Даћу му паре сутра!

Фото: Игор Ђурић

-----------------------------

ЧИТАЈ ПРЕТХОДНИ ТЕКСТ: НИ ТАМО - НИ АМО!

Ако желите да снимите филм, било какав, треба пре тога обавити низ предрадњи тако да сама реализација и не испадне најтежи део посла. Као прво, смислити идеју, па написати сценарио, па наћи паре, па саставити екипу. Да би се снимио документарни филм који би покушао да проникне у срж истине о томе шта су заправо Американци такође је потребно много тога само није потребан никакав сценарио нити књига снимања. Само треба изаћи на улицу, снимати их и натерати их да говоре. Све што испадне од тога употребљиво је и веродостојно јер, верујте, управо су такви какви су се својим понашањем и својом причом приказали. Нема никаквих нијанси.

*

Српска дијаспора у Америци настајала је током дугог низа година (као и свака друга дијаспора, уосталом). Надолазили су Срби овамо у разним периодима и ако се као први озбиљнији талас досељеника може узети период од краја 19. века до почетка Првог светског рата, онда се од тог периода па до данас може дефинисати неколико карактеристичних генерација и групација досељеника. У том периоду на нови континент су пристигли можда и најзначајнији Срби у Америци: Михајло Пупин 1874. године и Никола Тесла 1884. године. Управо тада је утемељена и прва српска црква у Америци. У Џексону, Калифорнија, 1894. године подигнута је црква Св. Саве.

Нама најпознатија је она емиграција, после рата, познатија као ''четничка''. То су људи који су утекли од сигурне смрти коју су им припремали комунисти, шаролика скупина различитог образовног и социјалног профила. Главни животни мото у периоду који је наступио био им је мржња према комунистима која се год многих током времена претворила у несимпатије према сопственом народу и сопственој земљи.

После њих је нахрлила ''шездесетих'' и ''седамдесетих'' средња генерација која је пристизала као класична гастарбајтерија. Њих је интересовало како да што пре зараде за кућу у селу у које се никада више неће вратити. Долазили су на годишње одморе у кошуљама кратких рукава, са широким и кратким шареним краватама, незаобилазним зулуфима и поклањали нам пластичне упаљаче. Неки мало широкогрудији и кутију цигарета или лименку кока-коле (коју смо после дуго држали у витринама за украс). Добијали су и први, и други, и трећи, децу која су временом постајала ''инстант Американци''. Помешаш са водом и промућкаш. Али ти инстант напици, као што знате, никада нису ни налик оригиналу. Покушавали су да живе дуплим животом па тако нису научили ништа ни од једног, ни од другог.

Најзад, пристигли су: избеглице, дезертери, ''младост Србије'', нешто школованих људи, још један полуталас гастарбајтера и ми који смо хтели да учинимо нешто више од својих живота, као да човек може да утиче на то. Углавном смо учинили ''нешто мање од живота'' али то сада не желимо да признамо онима који нам неосновано завиде на бољем животу.

''Трећа душа патничка била је опет једног старца. До половине живота спремао се за старост: трпео, скупљао, трудио се. Од половине живота мислио је само на младост, а гле, што је главно, чинила му се она пуна занимљивих доживљаја и уживања. Умро је кад се доцрпео; а расплакао се тек на путу од гробља до раја''.

Вељко Петровић

*

Велика је разлика, и суштинска, између Србије и Америке у следећем: у Србији већ у недељу предвече бивате нервозни због понедељка. У Америци нервоза због понедељка почиње у петак одмах после посла. 

*

Кад се све ово заврши, а ако да Бог и моја Срећна звезда - хоће, чим довршим ово писаније, требаће ми добрих пола године да регенеришем своје грађанске навике и манире и да попуним моје истрошене духовне капацитете. Те капацитете сам додуше овде трошио искључиво да се спасим од лудила. Не никако на неки креативан начин.

*

Државни подсекретар САД Николас Барнс, преиспољни мамлаз иначе, оптужио је, нема томе неки дан, Србе да су деструктивни и лоши јер се не слажу да им се отме део државне територије. Колико је паметан и образован говори и чињеница да је Србе назвао ''иредентом''. Срби су иредента јер се противе да се један део њихове територије иредентистички издвоји од матице земље а Албанци нису иредента јер желе да распарчају једну суверену и вековима међународно признату државу и да је кроз уједињење припоје (што је више него очигледно јер они и не крију своје аспирације) у догледно време са осталим земљама где живе Албанци?! Ајд', шта сутра и како објаснити таквом човеку, како га убедити неким аргументима шта је истина?! Ја нисам паметан то да схватим а ви помагајте ако јесте... 

*

Ана Никол Смит, прсата порно звезда која се удала за деведесетогодишњег милијардера, који је убрзо умро а није написао тестамент, па се тужила са његовом децом који су све од реда шездесетогодишњаци, и којој се син предрогирао и умро, која се скоро породила али се није знало ко је отац детета и сама се ових дана ''оверила'' и отишла на ''онај свет''. Медији данима само о томе говоре. Међутим, кренуо је и судски процес о томе коме ће припасти дете и леш. Два мушкарца су на суђењу које је директно преношено на телевизијама доказивали да су управо они очеви детета. И тако су пролазили дани а жена није могла бити сахрањена. После неколика дана наслови у новинама су били оваквог типа: ''Залеђена краљица'' или ''Смрзнута лепотица'', алудирајући тиме да се тело Смитове налази још у фрижидеру неке капеле. Толико (опет) о осећању укуса и мере ''демократских медија''.

*

Десет минута ми је нешто причао и објашњавао оним типичним јужњачким нагласком (''певаћемо јужњачке песме и јести печену прасетину док нам се не смучи''). Ја сам све време климао главом и понекад изговорио: ОК. Кад је отишао очигледно задовољан што ми је испричао нешто интересантно, гледајући га како замиче, рекох за себе а ипак гласно: ''Јеби ми оца очињега, ако сам те шта разумео''.

*

И не ваља овде још нешто поред свега осталог. Кад ти дођу гости (који ти иначе никада не долазе, нити ти идеш негде) па се запијеш и запушиш (што такође не можеш да урадиш а да не прекршиш једно пет, што савезних, што државних, што градских закона), и баш кад је најбоље а нестане нечега, не можеш кај у Србију да речеш: ''Сине, скокни преко пута и узми литру рубиновог и две паклице марлбора, даћу му паре сутра''.

Деца, па ни млади који још немају личну карту не могу добити никакав алкохол или цигарете (какву им то младост предодређују). Алкохола нема, ко што је Бог рек'о, у супермаркетима и бакалницама тик поред хлеба и млека, него само у посебним продавницама које се баве искључиво продајом истих. Исто тако и око продаје цигарета иде килаво: продају се на посебним местима и све коштају исто.  

      Нама су бре флаша рубиновог, два зидарска пива и бокс класика обавезни артикли кад одемо до продавнице. Коме флаша не вири из кесе тик уз перца празилука тај и није требало да креће у трговину јер није узео све потребне животне намернице. Па то су артикли који у Србији улазе и такозвану потрошачку корпу. То је као она корпа колико шта кошта од најнеопходнијих ствари за преживљавање. А овде, замисли, не можеш да пошаљеш дете да ти то купи него треба сам да се ломаташ ''богу иза ногу''. Кажу: тако спречавају ширење алкохолизма код младих. Нешто не примећујем. Кад ја крећем на посао ти млади се враћају из провода ни мало трезни. Али зато дрогу можеш купити на сваком ћошку у по бела дана без обзира на године.

О оном делу: ''даћу му паре сутра'' или ''нека упише у свеску'' овде заиста, али заиста можете само да сањате.

*

Ево шта пише у уџбенику мога сина, завршни разред основне школе у Америци, Глендале, Њујорк,  о Првом светском рату (наравно ја препричавам и по мало карикирам): рат је почео због ''национализама'' балканских народа који су гледали да сломију врат ''јадним'' империјама које су их за њихово добро угњетавале и окупирале. Наравно да је у томе предњачила Србија па су тако ''српски терористи'' убили Фердинанда у Сарајеву јер су желели да припоје Босну Србији (овде се не коментарише зашто је Аустроугарска, са којим правом и како припојила Босну себи). ''Српски терористи'' су били организовани у терористичку организацију Црна рука. Главни разлог: империјализам великих сила и тежње за новом поделом колонија они помињу успут, стидљиво и врло скромно. На карти која прати лекцију лепо се види цела Србија без икаквих тачкица која би макар и у некој аутономији ограничавале или одвајале Космет. Што променише мишљење у политици кад децу и дан данас уче другачије?!

Касније током лекције више не помињу Србију и њену борбу и жртве претрпљене ратујући на страни Енглеске, Француске и Америке. То није важно више за њих. Не помињу ни Цер, ни Колубару, прве савезничке победе у том рату. Зато је мој син све то поменуо у есеју који ради на ту тему. Оцена коју ће евентуално добити због тога нам уопште није важна. На крају лекције стиже коњица, Американци се мешају у рат и доводе ствари на своје место.

*

Бивши шеф кабинета Дика Чејнија, Луис Либи, проглашен је кривим по четири тачке оптужнице и чега га пресуда. Тај високи функционер Беле куће је лагао под заклетвом и ометао истрагу. То је нека афера око цурења информација из Беле куће новинарима. Неважно за наше прилике. Ја само овде повлачим паралелу са нашим схватањима ''слободе штампе''. Везано за овај случај новинарка Њујорк тајмса Џудит Милер је 85 дана провела у затвору док није пристала да ода свој ''извор''.  А...а...а?! Америка куме а новинари у затвору - и нико се претерано не тангира због тога. Али зато кад код нас стану да ''кокодачу'' о правима и слободи штампе и како треба да се угледамо на демократије на западу: да побелиш од муке.

*

Комшије изнад мене су гласно и страсно водиле љубав цело јутро. Стварно им то није требало ништа поготово у овом периоду. Обзиром на материјале од којих се праве овдашње куће (читај: шкртарење и крпљење даскама) имао сам утисак да су ми у соби. Јел' неко помињао скоро свингере?!

*

Купио две енциклопедије о ловачким авионима и бомбардерима кроз историју, од почетака до данашњих дана. Пошто сам их прелистао приметио сам најмање две ствари везане за Србе:

- кад пишу о ултра-модерном бомбардеру Б-2 (B-2 Spirit) кажу да је прву борбену употребу имао 24. марта 1999. године када је у маратонској мисији која је трајала 31 сат бомбардовао стратешки најважније српске циљеве. Ови авиони су полетали из Америке и враћали се назад, нису се служили пистама неких других земаља. Ови авиони су уништили све значајније српске циљеве већ прве недеље бомбардовања. Касније, пошто је понестало српских циљева погодили су и кинеску амбасаду. Ово задње наравно не пише али су управо ти авиони гађали и погодили кинеску амбасаду у Београду. Авион кошта тричаву 1,2 милијарду долара;

и (овде ћу пренети текст у оригиналу):

- “In March 24, 1999, F-117As led the NATO Operation Allied Force air strikes against Yugoslavia. During the  campaign, one F-117 was los, having being tracked by virtually antique Russian long wavelength radars. Normally the only time the aircraft’s stealthiness can be compromised is when it gets very wet or opens its bomb bays”.

ЧИТАЈ СЛЕДЕЋИ ТЕКСТ: ПИШАЧИ УЗ ВЕТАР!

Mayflower

Фото: Игор Ђурић

--------------------------

ЧИТАЈ ПРЕТХОДНИ ТЕКСТ: Manhattan

Е-маилом:

''Поздрав за првог Њујорчанина којег познајем лично.

Надам се да си се одморио од дугога пута и стекао прве утиске.

Каква је џунгла тамо? Има ли људи?

Желим да се што пре снађеш.

Јеси л' посетио Менхетн и бивше близнакиње? Немој много да цуњаш по трговинским центрима тог дела града. Ко зна шта може да се деси.

ПОЗДРАВ ИЗ НИКАД ПРОМЕЊЕНЕ СРБИЈЕ!!!

ПС

То је можда и добро, ако неким случајем пожелиш да се вратиш после пар десетина година знаћеш шта ће те дочекати.

Лука''.

Виртуални одговор:

''Јесам се одморио а осећам се уморно. Овде човек не стиче кондицију него ''се троши''.

Џунгла је велика а животиња и звери свакаквих. Људи   има, и нема, и има и нема, зависи да ли те интересује  број или каквоћа.

Менхетн: да, ''близнакиње'': ускоро. Нема много опасности једино ако буду желели да их опет сруше, мислим виртуелно и симболички, више као чин а мање као дејство, другим речима ако желе да авион сурдукну у рупу.

Игор, никад не промењени, што је можда и добро, и после десет година дружења са мном знаш увек шта те чека''.

*

Е-маилом:

''Где си, Игоре Ђурићу?

Како је у Америки?

Оптимисти овде певају:

Америка и Енглеска биће земља пролетерска

Канада – удруженог рада....

.....а Русија и Србија земља дембелија.

Како је тамо?

Поздрави породицу и јави се понекад.

Драган''

Виртуални одговор:

''Хоћу,

јавићу се понекад,

а можда се и видимо једнога дана, и дружимо у дуго планираном а никад до сада оствареном заједничком обиласку Фрушкогорских манастира,

Игор,

да хоћу''.

*

Пронашао сам у коферу затурену флашу шљивовице из Србије донесену да се овде послужи на искрено и неискрено одушевљење присутних (''вала нема боље од овога, не жалим паре за виски али брате ништа не ваља'', ''нема шта, права домаћа, ко зна колико је стара''). А, у ствари, истина је да овде има и шљивовице и вискија по трговинама али да коштају неколико десетина долара, док је донесена препеченица увек за џабе или тек пар долара. Патриотизам упражњавамо само кад је јефтин и кад нас мало кошта а укус нам креирају ћифтански манири уштеде где год се може, па макар (и најчешће) и на нашу штету. На флаши залепљен жут комад хартије на којем је руком исписано:

''Пријатељу,

ова жујка нек те пошјети у далекој земљи (само је Њемаћка даља) на једног Црногорца који живи као странац у својој земљи,

Гаја''.

Хвала! Сад смо на истом. И ја сам странац. А земља је земља, само имамо илузије да је некад наша а некад није. Земља није ничија, она је своја и с времена на време нам то да до знања. Ми то еуфемистички зовемо ''природне катастрофе'' а у ствари то се ''Мајка земља'' рита да нам поручи да није она наша него смо ми њени.

*

Сјутра је празник. Њин а морам да се понашам к'о да је  мој. ''Дан независности''. Њихове, не моје. Ја сам завистан од много ствари. Од кад сам овде још и све зависнији и зависнији. Независности – у ствари и стварно не знам чије. Требало би прво да ми неко помогне и разјасни појам и дефиницију ''независности''. Шта је то ''независност''? Пре свега лична. За државне независности ме тренутно, куд и камо, заболе ''криви стојко''

*

Имам овде један прозор. То никако није мој прозор у свет. То и није прозор из кога се улази или излази. То је прозор ЗА СЕБЕ  и ПО СЕБИ. Прозор који има смисла највише управо онда када се установи да нема никаквог смисла. Кроз њега гледам. Седим и гледам. Кад могу да седим и могу да видим. Није важно шта и нашта. Важно је да се ништа не дешава за то  време. 

*

Црњански се макар декларисао као ципелар. Ја ћу и са декларацијом и без ње бити: чистач. Можда мало лепше звучи: хигијеничар. (У основној школи смо бирали између нас једног који је носио титулу хигијеничара и који је сваког понедељка проверавао јесмо ли се окупали, имамо ли прљавштине у ушима и јесу ли нам прљави нокти. И све записивао. Да, само понедељком. У то време сматрало се да је довољно купати се једном недељно. Само у ретким приликама и екстремним случајевима посезало се за другонедељним купањем. Трећенедељног није било у никаквим ситуацијама осим кад умреш па те спремају за ''пут''). Када сам долазио у Њујорк имао сам на себи белу мајицу са ликом Суперхика из ''Алан Форда'' на њој. Тај најпознатији њујоршки сметлар, напаст која краде сиромашнима да би давао богатима ето би ми узор. И би, и узор. Његова филозофија је (поред тога да треба уништавати сиромашне) у томе да су сиромашни прљави па отуд има више посла за њега, док богати уопште не бацају смеће, не крећу се улицама па отуд и не могу много прљати а он не мора чистити. Није у праву. У Њујорку са највећи прљавци управо богаташи али о том потом у овој књизи. Кад дође време и кад се боље упознамо са њима.

*

''Прослављао'' јуче ''Дан независности'' (Independent day) као да су моји дошли ''Mayflower''-ом пре неколико векова у Америку а не, као што јесте, да сам пре десет дана слетео расклиматаним ''К. у. К.'' црно-жутим ''двојномонархистичким'' авионом на JFK.

Ватромет је био упечатљив, пресијавало се стакло на зградама  на Менхетну у разним бојама и облицима које су те боје стварале падајући са неба... само... само: што сам гледао и на својој кожи осетио много убојитије и ефектније ватромете 1999-е године на Космету тако да оним синоћ и нисам био посебно импресиониран. Ништа нарочито после томахавка, Б-52, А-10 и осиромашеног уранијума. Обашка што синоћ нисам нити могао нити имао чиме да одговорим на ватру што на Космету ипак није био случај. На крају крајева ово је ипак био ''видљиви'' ватромет за разлику од оног ''неведљивог'' авиона што се стуштио у Буђановац. (Ништа ми ово није потребно и није у контексту али помињем из чисте пакости и ината).

Увече, касније кући, узео сам ''New York Times'' не би ли нешто нашао о Србији. 'Фала Богу ништа. Али зато помињу ''браћу'' Македонце. Говоре о неком шиптарском терористи из Македоније као борцу за демократију, ословљавају га са ''mister''  и слику му турили усред ових новина. Турили му и Македонци слику, само на потерницу, ама ове из ''Тајмса'' то 'ич не тангира. Терористе називају герилцима а македонске власти позивају на уздржаност. То ми све некако познато и сличи ми уводу оног америчког ватромета на Космету '99. Негде у дубини душе ми је и драго. Нека тако и други осете благодети суживота са њима и ''помоћи'' од њих.

4. јула 1776. године Американци су прогласили независност од Велике Британије и њене круне. Може се све ово рећи и овако: тада је у ствари Велика Британија изгубила независност. Невиност је изгубила много раније, тако да је већ тада била ''стара курва''.

*

Јутрос сам са ''мог'' прозора посматрао њујоршке ватрогасце у акцији. Довезли су се великом брзином и уз неподношљиву буку сирена са два камиона и сјурили се у зграду преко пута иако је на први поглед било више него јасно да се тамо не дешава ништа драматично. Вероватно се нека мачка запетљала у жицу или је експлодирао нечији бојлер у подруму. Било како било, они су трчали и мелодраматичним,  рекло би се холивудским гласовима и манирима,  зборили у радио станице. А онда су споро и лењо излазили, сати су прошли. Помислих: ''убијају дневницу''. Схватих: ''значи има тога и у Америци''.

Треба рећи да Американци као народ кроз своју културу и лична осећања веома цене позив ватрогасца. Добро, пожари су латентна претња Њујорку и они морају бити ефикасно угашени или локализовани јер је велика опасност по грађевине које су овде спојене једна са другом и које су махом од дрвета па тако може очас изгорети читав блок или неколико њих. Ипак, није само то у питању. Американци цене све позиве који су суочени са опасношћу а ватрогасце посебно, пре рецимо од војника, док полицајце уопште не. Али зато држава, и сам град, негује своје службе и ствара имиџ истих. Пре неки дан на градском аутобусу гледам рекламу за упис на полицијску академију. Пише: ''Дођите да радите са најбољим детективима на свету''. Ми смо нашим полицајцима и детективима годинама викали у лице: ав, ав, ав; а они су нас онда тукли.

ЧИТАЈ СЛЕДЕЋИ ТЕКСТ: Crazy people