и науживао у миру и тишини болесничке собе, далеко од касарне, устајања пре зоре и оних нездравих фискултура и марширања. Тако и овде: због вируса грипа доктор ми је преписао лекове и обавезно мировање. Уместо гужве и галаме и ГМ у устајања у 3 ујутро имао сам три дана сна у коме ме чак ни дотични грип није омео.

*

У New York Post -у од 9. фебруара 2007. текст:

''Pay up we’ll keep yor baby.

That’s wha a Serbian hospital told one mother behind on her medicar bills.

Sanija Roganovic gave birth two months ago in Belgrade, but the hospital has refused to let her take the baby home until she pays off her $8.000 bill.

Roganovic says she has no health insurance and no way to pay''.

Истог дана само у другим и много престижнијим новинама, у The New York Tames, на насловној страни викенд издања које има неколико десетина страница и пет, шест додатака, текст у коме коментатор износи забринутост због лошег стања права паса у Русији (?!). Наиме, тамо се још упражњавају борбе између џукела па се амерички ''демократски'' лист брине због тога.

И један и други текст говоре о лицемерству и хипокризији које влада овде и које се најбоље очитава у томе шта медији преносе и шта је самим тим и интересантно овдашњим људима. Као и код оне књиге коју сам већ спомињао: аутор чак није погодио ни име народа за који тврди да је пострадао.

Можда је вест из Београда по мало  чудновата, помало нестварна, не дати бебу жени док се не плате болнички трошкови. Чак бих рекао да је и мало вероватна. И док се у Србији, ако је вест тачна, макар прво дете роди па се траже паре, овде ту жену не би ни примили у болницу без осигурања или ''кредитне способности''. Као код Радована Трећег: нема порођаја док се не дају паре.

Што се тиче текста о псима, нисам сигуран да тих дана није било неких људских проблема негде у свету или Америци који би можда више заслуживали да се нађу на првој страни од овога. Али они хоће да поруче: ''овде је све идеално, ми смо се средили, за све смо се побринули како треба ето само још да урадимо да се поштују права паса у Русији''.

*

Требало би можда свести и неке финансијске рачуне, не због мене: ја их знам, него због неког читаоца који се премишља да крене овамо и заради велике новце (мулту порадз): ''па да отвори неки бизнис у Србији и Бог да га види''. Од када сам овде радим без престанка. Плаћам ренту за стан, рачуне и храну и имам на рачуну 50 долара. Немам ауто, већину намештаја сам добио за џабе. Књиге су овде јефтине. Немам мобилни телефон, користим туђи. Треба нагласити и ово: поред тога што сам непрестано радио био сам и солидно плаћен за почетника, то јест уопште нисам примао почетничке сатнице већ сам одмах узимао пуне. А да, тих педесет долара на рачуну не могу да подигнем јер је то минимум који банка тражи да би рачун функционисао. Зато их и ''имам''.

''Знате, треба ипак имати две плате за нешто бољи живот овде''.

''Знам, само и у Србији се може живети нешто боље са две плате''.

ПС

Касније је ситуацију извадио повраћај од таксе, неких 7000 долара. Ту смо се освежили и осетили важним.

*

Осамнаестогодишњи Бошњак, избеглица из Босне, је у Солт Лејк Ситију извршио типично амерички масакр. Из чиста мира је у ондашњем Тржном центру побио неколицину случајних пролазника и на крају и сам страдао од полиције. Кренуле су одмах сензационалистичке шпекулације по овдашњим   медијима: те ''сребреничке трауме'' иако је дечко млад и не може баш да се сећа тог времена, те ''окаснели џихад синдром'' иако момак није викао  ''алаху акбар'' док је пуцао него је викао типично амерички ''умрите кучкини синови!!!''.

Људска је то драма упакована у бесмисленост овдашњег живљења.

На крају, или почетку, није важно, најмање се помињу жртве. Кад су  медијски истрошили несретног момка онда су у истом догађају нашли нешто што им се још више допада: хероја! Амерички полицајац који није био на дужности и који је вечеравао у оближњем ресторану са својом супругом, потегао је пиштољ и у каубојској размени ватре убио несретног младића. Тек су се тад новине расписале...

ЧИТАЈ СЛЕДЕЋИ ТЕКСТ: НИ ТАМО - НИ АМО!