Sexy shop

ЧИТАЈ ПРЕТХОДНИ ТЕКСТ: ПИЋКА, ПИЋКА!

НЕ, НЕ ДАМ!!!

Нећу допустити, пре свега као писац јер другачије и не могу, да ниједан јунак ове приповести живи несретно, или не дај Боже умре на крају приче. Напротив, кад ми је већ у руке дата судбина мојих јунака да их кроз књижевну имагинацију водим судбински онда сам одлучио следеће: живеће сви срећно и дуговечно. Чак и онај бенгалски тигар.

*

При повратку са посла, са колегама који су ме возили свратимо у ''секси шоп'' (sexy shop) да они купе божићне поклоне својим женама, девојкама и љубавницама. Нисам никада раније залазио у такве продавнице па сам ношен балканском затуцаношћу помало био и нервозан. Беше ми непријатно плашећи се да ме продавац не гледа и помисли свашта о мени (да, не дај Боже, не сретне неког из мога села па му каже). 
      У продавници свега и свачега: дискова, доњег веша, контрацептивних средстава и наравно највише реквизита за секс. Има их у свим могућим бојама, варијантама и величинама. Има справа за жене, мушкарце и за оне који још нису начисто шта су. За половину помагала и поред моје бујне стваралачке маште нисам могао да докучим чему служе и како се употребљавају и на крају која им је сврха иако сам се својски трудио да проникнем у суштину. Можда ми машта и није тако бујна?! Или сам се превише закопао у традиционалне и класичне методе. 
      Нека, остајем ја ту где јесам. А овима нека је са срећом. Успут ме питају јесам ли некад био на свингерској журци? На мој одречан одговор кажу ми да обавезно то пробам јер је права ствар. Нека..., мислим се, нека... Најзад, под притиском, правим компромис и пристајем на по мени најмекшу варијанту: да једног петка поподне одем са њима у ''стриптиз клуб'' и то у неки где може и да се пипа. Инсистирају да одемо тамо где су девојке из Доминиканске Републике, кажу: ''за нашег новог пријатеља само најбоље''.

ПС

Када смо уприличили ту акцију, ја нисам чак ни пипао. Не зато што сам имун, или зато што ће ово прочитати моја супруга већ из простог разлога који је у следећем: када сам видео ко их све и каквим рукама додирује једноставно нисам имао снаге. Нисам хипохондар али што је много - много је. Гурнуо сам само пар долара у доњи веш са пристојне удаљености и посегао за дезинфекционим средством у виду Џони Вокера са црном етикетом.

*

Често  ми се у задње време дешавају déjà vu сцене. Говорио сам о томе да ми се причињавају неки ликови који сигурно нису овде нити ће икада бити. Међутим сада и нешто ново - стојим у ходнику, два спрата под земљом и осетим у    себи: ''ово сам већ доживео''.

*

Актуелна мис Америке, (чије име заиста не знам и нећу се трудити да га пронађем), једна лепушкаста плавуша типично америчког изгледа (који говори отприлике: ''види како сам лепа и ништа не знам и савршено ми одговара да је тако'') има проблема са алкохолом и лаким дрогама. Сви медији су се обрушили на њу критикујући је и предлажући да јој се титула отме. ''Она мора бити узор младима'', настављају исти, ''она треба да симболише здраву, јаку и лепу Америку''. Она плаче и извињава се. Каже да неће више. А посебно моли родитеље да јој опросте. Не моли их међутим да јој опросте што се спрема  чим прође избор за Мис Универзум да за добре паре покаже интимне делове тела целом свету. Све у свему, добар маркетинг. Поново се нашла на ударним вестима и на првим странама. То је и хтела.

*

Приближавају се Божићни празници.

Од једне фирме у згради добијем божићни поклон: мајицу са логом фирме и флашу вина. Бих лепо изненађен. Сутрадан добијем од ''билдинг менаџера'' (building manager) и сто долара као божићни бонус. Није лоше, други нису ни толико. Најзад, истога дана највеће изненађење: од два рођена Американца       (пићка, пићка!), познаника и колега (можда и пријатеља али то ћу знати онога дана кад завршим ову књигу) добијем на поклон флашу српске шљивовице у богатој и скупој амбалажи. Бих затечен и пријатно изненађен.

Затечен: ја њима нисам ништа купио а ипак је ово њихов Божић.

Пријатно изненађен: мора да сам оставио неки позитиван утисак на њих чим су се потрудили да у Њујорку нађу и купе српску шљивовицу. Ипак су морали да се помуче. Друго, научили су од мене нешто о Србији па макар то било и национално пиће. Боље је што ће у будуће кад неко помене Србију помислити на шљивовицу, и евентуално на ''пићку'', пре него на рат, паљевине, етничка чишћења и убиства. Треће и најважније, сматрали су да вреди једном Србину купити божићни поклон. Кад би сваки од наших политичара и јавних делатника придобио за себе а самим тим и за српску ствар само по два Американца имали ли би куд и камо јачу подршку у америчком јавном мњењу. Јер са та два нова познаника ланац се не прекида (опет, сетите се случаја под кодним називом горе поменутим ''пићка-пићка''). Ипак и они комуницирају са неким и све тако редом. Ја сам макар на овај начин поправио слику о  Србији. Неки ће рећи да је мало, ја ћу рећи: ''боље ишта него ништа''.

*

Америка је све мање ''бела земља''. Не постаје ни скроз црна али свакако значајније тамнија. Ваљда то космичка правда и Аристотелов ''непокретни покретач'' враћају бумеранг освете за оно што је учињено црвеним домороцима и црним робовима. Шта по том питању мисле и раде планери који су дугорочним стратегијама већ уредили добар део света по својој мери – то не знам. Али да су оманули у свом дворишту то је више него очигледно. Веома брзо ће се суочити са чињеницом да су белци у Америци мањина. На божићном ''партију'' у фирми било је свега пар нас белих. Није додуше било ни много скроз црних али је зато било највише оних полубелих то јест полу црних – латиноса. Енглески се није причао на том ''партију'' као што се уосталом не прича нити у фирми, нити на улици. Говорило се углавном шпански.

*

После равно пола године бављења у овој џунгли од урбане вукојебине имао сам прву дужу и самосталну вожњу аутом и то у петак поподне уочи Божића у време шпица. Не бих то препоручио никоме да у наречено време покушава уколико код себе нема седатива или макар двадесетогодишњег возачког искуства из Србије. Ја сам имао и једно и друго. Па сам опет једва стигао. Није овде само проблем у великим гужвама, које јесу заиста евидентне али су ипак улице широке а сигнализација је веома добро постављена и функционише. Највећи проблем у саобраћају овде представља што сви возе и уз то возе веома лоше. Ма из ког краја света стигли, чак и из оних крајева где се волујска запрега сматра врхунским луксузом, чим стигну одмах се сви 'ватају за волан. И мушко и женско. И ту је највећи проблем. Кад сви ти приучени, неписмени и без искуства возачи крену да крстаре улицама Њујорка онда се чувај ако успеш да идентификујеш са које ти стране прети опасност.

*

Кад већ сумирамо резултате, а ред је и треба јер ових дана се навршило пола године од како смо овде, онда да кажем и ово: моја њујоршка библиотека после пола године броји 127 наслова, што на српском - што на енглеском (на крају је бројала преко три стотине наслова од којих је добрих 200 остало у стану кад смо селили јер нисмо могли да их понесемо). У Лазаревцу је она главна: и по броју и по насловима (заиста сам се трудио да купујем само квалитетне наслове јер сам стално кубурио са новцем за књиге па нисам хтео да трошим за свашта а друго морао сам да надокнађујем губитак своје библиотеке у Истоку па сам унапред знао шта ми треба, нисам куповао насумице) и по вредности (као избеглица сам за неколико година, док су други куповали технику и плацеве, дао неколико хиљада евра само за књиге због чега ме је околина гледала са презиром и олајавала на пасја уста). Библиотека из Истока, која је такође била обимна и вредна, је изгорела.

*

О правим Американцима и њиховом духу каубојштине?

Добар део правих Американаца има у себи усађен тај дух: дух каубојштине и вестерн легенди. Тај манир је заступљен и у функционисању друштва. По томе, они воде рачуна ко ће први ''да потегне''. Има неке фер игре у томе. Мораш да чекаш да твој противник први потегне а да онда ти будеш бржи од њега. У томе има и практичних момената: ако се докаже да си тако урадио и кад ''убијеш'' неког не одговараш јер си то учинио у самоодбрани. Зато треба бити брз и по могућству, да се атлетски изразим, ''ући у пуцањ''. Хоће они и игру ''један на један'', хоће фер надметање, такав им је уосталом и спорт, таква им је економија, школство, тако су и добављали земљу за себе на ''дивљем западу'' (сви у равној линији, чека се пуцањ као знак за старт па ко први стигне тај и бира или караваном у дивљину па шта ти Бог да), хоће да учине подвиг, да без икаквог разлога помогну другоме. Хоће и све супротно од овога али ко то неће?! На жалост о том духу ''каубојштине'' и њиховог поимања надметања у маниру ''један на један'' ништа не знају латиноси, Индуси, Балканци, Пољаци, Арапи, Кинези и сви остали, па најчешће можеш да очекујеш ''нож у леђа'' и ''десет на једнога кад се најмање надаш''.

То поимање су, што због капиталистичког и тржишног схватања профита и квалитета (јер где нема квалитета нема ни профита), што и због самог уметничког квалитета (где нема уметности нема ни уметности) пренели и на уметност. Код њих се и за највеће позоришне или филмске спектакле, уопште за уметничке ангажмане, и даље организују праве и поштене аудиције где се стварно бирају најбољи. Преко реда се евентуално одабере главни глумац који ће донети профит и који је већ доказан квалитетом али за осталу екипу мора се проћи некакав тест на аудицији. Уметници одлазе на аудиције, показују своје знање и таленат и тако бар имају теоретских шанси да од потпуних анонимуса успеју, то јест да буду виђени. Код нас је битније ко ти је отац или стрина, само тако ћеш добити улогу. Или којој партији припадаш, односно не  припадаш.

Књижевност је нешто друго: писање је индивидуални чин стварања као примаран и ту је профит на првом месту тако да нема можда уметничке утакмице али тржишне свакако има, па се бар знају правила што је у неку руку такође поштено. Не мораш да припадаш лобијима као код нас и да подмићујеш разне протуве (такође: као код нас). Јер иако су издавачке куће у Србији данас углавном приватне оне највећи део новца намакну личним и политичким везама из буџета, донација и откупа, тако да их је брига какав је квалитет: брину се ко ће победити на изборима и кад да мењају страну.

*

Прича за себе је како и колико глуматају љубав према животињама. Поготово досељеничка и тек пристигла боранија. То су они који су до јуче вукове сматрали домаћим животињама а краве су им биле једине и најбоље другарице. Чули су од некога да тако треба, да су то цивилизацијске норме (мада они то баш не дефинишу на овај начин), да је ''ин'' и да је то одраз културе. Па онда: ''удри у љубави''. Тепају, хвале и мазе туђе псе на улици. Најгори су ипак кад себи набаве пекинезере и пудлице. Тада разни типови и ''типице'' из ''трећег света'' водају на скупим повоцима џукеле иако су њихову сабраћу колико до јуче тамо негде у далекој домовини јели, шутирали по блатњавим сокацима и које нису хранили чак ни оглодалим коскама.

ЧИТАЈ СЛЕДЕЋИ ТЕКСТ: Good job!