Сретне будале!

ЧИТАЈ ПРЕТХОДНИ ТЕКСТ: СТАЗА СЛОНОВА

Од Бранка:

''Могу ти прво рећи Игоре, да сам уживао читајући Колону и правећи слике свих описаних сценарија, размишљао о тим ситуацијама, стапао се као да сам тамо и да све то посматрам, гледам и разумем.

Нисам неки критичар и коментатор али из својих ''дечијих'' очију описаћу ти како сам све то доживео. Прво што ме је Колона подсетила на школске лектире што ми је било супер јер нису лектире само лектире већ одабране књиге које се препоручују. А у свим лектирама смо препричавали писце и наставник нам је објашњавао шта је писац мислио и шта је хтео да доведе до изражаја тј. на шта се фокусирао у одређеном тренутку. Тако да ми је пре свега лепо што сам ту тежину могао да упоредим са тобом и помислио колико тога би још наставница објашњавала о Колони.

Други утисак који ми је значио јесте што си успео да изађеш из мисли људи успевши да опишеш малтене несвесна стања и мисли: мени, које су изашле из реченица и право дошле до мојих мисли и креирала осећања и размишљања људи.

Треће, верујем да је било тешко као што си рекао и да осећаш да можда ниси код неких ствари изашао до краја јер читава визија и костур приче са испуњеним детаљима (или нажалост, у овом примеру да се изразим: месом) била је тешка да се спроведе.

Верујем да је сваки читалац осетио јачину целе приче и ситуација које си описао и да му се на крају једноставно све склопило као слагалица и да је схватио као и ја: почетак, средину и крај...''.

*

Кад пристигнеш овде, Срби које затекнеш, упознаш и сусрећеш, углавном ће ти нудити услуге и помоћ које-а ти нису потребне-а (или ти је чак од штете) а које њих ништа не коштају (или су им пак од благе користи). Кад им затражиш неку праву и конкретну помоћ, теби преко потребну, они ти као по правилу одговарају: ''Жао ми је пријатељу, али зар мислиш да је нама било лако на почетку и да нам је неко помагао?! Не, све смо морали сами. Тражио си Америку, сад види како је...''.

И тако све у круг.

Још пар фраза које ћете најчешће чути:

''У Америку мора да се ради''.

''Не дружи се са нашим људима само ће зло да ти учине''.

''Нема се овде времена за проводе и дружење, друшкане''.

''Богами они у Србију боље живе, сви мобилне, сви лепо обучени, нико ништа не ради а само кукају''.

''Ти мислиш да се овде паре налазе на улицу или беру са гране, па узмеш колико ти треба''.

''А ти, ако ти није добро- нађи боље''.

''Овде нема да се бира пос'о''.

''Ми пијемо само куповну воду, али ти слободно узми ову са чесме и она је одлична''.

''Ми смо ''младост'' Србије итд. итд.''.

*

Глумац Алек Болдвин је својој једанаестогодишњој кћери, која га очито не зарезива ич и не слуша баш много, оставио поруку на телефонској секретарици где је баш добро грди и на крају је назива ''неодговорном малом свињом'' (thoughtless little pig). Његова бивша жена Ким Бесинџер, иначе мајка дотичне девојчице, не буди лења па траку са секретарице дотури медијима да покаже какав је човек Болдвин и како крши неке правничке заврзламе из бракоразводног поступка (јер му је у поједеним периодима забрањено да прилази свом детету ближе од не знам колико метара?!). Сад јадног човека развлаче новине и јавно мњење као ономад Гибсона. Свакога дана у студијима и по новинама гостују психијатри, социолози, и ко све не, објашњавајући где су проблеми и корени Болдвинове девијације. А у ствари, човек је само био љут на непослушно и размажено дериште. Можете само да замислите ментални склоп таквог детета. Можда је време за Болдвина да почне да чита Шопенхауера (за кога верујем никад није ни чуо осим ако га је глумио у некој екранизацији) а који је тврдио ''да је родитељство највеће од свих зала...''. Или можда нашег Душка Радовића који је негде рекао: ''да децу треба тући чим се примети да личе на своје родитеље''.

*

Зорану:

''Најискреније честитке поводом добијања Вукове награде''.

*

Најзад је стигло пролеће у Њујорк. Моје прво њујоршко пролеће. Централ парк је процветао у разним бојама и заиста лепо и сликовито изгледа. Што је још важније процветале су и Њујорчанке. Заиста се може видети лепих жена ових дана на Менхетну. Скинуле су зимске капуте и капе са глава, средиле фризуре и увукле се у по мало тесне сукњице и хаљинице (што им само придодаје на сексипилу). Лепе жене у Њујорку су најлепше на свету. Овде се скупила сва женска лепота из Америке и остатка света. То је зато што се у Њујорку највише исплати да будете лепа жена (или леп мушкарац). Лепота се овде најбоље уновчава. Овде се могу најскупље продати складност и младост. Нажалост, купују је је углавном стари и  богати. Каква само млохава и балава старост немоћно дахће над тим младим и складним месом?! Као по правилу ''месо'' на крају узме добар део пара. И не кривим их уопште. Свуда је тако. Ако је за утеху они наши тајкуни и богати билмези у Србији, који такође незаслужено јашу спонзоруше, су куд и камо лепши и млађи. И сировији па то може понекад у сексу и да дадне неке резултате (уколико их пре тог задовољства неко из конкурентске ''компаније'' не изрешета на семафору са све спонзорушом). Било како било, спонзоруше у Србији макар живе узбудљивије. Али нису лепше од жена у Њујорку, односно: на Менхетну.

А код мене у крају, у Риџвуду и на Глендалу, овде међу фукаром?

Жене се временом углавном подгоје, престану да размишљају о свом изгледу и можете их видети како се у памучним тренеркама лену вуку улицама или ће ''брдо сала'' пролетети поред вас у неком већ добро амортизованом теренцу који по својем изгледу у многоме подсећа на власницу која га тера. 

*

За Американца је телевизија врховни ауторитет којем се све верује и чија се веродостојност никада не доводи у питање. И спремни су да плате сваку цену, свако понижење, сваку жртву, да би се појавили макар и кратко, макар као куриозитет или жртва, на телевизији. И када их задесе највеће личне или породичне несреће они смогну снаге да стану пред камере и кажу нешто о томе.

*

На WC шољи ГМ зграде у... ОПА!!!... у 04:45АМ... 

*

Неко вече се један непозвани и ничим изазвани миш прошетао испред камера CBS телевизије у директном програму, док су вести трајале, иза леђа водитеља који није имао појма о томе. Прошетао се по неком декоративном паноу, пет пара није дао што га у том тренутку гледа неколико милиона људи. На несрећу (по нас запослене у згради) те вести је гледао и један од главнијих менаџера саме зграде. Сада смо са  свих страна окружени мишоловкама и лепком, задужени да гањамо мишеве али од нове телевизијске звезде ни трага ни гласа. Да није прешао на неку другу, не дај боже, конкурентску телевизију?

*

Александар Кожев један од најбољих тумача Хегелове филозофије каже да је човек бирајући ''амерички начин живота'' (American Way of Life) одабрао да буде ''сретна будала''. А ја се убих на пар стотина страна да кажем нешто слично.

Мада ни речи Жака Рансијера изговорене додуше у другачијем контексту нису далеко од истине:

''Ако пораст потрошачког индивидуализма изазива бес у вама, ако вам смета отупљивање образовања у име масовнијег учешћа или плитким хедонизмом савременог живота, ви вероватно само изражавате дубоко укорењену мржњу према демократији''.

Ја да мрзим демократију?! - Боже сачувај! Мени само, као што рекох, бесмислено звучи та реч. 

*

Стај'о сам на ''плази'' (то јест нисам баш стајао) забаљен својим послом кад угледах на тротоару један познати лик (ипак сам читао новине и гледао телевизију у Србији тако да сам за разлику од овдашњих био ''политички несретна будала''): један од бивших и експониранијих вођа Отпор-а. Свашта је тај чинио и говорио. Одлазио чак и у друге земље да изводи ''плишане револуције'' и ''доноси'' људима ''демократију''. 

      И тада сам мислио да не треба наседати пропаганди режима који их је називао страним плаћеницима. Жалио се тада како је младост Србије проћердана, да нема зашта куче да их уједе - колико су пропали. А сад? - шета око поднева Петом авенијом лагано према Централ парку, види се по ходу и ставу да нема проблема и потребе да се у ово време ломата на неком радном месту. Турио на главу неки скупи качкет од квалитетног енглеског штофа, нагрнуо се сомотским капутићем са неизбежном кожном крагном. Само му још лула фали (''још му фале уши и лула да пуши'') па да стекнете утисак да је већ издао сабрана дела овенчана макар са једним Нином и једним Пулицером (овај други би му свакако био дражи). Да не компликујем: види се на први поглед да му не иде лоше. 

      Сад?! - они клинци које је он водио и организовао ''у име светлих идеала демократије'', они исти клинци што су пребијани и затварани, што су лепили плакате и радили волонтерски или за сендвич и све остало - углавном сада после тих ''историјских'' промена чаме по Србији незапослени и гребу се и дан данас од родитеља за једно пиво увече у неком ћумезу. И када би хтели у Америку не би добили визе. Плаши се америчка администрација да не остану овде, да се запосле и живе од свога рада.

Не, не спорим ја њему право да буде овде, да буде успешан и остало: спорим му начин до којег је дошао овде и можда постао успешан. Спорим му то преко чијих леђа је све то остварио, спорим му морално право да револуцију у својој земљи изводи због пара које добија од друге земље, спорим му што је завео младост и лепоту на исти начин као и противници против којих је се борио, спорим му и то што је отишао из земље кад је већ ''извршио промене'' које је хтео, спорим му то што је потплаћена бараба која је махала заставом људских права и демократије.

ПС

Ако дотични икад ово види а да не помисли да сам ово ''виђење'' измислио сазнајући из медија да је овде у Америци: падао је неки фебруарски снег а он је  у друштву старије госпође прелазио ''пету'' авенију поред хотела Плаза и још нешто, није он уопште важан: егземплар сам тражио.

*

Неки од тих студената који поштено уче и раде, који имају идеале мисле да човек који пише и по нешто објављује има и неких моћи да помогне, па добијем и оваква писма:

''Поштовани,

Студент сам 4 године на Филозофском факултету у ...

одсек Историја. Имам положен курс за рад на резервацијском систему, говорим енглески и италијански, поседујем велико искуство на раду са рачунаром. Молио бих Вас ако сте у могућности да ми понудите било какав посао...''

Нисам имао срца да му било шта одговорим а понајмање да му не могу помоћи. Ово има и те како везе са претходним текстом.

*

Доста сам се нервирао на ''енглеском'' време је да се опет мало нервирам на ''српском''. 

*

У Америци  можете да ПРИЧАТЕ шта год хоћете против државе, председника и система али не смете ништа да РАДИТЕ против истих. Чак и оно прво, медији и јавне личности скоро никад не чине. 

*

Страшно! - поједине дневне новине поскупеле за 100%, са 0.25$ на 0.50$. И нико их није више куповао. После свега неколико дана враћена је стара цена уз помпезну рекламу. 

*

Чик само пробај да пронађеш нешто у Америци (а да није по среди наоружање или свемирска технологија) а да на ''том нешто'' не пише MADE IN CHINA.

*

Ипак им не могу опростити што су убили романтику и што су на добром путу да затру дух. Овде ти се може догодити свакаквијех чуда али никад романтични тренутак (а да при томе није прво плаћен а после одглумљен, значи не прави или под условом да није ''донет са собом'' при доласку у Америку).

О духовним релацијама не треба ни трошити речи. Све што није поткрепљено материјалним за њих једноставно не постоји. Иако се понекад препусте страстима мимо њиховог резона то јест и поред социјалних разлика, у емотивном смислу никада не направе такав излет и самим тим по њима: грешку.

*

Оно што овде највише вређа здрав разум (јер има доста тога) јесте заиста огромна, незамислива разлика у економском статусу људи. Појединци толико много, а при томе незаслужено, зарађују да је то неукусно и несхватљиво било којем разуму, било којој науци, било којем закону. Сви ће рећи: ''па тога има свуда, има и у Србији!'' - и ја ћу им дати за право с' тим да остајем при своме да се то не може упоредити. Та несразмерност вређа достојанство али није то најбитније - није ни морално - нико те није терао да дођеш овде, ипак, остајем при пређашњој формулацији: вређа здрав разум.

Разлика је поред тога и ненормална: физички ненормална. Мислим, то се не може описати. Човек се просто пита: откуд толики новац? Откуд оправдања и здравог економског момента за његову егзистенцију и на крају откуд се све то богатство физички остварује? Верујте ми, иако тог научно-економског оправдања ја немам, нити га знам, одговор је врло прост: све то силно богатство проистиче из сурове експлоатације већине грађана Америке и прљавих закулисних радњи а корени тога богатства сежу у не толико далеку прошлост када је мафија решила да легализује своје послове.

ЧИТАЈ СЛЕДЕЋИ ТЕКСТ: МАШАЛ, ИШАЛА!

Ни тамо - ни амо!

ЧИТАЈ ПРЕТХОДНИ ТЕКСТ: МОСТОВИ

Није најтеже у туђини непосредно чим се стигне. Не! - ти први дани и поред изузетне компликованости нису и најтежи период. Једноставно се тада нађете у таквом шоку да вам све физиолошке и психолошке функције добију сасвим другачије форме. И нисте способни да патите или да се премишљате. Гледате само како да се снађете и преживите у тој огромној урбаној џунгли. Најтеже је између шестог и осмог месеца. Нисте више на почетку, мало се све стабилизовало, богами се почело о по нечему и размишљати. А опет, још нисте довољно дуго овде да би се извукло неко искуство из тога и да би се добиле макар назнаке шта се може очекивати даље. То је период, што би рек'о наш (понекад) паметни народ: ''ни тамо - ни тамо''. 

*

Данас се једна Амбиција смежурала у пусто Ишчекивање.

Пусто Ишчекивање се преточило у болесну Чежњу.

Болесна Чежња је кап по кап искапала у Безнађе.

У Безнађу сам тражио излаз из грешне жеље да будем Слободан у Својим Мислима.

*

Најзад имао прилике и времена да одгледам Дракулу са Белом Лугошијем из 1931. године после дуже времена и целог. Наиме у Србији је скоро немогуће понекад макар видети и старе а добре филмове. Уживао сам гледајући патетичне гегове од којих су се ондашњим гледаоцима по мрачним биоскопским дворанама тресле гаће од страха. У односу на данашње филмске ''потоке крви'' ово ми је била једна релаксирајућа филмска викенд новела. О слици, кадру, светлости и глуми, ипак нећу говорити - то је уметност.

*

И шта се рачуна богатством у тој богатој Америци, у богатим компанијама, њиховим зградама, код њихових великих кућа? Не сигурно најновији системи присмотре, аутомобили или компјутери. После пар месеци они нису најсавременији и од овдашњих богаташа бивају замењени. Није богатство ни висина ни дужина зграде - данас јесте сутра није, падну акције и готово. Вредан је само по неки стари мајстор на зиду и стварни или измишљени родослов. Уосталом као и свуда на свету.

*

Почео сам да враћам килограме. Време је да се полако почне са паковањем.

*

Jack Daniel’s-у из Tennessee-а

Пијан ко спашен  

Заливен ко умивен  

Сравњен ко  слављен

Убијен ко рођен  

Налокан и облокан  

Наждрокан и смотан  

Заливађен и забрађен  

Накривљен омиљеним  

Мортус ко corpus  

Треска ко delicti  

Бетон за бонтон  

Риголето за повраћето

Лево и десно  

Од горе ка доле

До WC шоље

Дно чаше ми прија само ако има још до дна флаше.

И на дну чаше (или флаше) ја не тражим истину, утеху и спас. Не тражим ништа осим: четрдесет процената у води и три до четири истих у крви.

*

Ако до краја ове књиге (која је, као што вам је познато, орочена на 365 дана у Њујорку) сретнем срећног човека или жену (изворно срећног, са есенцијом среће која му се види на лицу, задовољног самим собом и својим животом) онда остајем у Америци. У супротном ћу размислити: наиме, мале су шансе да ја будем први срећник.

*

Поново Sotheby’s, аукција крајем фебруара у Њујорку под називом Contemporary art (и поново моје несмотрено завиривање по каталозима на столовима). Између осталих у понуди и Енди Ворхол (Andy Warhol) и то углавном његове литографије, водене бојице или разни материјали лепљени за папир, другим речима ''ајде још то што је остало да се распрода''. Најскупље понуђени ''папир'': Untitled (Red Cat), чија је почетна цена 40.000 долара.

*

Нису лађе потонуле. Оне нису могле да плове. Па ни да тону. Насукане у свом смислу бесмислене су идеје.

*

Ако ништа друго  а оно сам се за ово време проведено у Америци нагледао добрих, старих вестерна, класичних вестерна, вестерна без икаквих претензија. Наше телевизије су одавно изгубиле манир да пронађу понекад неки термин и за филмску класику. А термини су познати из времена нашег детињства када смо имали једну али вредну телевизију. Вестерн најлепше ''легне'' у недељу, отприлике око десет ујутро – ако је црно-бели, или: у недељу послеподне око пет – ако је у колору. 

*

Амерички писац Норман Мајлер као безнадежни кандидат за градоначелника Њујорка, на питање бирача како, ако победи, мисли уклањати снег са улица, надахнуто је одговорио: ''Пишаћемо по њему''.  

Ала га ми најебавамо у фирму кад почне да пада снег. И ја и Ђура. Ем је ладно, ем нас ''кецу'' и све остало. Ни да пишамо немамо времена кад пада снег. Али овде не сме остати снега на тротоарима и платоима. Казне су велике а тужбе од оних који поломе по који екстремитет: изгледне. Да се не би ''прејебавали'' са њима они нас ''зајебавају'' са чишћењем. Гледам бре временске прогнозе ''ко озебо сунце'' и чекам кад ће више јебено пролеће.

*

Благо се отровао од амонијака на послу па цео дан ''бљујем'' крв. Тако ми и треба: 'тео сам да видим света.

*

''После пичке, после вина – најслађа је домовина''.

Овај најискренији родољубиви стих волела је често да ''раби'' једна моја цимерка из Студењака. И била је у праву. Само није знала оно што ја сада знам: само све заједно, сва три наведена елемента, чине стих философски убедљивим и теоријски тачним. Није она то знала. Али је увек тражила пасош од мене када сам хтео ноћу, по мраку, да пређем из мог у њен кревет. Од тада ми је остала навика да спавам са пасошем под јастуком (из Истока ми је остала навика да спавам са пиштољем под јастуком а из Лазаревца ми је остала навика да спавам са јастуком међу ногама). Тако ми се и омакло да сам се сањив, уместо да се латим пиштоља и растерам све оне које су ме убеђивали да ће ми бити овде боље, дохватио пасоша и долутао овамо а да се нисам поштено ни расанио. Кад сам се пробудио већ је било касно. Сад ми није ни до пичке, ни до вина, ако са мном није домовина. И никада нисам био убеђенији да ми је пасош под јастуком потребнији него икад ако имам намере да спашавам шта се да спасити.

*

New York Post од 23. фебруара поново о српском  здравству:

''Two Serbian doctors got into an argument during a routine appendectomy and decided to stop the operation to step outside.

Surgeon Spasoje Radulovic was performing the operation when Dragan Vukanic walked in and made a disparaging remark that sparked the fight.

“At one moment Vukanic pulled the ear of the operating doctor, slapped him in the face and walked out”, the anesthesiologist on duty said.

They then walked outside and exchanged blows''.

Хвала Богу те је пацијент био под анестезијом.

*

Мора да ти се нешто свиђа у Њујорку?!

Да, сигурно. Само што ја нисам уопште имао времена да видим, обиђем и доживим то што би ми се свидело овде. А  свидело би ми се сигурно.

Мора да ти се нешто, ипак, свиђа у Њујорку?!

Да, мора?! Свиђа ми се, понекад, ветар који скоро увек дува. И кад је хладно, и кад направи штету (јер ме за овдашњу штету, право да вам кажем баш и заболе). Подсети ме на неке дане, на неке топлине. Најлепша и најтоплија је топлина породичног кутка кад зимски ветар удара у зидове и ћошкове, стварајући музику која је у позадини нанесеног снега. Права слика и музика. Уметност. И здрав сан.

*

Гари Купер се прво разрачуна са бандитима па тек онда баци значку у прашину и оде. Не можеш отићи пре свршеног посла: тако Американци схватају свој однос према животу и раду.

*

Пошто је у свему ''нај'' Њујорк је, наравно, и најпрљавији град на свету. Иако се велики број људи труди да га одржи у каквој таквој хигијени то им никад у потпуности не успева. Али је Њујорк прљав град и у детаљима а не само глобално. Јавни објекти, ресторани, чекаонице, продавнице, и све остало и слично, су на таком ниском нивоу хигијене да је то невероватно и несхватљиво. Каквих сам се прчварница нагледао, поготово изван Менхетна, то је за не веровати. Ма свака наша сеоска продавница у Србији је чистија и адекватније опремљенија од таквих сметлишта. Па сад замислите како је. Можда је то зато да би се дошљаци са свих страна света ''осећали као код куће''. Можда?!

*

Треба свакако видети нешто од ''белог света'' али се увек вратити кући непосредно пре него и сами постанете део тог света. То што си ''видео'' свет може ти значити нешто само уколико се вратиш – јер си само у своме селу а са тим искуством: ''светски човек''. Не можеш бити у туђем и великом свету то. 

*

Од Вељка:

''....... Видећемо да издамо један број Форумског листа ускоро. Као да се заокружи ова година. Ићи ће у твојој колумни онај текст који си послао за Недељник 7, а негде за почетак наредне ћемо очекивати нешто слично, нека иде ова тема са Крстићем. Навикао си нас на јединствене и лепе извештаје из Њујорка. Било је похвала на рачун твог писања у Недељнику од стране неких нових чланова Форума који су ме питали ко је писао те чланке... Дао сам и твоју књигу на читање једном другу. А прошле недеље сам претраживао електронски каталог градске библиотеке у Београду, па сам нашао тамо и тебе са Колоном, било ми је баш драго.....''. 

*

Свакаквих сам се глупости овде нагледао. Да се не понављам: свуда је она иста. Гледао сам, вала, глупост и од ње свашта доживео, и то овде у Америци, а то може да се мери само са најцрњим данима мог политичког и егзистенцијалног прогона када су ми ударали на достојанство и опстанак, у време тешких година у Србији. И док у Србији имаш шансу да се бориш и преживиш овде си после првог нокдауна готов. Кад овде паднеш више се не придижеш. Такав је систем, изгази те стампедо.

Многи су ми говорили: ''кад одеш у другу земљу, клони се наших људи тамо, имаћеш само неприлике, никад добро...''. Мислио сам тада: ето опет наше приче, наше кукање над злом судбом подељености на добре и лоше Србе, наше мазохистичко уверење да не ваљамо ништа, итд. А онда у пракси схватиш да у фрази и флоскули има највише истине. Невероватно је како су Срби свуда исти. Било где у свету да га сретнеш, не знам после колико година: он исти као оног дана кад је назуо опанке, увио печено пиле у новинску хартију и кренуо у свет да потражи 'леба поред тог печеног пилета. Многи од њих додуше данас не ''набадају'' опанце него носе нешто скупљу (али много неукуснију) обућу али у том и горе по њих. Што-шта им се може опростити у опанцима што је неприхватљиво и неопростиво у скупим ципелама. У глави си или ниси... а не по томе шта си натукао на ноге. Нешто мало промењених навика и незграпно употребљених манира али верујете: исти су. Где год се окренем - прате ме. То је моја судба.

ЧИТАЈ СЛЕДЕЋИ ТЕКСТ: ДАЋУ МУ ПАРЕ СУТРА!

Barnes&Noble, или: мостови!

Фото: Игор Ђурић

--------------------------------

ЧИТАЈ ПРЕТХОДНИ ТЕКСТ: О(Р)АЛНИ КАБИНЕТ

Купио солидно опремљену књигу TYRANTS – HISTORY’S 100 MOST EVIL DESPOTS & DICTATORS коју је написао неки мамлаз којега овде нећу ни да помињем. Ни књига није нешто нарочито осим опреме али је мене заинтересовала због једног детаља (погађате којег) па сам је зато и купио. 

      У друштву (међу још стотину осталих)  Александра Великог, Калигуле, Атиле, Џингис Кана, Краља Џона од Енглеске, Великог Инквизитора Торкемаде, Влада Цепеша Дракуле, Ћезара Борџије, Ивана Грозног, Катарине, Луја XVI, Максимилијана Робеспјера, Наполеона, Кајзера Вилијема, Лењина, Перона, Стаљина, Мусолинија, Чан Гај Шека, Хитлера, Франка, Мао Це Дунга, Хомеинија, Енвера Хоџе, Пиночеа, Чаушеског, Бокасе, Кастра, а између неизбежног Садама и још неизбежнијег Гадафија, нашао се и Слободан Милошевић (интересантно је да Тита нико не помиње као потенцијалног диктатора, нити као тиранина нема ни једног турског султана тако да по аутору ове књиге испада да је Отоманско царство била демократска творевина). 

      Налупао се дотични списатељ свега и свачега, оптужио Милошевића за што-шта онако обашка и уопштено. Једине бројке које је поменуо у целом тексту односе се на 200.000 Срба протераних из Хрватске (?!) па би можда било логично да у том контексту помене и Туђмана, као и 20.000 мртвих (не каже се ни где, ни кога, ни када). Колико је аутор ''обавештен'' о свему говори и детаљ из текста где каже ''да је Милошевић протерао Муслимане са Косова па је зато НАТО интервенисао''. Што се тиче наведеног друштва: па није ни лоше наћи се  поред Александра Великог и Наполеона Бонапарте.

У истој књижари купио и енциклопедију о ножевима (100 Legendary knives, као што видите овде мора све да буде округло и око стотке) у којој срећом а обзиром на саму симболику ножа не помињу ни једног Србина. Бар то.

У поменутој књижари Barnes&Noble на два спрата свега и свачега. Књиге су поређане и сортиране по одређеним тематским целинама али и поред тога тешко је снаћи се у том мноштву. Слатко тешко. А, има и слаткиша и кафе. Доста људи. Они стоје по ћошковима, седе или леже на патосу и читају. Неки донесу столове и столице на расклапање па седе и раде користећи литературу. Један је овог прохладног зимског дана слатко спавао у неком углу. Нико не обраћа пажњу на њих и чини ми се да менаџмент свесно гаји такав имиџ. Упоређивати са књижарама по Србији не могу. И по простору а поготово по понуди. И још нешто: по цени. Овде су књиге доста јефтиније и то не само упоређујући стандарде него и по самој фактичкој  цени.

*

У Америци све чините само се не разбољевајте ако немате осигурање. Па ни тада. И док се код нас пензионери, који доживљавају своје нове младости по болничким чекаоницама, буне због партиципације од десет динара мени су данас тражили за кутијицу обичних пилула против кашља (коју не покрива осигурање) целих 70 долара. Тражили су али их нису добили. Пићу врућих чајева. Још боље: пићу врућу ракију. Можда пијан лакше преболим и неке друге бољке које ме овде муче. За преглед код очног лекара и саме наочаре око 700 долара а кукао сам што морам да дам пар хиљада динара у Србији јер сам узимао само најквалитетније рамове.

*

Ипак, треба знати: Америка није Њујорк. Њујорк није посве типична Америка. Њујорк је за себе, и: по себи. Само неколико десетина миља даље од Њујорка ви срећете другу Америку. Да не причам о њиховим забитима. Научити и навикнути се на живот у Њујорку не значи да аутоматски можете живети у другим деловима Америке. Чак ни у великим градовима. Бити типичан Њујорчанин и типичан Американац - то није једно исто. Може да буде слично али не може да буде исто. Зато Њујорчане и не воле баш много у другим деловима Америке. Отуд и она чувена крилатица: ''Yenki, go home''. Другим речима: идите кући па тамо будите оно што јесте, будите Њујорчани.

У овој цртици о типичним Њујорчанима, њиховом карактеру и навикама, њиховим специфичностима, психичком и менталном склопу, наравно да нема места досељеничким хордама из задњих тридесетак година. Двадесет до тридесет година живота на Менхетну можда може да вам обезбеди улазницу за епитет: Њујорчанин.

*

Одувек су ме фасцинирали мостови. Мислио сам: ако већ фасцинирају Андрића, што не би и мене?! Можда се тако ваља да би се постало добрим списатељом?! Тако сам заволео мостове а да ни сам не знам зашто. Осим ако је довољан разлог и аргуменат ово са Андрићем.

Од источких мостова (познати Каменити мост који је неко осамдесетих година срушио да би направио једно реалсоцијалистичко чудо са косовским карактеристикама: наиме сивило је доведено до перфекције), преко београдских мостова, ето стигох да видим и њујоршке.

Мостови Њујорка као и сам Њујорк: велики и функционални. И они су на неколико спратова и нивоа. Мост је сам по себи чудо - њујоршки мостови су светска чуда. Мост је по симболици многозначан и хиперболичан: у Њујорку је мост ипак само практична ствар и служи да људи брзо и безбедно пређу са једне на другу страну.

Ево највећих:

Brooklyn Bridge је саграђен 1883.

Willis Avenue Bridge је саграђен 1901.

Williamsburg Bridge је саграђен 1903.

Manhattan Bridge је саграђен 1909.

Goethals Bridge је саграђен 1928.

George Washington Bridge је саграђен 1931.

Triborough Bridge је саграђен 1936.

Whitestone Bridge је саграђен 1939.

Tappan Zee Bridge је саграђен 1955.

Throgs Neck Bridge је саграђен 1961. 

*

Последњи пут сам се ''обрадовао'' због болести још 1986. године када сам био у војсци у Крагујевцу (касарна Радомир Путник у сред центра). Нешто су нас много ''кецали'' и ''прејебавали'' десетари тих дана, ма било неиздржљиво. И тада због сличних проблема као и данас, са симптомима јаког грипа, послат сам у стационар на лечење. Слатко сам се испавао и науживао у миру и тишини болесничке собе, далеко од касарне, устајања пре зоре и оних нездравих фискултура и марширања. Тако и овде: због вируса грипа доктор ми је преписао лекове и обавезно мировање. Уместо гужве и галаме и ГМ у устајања у 3 ујутро имао сам три дана сна у коме ме чак ни дотични грип није омео.

*

У New York Post -у од 9. фебруара 2007. текст:

''Pay up we’ll keep yor baby.

That’s wha a Serbian hospital told one mother behind on her medicar bills.

Sanija Roganovic gave birth two months ago in Belgrade, but the hospital has refused to let her take the baby home until she pays off her $8.000 bill.

Roganovic says she has no health insurance and no way to pay''.

Истог дана само у другим и много престижнијим новинама, у The New York Tames, на насловној страни викенд издања које има неколико десетина страница и пет, шест додатака, текст у коме коментатор износи забринутост због лошег стања права паса у Русији (?!). Наиме, тамо се још упражњавају борбе између џукела па се амерички ''демократски'' лист брине због тога.

И један и други текст говоре о лицемерству и хипокризији које влада овде и које се најбоље очитава у томе шта медији преносе и шта је самим тим и интересантно овдашњим људима. Као и код оне књиге коју сам већ спомињао: аутор чак није погодио ни име народа за који тврди да је пострадао.

Можда је вест из Београда по мало  чудновата, помало нестварна, не дати бебу жени док се не плате болнички трошкови. Чак бих рекао да је и мало вероватна. И док се у Србији, ако је вест тачна, макар прво дете роди па се траже паре, овде ту жену не би ни примили у болницу без осигурања или ''кредитне способности''. Као код Радована Трећег: нема порођаја док се не дају паре.

Што се тиче текста о псима, нисам сигуран да тих дана није било неких људских проблема негде у свету или Америци који би можда више заслуживали да се нађу на првој страни од овога. Али они хоће да поруче: ''овде је све идеално, ми смо се средили, за све смо се побринули како треба ето само још да урадимо да се поштују права паса у Русији''.

*

Требало би можда свести и неке финансијске рачуне, не због мене: ја их знам, него због неког читаоца који се премишља да крене овамо и заради велике новце (мулту порадз): ''па да отвори неки бизнис у Србији и Бог да га види''. Од када сам овде радим без престанка. Плаћам ренту за стан, рачуне и храну и имам на рачуну 50 долара. Немам ауто, већину намештаја сам добио за џабе. Књиге су овде јефтине. Немам мобилни телефон, користим туђи. Треба нагласити и ово: поред тога што сам непрестано радио био сам и солидно плаћен за почетника, то јест уопште нисам примао почетничке сатнице већ сам одмах узимао пуне. А да, тих педесет долара на рачуну не могу да подигнем јер је то минимум који банка тражи да би рачун функционисао. Зато их и ''имам''.

''Знате, треба ипак имати две плате за нешто бољи живот овде''.

''Знам, само и у Србији се може живети нешто боље са две плате''.

ПС

Касније је ситуацију извадио повраћај од таксе, неких 7000 долара. Ту смо се освежили и осетили важним.

*

Осамнаестогодишњи Бошњак, избеглица из Босне, је у Солт Лејк Ситију извршио типично амерички масакр. Из чиста мира је у ондашњем Тржном центру побио неколицину случајних пролазника и на крају и сам страдао од полиције. Кренуле су одмах сензационалистичке шпекулације по овдашњим   медијима: те ''сребреничке трауме'' иако је дечко млад и не може баш да се сећа тог времена, те ''окаснели џихад синдром'' иако момак није викао  ''алаху акбар'' док је пуцао него је викао типично амерички ''умрите кучкини синови!!!''.

Људска је то драма упакована у бесмисленост овдашњег живљења.

На крају, или почетку, није важно, најмање се помињу жртве. Кад су  медијски истрошили несретног момка онда су у истом догађају нашли нешто што им се још више допада: хероја! Амерички полицајац који није био на дужности и који је вечеравао у оближњем ресторану са својом супругом, потегао је пиштољ и у каубојској размени ватре убио несретног младића. Тек су се тад новине расписале...

ЧИТАЈ СЛЕДЕЋИ ТЕКСТ: НИ ТАМО - НИ АМО!