Que Passa Amigo?

Фото: Игор Ђурић

------------------------

ЧИТАЈ ПРЕТХОДНИ ТЕКСТ: lоcker room

Сви што су ми до јуче говорили да се у Америци тешко ради и да нећу издржати ни недељу дана данас ми говоре како све то и није тако страшно сада како је било некада кад су они пристизали.

Да га јебем ако ми је ишта јасно. Најбоље би било да ме оставе да сам у својој пећини лижем своје ране.

*

Сањам неку ноћ како ме хапсе Шиптари, за време рата, припадници терористичке и бандитске ОВК, ја се мучим да утекнем, додворавам се, лажем, покушавам да сакријем свој идентитет, да се сетим неких албанских речи... Ратне трауме, то ли је то?! Често сањам све то слично или мало другачије, како бежим а ноге ми тешке или како ми се заглавио метак у цеви баш кад треба да узвратим ватру или како неће кола да упале.

Али ово ноћас беше нешто другачије. Скупили се Шиптари, сви исте униформе (немачка шара), кезе се, показују ми амблеме (црвено-црне), држе у рукама кинеске варијанте ''калашњикова''. Кад одједном, испред мене у истој униформи (немачка шара), са истим амблемом (црвено-црним) и са америчком пушком М-16 (тај сам детаљ баш запамтио добро) испаде прави правцати Мексиканац, мали и буцмаст са све танким брчићима, (назваћемо га за ову потребу оригинално: Хозе). Каже ми сасвим добронамерно и без икакве агресивности (за разлику од ових других):

''Ke pasa, amigo?''. (Que Passa Amigo)

Ја га погледам, па му кажем:

''Који ћеш па ти курац красни овде? Није ово твоја прича, нити твој кошмарни сан!''.

У пола реченице ме пробуди звоњава будилника. Устанем и кажем сам себи: ''...који ћу курац ЈА овде...''.

*

Познаница ми каже да у ''тој и тој'' школи на улазу у зграду постоји ''метал детектор'' како би се ђацима одузимали ножеви и боксери, исти они као на аеродромима и на царини. Узимам црвену оловку и прецртавам школу и ''areu''. Ту га вала нећемо тражити стан и уписивати сина у школу. Ако је вајде, доста је било ножева и сличних дрангулија. Зар смо за то доходили чак овамо?! Имамо ми ножева и боксера и по Србији. Овде би мало мира, ако је могуће? (А врло тешко да јесте).

*

Купио сам прву књигу од како сам у Америци и Њујорку (што му дође на исто, ако ћемо право). У једној врло јадној антикварници, ту на углу, где су главни ''антиквитети'' сада већ превазиђени видео рекордери, вокмени и кафе апарати, нашао сам књигу репродукција Ђотових (Giotto) слика, пре свега фресака. Књига (монографија) је штампана 1950. године у Швајцарској а издавач је ''Iris Books Oxford''. Књига носи наслов ''Giotto, Frescoes''. Исту сам платио 6 долара дубоко убеђеној Мексиканки (ke pasa...) да ме је поштено намагарчила и да сам преиспољна будала. Ваљда ми се због тога стално обраћала са: ''sweety''.

Првом познанику којем сам је показао (не Мексиканку него књигу) у намери да се похвалим добрим пазаром није се свидела. Видео сам по његовом понашању да мисли исто што и дотична Мексиканка. Није ме додуше назвао ''слаткишем'' али ми је поверљиво у ''пола ока'' казао: ''Чувај се, све су то секташи''.

*

Воће је лепо ''наизглед'', разнобојно и по величини исто. У лепим пластичним или картонским кутијама а неретко и у посебним мрежицама. Понекад је и слатко. Обавезно од њега добијеш пролив. Чим га опереш почне да буђа и смежура се. Ваљда му скинеш све те заштите које га одржавају.

(Да се разумемо, причам о воћу које купујемо ми ''обични'' по трговинама. Богаташима се сервира само природно и свеже, органик, без адитива и хемикалија).

Гледао сам раднике испред продавница како крпом бришу и гланцају јабуку по јабуку. И тако цео дан. А мислио сам да тога има само на филму.

Поврће је одвратно и неукусно (буквално, без укуса) и врло склоно труљењу. Кад погледаш и шта ће ти?! У земљи где нема печених прасића и јагњета испод сача који ће ти ''па мој'' и добра салата?!

Због свега сам зато из чистог ината у једној продавници купио пакет минералне воде ''Раденска - Три срца''. Тек толико да њоме освежим своју већ и онако полумртву југоносталгију. Неко ми успут на чистом српском довикну: ''Ко пије ''Раденску - Три срца'' не може да прца''.

Да знаш.

*

Први пут закасних на посао. Оно, у Србији задњих десетак година био сам ослобођен те обавезе устајања и одлазака јер нисам имао ''на шта'' да закасним. Како је која власт смењивала другу одмах би се ја нашао у ''пакету'' да останем без посла. Углавном су други каснили кад је штогод моје било у питању. Од самог јутра би ми сумњиво кад М дође из супротног правца ал' помислих да је то нека њихова ''викенд'' ујдурма па пређо' преко тога, наивно уђо' у воз и завали' се да дремнем до следећег преседања. Таман сви ''ушећерили'', још није ни свануло како треба, кад оно: 'оћеш!!! Стаде воз. Кажу: ''врше се оправке, сви напоље!!!''. Ми сви на врата, збијамо се један до другога (''да чувамо друга рањенога''), да се не погубимо. 

      Одма' се виде новајлије: то су они што зверају око себе, погледују свакога молећиво у очи, нису више сигурни ни како се зову, са групом би, не би. Дежурни радници метроа, са све шапкама попут ''SS'' официра, усмеравају нас према неким вратима (додуше не деле нам сапунчиће направљене од наших предходника али нам деле неке папирчиће, карте ли су, шта ли су?). И ми онако збијени и ужурбани подсећамо на клијентелу ''коначног решења'', Јевреје и Цигане, ја подсећам на оно што јесам: на Србина пред вратима Јасеновца или Дахауа (у овом другом ми је сужњевао један деда, тачније очев ујак). 

      ''У аутобус!!!'' вичу SS-овци, кидишу на нас пси са ланца, туку нас јачи путници, они посебно пробрани из претходних тура. Па у аутобус. Па из аутобуса. Па у воз. Па из воза. На 77-и strit. Окасних. Трчао сам колико ме ноге носе, ама џаба: казаљке на сату биле су брже. Видим омашио сам добрих петнаест минута. Спремам онако трчећи извињења и објашњења, оправдања и ''вађења''. Вадим речник да пронађем најбоље фразе за улизивање и ''дупе-увлачење''. Мислим се: дал' да им кажем да ми је деда умро, и онако је већ мртав, Бог да му душу прости, па нек помаже сад кад сам у невољи. Кад оно: 'оћеш поново! Мој нови пријатељ Selim Kanh видевши да ме нема уз'о  па откуцао моју карту. ''I am panching your kard''. И да видиш, прави се невешт к'о да ништа није било. Недеља је, само ја и он радимо, па нико и није приметио моје кашњење. За понедељак је важна на време откуцана карта.

Не знам како ћу се вратити (мислио сам се тад). Јесу ли поправили пругу. (''Иде Миле, гори му цигара...''). Овде никога није брига ако касниш кући.

ПС.

Данас сам пробушио прву рупу на каишу после дужег времена. Можда после петнаест година. Мислим, прву за затезање. До сада сам бушио рупе само за опуштање. (Што ми је стомак био опуштенији ја сам све мање био то исто).

ЧИТАЈ СЛЕДЕЋИ ТЕКСТ: Ridgewood

Американци

Фото: Игор Ђурић

-----------------------------------

ЧИТАЈ ПРЕТХОДНИ ТЕКСТ: Big Apple

''A propo'' мојих претходних размишљања о стању српске заједнице овде у крају упитах познаника:

''А што нема бифеа ''Шумадија'' или кафеа ''Београд''? Ајде да их ми отворимо, овде има доста Срба, било би посла''.

''Не може'' - каже он: ''одмах би разбили стакла или подметнули пожар''.

''Ко?'' - питам га ја, по мало наивно.

''Сви ови други што већ имају своје локале са својим именима''.

Није ми јасно, мајку му, ја сам све време мислио и дошао овамо са ''убеђењем'' да смо ми ''агресори'' па самим тим и агресивни. Не бих ја тако мислио сам од себе и што волим но сам слушао шта други говоре, шта поједини медији и личности по Србији забалављених уста помињу већ годинама.

Кад оно 'оћеш?!?

Ови ''угњетени'' испадоше баш зајебани.

Да вам кажем у поверењу: тако је било и тамо и онда. Само немојте никоме да кажете. Ради сигурности да не бисте били разбијени и попаљени.

*

У згради где тренутно радим, а где је реч ''рад'' благи израз илити еуфемизам за најсуровију експлоатацију у традицији јужњачких плантажа, живи и педесетак паса и мачака (што мачака, што паса, нисам их баш прецизно побројав'о). Живе боље него већина људи у добром делу света, поготово оном неразвијеном делу. Чиме су заслужили тај статус? - верујте, не знам. Можда тиме што су научили, додуше свакога дана у исто време, кад их изведу напоље да се исеру и испишају по асфалту или у парку а да њихови власници или плаћени водичи после уредно покупе говно са улице (јер су казне велике и примењују се ако не ''покупиш'' за својим љубимцем). Ако их не изведете, међутим, нису научили да се притрпе. Ето, ни толико.

*

Компактор је најсмрдљивије и најпрљавије место у коме повремено боравим у циљу да га испразним пре него га они опет напуне. Кроз отворе на зиду они убацују своје остатке од хране, прљаве гаће и још штошта па све то кроз тунелчић стигне до компактора.

Боже, како су прљави?!

Боже, како смрдљиву храну једу?!

Шта им све не уваљују, по папреним ценама, оријенталци у виду недефинисане хране и не знам ни ја чега?!

Најгоре је што ми руше  мит о америчком сну. Рашта се богатити и живети на Менхетну ако мораш да једеш тако смрдљиву и одвратну храну, у таквом брлогу живети (чекати једном недељно спремачицу која ће те спасити од већ извесне епидемије неке заразне болести) и где мораш свако јутро у 5 сати да изводиш свог љубимца јер ни после толико година и квалитетног живота није научио да се притрпи. А требало би: конзерве разне хране које једу (које такође ја избацујем) мање смрде од наручене хране њихових власника. Поставља се логично питање: ко ту у ствари треба да се притрпи?

*

Добар део Квинса већ трећи дан нема струју. Изгорели неки каблови под земљом па оправка иде тешко. Општа паника и хаос. Повећане мере обезбеђења, полиција даноноћно контролише улице. Градски оци и сви њихови службеници два дана се не скидају са телевизије: извињавају се, обећавају брзу оправку. Телевизије прате рад екипа на терену, грађани исказују своје мишљење, већ се процењују штете, већ се процењује чије ће главе да одлете, и најзад, ко ће платити све то.

Е, да су живели у Србији деведесетих видели би шта значи немати струје (или да живе сада на Космету). Овде се за три пишљива дана дигла цела држава само зато што један мали део сиромашне општине нема струју. Један од градских отаца се синоћ на телевизији захвалио Богу јер неће бити великих врућина тако да ''климе'' неће бити неопходне. Код нас цела земља (осим Дедиња) није имала струју месецима и годинама па не само што се нису извињавали него су нас убеђивали да је тако боље за нас: мањи ће нам бити рачуни за струју па ћемо тако приштедети а и збићемо редове у хладноћи па ће и наталитет да скочи. Са корењем за јело које су нам такође обећавали и том уштедом на храни могли смо и да се   обогатимо.

Могли смо - а ето, нисмо.

*

Американци (прави Американци, ма шта то значило и шта се под тиме подразумевало) су по природи врло ексцентрични и дефинисљиви(?!?). Или су врло љубазни или су крајње примитивни. Или су скроз глупи или су заиста генијални. Скоро је немогуће наићи на неку средњу и нормалну варијанту (опет, ма шта се под тиме мислило и подразумевало, итд ). Једино у чему су сви исти, врло препознатљиви, врло енергични (итд) јесте: долар. Ако им дирнеш у долар или то покушаш, или пак пробаш да задреш у неко право које су стекли доларом (јер се овде права стичу доларима, што више имаш долара утолико више имаш и права) онда постају дивље звери, врло су храбри и одлучни да одбране свој долар по сваку цену ''не жалећи да у тој борби дају и твој живот''.

(Када смо полагали заклетву у војсци сви смо се служили истим триком: када дође део заклетве да се каже ''не жалећи да у тој борби дам и СВОЈ живот'', ми смо сви говорили: ''не жалећи да у твој борби дам и ТВОЈ живот''. На крају је испало управо тако: у ратовима на простору бивше Југославије ми бивши припадници бивше ЈНА на СВИМ сукобљеним странама углавном смо у борби давали туђе животе на рачун својих, најчешће, погрешних и трулих идеала).

Дивљи су у одбрани долара сви: и љубазни, и  примитивни, и образовани, и глупи, и лепи, и ружни, и богати, и сиромашни, и мали, и велики, - сви, сви, сви...

Амерички, а већ помињани, песник Витмен је мане америчког човека овако набројао и поређао: похлепност, ексцентричност, фриволност, одсуство моралне савести, ексцеси индивидуализма...

 *

Свако јутро ми је овде исто, са истим дилемама, истим питањима. Најчешће непосредно након буђења помислим да је све сан и да ћу се пробудити нешто касније у своме кревету у Србији, да ћу после тога полагано устати, обући се и сести за радни сто где ћу радити неколико сати а онда се увући у одело и кренути у град по новине и цигарете, да ћу свратити у своју кафаницу на пијаци где ћу са друштвом отпити неколико Рубинових вињака са све киселом водом и нешто набости на чачкалицу, па после кући на поподневну дремку и увече поново за радни сто где ћу стварати ''ремек дела''.

Свако јутро ми је исто овде: заиста се пробудим. Видим да не сањам: значи иде све по реду, журба, возови, нервозни путници, још нервознији шефови, после назад кући, уморан и прљав, поново возови и исти они путници само још нервознији, најзад ''кући'', туш, ручак и у кревет назад по своје снове (које често немаш времена ни да започнеш а камоли да завршиш јер кратко спаваш).

Свако јутро устанем одем до купатила погледам се у огледало и сам себе приупитам: ''који ћу ја курац овде?!?''.

Не траје много дилема, нема се времена, жури се да се стигне и ако знаш да никада нећеш стићи јер јуриш у круг а јуриш себе.

*

И јутрос сам се исто питао. Да се не понављам више, свако јутро се питају сви овде: и они што су дошли и они што никада нису ни одлазили одавде (а свесни су да су требали).

А јуче сам разговарао:

Он: ''I am Albenian from Macedonia''– енглески.

Ја: ''Qushe ki emri ?''– албански.

Он: ''Агрон, а ти си сигурно са Kосова чим знаш албански? Како си? Шта радиш?''– српски.

Тако. Проговорисмо. Кад нисмо хтели тамо на своме, него смо једни другима оспoравали право да је онај други на своме: ето овде проговорисмо у белом свету, на туђој земљи која никада неће бити ни моја ни његова. Овде проговорисмо, и проговорисмо лепо, на разним језицима не срамећи се да их употребимо. И би нам мило што смо налетели један на другога богами ко да смо срели неког свог  овде у Њујорку на углу 81. и 80., ту баш на Ист Енд Евенији, кажем опет: у врло туђем свету. А онда... свако на своју страну... ипак осврћући се у намери да се уверимо да нас неко од сународника, од ''наших'', није случајно видео.

ЧИТАЈ СЛЕДЕЋИ ТЕКСТ: Locker room

Big Apple

Фото Игор Ђурић

-------------------------------------

ЧИТАЈ ПРЕТХОДНИ ТЕКСТ: Uncle Sam

Богами сам ових дана добро радио. Не у смислу да је мени било добро док сам радио него у смислу да је њима било добро а мени лоше. Гледао сам нафраћкане станаре како лежерно пролазе и уживају у томе да неко ради и чисти за њих. Јеби га, знао сам ја и пре него сам дошао да овде ништа не дају ''за лепе очи''.

Осим, да се еуфемистички изразим, хигијеничарских послова који се често граниче са тешким физичким, имао сам и пар згода и незгода. Једна од станарки ме позвала по имену. Добар напредак. Разговарао сам и са једним љубазним Јеврејином Пересом у  лифту. Пита ''одакле сам''? Када је добио одговор затим пита ''је ли рат готов''?

''Јесте, хвала Богу'', одговорим ја.

Хвала Богу.

Да му не останем дужан и ја њега питам за рат у његовој постојбини:

''Тамо никада не престаје'', одговори ми, мада сам приметио да је остао недоречен, као да је и он на крају хтео да дода: ''хвала Богу''.

Онда ми се десила и неприлика на вратима лобија јер нисам могао да нађем кључ од празног апартмана за агента који издаје станове. Водио је неке Индијце у жељи да им ували педесет квадрата за око 3000 долара месечно. Кад је чуо мој енглески Индијац је подозриво и са пола гласа рекао агенту:

''Rashan''.

Агент му је одговорио:

''This s New York'' - у смислу: ''немој да бринеш има свега и свачега''.

Ја сам у себи рекао:

''Welcome''.

А шта је заправо Њујорк?

Град који никада не спава?! - да јесте и то.

Светски центар економске и сваке друге моћи?! - наравно и то.

Центар света кад је култура и уметност, па и мода у питању?! - да свакако.

Све је Њујорк то и много више. Њујорк је свет. Цео свет са својим репрезентативним узорком на једном месту. На једном острву, јер све се то налази у ствари само на Менхетну. Остали делови Њујорка служе само за спавање ''сиротињи раји'' или богатој фукари, зависно од тога који је део града у питању. 

      Почетком 17 века Менхетн су од Алгонкин Индијанаца купили Холанђани (кникербокери) за 24 четири долара, наиме на толику суму су процењене перле и огледала које су дали уместо новца. Због тога се овај крај у почетку звао Нови Амстердам. Последњи холандски гувернер Питер Стивенсат потписао је 1664. године предају града у руке Џемсу, војводи од Јорка. Град је због тога променио име у данашње: Нови Јорк. Енглези су 1783. окончањем рата за независност дефинитивно изгубили град који је неко време био и престоница. 

      Њујорк је град који данас има између осам и девет милиона становника. Колико стварно има? - то нико не зна јер свакодневно овде људи нестају и појављују се. О илегалцима који сви личе међусобно ''ко јаје јајету'' не вреди ни говорити. Само викни гласно на улици: ''Хоѕе!'', и педесет људи у твојој непосредној близини ће се окренути. Извириваће из аутобуса, из локала, из подрума, из канализације... 

      Кад смо већ код статистике а ако је веровати др. Вилијему Сангеру и његовој Историји проституције 1858. године у Њујорку је живело приближно око 700 хиљада становника. Од тога броја проституцијом се бавило око 7860 углавном жена. Крајем тога века је већ је било око 50.000 курви у Њујорку. Колико их данас има, то заиста нико живи не зна?! 

      Њујорк се налази на 6 метара надморске висине. Састоји се од следећих општина: Manhattan, Bronx, Brooklyn, Queens и State Island.  Њујорк зову још и Велика Јабука: Big Apple. Њујорк се налази на ушћу реке Хадсон (Hudson river) у Атлантик. Она је добила име по Хенрију Хадсону (Henry Hudson) који је са својим бродом Полумесец (Half Moon) 1609-те године први истражио ту реку. 

   Тренутни градоначелник јесте Michael Bloomberg. Један од градоначелника био је и Fiorella La Guardija по коме носи име један од два њујоршка аеродрома. Други носи име по убијеном председнику Кенедију. (Дакле и Американци су убијали своје председнике. Један црнац је хтео да се покаже информисаним и духовитим па ми је рекао: ''Ооо.. из Србије, ви убијате своје председнике'' (мислио је на Ђинђића). ''Да'' - рекох му - ''убили смо Линколна, Кенедија, Мартин Лутер Кинга и многе друге''. Тај мамлаз ми се више није јављао. И није требао јер мислим да су Американци убили своја четири председника: Абрахама Линколна – 1865., Џејмса Гарфилда – 1881., Вилијема Мекинлија – 1901. и Џона Кенедија – 1963., али су успут још пуцали или припремали атентат на једанаест председника). 

Њујорк је 1630. године имао 300 становника. Имао је и једног црног градоначелника: David Dinkinsa. Најзад Њујорк има око 500 галерија, 150 музеја и преко 100 позоришта. Пре помињани Кип слободе (где су ми одузели бритву, матер им) изграђен је као поклон од Француске 1886. године и ако ћемо поштено он се не налази у Њујорку него у Њу Џерзију. У Њујорку је најзад и седиште Уједињених нација на East riveru које поред политичке важности доноси и велике приходе граду. У дворишту зграде УН налази се статуа Свети Ђорђе убија аждају а пријатељ ми објашњава да је аждаја изливена од остатка совјетске интерконтиненталне ракете. И заиста се види да је то некада и била. Само ми се чини да у мало поранили са симболиком: има још доста опасних а активних оваквих аждаха у Русији. А некад смо били тако поносни што су делови овога лепога здања грађени од мермера са Брача. Данас, макар ми Срби, више нисмо поносни на то. Можда што су УН убадајући ону аждају и нас Србе добрано боцнули.

Ето укратко. Са оволико текста се у Америци докторира на појединим (скоро свим) факултетима, које овде називају ''колеџима''. Додуше, само ако хоћеш већу оцену. За тек прелазну може и мање. И стварно: да их видиш ама баш ништа не знају, скоро половина (мислим на оне школоване, наравно) не зна ни да пише. А опет све функционише, имају најбоље стручњаке (у стручном смислу) и све најбоље на свету. У чему је јадац? Знају где треба да траже кад им нешто треба и не жале новаца да то себи и доведу. Не жале да плате туђе знање.

У ствари нису глупи: српски писци им раде као чистачи. Замислите онда ко им тек ради као писац (ако им затреба, мада ретко ко од те феле њима фали)? Наиме, сценаристи им и затребају, писци: јок.

*

6:00 ам

У возу су сви мрзовољни и поспани. Ни једног ведрог и насмејаног лица. И ја сам сличног расположења и моје лице одаје бесмисао свега овога и мрзовољу коју најчешће гастарбајтери не признају. Одједном са mp3 плејера до мојих ушију допире Арсен Дедић и Дјевојка из мога краја. Однекуд је долепршао осмех. Ја сам насмејан, једини у возу. Магија.

6:00 рм

Иста сцена. Покушавам поново. Није мала ствар бити срећан и насмејан међу масом мрзовољних и тужних. Не иде иако иста песма путем истих слушалица опет допире до мојих (истих) ушију. Нема магије. Није ''легла''. Не може то на силу. То иде само од себе. То су бре, да се народски изразим: осећања.

Драган Николић у Ко то тамо пева каже:

''Млада, живот ти је као песма, ако не ''легне'' у право време као да га није ни било''.

Баш тако.

*

Мој тренутни ''супер'' (supervaisor) на послу, Мађар по имену Ласло, кад год ме види, говори ми:

''Relax man…''.

Ако икад будем штампао ову књигу променићу му име и националну припадност да му не би одузели америчко држављанство.

ЧИТАЈ СЛЕДЕЋИ ТЕКСТ: Американци