ПРЕВОДИМ СА ЕНГЛЕСКОГ НА СРПСКИ, И СА СРПСКОГ НА ЕНГЛЕСКИ. КОНТАКТ: 065 8124 240. I do translations from English to Serbian and vice versa. Contact: 065 8124 240  
 

Срби су добри војници.



Фото: Игор Ђурић
------------------------------



У цркви Свети Сава на Менхетну подоста света на недељној литургији. Међу нама један црнац врло активан у молитви, једна црнкиња насупрот њега доста пасивна али присутна, и најзад једна Американка из Аризоне по имену Хедер која је на очиглед свих нас а после чинодејствовања свештеника примила Православну веру.
*
У великој сам дилеми шта бих одлучио и на крају шта бих урадио да може да се врати време и да ја седим за мојим  столом, поред компјутера у Лазаревцу и размишљам да ли да попуним апликацију за лутрију која се игра за зелену карту?
Ах, да, и да ми је ова памет...
*
Возио сам лифт ових дана (да, ја понекад аванзујем па ми дају да возим лифт, додуше само горе-доле, не дозвољавају ми да га возим лево-десно). Пита ме један од оних које возим ''јесам ли Србин?'' а на мој потврдан одговор наставља:
''Срби су добри војници. Борили су се храбро и против нациста и против НАТО-а. Велику је грешку направила Америка што је бомбардовала Србију и помогла Албанцима''.
Видим да познаје прилике. Каже да га интересује историја и политика.
Питам га ''је ли Американац?''.
''Боже сачувај, ја сам Ирац!'' - одговара ми и разјашњава све дилеме.
Исто тако у лифту допре до мене, заиста игром случаја, и каталог познате аукцијске куће Сотбеј (Sothebys), који у ствари није каталог него богато опремљена монографија. Овај каталог је издат поводом аукције Европска уметност у 19 веку од 24. до 26. октобра у Њујорку.
Има слика чија је почетна вредност 6 милиона долара као што је уље Sir Lawrence Alma - Tadem-e ''Ask me no more...'' , а има и оних које су процењене на 3000 долара као The cats repast од извесног Joseph Bail-a. Укупно је понуђено око 350 слика за аукцију. Мени у овом тренутку уопште није битна цена - ако разумете шта хоћу да кажем...
Ето мало приче из ''високих'' слојева коју нисам успео ни да примиришем у прљавим теретном лифту.
*
Порториканка Емили (која ради са мном) зове Српкињу Добрилу (која ради са њом): ''Дроообила!'' - а ова се одазива.
*
Данас је Hallowenday. На повратку са посла сретнем у аутобусу Ђуру који није баш сигуран одакле је (''моје је село ближе Крагујевац а општина је Јагодина, па не знам које да кажем''). Гледа кроз прозор аутобуса маскирану децу са неретко маскираним родитељима па каже:
''Какве бре ово комендије изводе?!''.
*
Ако те већ јебу на силу не мораш да им олакшаваш мрдајући дупетом.
По први пут у Америци бејах отпуштен са посла (у Србији ми се то често дешавало, како се која власт мењала тако су мене отпуштали сви, и ''диктатори'' и ''демократе'', и једни и други увек курвински и иза леђа за разлику од Американаца који ти то саопште директно и ''у очи'', тако да се може рећи да нисам без искуства по тим питањима) и после пар минута поново враћен назад. Разлог по мени баналан, по њима веома важан: одбио сам да останем да радим прековремено, а још нисам члан синдиката да тако нешто себи могу да приуштим. Кад су ме питали: ''зашто?'', рекао сам им да ми треба мало времена и снаге за писање. Тек тад су се разбеснели (ј'опет)...
*
Мислим да си на правом путу да постанеш велики човек оног тренутка кад од властитог трња почну да ти се причињавају дебла а да туђа дебла уопште и не примећујеш. Само, не можеш бити велики човек у туђини, поготово у Њујорку где никога није брига ни за трње а поготову за дебла.
*
Тек придошли земљак ми се куне да неће ногом крочити из Америке док не појебе макар једну црнкињу. Чуо је да нема ништа боље од тога и заклео се пре одласка својим пријатељима да ће то урадити. Ја му кажем, не би ли му мало смањио почетни ентузијазам, да сам чуо да ''нема ништа горе него да те појебе црнац'' - па нека се припази са тим разнобојним варијантама јер овде врло често до последњег тренутка ниси начисто са чиме и са киме имаш посла: кад сазнаш, почесто је касно.
*
Regards from Beckerek
Inbox
''Зрењанин, очај уточишта,
моја тужна писта
за узлет у ништа.....''.
П(ј)есник М. Ненадић
''Шта има Игоре, хоће ли пропанути Америка?
Ја и Неша смо већ пропали: не пијемо, не пушимо, водимо рачуна о калоријама, увече џогирамо... једном речју: прави Амери.
Мислим да је крајње време да завиримо у боцу ''Лозе'' и утврдимо ''да пропало ништа није кад пропало све је....''.
Поздрави тамо и држ'  се.
Д. ''
Original message
From: Igor Djuric
To: D. R.
Sent: Saturday, oktober 28, 2006, 4:16 am
''Поздрављам Зрењанин, житни трг, стару пивницу, белу рибу у локалу на пијаци, Бегеј што зна понекад да потече узводно и Драгана који ми је све то показао,
Игор''.
*
Нешто задњих дана, пре него одем у кревет и покушам да се одморим (а лежем у 8pm јер устајем у 2am) волим да пустим радио. Узмем ''лап-топ'' поред кревета и преко интернета укључим се на Радио 202. Ноћни програм радија (јер тамо је баш у то време таман иза поноћи док се код нас– чуш мене ''код нас''– демони тек буде и спремају за свој посао) ме врати у дане мога детињства и младости када по целу ноћ нисам искључивао стари радио (Порторож) и читао. Читао, читао, ех колико сам тад читао. Кад погледаш све узалудно: данас се ничег од тога прочитаног не сећам. Вани пада снег или дува источка мећава (или најчешће комбинација једног и другог) а мој радио чије лампе светле у мраку као лампиони, греје ме. Греје ми душу. А сада: ''лап-топ'' и наравно имитација свега тога јер сам у међувремену негде погубио душу и изгубио младост. Немам ни времена више да имам душу.
*
Од Гордане:
''...Била сам на Сајму књига после неколико година. Жалим што не могу да поредим овај сајам са претходним, да би сте стекли потпунију представу али за мене је било дивно. Штандови богати, функционално конструисани, сви љубазни, цене заиста ниже него у књижарама. Понуда? Углавном хитови типа Дена Брауна и домаће хистеричне женетине као Исидора Бјелица или Мирјана Бобић Мојсиловић. Срећом, увек има издавача који имају праве и озбиљне књиге... Ја сам,  међутим, остала кратких рукава. Нисам погледала готово ништа за себе, да не помињем Јоцу. Тешко је прегледати књиге са једним оком на Вељи. Па сам поново дошла за пар дана. Куповала сам за Јоцу и за себе. Остаје ми да жалим до неких знатно бољих времена за огромним, помпезним издањима Његоша, Андрића, Црњанског, Исидоре, Достојевског, што је можда малограђански, али у свету у коме су готово све нормалне (нама, јучерашњим) ствари презрене, човек има потребу да зна да макар на полици има савезнике против бесмисла којим нас обасипају...''.
*
У сну одлично говорим енглески. Кад сањам увек нађем реч која ми је потребна. А  онда се пробудим...
*
Јуче су ми шефови на крају радног времена казали:
''Добро, иди сад и пиши али пази ''пратићемо'' шта си написао ''.
Хтедох рећи: ''па ја и пишем да би то неко пратио''.
Али не рекох ништа, само климнух и као мало дете срећан што сам слободан отрчах главом без обзира - на воз. Да бих касније уписао ове реченице које кад их погледам и не завређују својим квалитетом да због њих журим кући.
*
Видео сам ''фићу'' и ''југа'' на Менхетну, чуо од хармоникаша на станици метроа како свира Тамо далеко и видео на телевизији Југо 45 у некој реклами за сендвиче. Можда је после свега виђеног време да се иде кући. Али није прошла једна година а ова књига треба да се пише годину дана.

Нема коментара:

Постави коментар

©Igor M. Djuric
copyright 2010 by ©Igor M. Djuric Upotreba sadržaja ove web stranice
podrazumeva obavezujuce prihvatanje copyright -a

www.djuricigor.net , e-knjige i blogovi

counter for blog

Игор М. Ђурић - Једна година у Њујорку