Barnes&Noble, или: мостови!

Фото: Игор Ђурић

--------------------------------

ЧИТАЈ ПРЕТХОДНИ ТЕКСТ: О(Р)АЛНИ КАБИНЕТ

Купио солидно опремљену књигу TYRANTS – HISTORY’S 100 MOST EVIL DESPOTS & DICTATORS коју је написао неки мамлаз којега овде нећу ни да помињем. Ни књига није нешто нарочито осим опреме али је мене заинтересовала због једног детаља (погађате којег) па сам је зато и купио. 

      У друштву (међу још стотину осталих)  Александра Великог, Калигуле, Атиле, Џингис Кана, Краља Џона од Енглеске, Великог Инквизитора Торкемаде, Влада Цепеша Дракуле, Ћезара Борџије, Ивана Грозног, Катарине, Луја XVI, Максимилијана Робеспјера, Наполеона, Кајзера Вилијема, Лењина, Перона, Стаљина, Мусолинија, Чан Гај Шека, Хитлера, Франка, Мао Це Дунга, Хомеинија, Енвера Хоџе, Пиночеа, Чаушеског, Бокасе, Кастра, а између неизбежног Садама и још неизбежнијег Гадафија, нашао се и Слободан Милошевић (интересантно је да Тита нико не помиње као потенцијалног диктатора, нити као тиранина нема ни једног турског султана тако да по аутору ове књиге испада да је Отоманско царство била демократска творевина). 

      Налупао се дотични списатељ свега и свачега, оптужио Милошевића за што-шта онако обашка и уопштено. Једине бројке које је поменуо у целом тексту односе се на 200.000 Срба протераних из Хрватске (?!) па би можда било логично да у том контексту помене и Туђмана, као и 20.000 мртвих (не каже се ни где, ни кога, ни када). Колико је аутор ''обавештен'' о свему говори и детаљ из текста где каже ''да је Милошевић протерао Муслимане са Косова па је зато НАТО интервенисао''. Што се тиче наведеног друштва: па није ни лоше наћи се  поред Александра Великог и Наполеона Бонапарте.

У истој књижари купио и енциклопедију о ножевима (100 Legendary knives, као што видите овде мора све да буде округло и око стотке) у којој срећом а обзиром на саму симболику ножа не помињу ни једног Србина. Бар то.

У поменутој књижари Barnes&Noble на два спрата свега и свачега. Књиге су поређане и сортиране по одређеним тематским целинама али и поред тога тешко је снаћи се у том мноштву. Слатко тешко. А, има и слаткиша и кафе. Доста људи. Они стоје по ћошковима, седе или леже на патосу и читају. Неки донесу столове и столице на расклапање па седе и раде користећи литературу. Један је овог прохладног зимског дана слатко спавао у неком углу. Нико не обраћа пажњу на њих и чини ми се да менаџмент свесно гаји такав имиџ. Упоређивати са књижарама по Србији не могу. И по простору а поготово по понуди. И још нешто: по цени. Овде су књиге доста јефтиније и то не само упоређујући стандарде него и по самој фактичкој  цени.

*

У Америци све чините само се не разбољевајте ако немате осигурање. Па ни тада. И док се код нас пензионери, који доживљавају своје нове младости по болничким чекаоницама, буне због партиципације од десет динара мени су данас тражили за кутијицу обичних пилула против кашља (коју не покрива осигурање) целих 70 долара. Тражили су али их нису добили. Пићу врућих чајева. Још боље: пићу врућу ракију. Можда пијан лакше преболим и неке друге бољке које ме овде муче. За преглед код очног лекара и саме наочаре око 700 долара а кукао сам што морам да дам пар хиљада динара у Србији јер сам узимао само најквалитетније рамове.

*

Ипак, треба знати: Америка није Њујорк. Њујорк није посве типична Америка. Њујорк је за себе, и: по себи. Само неколико десетина миља даље од Њујорка ви срећете другу Америку. Да не причам о њиховим забитима. Научити и навикнути се на живот у Њујорку не значи да аутоматски можете живети у другим деловима Америке. Чак ни у великим градовима. Бити типичан Њујорчанин и типичан Американац - то није једно исто. Може да буде слично али не може да буде исто. Зато Њујорчане и не воле баш много у другим деловима Америке. Отуд и она чувена крилатица: ''Yenki, go home''. Другим речима: идите кући па тамо будите оно што јесте, будите Њујорчани.

У овој цртици о типичним Њујорчанима, њиховом карактеру и навикама, њиховим специфичностима, психичком и менталном склопу, наравно да нема места досељеничким хордама из задњих тридесетак година. Двадесет до тридесет година живота на Менхетну можда може да вам обезбеди улазницу за епитет: Њујорчанин.

*

Одувек су ме фасцинирали мостови. Мислио сам: ако већ фасцинирају Андрића, што не би и мене?! Можда се тако ваља да би се постало добрим списатељом?! Тако сам заволео мостове а да ни сам не знам зашто. Осим ако је довољан разлог и аргуменат ово са Андрићем.

Од источких мостова (познати Каменити мост који је неко осамдесетих година срушио да би направио једно реалсоцијалистичко чудо са косовским карактеристикама: наиме сивило је доведено до перфекције), преко београдских мостова, ето стигох да видим и њујоршке.

Мостови Њујорка као и сам Њујорк: велики и функционални. И они су на неколико спратова и нивоа. Мост је сам по себи чудо - њујоршки мостови су светска чуда. Мост је по симболици многозначан и хиперболичан: у Њујорку је мост ипак само практична ствар и служи да људи брзо и безбедно пређу са једне на другу страну.

Ево највећих:

Brooklyn Bridge је саграђен 1883.

Willis Avenue Bridge је саграђен 1901.

Williamsburg Bridge је саграђен 1903.

Manhattan Bridge је саграђен 1909.

Goethals Bridge је саграђен 1928.

George Washington Bridge је саграђен 1931.

Triborough Bridge је саграђен 1936.

Whitestone Bridge је саграђен 1939.

Tappan Zee Bridge је саграђен 1955.

Throgs Neck Bridge је саграђен 1961. 

*

Последњи пут сам се ''обрадовао'' због болести још 1986. године када сам био у војсци у Крагујевцу (касарна Радомир Путник у сред центра). Нешто су нас много ''кецали'' и ''прејебавали'' десетари тих дана, ма било неиздржљиво. И тада због сличних проблема као и данас, са симптомима јаког грипа, послат сам у стационар на лечење. Слатко сам се испавао и науживао у миру и тишини болесничке собе, далеко од касарне, устајања пре зоре и оних нездравих фискултура и марширања. Тако и овде: због вируса грипа доктор ми је преписао лекове и обавезно мировање. Уместо гужве и галаме и ГМ у устајања у 3 ујутро имао сам три дана сна у коме ме чак ни дотични грип није омео.

*

У New York Post -у од 9. фебруара 2007. текст:

''Pay up we’ll keep yor baby.

That’s wha a Serbian hospital told one mother behind on her medicar bills.

Sanija Roganovic gave birth two months ago in Belgrade, but the hospital has refused to let her take the baby home until she pays off her $8.000 bill.

Roganovic says she has no health insurance and no way to pay''.

Истог дана само у другим и много престижнијим новинама, у The New York Tames, на насловној страни викенд издања које има неколико десетина страница и пет, шест додатака, текст у коме коментатор износи забринутост због лошег стања права паса у Русији (?!). Наиме, тамо се још упражњавају борбе између џукела па се амерички ''демократски'' лист брине због тога.

И један и други текст говоре о лицемерству и хипокризији које влада овде и које се најбоље очитава у томе шта медији преносе и шта је самим тим и интересантно овдашњим људима. Као и код оне књиге коју сам већ спомињао: аутор чак није погодио ни име народа за који тврди да је пострадао.

Можда је вест из Београда по мало  чудновата, помало нестварна, не дати бебу жени док се не плате болнички трошкови. Чак бих рекао да је и мало вероватна. И док се у Србији, ако је вест тачна, макар прво дете роди па се траже паре, овде ту жену не би ни примили у болницу без осигурања или ''кредитне способности''. Као код Радована Трећег: нема порођаја док се не дају паре.

Што се тиче текста о псима, нисам сигуран да тих дана није било неких људских проблема негде у свету или Америци који би можда више заслуживали да се нађу на првој страни од овога. Али они хоће да поруче: ''овде је све идеално, ми смо се средили, за све смо се побринули како треба ето само још да урадимо да се поштују права паса у Русији''.

*

Требало би можда свести и неке финансијске рачуне, не због мене: ја их знам, него због неког читаоца који се премишља да крене овамо и заради велике новце (мулту порадз): ''па да отвори неки бизнис у Србији и Бог да га види''. Од када сам овде радим без престанка. Плаћам ренту за стан, рачуне и храну и имам на рачуну 50 долара. Немам ауто, већину намештаја сам добио за џабе. Књиге су овде јефтине. Немам мобилни телефон, користим туђи. Треба нагласити и ово: поред тога што сам непрестано радио био сам и солидно плаћен за почетника, то јест уопште нисам примао почетничке сатнице већ сам одмах узимао пуне. А да, тих педесет долара на рачуну не могу да подигнем јер је то минимум који банка тражи да би рачун функционисао. Зато их и ''имам''.

''Знате, треба ипак имати две плате за нешто бољи живот овде''.

''Знам, само и у Србији се може живети нешто боље са две плате''.

ПС

Касније је ситуацију извадио повраћај од таксе, неких 7000 долара. Ту смо се освежили и осетили важним.

*

Осамнаестогодишњи Бошњак, избеглица из Босне, је у Солт Лејк Ситију извршио типично амерички масакр. Из чиста мира је у ондашњем Тржном центру побио неколицину случајних пролазника и на крају и сам страдао од полиције. Кренуле су одмах сензационалистичке шпекулације по овдашњим   медијима: те ''сребреничке трауме'' иако је дечко млад и не може баш да се сећа тог времена, те ''окаснели џихад синдром'' иако момак није викао  ''алаху акбар'' док је пуцао него је викао типично амерички ''умрите кучкини синови!!!''.

Људска је то драма упакована у бесмисленост овдашњег живљења.

На крају, или почетку, није важно, најмање се помињу жртве. Кад су  медијски истрошили несретног момка онда су у истом догађају нашли нешто што им се још више допада: хероја! Амерички полицајац који није био на дужности и који је вечеравао у оближњем ресторану са својом супругом, потегао је пиштољ и у каубојској размени ватре убио несретног младића. Тек су се тад новине расписале...

ЧИТАЈ СЛЕДЕЋИ ТЕКСТ: НИ ТАМО - НИ АМО!

Срби су добри војници.

Фото: Игор Ђурић

------------------------------

ЧИТАЈ ПРЕТХОДНИ ТЕКСТ: Џо Хозе Ресто, Том Конвеј и Бразлијан Џо

У цркви Свети Сава на Менхетну подоста света на недељној литургији. Међу нама један црнац врло активан у молитви, једна црнкиња насупрот њега доста пасивна али присутна, и најзад једна Американка из Аризоне по имену Хедер која је на очиглед свих нас а после чинодејствовања свештеника примила Православну веру.

*

У великој сам дилеми шта бих одлучио и на крају шта бих урадио да може да се врати време и да ја седим за мојим  столом, поред компјутера у Лазаревцу и размишљам да ли да попуним апликацију за лутрију која се игра за зелену карту?

Ах, да, и да ми је ова памет...

*

Возио сам лифт ових дана (да, ја понекад аванзујем па ми дају да возим лифт, додуше само горе-доле, не дозвољавају ми да га возим лево-десно). Пита ме један од оних које возим ''јесам ли Србин?'' а на мој потврдан одговор наставља:

''Срби су добри војници. Борили су се храбро и против нациста и против НАТО-а. Велику је грешку направила Америка што је бомбардовала Србију и помогла Албанцима''.

Видим да познаје прилике. Каже да га интересује историја и политика.

Питам га ''је ли Американац?''.

''Боже сачувај, ја сам Ирац!'' - одговара ми и разјашњава све дилеме.

Исто тако у лифту допре до мене, заиста игром случаја, и каталог познате аукцијске куће Сотбеј (Sotheby’s), који у ствари није каталог него богато опремљена монографија. Овај каталог је издат поводом аукције Европска уметност у 19 веку од 24. до 26. октобра у Њујорку.

Има слика чија је почетна вредност 6 милиона долара као што је уље Sir Lawrence Alma - Tadem-e ''Ask me no more...'' , а има и оних које су процењене на 3000 долара као The cat’s repast од извесног Joseph Bail-a. Укупно је понуђено око 350 слика за аукцију. Мени у овом тренутку уопште није битна цена - ако разумете шта хоћу да кажем...

Ето мало приче из ''високих'' слојева коју нисам успео ни да примиришем у прљавим теретном лифту.

*

Порториканка Емили (која ради са мном) зове Српкињу Добрилу (која ради са њом): ''Дроообила!'' - а ова се одазива.

*

Данас је Hallowenday. На повратку са посла сретнем у аутобусу Ђуру који није баш сигуран одакле је (''моје је село ближе Крагујевац а општина је Јагодина, па не знам које да кажем''). Гледа кроз прозор аутобуса маскирану децу са неретко маскираним родитељима па каже:

''Какве бре ово комендије изводе?!''.

*

Ако те већ јебу на силу не мораш да им олакшаваш мрдајући дупетом.

По први пут у Америци бејах отпуштен са посла (у Србији ми се то често дешавало, како се која власт мењала тако су мене отпуштали сви, и ''диктатори'' и ''демократе'', и једни и други увек курвински и иза леђа за разлику од Американаца који ти то саопште директно и ''у очи'', тако да се може рећи да нисам без искуства по тим питањима) и после пар минута поново враћен назад. Разлог по мени баналан, по њима веома важан: одбио сам да останем да радим прековремено, а још нисам члан синдиката да тако нешто себи могу да приуштим. Кад су ме питали: ''зашто?'', рекао сам им да ми треба мало времена и снаге за писање. Тек тад су се разбеснели (ј'опет)...

*

Мислим да си на правом путу да постанеш велики човек оног тренутка кад од властитог трња почну да ти се причињавају дебла а да туђа дебла уопште и не примећујеш. Само, не можеш бити велики човек у туђини, поготово у Њујорку где никога није брига ни за трње а поготову за дебла.

*

Тек придошли земљак ми се куне да неће ногом крочити из Америке док не појебе макар једну црнкињу. Чуо је да нема ништа боље од тога и заклео се пре одласка својим пријатељима да ће то урадити. Ја му кажем, не би ли му мало смањио почетни ентузијазам, да сам чуо да ''нема ништа горе него да те појебе црнац'' - па нека се припази са тим разнобојним варијантама јер овде врло често до последњег тренутка ниси начисто са чиме и са киме имаш посла: кад сазнаш, почесто је касно.

*

Regards from Beckerek

Inbox

''Зрењанин, очај уточишта,

моја тужна писта

за узлет у ништа.....''.

П(ј)есник М. Ненадић

''Шта има Игоре, хоће ли пропанути Америка?

Ја и Неша смо већ пропали: не пијемо, не пушимо, водимо рачуна о калоријама, увече џогирамо... једном речју: прави Амери.

Мислим да је крајње време да завиримо у боцу ''Лозе'' и утврдимо ''да пропало ништа није кад пропало све је....''.

Поздрави тамо и држ'  се.

Д. ''

Original message

From: Igor Djuric

To: D. R.

Sent: Saturday, oktober 28, 2006, 4:16 am

''Поздрављам Зрењанин, житни трг, стару пивницу, белу рибу у локалу на пијаци, Бегеј што зна понекад да потече узводно и Драгана који ми је све то показао,

Игор''.

*

Нешто задњих дана, пре него одем у кревет и покушам да се одморим (а лежем у 8pm јер устајем у 2am) волим да пустим радио. Узмем ''лап-топ'' поред кревета и преко интернета укључим се на Радио 202. Ноћни програм радија (јер тамо је баш у то време таман иза поноћи док се код нас– чуш мене ''код нас''– демони тек буде и спремају за свој посао) ме врати у дане мога детињства и младости када по целу ноћ нисам искључивао стари радио (Порторож) и читао. Читао, читао, ех колико сам тад читао. Кад погледаш све узалудно: данас се ничег од тога прочитаног не сећам. Вани пада снег или дува источка мећава (или најчешће комбинација једног и другог) а мој радио чије лампе светле у мраку као лампиони, греје ме. Греје ми душу. А сада: ''лап-топ'' и наравно имитација свега тога јер сам у међувремену негде погубио душу и изгубио младост. Немам ни времена више да имам душу.

*

Од Гордане:

''...Била сам на Сајму књига после неколико година. Жалим што не могу да поредим овај сајам са претходним, да би сте стекли потпунију представу али за мене је било дивно. Штандови богати, функционално конструисани, сви љубазни, цене заиста ниже него у књижарама. Понуда? Углавном хитови типа Дена Брауна и домаће хистеричне женетине као Исидора Бјелица или Мирјана Бобић Мојсиловић. Срећом, увек има издавача који имају праве и озбиљне књиге... Ја сам,  међутим, остала кратких рукава. Нисам погледала готово ништа за себе, да не помињем Јоцу. Тешко је прегледати књиге са једним оком на Вељи. Па сам поново дошла за пар дана. Куповала сам за Јоцу и за себе. Остаје ми да жалим до неких знатно бољих времена за огромним, помпезним издањима Његоша, Андрића, Црњанског, Исидоре, Достојевског, што је можда малограђански, али у свету у коме су готово све нормалне (нама, јучерашњим) ствари презрене, човек има потребу да зна да макар на полици има савезнике против бесмисла којим нас обасипају...''.

*

У сну одлично говорим енглески. Кад сањам увек нађем реч која ми је потребна. А  онда се пробудим...

*

Јуче су ми шефови на крају радног времена казали:

''Добро, иди сад и пиши али пази ''пратићемо'' шта си написао ''.

Хтедох рећи: ''па ја и пишем да би то неко пратио''.

Али не рекох ништа, само климнух и као мало дете срећан што сам слободан отрчах главом без обзира - на воз. Да бих касније уписао ове реченице које кад их погледам и не завређују својим квалитетом да због њих журим кући.

*

Видео сам ''фићу'' и ''југа'' на Менхетну, чуо од хармоникаша на станици метроа како свира Тамо далеко и видео на телевизији Југо 45 у некој реклами за сендвиче. Можда је после свега виђеног време да се иде кући. Али није прошла једна година а ова књига треба да се пише годину дана.

ЧИТАЈ СЛЕДЕЋИ ТЕКСТ: Thanksgiving day

Сулуди крсташи

Фото: Игор Ђурић

------------------------------

Читај претходни текст: Поздрав из ''масонске Америке''.

Дајана Џонстон (Diana Johnstone) се жали у својој књизи – ''Fools’ Crusade''– Yugoslava, NATO and Western Delusions:

“I am “pro-Serb” only if that means that I consider the Serbs to be human beings like everybody else, neither better nor worse”.

Књига је код нас преведена под насловом Сулуди крсташи (мада сам ја наилазио на текстове из те књиге чији је наслов у фуснотама  превођен и као Крсташки рат будала, што је мени логичније и исправније) и обавезно је прочитајте ако вам се укаже прилика. Јер ''будализам'' је универзална категорија тако да ћете се осећати ''светски а нашки'' читајући о туђим будалама а препознавати у њима и наше будалане.

*

Купио лепо упаковану монографију под насловом New Russian Art. Опет антикварница и опет по мени добар пазар, и све остало...

Руски сликар млађе генерације Никита Алексејев насликао је слику (јер се праве слике ''сликају'' а не ''цртају'',...''ти си ово сам нацртао?'' ...''јеси ли прочитао све ове књиге?!''...''јел' ово уље на платно?''...) на којој је приказана мртва риба везана канапом за циглу а изнад које пише:

''Теплие руки и пустоје серце, стерео в јаицах''.

(''Warm Hands and Empty Heart, Stereo in Eggs'').

(''Вруће руке и празно срце, стерео у мудима'').

Та ме је слика својом поруком подсетила на графит написан на вратима читаонице Другог блока Студенског града, осамдесетих година:

''Како да учим празног стомака и пуних јаја!?''.

Ја зато кажем овог петка увече (јер једино петком увече и имам жеље и снаге да кажем нешто) у Њујорку:

''Јебем ти град у коме имаш где али немаш кад да празниш своја пуна јајца!''.

Ови што имају времена и снаге за те радње, на жалост, а по мојим за овдашње прилике доста конзервативним схватањима и стандардима по тим питањима, своја јаја празне у врло блиске али погрешне рупе најчешће, по тим мојим истим схватањима, и са погрешним полом.

*

У Њујорку не можеш бити ''индивидуа'' у правом смислу те речи и тог појма. Таман помислиш да си ''неко'' а испред тебе се испречи ''нешто'' у виду већег ''неког''. У Њујорку можеш бити само део масе, део руље, наизглед доста добро организоване руље, али сигурно и само: привидне организованости. У Њујорку увек можеш наћи некога који ће својом ''индивидуалношћу'' потрети твоју умишљену индивидуалност јер је његова моћ ''умишљајности'' већа од твоје а величина те моћи мери се јачином банковног рачуна и ничим другим. И тако је до врха. А и они на врху ''индивидуалности'' опет зависе од новца (јер рекосмо да је то овде једини доказ посебности) немају времена да уживају у томе јер се свакога дана крваво боре да задрже стечене позиције пред насртајем хорди жељних јаке квази-индивидуалности. 
      Овде си индивидуалац само ако ти околина то призна, никако ако се ти уистину тако осећаш и носиш. А околина ће ти признати посебност само ако се плаши од тебе или ако зависи од тебе. Неће ни трунку поштовања показати према врхунском уметнику или научнику ако тај нема пара али ће се до земље клањати свакој фукари која је ко зна на какав начин дошла до великог новца (најчешће наслеђивањем, јер се велике паре у Америци поседују на основу давно одсањаних америчких снова у време прохибиције и буренцета од томпсона).  Прогласиће те највећим генијем века само ако ти је деда банкар или мафијаш (што му дође на исто) оставио милијарду, две долара.

*

Студенти пристигли из Србије који овде раде преко лета немају никаквих илузија према америчком начину живота. На време су дошли, зарадили неки долар својим радом и то схватили. На време ће и отићи. Нису они ''младост која бежи'' из Србије него момци који хоће нови компјутер али желе да га користе у Србији. Они се можда једног дана и врате и успеју овде - и то само из разлога што су на време видели и сазнали. Они нису дошли овде зато што им овдашња ''демократија'' омогућава да лакше и слободније физикалишу него што им овдашња економија омогућава да кроз то физикалисање зараде нешто. И ту им се завршава свака филозофија и политика. Они више не идеализују. Они не снују никакве снове. Само прерачунавају одрађене сатнице и распоређују своје снаге за следеће. И могу на крају да упореде и одлуче шта им је боље. Благо њима. (Морам поменути макар неке од њих: Бору, Дућу, Миланчета, Веселина, Димија, Зокија и Чичу; заслужују то јер су добри момци а поготово што су неки од њих ''поседовали'' црнкиње).

*

После кишовитих дана и њујоршког карактеристичног ветра освануло је једно сунчано и пријатно јутро. Нико се не радује томе. Чему?! - кад ће ускоро сви ''под земљу'' у возове или, они мало срећнији, у огромне бетонске и незастакљене тржне центре.

Пацови не воле светлост.

*

Мићку:

''Драги Пријатељу!

Два месеца смо већ у Америци а мени се чини да је вечност прошла (почео сам у духу неталентованог писца: фразом и општим местом, али писмо не би било то да није збир топоса лепо упакованих у фину фразу). Шалу на страну, стварно је много тога за ова два месеца промењено у нашим животима али ми се чини да период прилагођавања још није ни почео (то знам из простог разлога што сам већ сада свестан да што се мене тиче никада неће бити завршен). Овде је све другачије, непојмљиво нашим навикама, нашем образовању и нашем васпитању. Овде је се велико. Овде је све моћно и брзо и ништа нема нити духа нити душе... Једина корист, за сада, поред пара које немилице и у духу неиживљене деце трошимо, јесте учење и усавршавање језика и моја књига која носи радни наслов ''First years in New York''... 

      О послу који радим радије не бих да ти причам а веруј ми ни ти не желиш да знаш. Шта ће то коме? Углавном сам лошије прошао и од Андрића, Дучића, и од Црњанског, о Пекићу нећу ни да говорим а Киш је недодирљиви појам (говорим о њиховим боравцима у иностранству и о томе шта су тамо радили). Чак су се и Његош по Италији и 'роми Вук по Аустроугарској боље проводили него ја. О масону Доситеју нећу ни да трошим речи. Ракић и Нушић?– шта рећи,  кад су их ословљавали са ''екселенцијо''!? 
      Ови што данас бораве ''вани'' а слове се као неки вајни писци сасвим лепо живе од пљувања по свом народу мада ми најискреније није јасно коме се то још исплати да плаћа али није ни важно. Ја нисам такав а додуше нико ми и не нуди паре нити то тражи од мене. Вероватно немам ''капацитета''. Што се прво наведених  тиче, тако и треба да буде: сви су бољи писци од мене иако сам ја, изузимајући Његоша, физички јачи од свих њих (мада је и Црњански својевремено предавао фискултуру у Панчеву и играо фузбал по Далмацији). Што се тиче ових другопоменутих, ових пљувача, њих сам само узгред напоменуо јер они и нису писци и  могу само да сањају да достигну мој ниво (и то онај од пре десет година)... 

      Онај ''гелиптер'' Црњански је писао о ципеларима а није радио ни један једини дан но је уредно примао апанажу од избегличке Владе и енглеске такође Владе а дугове пред повратак му је подмирила комунистичка Влада. Пекић је то паметније организовао па је његова жена радила а он је писао и куповао куће. Андрић је био на платном списку свих могућих режима, прератних и поратних. Киш је волео да га слове као дисидента а добар део својих боравака у иностранству намиривао је из касе СФРЈ. Дучић се у својим ''пост-дипломатским'' данима ослањао на шарм а у дипломатским данима на државну касу, итд... 

      Да не набрајам даље... Ја, Суперхик, борац за права богатих ипак сам у једноме специфичан и најбољи: у оном подруму у друштву људских (у које и себе набрајам) и правих пацова најбољи сам писац међу чистачима и најбољи чистач међу писцима  мада се и данас говори и Исидорином претераном чистунству и педантерији, али она је чистила своју кућу)...''.

ЧИТАЈ СЛЕДЕЋИ ТЕКСТ: Планкова константа...

Амерички сан

  

Фото: Игор Ђурић

------------------------------------------

ЧИТАЈ ПРЕТХОДНИ ТЕКСТ: ЦИА, снајка...

      Што више преко дана физички радим то ми увече на ум падају све лепше и лепше мисли. Ко велим: штета што Андрића није имао ко да натера да мало физички запне, да мало физикалише и по смећу копа – ко зна какве би књиге он написао после тога. Овако, стално лагодан живот, министарске и амбасадорске фотеље, делегатски мандати, ''другови и другарице'' и тако даље.

Не кажем баш да су требали да га набију на колац - то је лепо описао и без личних искустава и емпиријских сазнања али да је требало некад да потегне, макар за време рата у неком руднику угља, то већ не би било згорег. Не због њега самог колико због литературе (чије год, јер сви говоре другачије, Андрић је, па онда: српски, хрватски, бошњачки, југословенски  писац).

Да би писац превазишао кабинетску јаловост мисли и реченица својих књига требало би да кроз живот прође кроз неку од следећих фаза:  или да дугује ''до гуше'', или да буде неко време у затвору, или да се потуца по туђини као емигрант патећи се и преживљавајући, или да учествује у рату и револуцији и при томе устрели или осуди на смрт неколицину, или да упозна ''до сржи'' кафански начин преживљавања или, макар, да буде несретно заљубљен и да тугу лечи облокавајући се већи део свога живота и то на ''рецку''.

''Писцу идеологија није потребна. Њему су потребни машта, стрпљење и разумевање. А ни добар живот није му на одмет. Мука ме хвата од теорија према којима се  само под мукама праве дела''. - Пекић

*

Ерика Јонг је у књизи ''Страх од летења'' анализирала клозетске шоље, њихов облик, прегледност и функционалност широм света. Ја се сада не сећам шта је тачно писала а немам књигу код себе да погледам па да се после овде ''правим'' како сам знао и без гледања и да имам изванредно памћење али сам једно закључио: америчке клозетске шоље су врло ефикасне. Све оде за тили час и врло темељито али се прво за секунду, можда и краће, све уздигне да се лепо види шта је у питању и онда за трен оде све без трага и гласа.

ПС.

''Страх од летења'' ... хм.. у потпуности је разумем.

ПС.1

Разумем и што јој реч ''курац'' не излази из уста то јест из пера а поготову што се плаши летења је разумем.

ПС.2

Леле си га мени, како ћу у Србију кад буде дошло  време?!

ПС.3

Леле си га мени, кад ћу ја уопште за Србију?!

*

И тако, сваки дан иста прича. Све исто. Већ ујутро почињеш да препознајеш лица и наличја на станици метроа. Све исти невољници што у исто време свакога дана чекају на исти воз, на истом месту, надајући се та ће тим свакодневним, механичким и идиотским радњама остварити свој ''амерички сан'' (Оће курац мој, ко што ћу и ја!). После месец дана већ срамежљиво климате главом једни другима да потврдите познанство ''из виђења''. После два месеца се по мало и поприча (ко зна језик). После шест месеци то су они што већ гласно и досадно, у сабајле, кокодачу у вагону на сметњу другим путницима којима није ни до чега а поготову до приче (којима је у ствари само до кревета, тишине и сна).

Гледам тако један брачни пар из Пољске. Види се да су скоро дошли. (''Како се види?''– не питај ме, немам времена за објашњавање а то је и онако очигледно). Свако јутро су на истом месту у исто време. Средњих година, што би рекли код нас, не баш идеалне доби за промене у животу, већ су формиране личности са навикама и сталним карактерним конструкцијама. Стисли се, држе се за руке, од ране зоре ћућоре нешто једно другоме на уво, ваљда се храбре, шта ли?! Можда и праве планове, ко зна можда су толико луди да и то раде. Кураже се међусобно, то је највероватније. Није им лако, и то се види без објашњавања. Рекао бих да су интелектуалци, вероватно факултетски образовани а ко зна шта сада, првих месеци у Америци, раде. Његова диплома се јасно очитава у његовом ставу, у говору тела и погледу. Нелагодно се осећа у овој неприродној ситуацији по њега. Тело механички изводи радње а поглед је укочен и у својој укочености збуњен и посрамљен уједно. Мислим да им је најгоре у свему што још увек нису начисто јесу ли на правом путу или нису.

То је љубав, видим ја свако јутро. И лојалност. И намера да се заједнички истраје у било чему. Они су заједно. Како се само предивно боре са недаћама држећи се за руке (што би рекао Бећковић: ''јединим оружјем које им је преостало'') у јутарњем сумраку на метро-станици тамо негде у туђини и то после двадесет и нешто година брака. Није важно какви су људи?! Кад имају једно другог њима нико и није потребан. Само би им покварио снове и ослабио одбрамбене механизме.

Пошто излазе на различитим станицама, прво он па после она, већ на претпоследњој његовој почну да се грле и љубе као да су почели да се забављају пре пар месеци: тако страсно, и као да се растају на годину дана: тако чежњиво. Растају се као де се неће видети за неколико сати и као да нису заједно већ неколико деценија. Она после ћути у вагону, очи су јој сузне а поглед снено далек и недокучив. Остала је сама, сада је рањива и плаши се. Нема стиска руке да је храбри.

ПС.

Јесам ли измислио ову причу да бих осликао своје тренутно стање? Нисам. И сутра ујутро ћу опет гледати те људе.

*

Много се испуњеније и лакше осећам док ових дана рмбам к'о ''задружни коњ'' него ономад кад сам писањем и приповедањем хтео да променим свет и ослободим ''свето српско Косово''. Ако сам и желео да мењам свет бавећи се писањем сада желим да мало мењам себе бавећи се неписањем.

Али се не сме заборавити и не-покушавати да се нешто лепо извуче из себе (не мора лепо али мора да буде паметно и продуховљено) и да се дадне папиру или околини. Ако не тражиш лепо или паметно у себи или уметности (у другима то нећеш никада наћи, нити други у теби, не зато што не постоји него зато што људи не желе да гледају у другима лепоту и памет) онда немаш рашта живети. Проћи ће ти живот а испод црте ћеш на крају имати једно велико ништа. Нећеш чак бити ни ''у були'' што ће бити још један сигуран доказ да си нико и ништа.

ПС.

Оглас:

Тражим два интелигентна мушкарца, старост није битна, изглед такође, која су прочитала макар по две књиге, који могу да поднесу алкохол и који пијани не мењају своје понашање, који ''лицитирају'' без резона, који се љуте кад губе и обавезно оптужују другог што су ''пали'' и поред сигурног ''пролаза'', који дају ''контре'' из ината, играју ''бетл'' са ''сувим'' кецом и обавезно на крају плате дуг: ЗА ПРЕФЕРАНС.

Шифра: ''Желим да будем ''у були'' па макар ме изули.

*

Једно сам сигуран: не бих се мењао ни са ким одавде. Не, чак и из овог смећа и ''суперхиковске'' бесперспективности напредовања. И у томе је моја предност и моја победа, која је додуше духовна и са којом нећу моћи да нахраним породицу па им зато ово и не помињем.

*

Страх од летења:

Постоји статистичка вероватноћа да је већа могућност  погинути од астероида него у авионској несрећи. Јебем ти статистику.

Веће су шансе да на лутрији у Америци добијеш 250 милиона долара него да падне авион са којим летиш. Изем ти статистику и серем ти се на утеху.

60% несрећа настаје грешком пилота или особља на аеродрому.

60% несрећа се догађа у непосредној близини аеродрома.

То није никаква утеха за 227 путника кореанског авиона који је пао 1997. године, или 229 путника швајцарског авиона што се срушио у океан 1998, или америчког ''Аирбуса 300'' који се срушио  и однео са собом 260 живота 2001. године (набрајам само неке скорије несреће са великим бројем  жртава).

Интересантно је да се у сва четири авиона од 11. септембра налазило заједно 265 путника колико је скоро исто имао и овај задњи поменути што се 2001. после само три дана од 11. септембра срушио на Квинс.

Само треба потрефити дан у коме нећеш постати статистичка грешка...

ЧИТАЈ СЛЕДЕЋИ ТЕКСТ: Gibson Les Paul